Jump to content

Црно - бели Београд

Оцени ову тему


Recommended Posts

  

  • Replies 148
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onog

Уф,добро је , већ сам помислио да су ово неке асоцијације на партизан и бгд, када се добро зна,да Звезво волим те,ја не могу дана без тебе...   Што се конкретне теме тиче,руку на срце,Бгд се баш ни

Веруј ми и мени се срце стегло када сам морала да ставим наслов теме, но ми Цигани смо увек имали духа као и овај град.   http://img215.imageshack.us/img215/163/stadionjugoslavije1932z.jpg     Ст

Posted Images

Istorija je zabeležila da je Beograd rušen do temelja četrdesetak puta. Naravno, niko nije pisao o tome, koliko su ga puta rušili arhitekti, da bi uklonili sve što bi ih moglo podsećati na staro.
Nikla su tako, veličanstvena, moderna naselja bez dimljaka, prodavnica, kafana, pisoara i ostava, duž autoputa što visoke strane goste dovodi od aerodroma do centra grada.
Turska kaldrma u Skadarliji je zamenjena asfaltom, da bi tridesetak godina kasnije, zbog turističko-nostalgičnih razloga, asfalt ponovo bio zamenjen turskom kaldrmom!
Porušen je stari Dorćol, sa idejom da se Novim Dorćolom dočara nezamenljiva, jedinstvena atmosfera starog Dorćola.
Posle plejade arhitekata megalomana, graditelja Potemkinovih sela, stasala je generacija arhitekata nostalgičara, koja patinira grad gde god stigne.
Genetski naviknuti da im grad s vremena na vreme bude porušen do temelja, i sami Beogradjani čeznu da im se sruši kuća u kojoj stanuju, pa da dobiju stan u nekoj novogradnji.
Svakoga jutra, spikeri lokalnih radio stanica odgovaraju na pitanja nestrpljivih slušalaca, kada će im kuća biti srušena?
Zamislite kako bi zvučalo nekom Londoncu, na primer, da ujutru čuje preko radija sledeću rečenicu:
„Na žalost, vaša kuća u Karnabi stritu nije predvidjena za rušenje u dogledno vreme!“

Momo Kapor

 

196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xaf1/v/t1.0-9/196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=3317a2e8bc3bf4fd9deb0d8253af7543&oe=555D9081&__gda__=1431128230_4a641ec81d32c0546c920260bf6f58e4

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Биби, пребацих ову слику/гравуру овде... Мало си се занео, па си ју турио на тему о продаји тенкова  12:smeha:  12:smeha:  12:smeha:

 

Izvinjavam se, pogrešno okno bilo, dobro je prošlo, mogla je zaglavit i na gorim mjestima.

Odakle je to pogled i šta se na njoj ustvari vidi? Nek neko objasni ko stigne, baš me zanima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Istorija je zabeležila da je Beograd rušen do temelja četrdesetak puta. Naravno, niko nije pisao o tome, koliko su ga puta rušili arhitekti, da bi uklonili sve što bi ih moglo podsećati na staro.

Nikla su tako, veličanstvena, moderna naselja bez dimljaka, prodavnica, kafana, pisoara i ostava, duž autoputa što visoke strane goste dovodi od aerodroma do centra grada.

Turska kaldrma u Skadarliji je zamenjena asfaltom, da bi tridesetak godina kasnije, zbog turističko-nostalgičnih razloga, asfalt ponovo bio zamenjen turskom kaldrmom!

Porušen je stari Dorćol, sa idejom da se Novim Dorćolom dočara nezamenljiva, jedinstvena atmosfera starog Dorćola.

Posle plejade arhitekata megalomana, graditelja Potemkinovih sela, stasala je generacija arhitekata nostalgičara, koja patinira grad gde god stigne.

Genetski naviknuti da im grad s vremena na vreme bude porušen do temelja, i sami Beogradjani čeznu da im se sruši kuća u kojoj stanuju, pa da dobiju stan u nekoj novogradnji.

Svakoga jutra, spikeri lokalnih radio stanica odgovaraju na pitanja nestrpljivih slušalaca, kada će im kuća biti srušena?

Zamislite kako bi zvučalo nekom Londoncu, na primer, da ujutru čuje preko radija sledeću rečenicu:

„Na žalost, vaša kuća u Karnabi stritu nije predvidjena za rušenje u dogledno vreme!“

Momo Kapor

 

196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xaf1/v/t1.0-9/196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=3317a2e8bc3bf4fd9deb0d8253af7543&oe=555D9081&__gda__=1431128230_4a641ec81d32c0546c920260bf6f58e4

ТО је живот

Их Снежо да је теби/мени овака кућица с двориштем....ми на форум не бисмо излазили, само кафа, ракија, смењивало би се :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Реклама за намештај:

partizan.jpg

(Отворићу тему Црвено-бели Београд)  

И тад су већ имали фотомонтаже??? Па ово је баш куриозитет

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Gostionica.jpg

 

Prethodnice restorana brze hrane “na šalter” bile su ćevabdžinice koje su bile otvarane u blizini Velike pijace, današnjeg Studentskog parka. Oko pijace je obično bilo dosta gladnih, pa su često u podrumima ili prizemnim sobicama otvarane ove “ugostiteljske radnje”.

Ćevapi su se pekli u tom sobicama, a vlasnici bi na trotoar izneli sto i tu servirali mesnu poslasticu iscrpljenima od posla ili slučajnim prolaznicima koje je mamio miris dobrog ćevapa.

Hroničari beleže da su cene bile niske, a u ponudi su pored ćevapa bili ražnjii, ćulbastije, krmenadle, brizle i krezle, najčešće uz paradajz salatu.

Tako su beogradske zanatlije, državni službenici i drugi vredni ljudi umeli da žure i u ono, davno vreme i da halapljivo proždiru svoje zalogaje u trku, jureći za obavezama kao da će im nekud pobeći. Kad pogledamo današnji Beograd, sve se čini da nismo nimalo drugačiji od predaka.

 

http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/946271-beogradska-stara-prica-o-hrani-zbog-koje-ce-vam-mirisati-burek-i-cevapi-foto

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

https://scontent-b-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/10983428_861013557288278_3283184014731646868_n.jpg?oh=1564646a2c9e3ea89ddcceae298bb25b&oe=558D0859


10983428_861013557288278_328318401473164

Kiosk na nekadašnjem Vilsonovom trgu, danas Savski trg ispred Železniččke stanice (zgrada u pozadini je sadašnja bolnica "Sveti Sava"), tridesete...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И тад су већ имали фотомонтаже??? Па ово је баш куриозитет

Рекао бих да није :))) "каже" повијест да је то био 13-ти дерби...

 

''ПАРНИ ВАЉАК'' САМЛЕО ЦРВЕНУ ЗВЕЗДУ СА 7:1

Партизан је педесетих година добио надимак ''ПАРНИ ВАЉАК'' ,јер је био кадар да прегази и најјаче тимове, сто је на својој кожи више пута осетила и Црвена Звезда, а нарочито 6.децембра 1953.

Недеља, 6. децембар 1953.

Стадион: ЈНА

Судија: Стефановић (Београд)

Гледалаца: 50.000

1:0 Бобек (5. мин), 1:1 К.Томашевић (12), 2:1 Зебец (40), 3:1 П.Михаиловић (45), 4:1 Херцег (46), 5:1 П.Михаиловић (50), 6:1 Зебец (65), 7:1 Херцег (66)

Партизан:

Стојановић, Лазаревић, Чолић, Чајковски, Јовановић, Б.Пајевић, Херцег, Милутиновић, Бобек, П.Михаиловић, Зебец

Тренер: Ћирић

Црвена Звезда:

Кривокућа, Станковић, Зековић, Цокић, Спајић, Златковић, Рудински, Мититић, К.Томашевић, Костић,Веселинов

Тренер: Ралић

7:1.Шта све ова два броја не крију у себи!За једне - велико славље,дан тријумфа на фудбалском пољу, велико весеље. За друге- много горчине, најтежи пораз у историји клуба, праву катастрофу. То доиста нико није очекивао! Партизан је био фаворит,налазио се у бољој форми, знало се да његова навала може да оствари велика дела, али да мрежа Црвене Звезде може овако да напуни головима то нису веровале ни најватреније присталице Партизана. И тако се опет догодило да нам фудбал донесе велико изненађење. И сви они који су ведра чела дошли на стадион, примамљени скривеном надом да и фаворит може да буде побеђен, још немогу да се снађу од чуда. Кад не би био такав загонетан и превртљив, фудбал не би имао толико присталица у цвету.

Уствари, објашњење је просто. Партизан је јуче играо као један велики тим, тим највише фудбалске класе, разиграо се, проналазио је најбоље и најбрже путеве до циља, продирао незадрживо и бомбардовао противнички гол. Са снагама које је Црвена Звезда увела у ову игру, просто је било немогућно одолети му! Разлика у класи била је тако очигледна да при резултату 3:1 више нико није веровао у преокрет.

Победио је бољи тим. Надиграо је цвог ривала у сваком погледу, разбио га, напунио му мрежу головима, и , кад се тога заситио није се више трудио да увелича победу. И нема више ту никакве тајне. Седам према један то је потпуно реалан резултат и тачна је слика онога што се догађало на терену. Партизан је играо у великом стилу, и да је нешто наишао на ма ког другог противника, - што славнијег то боље, - тукао би и њега онако разигран, пун полета, одушевљења, самопоуздан, свестан своје снаге, незадржив у својим налетима.

Преостаје нам само да противнику одамо пуно признање. Да му честитамо на сјајној игри и заслуженој победи. Јер то је била игра каква се не виђа сваког дана.

Велика игра, фудбал достојан сваког спортског стадиона на свету. И свуда би изазвао дивљење и измамио спонтан пљецак победнику. Сваки противник Партизана највише стрепи од његове навале. Али кад та навала има свој дан, кад, такорећи, све оствари што науми, онда она може да изазове праву панику у противничком табору, да разбије и најчвршће препреке, и онда је најопаснија - кад крене, просто се осећа да ће се мрежа затрести!

Ето, таква је била јуче. Они из одбране Црвене Звезде преживљавали су тешке тренутке. Борили су се својски, давали све од себе, све чешће им недостајао дах, прелазили их, али се нису предавали. Покушавали су све сто су могли. и све је било узалуд. И не може се рећи да су играли слабо. Али шта се ту могло урадити кад је свеједно ко је нападао: сваки од петорице противничких стрелаца умео је вештије да сачува лопту, био је спретнији, проналазио је безброј варки да се пробије и угрози гол. Ако то није био Зебец, онда је Милутиновић освајао терен, или Бобек ''делио'' лопте као руком, Херцег продирао као тенк преко свих препрека, Михајловић радио с лоптом шта је хтео, увек је један од њих отварао пут и изазивао буру одушевљења на стадиону. То је навала с којом је тешко изићи на крај кад се разигра. Онда шутеви само севају, ударци пљуште, продори су брзи као вихор, мрежа је сва изрешетана! Зар је то онда неко чудо што Црвена Звезда није могла јуче да избегне катастрофу. Присталице тима који је јуче тучен до ногу, увериле су се да Црвена Звезда више није тако велики тим. То је сенка оне екипе раздрагала бечку публику у Пратеру, у Бордоу побрала невиђене овације, извела прави фудбалски балет на овом истом стадиону на коме је доживела свој најгори пораз. То се назирало одавно, а данас је то свима јасно.

Како ли се осећао Рајко Митић, док је с десног крила, где се склонио од оркана који је пустошио пред његовим голом, али зато што је истегао мишић, посматрао слом некадашње славе. Остали су само они и Станковић из оног чувеног тима који је дао лекцију бечкој Аустрији и одушевљавао љубитеље фудбала мајсторијама и комбинацијама тако лепим и добро изведеним да се све орило од пљеска где год би заиграли. Ђајић је био негде у публици и гризао нокте од беса, Такач је професор у једном тиму у коме га ни не разумеју сасвим довољно, нема ни Палфија ни Огњанова ни Вукосављевића. Не, то је сенка некадашње славе, и само нова имена, фудабалери бољи од већине оних који данас носе дрес у навали Црвене Звезде, могли би опет високо да уздигну заставу овог клуба. Засад се живи само од старе славе. И провлачи се кроз такмичења првенства чудесном срећом. А ова катастрофа неминовно је морала доћи раније или доцније да би се свим очи отвориле.

Сада ће ваљда знати на чему су. И урадити нешто да се ситуација поправи да се избегну нова горка разочарења. Ако има неког разлога за то, онда се он свакако крије у самоме тиму и у свему ономе што доприноси да се један тим уздигне што је могућно више.

Навала Партизана постала је у последње време чувена највише по томе што зачас измени резучтат и за неколико минута претвори пораз у победу, или је осигура тако да се не може више угрозити. Ето, и овом прилико, за неких десетак минута, постигла је четири гола: од 2:1 направила је 5:1 и сасвим дотукла противника.

Четрдесети минут. Чајковски се нашао у казненом простору противника, кад голман погреши. Чајковски је био бржи од Кривокуће и пре њега докопао се лопте, побегао с њом чак на десно крило, јер су јурили за њим и ометали га, а онда ју је додао Милутиновићу. Ситуација није изгледала опасно. Милутиновић је лаким покретом тела двапут преварио Зековића, тако да се овај оклизнуо и пао, а затим је центрирао добро одмереним ударцем. Зебец се налазио недалеко од гола, можда пет-шест метара удаљен од голамана, дочекао је лопту главом и спровео је у мрежу. То је био други гол. Кривокућа није смео да Зебец несметано изведе ударац главом. У поседњем минуту. - скоро ће крај првог полувремена, за неколико секунди. Зебец продире, кренуо је са средине игралишта и нико није могао да га задржи. Нападају га, опкољавају и он бежи на десно крило и тамо тражи окршај са Зековићем који га у стопу прати, али овај га није напао и Зебец је тачно додао лопту Михаиловићу. Оштар ударац-и лопта је била у мрежи.

4:1. И овај гол је лепо припремљен. Милутиновић је послао лопту с десног крила, она је прелетела изнад голманових руку, прихватио ју је Херцег и сместио где треба. То се догодило у првом минуту другог полувремена.

И пети гол. То је био један од оних силовитих налета који се не заустављају:Херцег је прешао све препреке, вратио је лопту пред гол, створила се велика гужва, Кривокућа је био на земљи, лопта је једном враћена из празног гола, дочекао ју је Михаиловић јаким ударцем затресао мрежу.

Најузбудљивији тренуци забележени су у 65. минуту. Они су предходили шестом голу Партизана. Чајковски је одузео лопту Томашевићу негде на средини терена и појурио према голу. Томашевић је покушао да га стигне, али ве више заостајао. Чим се нашао на домаку бековске линије Чајковски је избео ударац. И то добар ударац. Лопта је затресла пречку и одбила се према херцегу. Опет шут. И то врло јак. Станковић је подметнуо ногу и она се одбила. Гужва. Пред голом су многи играчи: Херцег наизад прима лопту, и угледавши Зебеца, који стоји сам недалеко од њега додаје му лопту, а Зебец је одмах спроводи у мрежу.

Седми гол постигнут је већ у следећем минуту, Бобек је центрирао с десног крила, Херцег је дочекао лопту грудима и унео је поред збуњеног Кривокуће у гол.

То је био врхунац и после тога темпо игре је опао. Стрелци Партизана задовољили су се тиме што су постигли рекордни резултат у дерби такмичењу и нису се више трудили да повећају победу. Игра се смирила, била је равноправна, чак је Стојановић у два маха с великим пожртвовањем морао да спасава своја врата.

Нисмо описали прва два гола постигнута у почетку игре, први је за Партизана, и други за Црвену Звезду. У петом минуту Михаиловић је извео корнер, Кривокућа је инетвенисао веома неспретно, тако да је Милутиновић успео да лопту пребаци главом Бобеку, овај је такође главом спровео у мрежу. У 12. минуту била је гужва у казненом простору Партизана, на земљи су лежали Стојановић, Пајевић, Томашевић, а међу њима је био и Јовановић. Лопта се лагано котрљала према празном голу, Томашевић је потрчао за њом и скренуо је преко гол-линије.

Није ово први пут да Партизан са осетним резултатом победи свог ривала. Памте присталице Црвене Звезде и две шестице. Свака од тих победа је велики успех, ова јучерашња је свакако највећи подвиг.

Није то мала ствар са 7:1 тући један тим који ужива такав углед као Црвена Звезда. Такав подвиг постиже се само залагањем целог тима и одличном формом. А баш такав је био јуче тим Партизана. У њему није било слабог играча.

И одбрана се сјајно дражала.Стојановић је врло добро бранио, бекови интервенисали сигурно и борбено. Поред Пајевића, Митић нисшта није могао да учини. Чајковски је био свуда и увек је знао шта ће ца лоптом. Јовановић се мушки и поштено борио.

А за навалу смо већ рекли. Просто се није знало ко је од кога био бољи. Херцег је највише ''вукао'', и скоро сви напади ишли су преко њега. Али су и сви остали били опасни и своје задатке најповољније решавали.

У тиму побеђених одбрана је имала најтежи посао и борила се колико је могла. Може се рећи да Кривокућа баш нема среће у игри против Партизана! У две утакмице примио је тринаест голова. Јуче је неке голове могао и да одбрани да је био сналажљивији. Као и обично, навала Црвене Звезде била је слабији део тима. Кад је Митић због повреде морао да оде на крило онда је било јасно да је све изгубљено, јер он је најјачи човек, и кад је он био ''изван игре'', све је било свршено.

Прошао је тако и тринаести дерби. Изазвао је огромно инересовање, дан је био леп и погодан за игру; стадион препун, био је то у сваком погледу велики фудбалски догађај. Ивредело је што је стадион био пун.Јер Партизан је показао фудбал какав се само пожелети може и вредело је гледати ову игру, јер таква се ретко виђа. О њој ће се причати као о највећем подвигу Бобекове чете.

Љубомир Вукадиновић

(''Политика'', 7.децембар 1953.)

 

https://www.youtube.com/watch?v=C4YjYlZ_zc4

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Takm.           IG      CZ      N       PAR      GolCZ     GolPAR

Prvenstvo   147     60      43       44         213         180

Kup              35      20        4        11          57           46

Ostalo          54      25        9        20        103           88

Ukupno      236     105     56        75        373         314

 

Надам се да смо завршили причу око Црвене звезде и Партизана...Ракићу погледајде мало ову табелицу... :)))

Хвала.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Takm.           IG      CZ      N       PAR      GolCZ     GolPAR

Prvenstvo   147     60      43       44         213         180

Kup              35      20        4        11          57           46

Ostalo          54      25        9        20        103           88

Ukupno      236     105     56        75        373         314

 

Надам се да смо завршили причу око Црвене звезде и Партизана...Ракићу погледајде мало ову табелицу... :)))

Хвала.

Хеххех, свака част... Нећу више  :aplauz:  8086.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кад смо код црно-белог.Гробарска и застава Хајдука,које су "пале".Још тада су Звездаши почели да се баве необичним спортом отимањем тканина.На слици је и први српски хулиган Мирко Италијан.

 

 czczvbr.jpg

 

Гостовање камионом 1945.

 64020094.jpg

 

Први аутобус играча Звезде.

prvi-autobus-zvezde.jpg

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ведран,
      http://www.mkd.mk/wp-content/uploads/2012/10/Helix.jpg
    • Од mario beloti,
      На многаја љета за Владику.    За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 28. маја 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег уз саслужење протојереја-ставрофора Ваја Јовића, протојереја Дејана Јаковљевића, јереја Предрага Тимотијевића и Славише Поповића, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Бошка Савића.   Звучни запис беседе   Његова Светост Патријарх је одликовао старешину храма јереја Арсенија Арсенијевића чином протојереја.       Домаћин славе био је градски архитекта г. Марко Стојчић, а свечаном богослужењу присуствовали су градоначелник Београда г. Зоран Радојичић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, заменик градоначелника г. Горан Весић, начелница Градске управе гђа Сандра Пантелић, помоћник градоначелника г. Андреја Младеновић, представници Војске Србије и Полиције, као и многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и благочестиви народ престонице.      
          Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Ромејац,
      2. Мај 1945 - Подизање совјетске заставе над Рајсхтагом (слом фашистичке Немачке)

×
×
  • Креирај ново...