Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Ел Џи

Завештање светог Јована Рилског

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ја, скрушени (духом смирен) и грешни Јован, који не учиних никаквог добра на земљи, када дођох у ову Рилску пустињу, не нађох човека у њој, већ само дивље звери и непроходне шуме. И населих се у њој сам са зверима, без да имах било хране, било заклона. Само небо ми беше заклон, земља постеља а трава храна. Али, добри Бог, због љубави према коме презрех све и претрпех глад и жеђ, мраз и сунчеву жегу и мањак одела[1], не остави ме сасвим, већ као милосрдни и чедољубиви отац обилно задовољи све моје потребе. Чиме да захвалим Господу за све што ми даде? Јер многа је исказао доброчинства према мени, што је са своје свете висине погледао милосрдно на моју скрушеност (смирење) и помогао ми да истрпим све, и то не ја, већ Христова сила која је у мени – јер је од Њега сваки добар дар и сваки савршени поклон одозго долази. (Јаковљева посланица 1:17).

 

И када вас гледам данас овде тако сабране у Господу, где, као што казах, до сада човек није обитавао, већ само дивље звери, а сем тога (и) јер предвиђам, да ће ускоро наступити крај мог овдашњег живота, због тога наумих да вам оставим пре свог одласка из овдашњег ми живота (2. Петрова 1:14) следеће своје очинско завештање, као што и очеви по телу остављају својој деци земаљско наследство од сребра и злата и друге имовине, да када се будете опомињали свога оца по Светоме Духу, да не заборавите и његово завештање.

 

Знам ја, љубљена ми у Господу чеда, знам добро, да се ви као почетници, још нисте утврдили у монашком животу. Али, не бојте се, јер се Божија сила у немоћи показује савршена (2. Коринћанима 12:9). Због тога и наумих да вам напишем ово моје грубо и неуко завештање, имајући увек на уму то, да се укрепљујете телесно и душевно у Господу и да напредујете ваљаним животом у страху Божијем, и зато што верујем у свога Бога, коме служим од своје младости и усрдно му се покорих, да ће после мога одласка из ове пустиње, која је до сада била страшна и ненасељена, бити насељена од многих пустиножитеља и да ће се на њој испунити написано: напуштена има много више деце него она која има мужа (Ис. 54:1; Гал. 4:27).

 

Због тога, вас молим, децо моја, која сам у Господу сабрао, молим вас – моју утробу, не занемарујте поуке свога оца, и заједно са апостолом вам кажем: "Изнова сам у муци, док се не изобрази Христос у вама" (Галатима 4:19). Молим вас и заклињем вас страшним Божијим именом, да не нарушавате или не изостављате ништа од њега (тј. завештања), као што сте и обећали пред Богом. А који преступи или наруши нешто од њега, тај нека буде проклет и одлучен од Оца и Сина и Светога Духа и да нема удела са светима, који су од века угодили Богу, већ нека његов удео буде са онима који су распели Господа славе (Дела апостолска 7:2) и с Његовим издајником Јудом да буде избрисан из књиге живих (Филипљанима 4:3) и нека не буде записан са праведнима.

 

И, пре свега, завештавам вам да пазите на свету веру да буде чиста и нетакнута од било каквих искривљавања, као што је и примисмо од светих отаца, без пристајања уз туђа и различита учења (Јеврејима 13:9). Држите се чврсто и чувајте предања која сте чули и видели од мене. Не скрећите ни лево ни десно, већ идите царским путем. Пажљиво се чувајте од световних привлачности и увек имајте на уму зашто сте изашли из света и због чега сте презрели свет и световне ствари.

 

А највише се чувајте среброљубиве змије, зато што је, према речима апостоловим, среброљубље (лакомост на богатство) корен свих зала (1. Тимотију 6:10), и он га назива другим идолопоклоништвом. Јер, за инока богатство нису сребро и злато, већ потпуно сиромаштво, одрицање од своје воље (својих хтења) и узвишена скрушеност (смирење). И не говорим вам ово као своје заповести, већ вас (само) подсећам на Христове заповести, које је Он казао својим ученицима, а преко њих и свима који су се одрекли света: „Не стичите ни злата, ни сребра, ни кесе, ни бакарних пара у појасеве своје итд.“ (Матеј 10:9), зато што су злато и сребро велики непријатељи иноцима и попут змије гризу оне који их имају. Ако тако имамо несумњиво поуздање у Бога, Он нас неће оставити лишене ничега, јер Он сам каже: „Ако би жена (и) заборавила своју децу, Ја те нећу заборавити.“ (Ис. 49:15). И на другом месту: „Тражите прво царство Божије и Његову правду, и све ово ће вам се придодати.“ (Мат 6:33). Јер, у почетку, када дођох у ову пустињу, лукави је покушавао да преко среброљубља искуша и мене – када је благочестиви цар послао ми много злата[2]. Када због Господа одбих да га видим, схватио сам да се радило о ђавољој притворности. Не примих га, већ га вратих ономе који га је послао зато јер помислих у себи: „Ако желим да имам злато и сребро и ствари попут њих, та зашто онда дођох у ову страшну и непроходну пустињу, где не наиђох на човека, већ (само) на дивље звери?“, и тако се избавих од сплетки лукавог кушача, који настоји да нас спута на оним стварима којих смо се већ својевољно одрекли. Зато и ви не тежите ни за једном од тих ствари. А ваш Небески Отац и пре него што се помолите зна шта је вама потребно (Мат 6:32).

 

Нити пак тежите да вас познају и воле земаљски цареви и кнежеви, нити се препуштајте њима остављајући Небеског Цара, коме сте дали заклетву[3] да ћете бити (Његови) војници и војевати не телом и крвљу, већ против владара таме овог света. (Ефежанима 6:12) Но, и пророк Јеремија нас страши, када казује тако: „Проклет нека је човек који се узда у човека“ итд. Када набраја зла (која чекају такве), он додаје (и) да је благословен човек који се узда у Господа. (Јер. 17:5-8). Не говорите: „шта ћемо да једемо, или шта ћемо да пијемо, или у шта ћемо се обући“, зато што и многобошци траже све то. Погледајте како птице небеске не сеју, нити жању, нити скупљају у житнице, и ваш небески Отац их храни. Зар ви нисте (по важности) повише птица? (Мат 6:25-26). Кад сте већ изашли из света, не враћајте се назад ни телом, ни умом, јер који год метне руку своју на плуг па се обазре натраг, није подобан за (пријем у) Небеско Царство. (Лука 9:62) И апостол нас учи да заборавимо оно што је за нама и да стремимо ка ономе што је напред. (Филимону 3:13). Шта значи то, децо моја, да треба да заборавимо оно што је иза нас? Ништа друго до то да треба да дамо све од себе да предамо у дубине заборава све оно што смо оставили и презрели излазећи из света због Бога, и да тежимо ка подвигу који нам предстоји а на који бејасмо призвани од нашег подстрекујућег учитеља – преблагог нашег Бога Господа Исуса Христа, који нас је удостојио да понесемо Његов благи јарам, јер Његов јарам је благ и Његово бреме је лако. (Мат 11:30).

 

И кад вас је већ благодат Светога Духа сабрала (овде) у једно, тако се и ви старајте да живите једнодушно и једномислено, као што дишете једнако (тј. на исти начин), управљајући свој поглед само према вечним наградама, које је Бог припремио за оне који су Га узљубили. Живот у општежићу (у заједници, киновији – конвикту) је за иноке много кориснији од отшелништва (осамљеничког живота), зато што отшелништво не одговара многима, већ само малобројнима који су се усавршили у свим иночким врлинама. Општежиће је пак уопште корисно за све, о чему нам довољно говоре и уче нас књиге отаца. Пророк Давид, кроз кога је говорио Свети Дух, га хвали када каже: „Гле, како је добро и како је лепо када браћа живе заједно!“ (Псалам 132:1) Сем тога, један духоносни црквени песмописац (химнограф) у песми (овоме) додаје: „Зато што је у овоме Господ обећао живот вечни“. Још и сам наш благи (добри) Владика Господ Исус Христос зар не говори својим пречистим уснама: „Где су два или три сабрана у моје име, тамо сам и Ја међу њима.“ (Матеј 18:20). А и наши богоносни оци за отшелнички живот казују: „Тешко ономе који је сам, јер ако падне, нема ко да га подигне.“ (Књига Проповедникова 4:10).

 

Због тога, чеда (моја), што Свети Дух кроз уста пророка похваљује општежитељство, ви га не пренебрегавајте, већ напротив, утврдите га и бићете као једно јединствено тело у Господу (Римљанима 12:5), које има различите чланове; од којих неки образују главу нпр., други ноге, које су пројављене као оне које раде и носе, други пак – други делови тела, да би се од свих њих саставило једно духовно тело у Господу, вођено и управљано од једне разумне и словесне душе – кроз духовно расуђивање – и да ништа не буде раздељено. И када се установи такво пребивање и живљење по Господу, тада ће и Он сам бити међу вама, управљајући вама невидљиво.

 

Не тражите првенство и руководство, већ се сетите Онога који је рекао: „Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде слуга свима.“ (Марко 9:35) Бирајте си за наставнике и постављајте си за главаре оне на које вам Бог укаже, међу мужевима који су од свих посведочени у духовним делима и који превазилазе све (остале) по разуму, духовном расуђивању и (по) годинама, да би добро и богоугодно напасали поверено им стадо по ливадама благочешћа и животворних Христових заповести. За такве је подесније да се тражи потврда од Бога, него се уздати у своје мишљење. Ако би пак, као што каже наш велики отац и монашки учитељ преподобни Јефрем Сирин (Сиријац), сви почели желети првенство и руководство, и да свима буду игумани, и свима наставници, и тумачи, и учитељи, и ако никну међу вама супарништва, свађе, расправе, ватреност, клевете, гордост, завист и друге страсти неподесне монасима, тада знајте засигурно, да Христос није међу вама, јер Христос није учитељ раздора и несагласја, већ мира и јединства. Јер (сам) Он моли Бога и Оца за своје ученике да буду једно, то јест једномислени, тиме и сви они који преко њих поверују у Њега, овако говорећи: „Оче свети, сачувај их Својим именом, да буду једно као и Ми.“ (Јован: 17:11) И другде: „Не молим само за њих, него и за оне који ће на њихову реч поверовати у Мене, да сви буду једно.“ (Јован 17:20-21) Тако и ви будите једно, имајући мир међу собом, зато што Он казује својим ученицима: „Мир вам остављам, Свој мир вам дајем“. (Јован 14:27). А какав је тај мир Христов, чеда (моја)? То Он сам опет казује када говори: „Не дајем вам га као што га свет даје.“ (Јован 14:27). Али, тај Христов мир надмашује сваки ум. То је мир за који је рекао пророк: „И његов мир нема краја“ (Исаија 9:7). А и апостол на учи када говори: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.“ (Јеврејима 12:14). Такав мир, следствено, имајте и ви међусобно и са великим једномислијем и расуђивањем устројавајте све по Богу, да не би разгневили свог благог (доброг) Владику Бога.

 

Ако ли пак се нађе међу вама, који да сеје кукољ, раздор и друге саблазни, таквог одмах одстраните из вашег сабрања, да се не би он, преокренуо у разједајућу живу рану (рак), и да се не би, према речима апостоловим, распространило зло међу добрима, и „да не би узрастао какав горчине корен и направио пакост (штету), и тако њиме многи опоганили.“ (Јеврејима 12:15). И зли вук да смути мирно Христово стадо, јер и такви ће се јавити. За њих предсказује Христос, говорећи: „Јер је потребно да дођу саблазни, и тешко свету од саблазни.“ (Матеј 18:7) Због тога и ви, чеда, чувајте се таквих ствари и не допуштајте да живе (такви) међу вама, већ их отклањајте (што) даље од себе, као што пастир одгони болесне овце од чистог стада.

 

Као што живите сви заједно због Господа и носите бремена једни другима, не занемарујте ни оне који живе осамљенички и „лутају по пустињама, по пећинама и по рупама земаљским – којих не беше достојан сав свет“ (Јеврејима 11:38), па их снабдевајте (потрепштинама) када можете, да би их имали као молитвенике пред Богом, јер молитва праведника може много постићи.

 

Поучавајте се у закону Господњем дан и ноћ, читајте често (свето)отачке књиге и старајте се да будете подражаваоци светих наших отаца Антонија, Теодосија и других, који као светлила засветлише у свету својим добрим делима. Држите се чврсто црквеног устава (ориг.: правила), не изостављајући или презирући ишта од онога што је установљено од светих отаца.

 

Ручни (тј. физички) рад не занемарујте, али зато док се ваше руке занимају послом нека молитва „Господи, Исусе, Христе, Сине Божиј, помилуј мја грешнаго“ (Господе, Исусе, Христе, сине Божији, смилуј се мени грешноме) нека буде увек у вашим устима (тј. на уснама), као и на уму вам – сећање на смрт. Тако су радили древни пустињски оци, и они нису јели свој хлеб узалуд, и нису се само они сами прехрањивали радом својих руку, већ су давали и потребитима, и тако нису били разочарани у својем надању. Јер, као што каже апостол, „добро је да се срце утврђује благодаћу, а не храном од које нису имали користи ни они који су живели међу њом“ (Јеврејима 13:9); мисли се на старозаветне жртве Богу и на оне који су живели од жртвоприношења, прим. прев). А он (такође) казује: „Нека братска љубав буде међу вама, (и) гостопримство не заборављајте, јер њим неки не знајући угостише анђеле.“ (Јеврејима 13:1-2)

 

Новопросвећене људе из свог једнокрвног народа утврђујте у вери и поучавајте их да одбацују непристојне поганске обичаје и зла владања, којих су се придржавали и после примања свете вере. А они их чине због простоте (незнања) и због тога имају потребу за уразумљивањем.

 

Још много имах да вам говорим, љубљена ми у Господу моја чеда, али је немогуће све записати. Предајем вас Ономе, који је извор сваке премудрости и разума и истински Утешитељ – Светом и животворном Духу, зато да би вам сам Он дао мудрост, уразумио вас, просветлио, научио и упутио на свако добро дело.

 

А сада вам остављам нашег љубљеног брата Григорија за наставника и руководиоца уместо мене, за кога сви ви сведочите, да је спреман да управља вама добро и по Богу, и једномислено га бирате за руководиоца, иако и не жели (то), али због послушања и смирења се потчињава вашем избору. А после њега – (бирајте) кога вам Бог укаже.

 

Ја, пак, од сада желим да пребивам у тишини и безмолвију[4], да бих се покајао за своја прегрешења и да бих испросио милост од Бога. А ви се свагда опомињите мене у својим молитвама, мене, вашег грешног оца, да бих примио милост у судњи дан, јер ништа добро не учиних на земљи и (јер) бојим се (Страшног) суда и мука, које се припремљене за грешнике попут мене, и Божија благодат да буде са свима вама, осењујући вас и закриљујући (штитећи) од свих зала. Амин.

 

Написано у години од стварања света 6449. (941. после Христовог рођења), 25. дана месеца марта.

 

Ја, скрушени и многогрешни Јован, први житељ (становник) Рилске пустиње, потписујем својом руком и потврђујем горе казано.

 

Превод:  Л. Б.

 


 

Напомена преводиоца: Превод је слободан за преузимање и даље објављивање уз обавезно навођење извора одакле је преузет: http://borbazaveru.info/

 

_____________________

 

[1] Дословно: телесну голотињу.

 

[2] За детаље погледати у Прологу или Житијама светих од светог аве Јустина Поповића под датумом 31. август.

 

[3] Дословно: уписали се/записали се.

 

[4] Безмолвијем или тиховањем назива се заједничко живљење двојице или тројице монаха у засебној келији: они живе по узајамној сагласности, или по савету старијег; имају заједничку храну и одећу, пет дана богослужење врше у келији, а у суботу и недељу долазе на заједничку службу у храм (Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи, О монаштву: https://ignjatije.wordpress.com/tag/bezmolvije/ )

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Ово је јако леп и поучан текст, као  и све светоотачке поуке.

Бугарски превод истог Завештања: http://www.pravoslavieto.com/docs/sv_otci/sv_Joan_Rilski_Zavet.htm

Енглески превод: http://www.pravoslavieto.com/docs/eng/Testament_of_John_of_Rila.htm

Македонски превод: https://maranata0.wordpress.com/2011/07/14/1483/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Детаљније о велком бугарском светитељу: http://www.pravoslavieto.com/life/10.19_sv_Ivan_Rilski.htm

Из Охридског Пролога за 18. август (по старом календару):

Преп. Јован Рилски. Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

 

РАСУЂИВАЊЕ
 
Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца - за казну родитељима - ударе често у супротну страну, и постају развратна. Неки дечко Лука, синовац св. Јована Рилског, чувши за свога стрица и вучен жељом за духовним животом, дође своме стрицу у планину. Јован га прими с љубављу и почне га поучавати и у подвигу подржавати. Но отац Лукин појави се једнога дана пред пећином Јовановом и јаросно почне ружити светитеља, што му сина задржава у тој пустињи. Јованове речи и савети ту ништа нису помогли. Отац повуче силом сина кући. Но на путу уједе дете змија, и Лука умре. Свирепи отац увиде у томе казну Божју и раскаја се, но све је било доцкан. Он се врати Јовану јадикујући и оптужујући самога себе. Но светитељ му само рече, да дете сахрани и да иде одакле је и дошао.
 
РАСУЂИВАЊЕ (за 30. јануар)
 
Ево примера како цареви траже савет у светитеља, како светитељи избегавају сујету и богатство и како саветују цареве. Православни цар Петар бугарски крену са свитом својом уз Рило планину, гоњен неодољивом жељом да види св. Јована Рилског и користи се његовом поуком. И посла цар људе напред да јаве светитељу. Но светитељ се не сагласи на виђење с царем. Ожалошћени цар посла поново људе са нешто јестивних ствари и довољно злата и молбом да му светитељ напише неки савет. Јован прими јестиве ствари а злато врати не хтевши га ни додирнути; и одговори цару: "Ако желиш небесно царство, буди милостив као Отац небесни. Не уздај се у неправду и не буди користољубив; буди кротак, тих, свакоме доступан. Не примај похвале од својих великаша. Порфира твоја нека сија врлинама. Сећање на смрт да не оставља душу твоју. Смиривај се пред стопама матере цркве; приклањај главу пред њеним првопрестолницима да би те Цар царева, видећи твоје усрђе, обдарио благом, какво никад на срце човеку не дође." Добивши то писмо, цар га је пољубио, и потом често прочитавао.
 
ИЗ ЖИТИЈА СВЕТИХ СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА СРПСКОГ
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА РИЛСКОГ[1]
 
Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: "Не могу да идем даље, пече ме огањ". Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. - Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.
Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.
Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 - 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.[2]
 
[1] Његов спомен врши се још и 19 октобра.
[2] Ово Житије издао је код нас Стојан Новаковић (на црквенословенском) у "Гласнику Српског Ученог Друштва", 22, 1867, стр. 265-302.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

×