Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Жељко

Питајте др Драгана Петровића, политиколога

Оцени ову тему

Recommended Posts

Dr Petrovicu, imam pitanje u vezi sa EU.

Koliko je realan ulazak Srbije u EU i sta EU ima od toga da primi malu, siromasnu drzavu kao sto je Srbija? Koji su njeni interesi kada bi sutradan ljudi otisli preko da rade na crno, za minimalac i uzimali posao nekoj od clanica. Cak i da nije na crno, opet skolovani Srbi uzimaju radno mesto, a svugde vlada nezaposlenost. Ako se jos uzme u obzir da je ulaskom Bugarske i Rumunije obezbedjen izlaz na Crno more i napravljen blok Rusiji prema Evropi, zasto bi primili Srbiju koja nema ni geopoliticku ni ekonomsku snagu?

Ево исечак из моје књиге последње Геополитика Балкана, која је објављена у издању Института за међународну политику и привреду у мају 2014 и финансирана на конкурсу за монографије научне Министарства просвете и науке, и за четири месеца је продат читав тираж па имам само један и ја примерак. Овде је део где указујем зашто не би требало при постојећим околностима да настављамо да испуњавамо услове ка ЕУ и да се одмакнемо и застанемо до даљњег.

Када је у питању однос према ЕУ он се мора поставити на чисто интерсној основи имајући у виду следеће чињенице:

- ЕУ је у унутрашњој и вишедимензионалној кризи, постоји реална перспектива њеног институционалног или ванинституционалног (прећутног, али реалног) раслојавања на више прстенова („клубова“) где би Србија чак и да уђе једног дана у чланство, сигурно припадала најнижем нивоу земаља чланица.

- ЕУ је засићена проширивањем очекује се макар известан застој у том правцу.

- Посебно у односу на Србију постоји неспремност Немачке и неких других чланица да се званични Београд прими у пуно чланство. Да не говоримо о парцијалним интересима српских суседа да додатно поставе (не)прихватљиве захтеве по питању учлањавања Србије у ЕУ.

- Однос снага у свету се мења, па су посебно након Светске економске кризе која је и са аспекта тврде и посебно меке моћи погодила највише САД и западне земље, расте још брже значај земаља БРИКС. Управо Русија и интеграциони процеси које она предводи дају одређену алтернативу. Изградњом Јужног тока, и реалном наклоњеношћу коју српска страна има од Русије, у односу на далеко мању наклоњеност западних сила, укључујући и изразиту ненаклоњеност политике САД, даје се одређена алтернатива српским интесима и са источне стране. Заправо, у српском интересу је ослонац на Русију, рационална сарадња са европским континенталним силама (Француском и Немачком пре свега, али и Италијом, Шпанијом и др.) и уздржана и чак делом „сарадња на дистанци“ са САД и Британијом. Ово утолико више што је спољнотрговинска размена са Русијом, чак и сада пре изградње Јужног тока највиша од свих држава посматрано појединачно, а потом следи Немачка. Спољнотрговинска размена Србије са САД и Британијом је врло ниска, али су зато притисци и мешање ових сила према српским интересима најтежи и неприхватљиви. Њихов утицај се у Србији посебно остварује преко дела инсталиране, тзв. компрадорске елите, која општедруштвене и националне интересе предпоставља сопственим себичним, парцијалним и индивидуалним интересима, у чему се може тражити и један од главних разлога зашто је наметнути неолиберални концепт примењиван и примењује се делом и сад, упркос свом теоретском и практичном краху који је доживео свуда у свету, а посебно од 2008. године.

- Улазак у ЕУ је тешко изводљив, независно од притисака да се уђе и у НАТО, за шта не постоји подршка јавног мњења у Србији (по већини истраживања, око 17 % грађана је за прикључивање НАТО). Овде се најбоље види реалан сукоб интерса широких слојева становништва у Србији и једног дела отуђене и корумпиране политичке и друштвене елите у земљи.

- Не постоји равномеран интерес становништва у Србији ка уласку и даљњем испуњавању услова у правцу придруживања ЕУ. Субвенције преко различитих фондова (који су са кризом у ЕУ све тањи), пре свега предприступних, неселективно долазе до дела друштвене и политичке елите, док широки слојеви становништва немају од тога непосредне користи. Напротив, они имају више штете по питању испуњавања бројних услова али и губитака о којима ће се у наставку нешто више рећи.

- Пред Србију се постављају уникатни услови, од којих је фактичко, а вероватно и стварно признавање неузависности Косова крајње неприхватљиво за сваку суверену земљу.

- Србија има додатан интерес да не уђе у ЕУ, а то је уникатан трговински споразум који има са Русијом већ практично деценију и по, и који је недовољно искоришћен, а који нуди велику перспективу, имајући у обзир заинтересованост великог руског тржишта за пољопривредне производе нашег климатског подручја. Са друге стране распродаја и изнајмљивање најквалитетнијег земљишта у Србији и велика незапосленост, су у контра односу са могућностима која се нуди у трговинској сарадњи са Русијом. Треба напоменути да би Србија изгубила ову трговинску повластицу уколико би ушла у ЕУ.

- Уласком у ЕУ субвенционирана пољопривреда пре свега Француске, где држава из стратешких разлога (због велике површине ове државе и малог броја преосталих пољопривредника и уопште руралног становништва), енормно субвенционише пољопривреду, па ти производи по примеру Бугарске и Румуније просто у нелојалној утакмици збришу друге пољопривреде земаља чланица ЕУ. Како је пољопривреда једна од најважнијих и најперспективнијих грана привреде у Србији ово би имало катастрофалне последице за њен укупан развој.  

- Расположење демократско ка даљњем придруживању ЕУ у Србији је смањено, свакако на испод половине грађана и бирачког тела, упркос томе што у медијској и јавној сфери се тај правац на сваки начин фаворизује, а озбиљна дебата о рационалним интересима за и против се изоставља.

- Странке које сада чине власт, нису се у предизборној кампањи и као опозиција тако апологетски односили према даљњем придруживању ЕУ без обзира на све услове, који су узгред за Србију уникатно тешки и реално у овој форми неприхватљиви. Стога не постоји демократски капацитет за даљње жртве у том правцу, односно за истрајавање у испуњавању свих могућих и немогућих, нових и старих услова, што спроводи и нова влада на челу са премијером Дачићем.

Интерес Србије да уђе у ЕУ са друге стране постоји, он није споран, али не под оваквим понижавајућим и вишеструко штетнијим губицима у односу на потенцијалну добит. Уосталом међу тим потенцијалним, заправо свакодневним и стварним губицима, су поред територијалног губитка, и понижења које сваки грађанин доживљава у овом правцу, као и реално понижење саме државе, њене традиције што вишеструко превазилази и стварне гутибтке у другим сферама о чему је напред било речи. Дакле, мишљења смо да начелно треба задржати курс ка ЕУ, али не испуњавати више постављене улитматуме, и чекати да се ситуација око многих ствари и геополитичких промена разбистри следећих година, а посветити се развоју и раду у сарадњи са свим међународним субјектима који у том правцу могу бити од користи, а посебно водити рачуна о пријатељским земљама и националним интересима. Ослободити медије за слободнију дебату у правцу даљњих државних приоритета, што је за сада изостало.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moram da priznam da sam veoma prijatno iznenadjen kvalitetom samih pitanja koje ljudi ovde postavljaju, prosto sam se osvezio.

Dobrodoslica g. Petrovicu i sa moje strane, za sad samo citam da nesto naucim, neka moguca pitanja ostavljam za kasnije.

 

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li mozete da objasnisnite zasto se isti termin (nelibelarizam) koristi i za neolibelarnu ekonomiju i za neolibaralnu spoljnu politiku iako taj isti termin oznacava dva razlicita pojma.

Г. Млађони подржавам Вас и потупно разумем у Вашој егзистенцијалној борби, знам да није лако у Србији данас никоме, посебно младом човеку студирати и радити, издржавати се. Мислим да је врло добро што поред студија права се интересујете за економију, можете ако се пруже услови и да идете тамо на мастер и даље. Међутим, то је врло комплексна област прилично апстрактна и мени је увек била најмање интересантна за читање, али сам се увек посебно задњих година присиљавао јер је она централно важна за политику и друштво једне земље. Препоручио бих Вам за макроекономију књигу бившег министра економисте (има његов имењак и презимењак историчар) Бојана Димитријевића и Фабриса као коаутора Макроекономија, ту анализира различите правце и доктрине, статусно је прилично неутрална. Наравно књиге попут Штиглицове Криза савременог капитализма из 2001, класике радова од којих видим да сте читали и Хајека, али је добро имати заокружено изучавање доктрина економских и праваца, па су такође добре књиге предмета Развој економске мисли са Економског а ту их има више, од Лазара Пејића покојног и Пјанића, преко књига Момира Јакшића и више књига Бојана Димитријевића. Књиге Комазеца, Душанића, Млађана Ковачевића су прецизна критика неолиберализма, ту је и Небојша Катић и Цветичанин који нису антилиберали, али у датим условима Србије се противе неолибералној доктрини у пракси у највећем, иако то неће начелно рећи. Маџар остаје међу реткима који са једне стране жестоко критикује постојећу концепцију Владе, а са друге стране је идејно близак неолибералима. Могуће је да сте из његовог круга следбеника дошли до закључка да ми не пропадамо што деценију и по примењујемо поглавито неолиберализам, већ зато што нисмо до краја примењивали неогољени неолиберализам. Али зашто је онда неолиберализам пропао у свету са 2008 и теоретски и практично, и шта би рецимо са Русијом деведесетих кад је примењивала под Јељцином али и Чубајсом, Гајдаром, неолиберализам, а од како је дошао Путин и државни капитализам, односно хибрид неокејнзијанизма истина са заостацима посебно у банкарском сектору народне банке неомонетаризма, да је тада дакле у задњих деценију и по дошло до крупних промена на боље. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dobrodosli na forum. Da li je novi minski dogovor privremeno povlacenje rusije u geopolitickom smislu iz ukrajine ili pobjeda putina? Vase misljenje

Мислим да је Мински споразум од пре неки дан, дакле Мински споразум 2, имао примарни циљ за Москву да се заустави сукоб који је највише одговарао САД да се Русија исцрпљује у Украјини и да се заустави удаљавање са Немачком, Француском, Италијом, тзв. Старом Европом. Ово је само конзервирање постојећег стања, да се заустави претња да САД, Британија пошаљу што директнију помоћ у оружју и инструкторима Кијеву и да се уведе нова линија санкција Русији од ЕУ. Ову акцију је предузела Немачка и Француска да би се заобишле САД. Оланд ће остати председник у Француској до 2017, дакле већ за годину дана улази у предизборну кампању, а од десет француских водећих политичара он најмање одговара руским интересима и највише је од њих окренут САД, што није случај, или макар у толикој мери са осталима (Марин Ле Пен, Меланшон, Бајру Франсоа, Доменик де Вилпен, Шевеман, па чак и Саркози који се мења управо у том правцу и већина политичара у Партији социјалиста где је Оланд улетео у задњем тренутку после намештеног инцидента Строс Кана са собарицом у САД). 

Дакле Мински споразум конзервира стање, прекида сукоб и неће се ни догурати највероватније до његовог политичког дела. 

Ево шта сам о преговорима у Минску говорио пре неколико дана на радију Снага народа

ово је мој интервју за међународни радио Србија на исту тему пре неки дан

http://www.glassrbije.org/sr/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA/%D0%B4%D1%80-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D1%81-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%E2%80%9E%D1%98%D0%B0%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0%E2%80%9C-%D1%83-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%83

о стању на фронту уочи потписивања споразума мој текст на Србин инфо и српска акција

http://srbin.info/2015/02/06/dr-dragan-petrovic-ratni-zvestaj-lagana-inicijativa/

О улози САД у пучу у Кијеву за нови руски радио Спутник у Србији пре неколико дана

http://rs.sputniknews.com/politika/20150203/73770.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само за посетиоце Форума, ево даћу изворни текст из најновијег броја часописа Ронин чији сам ја аутор, где се говори о противречностима споразума из Минска а то се односи и на овај Минск 2 и зашто ће се сукоб пре или касније наставити

 

Противречности Минског споразума и наставак сукоба у јануару

 

Споразум у Минску о примирју између сукобљених страна у Украјини, који је ступио на снагу 5 септембра представљао је компромис, који је задовољио тада елементарне интересе страна потписница. Свака од страна у сукобу тада је одржавањем примирја могла да оствари бар неке од својих најважнијих интереса и да покуша путем преговора да то прошири у своју корист.

Власти у Кијеву, су примирје дочекале са олакшањем, након низа неуспеха које је њихова велика офанзива на Доњецк и Луганск доживела у последњој декади августа. Уместо најављиване победе, заузимањем макар једне од две престонице ЛНР и ДНР, доживео се тежак војнички пораз, који се нарочито почетком септембра претворио у распад фронта и победоносно наступање у свим правцима проруских снага. Тада је за 23 август, национални празник Украјине била планирана за режим у Кијеву победоносна парада и громогласно најављивано заузимање Доњецка, а уместо тога у престоници ДНР је од стране проруса организована парада, на чијем су крају спроведени заробљени украјински војници. То је урађено по узору на сличан дефиле у Москви на крају Другог светског рата, јер од Гебелсове пропаганде дуго најављивани „победоносни марш нациста у престоници“, заправо се никада није догодио, већ парада совјетских победника са заробљеним немачким солдатима који су на крају параде спроведени пред одушевљеним московским грађанима. 

То је био велики шамар за кијевске власти, а у следеће две седмице су доживели серију свакодневних пораза од проруса, повлачење на низу праваца, колосалне губитке у људству и техници, да су примирје од 5 септембра дочекали са олакшањем. Проруси су опколили били Мариупољ, велики лучки град на обали Азовског мора, пробили блокаду Доњецка и одбацили даље противника, те успели да униште све преостале џепове у дубини своје територије, са изузетком клина код Дебаљцева и мале опкољене групе украјинских снага на терминалу Доњецког аеродрома.

Проруским снагама, упркос серији успеха у континуитету последње три седмице сукоба, примирје је такође одговарало, да консолидују своје снаге, организују живот на својој територији. То је њима било преко неопходно, јер су ЛНР и ДНР створене током непрестаних борби још од раног пролећа, и функционисале пре свега у војном домену, са импровизованим цивилним организацијама привреде и живота. Прорусима је велики проблем представљала чињеница да су значајни делови административних области Доњецка и Луганска још остали под контролом кијевских снага. Потом, у преговорима кијевска страна није показивала никакву спремност да уважи било какву, макар културну аутономију за остале области рускојезичког Југоистока, односно административних области Харкова, Дњепропетровска, Запорожја, Одесе, Херсона и Николајева. Русија и представници Новорусије који су се укључили у наставке Минских преговора, били би за почетак задовољни и од раније (у време Јануковича) извојеваним правима за Југоисток употребе руског матерњег језика као другог званичног у употреби у овим областима, заједно са украјинским, и макар у назнакама дуго најављиване децентрализације свих украјинских области у привредном и културном смислу, које би важиле и за ове области. Међутим, Кијев се у преговорима показао прилично непопустљив, показавши спремност да само за ЛНР и ДНР призна одређени специјални статус и то само за простор који се налазио у рукама Новорусије у тренутку примирја, а не и за остатак административних области, које су задржале под контролом прокијевске снаге, попут Мариупоља, Краматорска, Славјанска у Доњецкој области, и северног дела Луганске административне области.

У том правцу било је јасно да овакве противречности тешко могу бити решене за преговарачким столом, иако је простора за извесне компромисе свакако било. У Украјини подред тога фактички од преврата фебруара 2014, долази до суспензије парламентаризма и чак демократије у њеним најважнијим појавним облицима. Наиме до тада какав-такав компромис у друштву и поред изражених противречности између југоисточног дела земље и северозапада, постојао је у облику плуразлизма, дакле парламентаризма. Тај парламентарно-плуралистички елеменат Украјине од њеног добијања независности, који је уз сво повремено гажење и притиске, попут Наранџасте револуције, низа прекорачења Устава које је вршио председник Јушченко, ипак давао могућности за компромис у оквиру низа постојећих противречности ове земље, како у наведеном геополитичко-цивилизацијском обрасцу, тако са друге стране и по питању слојних и статусних разлика и супротстављених интереса. Преврат фебруара 2014. године, паралелно са преузимањем власти на улици у низу региона земље, представља напуштање до тадашњег плуралистичког система и парламентаризма који су ову земљу противречности и њене институције система и одржавали у протекле две деценије постојања. Када су потом протеклих месеци метежа и безакоња, под патронатом Запада и у потрази за каквим-таквим легитимитетом фебруарског преврата одржани у мају прво председнички, а потом у октобру и парламентарни избори, они су само потврдили да је превратничка Украјаина заправо ушла у своје постдемократско време, а да заправо она земља која је пре тога егзистирала као компромис низа њених унутрашњих противречности, и уз благослов својих суседа, заправо више не постоји. Заправо она је порушила и на унутрашњем и на спољашњем плану низ својих стубова који су подупирали њене темеље. На унутрашњем плану две велике проруске странке у земљи, апсолутно домантне на читавом Југоистоку, од чега Партија региона и убедљиво најјача у читавој земљи су практично укинуте, а  Компартија и буквално забрањена.У Новорусији се није ни гласало, а на Југоистоку је излазност била изузетно мала. Напротив Новорусија је имала своје октобарске изборе који су подкрепљивали њену одвојеност, не заборавимо пролећни референдум који је огромном већином показивао жељу тамошње популације за сувереношћу. Oвде више не говоримо о Криму, који је постао још пре готово годину дана саставни део Русије. Унутар западноукрајинског друштва долази до радикализације политичких ставова, и пораста утицаја крајње деснице, са врло јаким утицајем покрета и странака неофашистичке идеологије, мада је тешко тврдити да они имају апсолутну већину и у том делу земље. У средишњим деловима Украјине стање свести је умереније у сваком погледу, али новонастала нестабилност политичка и друштвена има такође своје показатеље. На Југоистоку (ван Новорусије) су политичке и друштвене слободе смањене на минимум, а у широј зони сукоба, укључујући и Харков, влада нека врста полицијског часа, док ни у Одеси и другим југоисточним крајевима није много боље.  Сасвим на западу, у Закарпатској области, већинско русинско становништво је под притиском, као и мађарска национална мањина, од стране саме државе и посебно екстремистичких покрета, који иначе представљају „државу у држави“.

Ту долазимо до односа са окружењем, које се такође променило, као што је и на унутрашњем плану постфебруарска и постпревратничка Укрјаина изгубила свој континуитет са оном земљом која је као независна претходно егзистирала на каквом – таквом компромису својих разлика, у протекле више од две деценије постсовјетске епохе. Најзначајнији тег њене спољне сигурности и равнотеже стубова који су је подупирали је свакако Русија, која се не може третирати као пуки сусед. Напротив, Русија представља заправо матицу за бар половину украјинског становништва, док и за значајан део оне друге, северозападне Украјине, она има значење сродне земље, одакле вуче заједничко порекло, у сваком случају сродност, и несумњиви миленијуми заједничке историје. Ту је и Заједница независних држава, а посебно Заједнички економски простор којих је Украјина чланица. Ту су посебно јаке везе и са суседном Белорусијом, која објективно представља као северни сусед, наставак, истина специфични, али несумњиви део руског света (Руског мира), коме и сама Украјина, или бар њен Југоисток, па и Малорусија свакако теже, или су макар историјски припадали. На југозападу посебан значај има суседна Молдавија, која је такође, (макар још формално) члан ЗНД, а Тираспољска област, са проруским становништвом се издвојила и у њој се налазе проруске и чак и саме руске оружане снаге. У таквим околностима Русија није била спремна да ни dе jurе, а посебно не dе facto призна ову постфебруарску, превратничку Украјину, а и то у перспективи само делимично и условно: без Крима свакако који сматтра својим неотуђивим делом, и Новорусију као суверену, али у неком саставу dе jurе целовите, али федерализоване Украјине, где би и остатак Југоистока имао барем културну аутономију и децентрализацију, а пожељније и снажну аутономију, на ивици федерализма. 

Земље ЕУ су водиле политику постизања компромиса, где је Брисел, под утицајем Вашингтона, подржавао на један уздржан начин, власти у Кијеву. Међутим, земље ЕУ, а посебно тзв. Стара Европа (Немачка, Француска, Италија) су и од кијевских власти тражиле попуштање у правцу постизања компромисног решења украјинске кризе, а са друге стране показале спремност за увођење неких од видова економских санкција према Москви, од чијих последица трпе и саме.

Чланице ЕУ у суседству Украјине су са једне стране показивале уздржану и начелну подршку Кијеву, где се по ентузијазму истицала Пољска, а са друге стране заинтересованост за своје мањине и повластице које би од украјинске кризе и саме могле добити. Тако Мађарска тражи чак неувијено посебна права за своју мањину у Закарпатској области, где је опет развијен русински аутономизам. Румунија показује интересовање за своју мањину највише у Буковини. Словачка која је најмање наклоњена Кијеву и показује разумевање за руске интересе, и сама подсећа да је Закарпатска област до 1945. била саставни део Чехословачке. Чак и Пољска која подупире начелно чврсто Кијев у његовом сукобу са Русима, и сама има полускривене интересе у Волинији и Галицији.

Заправо Вашингтон највише показује спремност и снагу да подупире сваки украјински, посебно званични кијевски екстремизам и непопустљивост према могућности постизања истинског компромиса са Русијом и проруским делом унутар саме Украјине.

Све ове противречности у Украјини и окружењу, посебно пресудан утицај Вашингтона на власти у Кијеву и десницу на украјинском западу, олигархе, и чак директно мешање у украјинску политику, довели су до тога да је Мински споразум остајао мртво слово на папиру, или боље речено привремени предах за даљи наставак сукоба. Иако је кршења примирја било и раније, практично током читавог његовог трајања, од септембра до јануара, тек од друге половине јануара, настају борбе у континуитету, које су се потом претвориле у фронталне сукобе великих размера. У овим сукобима снаге Новорусије су аналогно иницијативи коју су имале у завршним седмицама рата пре потписивања Минског примирја почетком септембра, постигле очигледне успехе: Након 20 јануара успеле су одбацити противника даље од агломерација Доњецка и Луганска, примаћи се на југу до предграђа Мариупоља. Посебан стратешки значај за борце Новорусије је опкољавање јединог преосталог стратешког клина у својој територији који је преостао код Дебаљцева, где су одсечени значајни делови украјинских снага, којима, уколико се не повуку и напусте положаје, прети уништење, слично претходним искуствима током лета које је претрпела украјинска армија. 

Уз сву традиционалну превртљивост ратне среће, коју смо на простору Новорусије могли да пратимо током претходних месеци сукоба (још од раног пролећа 2014. када су избиле прве борбе), стиче се утисак да проруски борци са далеко више срца и умешности надилазе прокијевске снаге, где само на моменте десничарски елементи, показују ентузијазам за истрајну борбу. Како прокијевске снаге нису успеле током читавог низа месеци пролећа и лета 2014. да надвладају тадашње ополоченике, односно снаге Новорусије у повоју, тешко би било за очекивање да то успеју сада и у перспективи, када је створена и са друге стране организована армија, истина још увек знатно малобројнија и са мањим материјалним ресурсима. Али за разлику од бораца Новорусије, који показују висок морал, уз несумњиву подршку локалног становништва, па чак и у залеђини фронта на украјинској страни, имају симпатије и на целом Југоистоку, да не говоримо о подршци сада све отворенијој у материјалу и хуманитарној помоћи, добровољцима из Русије, прокијевске снаге чине конгломерат присилно мобилисаних, слабог регуларног кадра, укључујући командни, те мањег дела десничара, и њихових паравојних јединица, чему треба додати и стране плаћенике и инструкторе.

У том правцу у даљњем развоју сукоба свака од страна има своје адуте, где Кијев поред своје веће базе у људству за мобилизацију, може рачунати на одређену помоћ са запада, пре свега од Америке, укључујући потенцијално и све већи број инструктора, да не говоримо о материјалу и техници. Са друге стране снаге Новорусије имају одређену помоћ Русије, показале су до сада далеко већи борбени морал и умешност, а ако поред ових нових успеха на терену, постигну пренос сукоба и на остале области Југоистока, путем активирања партизанских јединица, читав фронт тзв. АТО се може срушити и померити линија дејстава ка западу, што би свакако могло натерати кијевске властодршце, да без обзира на непопустљивост коју диктира Вашингтон, најзад прихвате истинске преговоре и компромисна решења. Компромису тежи и највећи део ЕУ, посебно сила тзв. Старе Европе, тако да би се у даљем развоју оружаних сукоба који су настављени могао тражити и нуклеус могућности да се обе стране приволе истинским преговорима у тражењу компромиса, од кога су до сада ипак биле далеко.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Šta mislite o ulasku Srbije u NATO, da li će u bliskoj budućnosti biti pritisaka sa zapada da uđemo i da li će to biti preduslov za EU, kao što je bio za sve članice primljene od 2004. pa do danas, ako se ne varam?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пре пар дана сам објавио текст о потписаном споразуму премијера и Владе у Бриселу о правосуђу за КиМ

http://srbin.info/2015/02/11/dragan-petrovic-za-srbin-info-pravosude-po-briselskom/

http://srpskaakcija.com/2014-04-12-22-33-52/1239-dr-dr-g-n-p-r-vic-pi-nj-pr-v-sud-p-r-sh-nji-bris-ls-g-sp-r-zu-i-n-n-dni-p-r-ci-n-liz-ci-u-pr-g-v-ri-dv-pr-i-r

http://facebookreporter.org/2015/02/11/%D0%B4%D1%80-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%83%D1%81/

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=528379740636663&id=513407262133911

 

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Правосуђе по Бриселском споразуму у преговорима „два премијера“

vucic-isa-mustafa.jpg

Питање правосуђа по решењима Бриселског споразума и накнадним операционализацијама у преговорима „два премијера“.

Од 1999. године па све до данашњих дана, правосуђе на северу Косова, је уосталом, као и читав систем организације државе и друштва, функционисао у оквиру система државе Србије. Иако су се односи снага у свету променили у међувремену на штету промотера косовске независности па је даљи опстанак постојећих ингеренција Србије на северу КиМ добило и боље перспективе, власт СНС и СПС постиже Бриселски споразум априла 2013, који нарочито његовим накнадним тумачењем и спровођењем уводи и сами косовски север у ингеренције правног система тзв. косовске државе.

Присталице Бриселског споразума као најважнију позитивну тековину истог истичу Заједницу већинских српских општина, сматрајући да су баш те одребе Споразума перјаница преговарачког успеха српске власти. А управо је обрнуто.

Бесмислено би било формирати Заједницу већинских српских општина у Србији, јер је Република Србија матична држава српског народа (чл. 1 Устава). Савршено је јасно да се ова Заједница може формирати само негде ван Србије, где Срби добијају статус националне мањине, о чему говори и не учествовање тзв. Косова у изборном систему Србије, и обрнуто да се чак и север Косова и Метохије, који је и након етничког чишћења 1999 и 2004. остао етнички српски, приморава решењима Бриселског споразума и званичног Београда на излазак на изборе које организују власти у Приштини.

Бриселски споразум подразумева одвојен косовски правни систем у односу на правни систем Републике Србије. Та два правна система више неће имати никакву везу јер Споразум предвиђа устав и законе тзв. Косова, што није у складу са нашим Уставом који предвиђа да је статут највиши правни акт покрајине.

Надаље, наводи се да су правне гаранције ЗСО закони и уставни закон (“косовски”). Никакве посебне надлежности нису предвиђене за Заједнице српских општина у вршењу законодавне, извршне и судске власти, одлука о њеном формирању је у складу са постојећим „Уставом“ самопроглашене Републике Косово.

Надлежности ЗСО одговарају надлежностима које имају и остале општине на територији тзв. Косова, осим што имају пуни надзор (само надзор) у области економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Она има и додатне надлежности које на њу могу (а не морају) да пренесу централне власти у Приштини.

Овом одредбом је на јасан и недвосмислен начин стављено до знања шта се сматра централном влашћу за Заједницу српских општина. То је власт у Приштини, а не власт у Београду. Зато се косовско-метохијски Срби и третирају као мањински народ. У тзв. „косовском законодавству“ самопроглашене „државе Косово“, пак постојећа решења Бриселског споразума, која дају макар минималну децентрализацију се образлажу прихватањем европских норми о децентрализацији и локалној самоуправи, дакле она се и не подводе као могућност специјалног статуса за српску страну.

 

Известан (додатан) неспокој за српску страну може изазвати тумачење појединих тачака. Тако у тачки два се спомиње гаранција за опстанак ЗСО у виду постојећег правног оквира на Космету и наводи се двотрећински његов оквир. Како са једне стране нема додатне гаранције међународног фактора, подозрење и тумачење ове тачке може претпоставити могућности да албанска страна на основу двотрећинске већине може једног дана донети нови законски оквир на Косову и Метохији којим би биле умањене или чак избрисане поједине тачке на које се наслања ЗСО, како то тумачи адвокат Бранко Павловић.

Постоје и друге разлике у тумачењу Бриселског споразума, па тако власти у Београду инсистирају да су постигли регионалну аутономију за Заједницу српских општина, а Приштина то подводи под децентрализацију и локалну самоуправу, одузимајући јој пуни статус аутономије.

О овоме је говорио и представник ЕУ у Србији Венсан Держер, који је навео да ће ЕУ бити по потреби арбитар у примени Бриселског споразума између Београда и Приштине. У том правцу представници опозиције указују да је ово још један доказ да званични Брисел третира и Србију и Косово као две независне државе. Међутим и Тачка 15 Споразума говори о ЕУ као страни која посредује у спровођењу споразума. На тај начин је српска страна овим споразумом у пракси лишена могућности да импементацију споразума надгледају и оне силе које су наклоњене геополитички Србима, попут Русије, Кине и других сила које нису признале Косово као независну државу.

Ово је редак случај да се у случају неког спора једна страна лишава медијације и надзора сила које су јој наклоњене, или јој у старту нису ненаклоњене у том спору, као што се званични Београд, односно ова, и претходна власт, односе по питању проблема Косова и Метохије. И приликом преговарања са Приштином од формирања владе Дачића, а и сада у имплементацији споразума влада премијера Вучића, руска страна, као и Кина и друге силе које нису признале Косово, су практично биле искључене из надгледања непосредних преговора Београда са Приштином, у шта су биле укључене ЕУ и САД, дакле управо силе које су промотери косовске независности.

За правосуђе је веома важна тачка 10, где се у вези судства наводи да ће српска страна имати већину по националној основи у одељењу Апелационог суда у Приштини к Окружном суду у Северној Митровици. Дакле, ради се о простој већини у тим телима, али не и већини коај је пропорционална етничком саставу становништва у ЗСО, што може бити и проста већина од само једног члана више, што би у разним злоупотребама могло да се лако измени у пракси на српску штету. Поред тога у првој реченици Десете тачке се каже да ће „Правосудне власти биће интегрисане и радиће у склопу правног оквира Косова.“

Што се тиче правосуђа оно ће бити у целости интегрисано у правни систем тзв. Косова, с тим да Срби имају неке своје судове. То значи да ће се судити по законима тзв. Косова, по уложеним правним лековима ће се одлучивати искључиво у оквиру тог правосудног система без икакве могућности да допре до било којег суда у Републици Србији. Правосудни систем тзв. Косова нема више никакве везе са правосудним системом Србије. У одељењу Апелационог суда у Приштини задуженом за српске општине неће бити примењен принцип националне заступљености који би одражавао етнички састав, већ се предвиђа да ће Срби бити већина, што значи да је довољно да буде један више у односу на Албанце.

Да катастрофа по српске интересе постигнутим правним решењима Бриселског споразума буде већа, доприноси и његова накнадна операционализација. Тако замишљена Заједница српских општина, по питању правосуђа не представља једну територијалну целину, коју би чиниле искључиво четири општине севера (Лепосавић, Зубин Поток, Звечан, и северна Митровица), већ су по питању основног суда интегрисани и у три општине јужне Митровице, и још две друге општине, па све заједно Срби ту чине мањину, иако премијер Вучић тријумфално спомиње да и на северу постоје две канцеларије овог суда у Лепосавићу и Зубином потоку.

aleksandar-vucic-isa-mustafa-sudije-seve

Оно што посебно забрињава, а о чему је у медијски блокираној јавности Србије писао академик Чавошки и што је недовољно познато ширем мњењу, је да је само седиште основног суда, по решењима која су постигнута на преговорима у Бриселу почетком 2014. године, у јужној Митровици. Премијер Србије указује ових дана да по постигнутим решењима „да је паритет српских и албанских судија у јужној Митровици 14 : 11 у корист Албанаца и да ће председник суда у северној Митровици бити Србин, и да је то боље решење него што је задато у етничкој структури митровачког региона..“, као и да ће број тужиоца овог суда у Митровици бити по девет (Албанаца и Срба).

Ако узмемо у обзир да је до сада правосуђе, уосталом као и читава организација државе и друштва на северу била искључиво у оквиру система државе Србије, онда за правосуђе укратко можемо констатовати да је у потпуности интегрисано у правосудни систем фантомске државе Косово, и да у исто време за север, и Заједницу српских општина, оно нема ни територијалну организацију, пошто је север по питању судства, конкретно основног суда организован по косовском систему заједно са још пет албанских етничких општина јужно од Ибра, па српска популација овде представља мањину.

Заправо у чему се очитава територијална аутономија и било каква засебност ЗСО у питању правосуђа. У територијалном смислу ње нема, а у неком фиктивном смислу као засебних јединица јединственог Митровачког основног суда, са седиштем у јужној Митровици, која има своје канцеларије и огранке и на северу да, али у поређењу са претходним стањем, ово је вишедимензионални пад и практичан и стваран улазак и признање тзв. државе Косово, и чак лишавања квалитетних ингенеренција у правосуђу за ЗСО у територијалном, а делом и у каквом озбиљном смислу. Једном речју ово је не само значајан уступак званичног Београда, већ и стварно поклекнуће из разлога који су са државотворног аспекта тешко разумљиви и објашњиви.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вау, свака част на овом потезу уредништва,као и на одазивању уваженог  др  Драгана Петровића !  8086.gif

 

Питао бих,да ли још негде у Европи,првенствено мислим на словенске и земље источне европе,постоје иоле озбиљније политичке снаге,који у својим програмима имају анти ЕУ и Ммф политику,уопште антиглобалистичке погледе, нешто попут грчке сиризе ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Г. Млађони подржавам Вас и потупно разумем у Вашој егзистенцијалној борби, знам да није лако у Србији данас никоме, посебно младом човеку студирати и радити, издржавати се. Мислим да је врло добро што поред студија права се интересујете за економију, можете ако се пруже услови и да идете тамо на мастер и даље. Међутим, то је врло комплексна област прилично апстрактна и мени је увек била најмање интересантна за читање, али сам се увек посебно задњих година присиљавао јер је она централно важна за политику и друштво једне земље. Препоручио бих Вам за макроекономију књигу бившег министра економисте (има његов имењак и презимењак историчар) Бојана Димитријевића и Фабриса као коаутора Макроекономија, ту анализира различите правце и доктрине, статусно је прилично неутрална. Наравно књиге попут Штиглицове Криза савременог капитализма из 2001, класике радова од којих видим да сте читали и Хајека, али је добро имати заокружено изучавање доктрина економских и праваца, па су такође добре књиге предмета Развој економске мисли са Економског а ту их има више, од Лазара Пејића покојног и Пјанића, преко књига Момира Јакшића и више књига Бојана Димитријевића. Књиге Комазеца, Душанића, Млађана Ковачевића су прецизна критика неолиберализма, ту је и Небојша Катић и Цветичанин који нису антилиберали, али у датим условима Србије се противе неолибералној доктрини у пракси у највећем, иако то неће начелно рећи. Маџар остаје међу реткима који са једне стране жестоко критикује постојећу концепцију Владе, а са друге стране је идејно близак неолибералима. Могуће је да сте из његовог круга следбеника дошли до закључка да ми не пропадамо што деценију и по примењујемо поглавито неолиберализам, већ зато што нисмо до краја примењивали неогољени неолиберализам. Али зашто је онда неолиберализам пропао у свету са 2008 и теоретски и практично, и шта би рецимо са Русијом деведесетих кад је примењивала под Јељцином али и Чубајсом, Гајдаром, неолиберализам, а од како је дошао Путин и државни капитализам, односно хибрид неокејнзијанизма истина са заостацима посебно у банкарском сектору народне банке неомонетаризма, да је тада дакле у задњих деценију и по дошло до крупних промена на боље. 

 

Hvala na preporucenim delima videcu sve da ih pronadjem i proucim kroz neko vreme. PRvenstveno me interesuje zbog sebe jer zelim da se bavim razvoje posla, (sopstvenog) i da zemlja bude zakonski i trzisno prijateljska prema ljudima koji zele da rade.

Zahvaljujem puno na ovom komentaru.

Moze li jos jedno pitanje. NA koje ako mozete ukratko.

Da li Srbija zaista moze da se integrise u evroazijsku uniju i koje bi beneficije bile za nas u tom pravcu (naspram eu i nato).

JA sve kontam da politicari hoce u eu zbog siroke "kese" koja im daje mnogo novca na raspolaganje da mogu da se igraju privrednika i drzavnika ka osto su do sada radili.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Заправо, у српском интересу је ослонац на Русију, рационална сарадња са европским континенталним силама (Француском и Немачком пре свега, али и Италијом, Шпанијом и др.) и уздржана и чак делом „сарадња на дистанци“ са САД и Британијом. Ово утолико више што је спољнотрговинска размена са Русијом, чак и сада пре изградње Јужног тока највиша од свих држава посматрано појединачно, а потом следи Немачка

 

Зар није заправо Њемачка највећи трговински партнер Србије? То су званични подаци, зар не?

 

Него, само бих Вас замолио да ми покушате дати одговор на други дио питања, на оцјену стања у БиХ, укратко ако може. Занима ме Ваш поглед на то. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар није заправо Њемачка највећи трговински партнер Србије? То су званични подаци, зар не?

 

Bila do skoro, sad skocila i sa Rusima razmena. :) Ako smem da dodam....

 

Tu su sad Rusi i Nemci blizu 

Medjutim Ruski privrednici i dalje slabo ulazu u Srbiju (sto je meni nejasno)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bila do skoro, sad skocila i sa Rusima razmena. :) Ako smem da dodam....

 

Tu su sad Rusi i Nemci blizu 

Medjutim Ruski privrednici i dalje slabo ulazu u Srbiju (sto je meni nejasno)

Да, прилично скромно улажу у односу на могућности. Са друге стране пошто много зависимо од руских енергената, успевамо последњих година да нешто смањимо диспаритет у трговинској размени са Русијом. 

Из моје последње књиге Геополитика Балкана, пар страна о трговинској и економској сарадњи Србије са Русијом

"...Русија је углавном последњих година прва земља по обиму оствареног увоза, док је српски извоз у Русију негде око шестог места, свих спољнотрговинских партнера Србије, (уколико би смо земље ЕУ посматрали појединачно). Покривеност српског увоза из Русије, извозом у ову земљу је тек негде око четвртине, а ранијих година је била и мања. У 2011. години достигнута је рекордна спољнотрговинска размена две земље од 3,3 милијарде $, од чега око 800 милиона $ је извоз Србије, а близу 2,5 милијарди $ увоз из Русије. Структуру руског извоза у Србију, у чак 70 % чине енергенти, па је ван тога она готово уравнотежена. Почетком 2012. године Србија бележи наставак негативног тренда који траје десетак година када је у питању спољнотрговински дефицит. Од 2009. године, иначе лоша ситуација у смислу неуравнотежене покривености увоза извозом, драстично се погоршала у прва два месеца 2012. године а понајвише кроз размену са Руском Федерацијом. Руска Федерација је због увоза енергената (природног гаса, нафте нафтних деривата) на првом месту листе увозника у Србију (431 милиона долара) али је због слабе покривености извозом нема у првих пет земаља у које Србија извози:[1] Поред Немачке Русија је највећи спољнотрговински партнер Србије а следи јој Италија.

Посматрано спрам заједничких тржишта, Руска Федерација је треће најзначајније тржиште за извоз производа из Србије, одмах иза Европске уније и тржишта земаља CEFTA 2006, а у увозу Србије Русија заузима другу позицију, одмах иза Европске уније, а ако се посматрају земље ЕУ појединачно, тада је Русија на првом месту у српском увозу. Русија је тржиште са великим бројем софистицираних потрошача који остварују значајан доходак, тако да су потенцијали трговинске сарадње са овом великом земљом веће од тренутне спољнотрговинске размене која је у 2011. износила преко 3 милијарде долара.

Руско тржиште и сарадња

Структура спољнотрговинског биланса Русије са светом је редовно позитивна, односно она у пракси редовно номинално више извози него што увози, и то око два пута више приближно. Један од разлога је ниска еластичност тражње за руским извозним фаворитима, односно они најважнији производи које она извози, имају веома малу могућност алтернативне замене другим производима. Ради се претежно о енергентима, најважнијим племенитим металима (злато, платина, дијаманти и др.), осталим рудама и прерађевинама од метала, дрвету и др. Ту је још и извоз оружане индустрије, металне индустрије и др.

У спољнотрговинској размени са Русијом Србија бележи значајан дефицит, будући да је извоз Србије на тржиште Русије 2010. године био 534 милиона долара, док је увоз у Србију из Русије исте године износио око 2.157 милиона долара. Дефицит од око 1.600 милиона долара се највише дугује увозу нафте и гаса из Русије. На тржиште Русије Србија извози углавном пољопривредне производе и друге примарне производе. Ван српског увоза руских енергената, готово да је спољнотрговински биланс две земље последњих година изједначен. У перспективи треба радити на смањењу дефицита Србије у размени са Русијом, како би спољнотрговинска размена била уравнотежена. Такође треба предузимати активности на унапређењу степена финализовасти производа који иду у извоз, па укључујући и извоз на руско тржиште.

Руско тржиште је велики потрошач пољопривредних производа, посебно хране, и ту произвођачи из Србије виде своју шансу за наступ на овом тржишту. Међутум, произвођачи из Србије, често због лоше организованости, не успевају да извезу већу количину пољопривредних производа на руско тржиште. Производња пољпривредних производа је расцепкана на великом броју индивидуалних пољопривредних газдинстава, а извоз робе се мора објединити јер се не може наступати у извозу са малим количинама робе која варира у квалитету. На том плану се мора радити на унапређењу у организацији извоза и ту активнију улогу морају преузети Удружења пољопривредних произвођача али и државни органи.

Произвођачи у Србији често истичу да је велика препрека извозу производа на руско тржиште постојање великог броја техничких препрека трговини. Ове баријере су проузроковане постојањем строгих прописа и стандарда у Русији који дефинишу карактеристике производа које се могу ставити у промет на руском тржишту. Ови стандарди су у понеким аспектима захтевнији од стандарда који важе на тржишту Европске уније. Државни органи у Србији су издали низ приручника о овим стандардима на руском тржишту како би упознали српске произвођаче, и како би им омогућили да се припреме и буду конкурентни на овом захтевном тржишту.

У погледу спољнотрговинског режима који важи између две привреде треба истаћи да је са Русијом Србија још 2000. године закључила споразум о слободној трговини, који се од тада примењује. Овај споразум ствара повољан трговински режим између две земље који обично Русија даје земљама бившег Совјетског савеза и чланицама Заједнице независних држава. Али треба напоменути да је у почетку био мали број производа за које је трговина либерализована, од оних за које су српски произвођачи били заинтересовани. Како се стално усвајају нови протоколи који прописују тзв. негативну листу производа на које се либерализација по споразуму не односи, морамо констатовати да се ова листа временом скраћује на одобравање наших привредника. Либерализација по споразуму о слободној трговини са Русијом се односи на производе који су у највећој мери направљени у Србији од домаћих сировина, па се правилима о пореклу мора доказати српско порекло производа да би се преференцијали применили. Скоро је потписан и протокол који у детаље прописује процедуру о правилима порекла који се примењују у трговини са Русијом.

Осим трговине робом између Русије и Србије значајно је развијена и трговина услугама. Србија још увек пружа грађевинске услуге на руском тржишту. Многе фирме из Србије су ангажоване по читавој Русији на изградњи значајних инфраструктурних и других објеката. Руско тржиште је по питању некретнина у експанзији, што је веома значајно за сектор грађевинарства у Србији који је од периода бивше Југославије познат по грађевинским и инвестиционим радовима у иностранству.

Додатан значај економској сарадњи са Русијом представља чињеница о постојању Царинског савеза који чине још и Белорусија и Казахстан, на које се преноси специјална трговинска повластица коју Србија има са руском страном. У том правцу је 2011. године Привредна комора Србије са Привредном комором Русије саставила пројекат „Повећање извоза на тржиште Царинске уније Русије, Белорусије и Казахстана“, а могуће је на различите друге начине унапредити ову сарадњу која има заисте широке могућности у перспективи, посебно за српску страну.

Улагања

Сарадња у области размене приватних инвестиција је интензивирана последњих година између Русије и Србије. Пре тог периода руски представници су износили тврдње да у Србији постоје специфична ограничења на која наилазе руски инвеститори. Али препрека том инвестирању могу бити и прописи о спречавању прања новца који су по европским стандардима. Размена инвестиција је углавном једносмерна, јер много значајније инвестиције пристижу из Русије, него што наша предузећа инвестирају у Русију. Обим руских инвестиција у Србију до краја 2011. године износи преко 1.300 милиона $, а најважније представљају улагање руског Гаспром Њефта у Нафтну индустрију Србије - НИС (који је купљен за око 400 милиона $ уз преузету обавезу инвеститора да уложи још око 300 милиона $), улагање руске нафтне компаније Лукоил у Беопетрол (300 милиона $), улагање у Путник (око 68 милиона $), улагање у ФБЦ Мајданпек и друге инвестиције. Србија добија извесну финансијску подршку од Русије у виду кредита.[2]..."

[2] Сарадња две државе ће се унапредити и на основу руског државног кредита намењеног Србији од милијарде $ који је договорен приликом посете руског председника Медведева Србији октобра 2009. године. Србија је до сада повукла 200 милиона $ за буџетске потребе а остатак од 800 милиона $ ће бити намењен финансирању стратешких, инфраструктурних, пројеката, првентвено ревитализацији српских железница. Ратификација овог споразуме се стално одлаже и за сада је предвиђена јесен 2012. године. У градњу инфраструктурних објеката у Србији, по овом кредиту, биће ангажоване и руске фирме. У билатералном плаћању две земље могло би да се временом пређе превасходно на евро као обрачунску јединицу, односно још увек постоји долар као средство плаћања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Сумњам, прво је врло сумњиво да су режими у САД и Британији превасходно демократски. Тамо имате само по две политичке странке, а остале имају бројне баријере да уђу у политички живот. Обе те странке имају исте ставове око најкрупнијих политичких и друштвених питања, а посебно према спољном свету.

 

То јесте тачно, али треба имати у виду да политичке стране у САД-у нису исте као политичке странке у Британији односно у Србији. Како је код  њих већински изборни систем, како федералне јединице имају знатан положај, како је локална самоуправа јака, онда су политичке странке више као табор састављен од стотине група. Дакле код њих је више потенцирање на персонализованости (зато што је већински изборни систем), док је код нас на политичкој странци коју води 1 лидер и који се све пита. Мени није познат неки лидер Републиканске или Демократске странке, колико знам и нема га, јер су те странке јако децентрализоване, хетерогене и лабаво организоване и код њих нема неке дисциплине.

У Британији су нпр. две најјаче странке Лабуристичка и Конзервативна, а некада су биле Либерална и Конзервативна, што значи да постоји могућност да нека странка постане јака. Заправо двопартијски систем је углавном последица већинског изборног система.

 

Али могу да се сложим око неких ствари у вези Америке, јер заиста две главне партије гуше ове мање код неких ствари и да им је изборни систем лош - познат је онај Изборни колеџ кога многи критикују као нешто недемократско и још пуна тога код изборног система који представља важну полугу сваке демократије. 

 

 

 

Путин је препородио Русију, има више слободе и демократије него под Јељцином, и победио је три пута у изборима за председника освајајући по око 60 до 66 % свих изашлих, а његова странка суверено влада у парламенту.

 

 

Па сад, Јељцин је имао сукобе са Думом колико знам, али ако ћемо о Путину, он свакако јесте препородио Русију и Дума му није проблем јер ту има максималну подршку, али слобода и демократија није толико развијена. Зато се Русија сврстава у те такозване хибридне режиме (компетативно ауторитарне, изборне аутократије итд.). Путин је јако моћна личност и као таква утиче на остале институције у земљи. Ево пада ми на памет сад пример премештање Уставног суда из Москве у Сант Петербург. Шта ту има демократско, удаљити једно институцију? Тога у Европи и Америци нема, јер су код њих институције развијеније него код Руса. 

 

Зато мене интересује какво би било понашање Запада према Русији да је она пресликана Америка и Европа у политичком систему. 

Ако погледамо Европе и САД, нема неких сукоба. Обично су то неки економски, не знам, око говедине из САД-а, око снадбевања гасом итд. Јуче слушам на вестима како Амери нама нуде свој гас уместо руског који ће долазити танкерима и коштаће дупло више. И кад човек тако чује може само да се насмеје. А може и да заплаче јер ту се баш види та игра, спуштање цена нафте да би се ослабила Русија (и ОПЕК) и да се ували сопствена нафта или гас, шта год да је, може и говедина лудих крава, ГМО соја, кукуруз, Крајслер, Форд, небитно је. 

 

Иначе око тога мени је занимљив текст Данице Поповић на Политици где баш каже како је проблем Русије што нема развијене институције што потом угрожава њену привреду. Ради се о овом: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Ko-tera-Rusiju-u-bankrot.sr.html

 

Зато ме интересује шта би било да има развијене институције, да ли би и даље било сукоба са САД-ом или би се они манифестовали кроз тржиште, а не кроз сукобе у државама на додиру две силе као што је Украјина. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Мени није познат неки лидер Републиканске или Демократске странке, колико знам и нема га, јер су те странке јако децентрализоване, хетерогене и лабаво организоване и код њих нема неке дисциплине.

 

То је тачно. Али колико је мени познато управо су амери ти који највише потенцирају лидерство не само у странци него и у држави, политици, економији, практично свугде.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...