Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Istorija je zabeležila da je Beograd rušen do temelja četrdesetak puta. Naravno, niko nije pisao o tome, koliko su ga puta rušili arhitekti, da bi uklonili sve što bi ih moglo podsećati na staro.
Nikla su tako, veličanstvena, moderna naselja bez dimljaka, prodavnica, kafana, pisoara i ostava, duž autoputa što visoke strane goste dovodi od aerodroma do centra grada.
Turska kaldrma u Skadarliji je zamenjena asfaltom, da bi tridesetak godina kasnije, zbog turističko-nostalgičnih razloga, asfalt ponovo bio zamenjen turskom kaldrmom!
Porušen je stari Dorćol, sa idejom da se Novim Dorćolom dočara nezamenljiva, jedinstvena atmosfera starog Dorćola.
Posle plejade arhitekata megalomana, graditelja Potemkinovih sela, stasala je generacija arhitekata nostalgičara, koja patinira grad gde god stigne.
Genetski naviknuti da im grad s vremena na vreme bude porušen do temelja, i sami Beogradjani čeznu da im se sruši kuća u kojoj stanuju, pa da dobiju stan u nekoj novogradnji.
Svakoga jutra, spikeri lokalnih radio stanica odgovaraju na pitanja nestrpljivih slušalaca, kada će im kuća biti srušena?
Zamislite kako bi zvučalo nekom Londoncu, na primer, da ujutru čuje preko radija sledeću rečenicu:
„Na žalost, vaša kuća u Karnabi stritu nije predvidjena za rušenje u dogledno vreme!“

Momo Kapor

 

196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xaf1/v/t1.0-9/196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=3317a2e8bc3bf4fd9deb0d8253af7543&oe=555D9081&__gda__=1431128230_4a641ec81d32c0546c920260bf6f58e4

Share this post


Link to post
Share on other sites

Биби, пребацих ову слику/гравуру овде... Мало си се занео, па си ју турио на тему о продаји тенкова  12:smeha:  12:smeha:  12:smeha:

 

Izvinjavam se, pogrešno okno bilo, dobro je prošlo, mogla je zaglavit i na gorim mjestima.

Odakle je to pogled i šta se na njoj ustvari vidi? Nek neko objasni ko stigne, baš me zanima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Istorija je zabeležila da je Beograd rušen do temelja četrdesetak puta. Naravno, niko nije pisao o tome, koliko su ga puta rušili arhitekti, da bi uklonili sve što bi ih moglo podsećati na staro.

Nikla su tako, veličanstvena, moderna naselja bez dimljaka, prodavnica, kafana, pisoara i ostava, duž autoputa što visoke strane goste dovodi od aerodroma do centra grada.

Turska kaldrma u Skadarliji je zamenjena asfaltom, da bi tridesetak godina kasnije, zbog turističko-nostalgičnih razloga, asfalt ponovo bio zamenjen turskom kaldrmom!

Porušen je stari Dorćol, sa idejom da se Novim Dorćolom dočara nezamenljiva, jedinstvena atmosfera starog Dorćola.

Posle plejade arhitekata megalomana, graditelja Potemkinovih sela, stasala je generacija arhitekata nostalgičara, koja patinira grad gde god stigne.

Genetski naviknuti da im grad s vremena na vreme bude porušen do temelja, i sami Beogradjani čeznu da im se sruši kuća u kojoj stanuju, pa da dobiju stan u nekoj novogradnji.

Svakoga jutra, spikeri lokalnih radio stanica odgovaraju na pitanja nestrpljivih slušalaca, kada će im kuća biti srušena?

Zamislite kako bi zvučalo nekom Londoncu, na primer, da ujutru čuje preko radija sledeću rečenicu:

„Na žalost, vaša kuća u Karnabi stritu nije predvidjena za rušenje u dogledno vreme!“

Momo Kapor

 

196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xaf1/v/t1.0-9/196363_158898397499801_5765436_n.jpg?oh=3317a2e8bc3bf4fd9deb0d8253af7543&oe=555D9081&__gda__=1431128230_4a641ec81d32c0546c920260bf6f58e4

ТО је живот

Их Снежо да је теби/мени овака кућица с двориштем....ми на форум не бисмо излазили, само кафа, ракија, смењивало би се :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Реклама за намештај:

partizan.jpg

(Отворићу тему Црвено-бели Београд)  

И тад су већ имали фотомонтаже??? Па ово је баш куриозитет

Share this post


Link to post
Share on other sites
Gostionica.jpg

 

Prethodnice restorana brze hrane “na šalter” bile su ćevabdžinice koje su bile otvarane u blizini Velike pijace, današnjeg Studentskog parka. Oko pijace je obično bilo dosta gladnih, pa su često u podrumima ili prizemnim sobicama otvarane ove “ugostiteljske radnje”.

Ćevapi su se pekli u tom sobicama, a vlasnici bi na trotoar izneli sto i tu servirali mesnu poslasticu iscrpljenima od posla ili slučajnim prolaznicima koje je mamio miris dobrog ćevapa.

Hroničari beleže da su cene bile niske, a u ponudi su pored ćevapa bili ražnjii, ćulbastije, krmenadle, brizle i krezle, najčešće uz paradajz salatu.

Tako su beogradske zanatlije, državni službenici i drugi vredni ljudi umeli da žure i u ono, davno vreme i da halapljivo proždiru svoje zalogaje u trku, jureći za obavezama kao da će im nekud pobeći. Kad pogledamo današnji Beograd, sve se čini da nismo nimalo drugačiji od predaka.

 

http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/946271-beogradska-stara-prica-o-hrani-zbog-koje-ce-vam-mirisati-burek-i-cevapi-foto

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://scontent-b-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/10983428_861013557288278_3283184014731646868_n.jpg?oh=1564646a2c9e3ea89ddcceae298bb25b&oe=558D0859


10983428_861013557288278_328318401473164

Kiosk na nekadašnjem Vilsonovom trgu, danas Savski trg ispred Železniččke stanice (zgrada u pozadini je sadašnja bolnica "Sveti Sava"), tridesete...

Share this post


Link to post
Share on other sites

И тад су већ имали фотомонтаже??? Па ово је баш куриозитет

Рекао бих да није :))) "каже" повијест да је то био 13-ти дерби...

 

''ПАРНИ ВАЉАК'' САМЛЕО ЦРВЕНУ ЗВЕЗДУ СА 7:1

Партизан је педесетих година добио надимак ''ПАРНИ ВАЉАК'' ,јер је био кадар да прегази и најјаче тимове, сто је на својој кожи више пута осетила и Црвена Звезда, а нарочито 6.децембра 1953.

Недеља, 6. децембар 1953.

Стадион: ЈНА

Судија: Стефановић (Београд)

Гледалаца: 50.000

1:0 Бобек (5. мин), 1:1 К.Томашевић (12), 2:1 Зебец (40), 3:1 П.Михаиловић (45), 4:1 Херцег (46), 5:1 П.Михаиловић (50), 6:1 Зебец (65), 7:1 Херцег (66)

Партизан:

Стојановић, Лазаревић, Чолић, Чајковски, Јовановић, Б.Пајевић, Херцег, Милутиновић, Бобек, П.Михаиловић, Зебец

Тренер: Ћирић

Црвена Звезда:

Кривокућа, Станковић, Зековић, Цокић, Спајић, Златковић, Рудински, Мититић, К.Томашевић, Костић,Веселинов

Тренер: Ралић

7:1.Шта све ова два броја не крију у себи!За једне - велико славље,дан тријумфа на фудбалском пољу, велико весеље. За друге- много горчине, најтежи пораз у историји клуба, праву катастрофу. То доиста нико није очекивао! Партизан је био фаворит,налазио се у бољој форми, знало се да његова навала може да оствари велика дела, али да мрежа Црвене Звезде може овако да напуни головима то нису веровале ни најватреније присталице Партизана. И тако се опет догодило да нам фудбал донесе велико изненађење. И сви они који су ведра чела дошли на стадион, примамљени скривеном надом да и фаворит може да буде побеђен, још немогу да се снађу од чуда. Кад не би био такав загонетан и превртљив, фудбал не би имао толико присталица у цвету.

Уствари, објашњење је просто. Партизан је јуче играо као један велики тим, тим највише фудбалске класе, разиграо се, проналазио је најбоље и најбрже путеве до циља, продирао незадрживо и бомбардовао противнички гол. Са снагама које је Црвена Звезда увела у ову игру, просто је било немогућно одолети му! Разлика у класи била је тако очигледна да при резултату 3:1 више нико није веровао у преокрет.

Победио је бољи тим. Надиграо је цвог ривала у сваком погледу, разбио га, напунио му мрежу головима, и , кад се тога заситио није се више трудио да увелича победу. И нема више ту никакве тајне. Седам према један то је потпуно реалан резултат и тачна је слика онога што се догађало на терену. Партизан је играо у великом стилу, и да је нешто наишао на ма ког другог противника, - што славнијег то боље, - тукао би и њега онако разигран, пун полета, одушевљења, самопоуздан, свестан своје снаге, незадржив у својим налетима.

Преостаје нам само да противнику одамо пуно признање. Да му честитамо на сјајној игри и заслуженој победи. Јер то је била игра каква се не виђа сваког дана.

Велика игра, фудбал достојан сваког спортског стадиона на свету. И свуда би изазвао дивљење и измамио спонтан пљецак победнику. Сваки противник Партизана највише стрепи од његове навале. Али кад та навала има свој дан, кад, такорећи, све оствари што науми, онда она може да изазове праву панику у противничком табору, да разбије и најчвршће препреке, и онда је најопаснија - кад крене, просто се осећа да ће се мрежа затрести!

Ето, таква је била јуче. Они из одбране Црвене Звезде преживљавали су тешке тренутке. Борили су се својски, давали све од себе, све чешће им недостајао дах, прелазили их, али се нису предавали. Покушавали су све сто су могли. и све је било узалуд. И не може се рећи да су играли слабо. Али шта се ту могло урадити кад је свеједно ко је нападао: сваки од петорице противничких стрелаца умео је вештије да сачува лопту, био је спретнији, проналазио је безброј варки да се пробије и угрози гол. Ако то није био Зебец, онда је Милутиновић освајао терен, или Бобек ''делио'' лопте као руком, Херцег продирао као тенк преко свих препрека, Михајловић радио с лоптом шта је хтео, увек је један од њих отварао пут и изазивао буру одушевљења на стадиону. То је навала с којом је тешко изићи на крај кад се разигра. Онда шутеви само севају, ударци пљуште, продори су брзи као вихор, мрежа је сва изрешетана! Зар је то онда неко чудо што Црвена Звезда није могла јуче да избегне катастрофу. Присталице тима који је јуче тучен до ногу, увериле су се да Црвена Звезда више није тако велики тим. То је сенка оне екипе раздрагала бечку публику у Пратеру, у Бордоу побрала невиђене овације, извела прави фудбалски балет на овом истом стадиону на коме је доживела свој најгори пораз. То се назирало одавно, а данас је то свима јасно.

Како ли се осећао Рајко Митић, док је с десног крила, где се склонио од оркана који је пустошио пред његовим голом, али зато што је истегао мишић, посматрао слом некадашње славе. Остали су само они и Станковић из оног чувеног тима који је дао лекцију бечкој Аустрији и одушевљавао љубитеље фудбала мајсторијама и комбинацијама тако лепим и добро изведеним да се све орило од пљеска где год би заиграли. Ђајић је био негде у публици и гризао нокте од беса, Такач је професор у једном тиму у коме га ни не разумеју сасвим довољно, нема ни Палфија ни Огњанова ни Вукосављевића. Не, то је сенка некадашње славе, и само нова имена, фудабалери бољи од већине оних који данас носе дрес у навали Црвене Звезде, могли би опет високо да уздигну заставу овог клуба. Засад се живи само од старе славе. И провлачи се кроз такмичења првенства чудесном срећом. А ова катастрофа неминовно је морала доћи раније или доцније да би се свим очи отвориле.

Сада ће ваљда знати на чему су. И урадити нешто да се ситуација поправи да се избегну нова горка разочарења. Ако има неког разлога за то, онда се он свакако крије у самоме тиму и у свему ономе што доприноси да се један тим уздигне што је могућно више.

Навала Партизана постала је у последње време чувена највише по томе што зачас измени резучтат и за неколико минута претвори пораз у победу, или је осигура тако да се не може више угрозити. Ето, и овом прилико, за неких десетак минута, постигла је четири гола: од 2:1 направила је 5:1 и сасвим дотукла противника.

Четрдесети минут. Чајковски се нашао у казненом простору противника, кад голман погреши. Чајковски је био бржи од Кривокуће и пре њега докопао се лопте, побегао с њом чак на десно крило, јер су јурили за њим и ометали га, а онда ју је додао Милутиновићу. Ситуација није изгледала опасно. Милутиновић је лаким покретом тела двапут преварио Зековића, тако да се овај оклизнуо и пао, а затим је центрирао добро одмереним ударцем. Зебец се налазио недалеко од гола, можда пет-шест метара удаљен од голамана, дочекао је лопту главом и спровео је у мрежу. То је био други гол. Кривокућа није смео да Зебец несметано изведе ударац главом. У поседњем минуту. - скоро ће крај првог полувремена, за неколико секунди. Зебец продире, кренуо је са средине игралишта и нико није могао да га задржи. Нападају га, опкољавају и он бежи на десно крило и тамо тражи окршај са Зековићем који га у стопу прати, али овај га није напао и Зебец је тачно додао лопту Михаиловићу. Оштар ударац-и лопта је била у мрежи.

4:1. И овај гол је лепо припремљен. Милутиновић је послао лопту с десног крила, она је прелетела изнад голманових руку, прихватио ју је Херцег и сместио где треба. То се догодило у првом минуту другог полувремена.

И пети гол. То је био један од оних силовитих налета који се не заустављају:Херцег је прешао све препреке, вратио је лопту пред гол, створила се велика гужва, Кривокућа је био на земљи, лопта је једном враћена из празног гола, дочекао ју је Михаиловић јаким ударцем затресао мрежу.

Најузбудљивији тренуци забележени су у 65. минуту. Они су предходили шестом голу Партизана. Чајковски је одузео лопту Томашевићу негде на средини терена и појурио према голу. Томашевић је покушао да га стигне, али ве више заостајао. Чим се нашао на домаку бековске линије Чајковски је избео ударац. И то добар ударац. Лопта је затресла пречку и одбила се према херцегу. Опет шут. И то врло јак. Станковић је подметнуо ногу и она се одбила. Гужва. Пред голом су многи играчи: Херцег наизад прима лопту, и угледавши Зебеца, који стоји сам недалеко од њега додаје му лопту, а Зебец је одмах спроводи у мрежу.

Седми гол постигнут је већ у следећем минуту, Бобек је центрирао с десног крила, Херцег је дочекао лопту грудима и унео је поред збуњеног Кривокуће у гол.

То је био врхунац и после тога темпо игре је опао. Стрелци Партизана задовољили су се тиме што су постигли рекордни резултат у дерби такмичењу и нису се више трудили да повећају победу. Игра се смирила, била је равноправна, чак је Стојановић у два маха с великим пожртвовањем морао да спасава своја врата.

Нисмо описали прва два гола постигнута у почетку игре, први је за Партизана, и други за Црвену Звезду. У петом минуту Михаиловић је извео корнер, Кривокућа је инетвенисао веома неспретно, тако да је Милутиновић успео да лопту пребаци главом Бобеку, овај је такође главом спровео у мрежу. У 12. минуту била је гужва у казненом простору Партизана, на земљи су лежали Стојановић, Пајевић, Томашевић, а међу њима је био и Јовановић. Лопта се лагано котрљала према празном голу, Томашевић је потрчао за њом и скренуо је преко гол-линије.

Није ово први пут да Партизан са осетним резултатом победи свог ривала. Памте присталице Црвене Звезде и две шестице. Свака од тих победа је велики успех, ова јучерашња је свакако највећи подвиг.

Није то мала ствар са 7:1 тући један тим који ужива такав углед као Црвена Звезда. Такав подвиг постиже се само залагањем целог тима и одличном формом. А баш такав је био јуче тим Партизана. У њему није било слабог играча.

И одбрана се сјајно дражала.Стојановић је врло добро бранио, бекови интервенисали сигурно и борбено. Поред Пајевића, Митић нисшта није могао да учини. Чајковски је био свуда и увек је знао шта ће ца лоптом. Јовановић се мушки и поштено борио.

А за навалу смо већ рекли. Просто се није знало ко је од кога био бољи. Херцег је највише ''вукао'', и скоро сви напади ишли су преко њега. Али су и сви остали били опасни и своје задатке најповољније решавали.

У тиму побеђених одбрана је имала најтежи посао и борила се колико је могла. Може се рећи да Кривокућа баш нема среће у игри против Партизана! У две утакмице примио је тринаест голова. Јуче је неке голове могао и да одбрани да је био сналажљивији. Као и обично, навала Црвене Звезде била је слабији део тима. Кад је Митић због повреде морао да оде на крило онда је било јасно да је све изгубљено, јер он је најјачи човек, и кад је он био ''изван игре'', све је било свршено.

Прошао је тако и тринаести дерби. Изазвао је огромно инересовање, дан је био леп и погодан за игру; стадион препун, био је то у сваком погледу велики фудбалски догађај. Ивредело је што је стадион био пун.Јер Партизан је показао фудбал какав се само пожелети може и вредело је гледати ову игру, јер таква се ретко виђа. О њој ће се причати као о највећем подвигу Бобекове чете.

Љубомир Вукадиновић

(''Политика'', 7.децембар 1953.)

 

https://www.youtube.com/watch?v=C4YjYlZ_zc4

Share this post


Link to post
Share on other sites

Takm.           IG      CZ      N       PAR      GolCZ     GolPAR

Prvenstvo   147     60      43       44         213         180

Kup              35      20        4        11          57           46

Ostalo          54      25        9        20        103           88

Ukupno      236     105     56        75        373         314

 

Надам се да смо завршили причу око Црвене звезде и Партизана...Ракићу погледајде мало ову табелицу... :)))

Хвала.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Takm.           IG      CZ      N       PAR      GolCZ     GolPAR

Prvenstvo   147     60      43       44         213         180

Kup              35      20        4        11          57           46

Ostalo          54      25        9        20        103           88

Ukupno      236     105     56        75        373         314

 

Надам се да смо завршили причу око Црвене звезде и Партизана...Ракићу погледајде мало ову табелицу... :)))

Хвала.

Хеххех, свака част... Нећу више  :aplauz:  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад смо код црно-белог.Гробарска и застава Хајдука,које су "пале".Још тада су Звездаши почели да се баве необичним спортом отимањем тканина.На слици је и први српски хулиган Мирко Италијан.

 

 czczvbr.jpg

 

Гостовање камионом 1945.

 64020094.jpg

 

Први аутобус играча Звезде.

prvi-autobus-zvezde.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Храм Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду је, поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – 800 година аутокефалије, организовао изложбу фотографија о манастиру Хиландару.     Изложба је уприличена у оквиру манифестације Госпојински дани, а свечано  је отворена 12. септембра 2019. године у Историјском архиву Града Новог Сада.    Говорили су протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, г. Петар Ђурђев, директор Архива и г. Рајко Каришић, аутор. Свети Сава је хиротонисан, а потом изабран за Архиепископа српских и поморских земаља баш на празник Успења Пресвете Богородице. Ми смо имали ту радост да прославимо Успење, овогодишње, тако да нас је на неки начин вратило у Никеју, а то се не дешава сваке године нити сваке деценије, рекао је отац Жељко. На отварању изложбе присутни су имали прилику да чују стихове које је казивао песник Благоје Баковић.   Поставка обухвата 40 фотографија које су настајале у два циклуса, пре и после великог пожара 2004. године. Изложба ће бити доступна посетиоцима Архива Војводине до 22. септембра. Аутор изложбе најавио је да ће тога дана, у Гимназији Јован Јовановић Змај бити одржано предавање о манастиру Хиландару.     Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом.     Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града.   Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао:   „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“   Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI).   Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено.   А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије.   Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао.   Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула.   У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог.   Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.   Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори:   „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“   Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали.   Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног.   Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине.   Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм.   Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама.   Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века.   Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски.   Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску.   Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама.   Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом.   Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве.   И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху.   Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године).   Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму.   У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе.   С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици.   Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима.     Православље - новине Српске Патријаршије,  бр. 1064, 1065-1066   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Отворено писмо Небојше Зеленовића,  председника Заједно за Србију, једног од оснивача Савеза за Србију и градоначелника Шапца, председнику Србије Александру Вучићу:
       
      Зашто је Београд потопљен, а Шабац безбедан европски град?
      Зато што је град Шабац у чишћење канала другог реда уложио 1.000.000 евра, а град Београд у 30 јарбола непознате намене улаже 3.000.000 евра.
      Зато што је град Шабац недавно прибавио црпну станицу вредности 250.000 евра, која уклања атмосферску воду, а град Београд је исту суму потрошио за 300 светлећих украса за пропагандне манифестације режима.
      Зато што је град Шабац за годину дана утврдио 19 критичних тачака у приградским и сеоским насељима и очистио 100 километара канала укључујући и насеља која немају канализацију, а град Београд је купио новогодишњу расвету за 300 милиона динара.
      Зато што је Град Шабац након чишћења свих канала установио институцију "градских каналџија" - комунални полицајци који обилазе све канале и прате проток воде. У Београду, Ви као председник, грађанима чије куће пливају у фекалним изливима обећавате и пројектујете канализацију на лицу места, уживо у програму ТВ Пинк. А пре тога успели сте и да испројектујете гондолу на три жице у вредности од 15.000.000 евра.
      Зато што град Шабац поседује две пумпе које за 15 минута растерете критичне делове града, као и чамце за ванредне ситације у вреднсти од 440.000 евра, а град Београд поседује фонтану у вредности од 1,8 милиона евра.
      Зато што се Шапцу за време непогода одржи хитна електронска седница локалне власти и у року од сат времена градска управа има извештаје са свих критичних тачака, а у Београду ни за време највеће олује штаб за ванредне ситуације уопште не заседа, не знам ни да ли постоји.
      Зато што је у Шапцу, када падне киша, пољопривредно земљиште заштићено, а Ви планирате изградњу неколико фудбалских стадиона у вредности од 250.000.000 евра.
      Зато што је град Шабац организовао чишћење комплетног смећа и отпада са целе територије града, а град Београд је организовао куповину украса, гумених каблова који се злослутно зову "светлећа киша".
      Зато што је град Шабац повећао на највиши законски максимум казне за свакога ко баци смеће у канале, а Ви изјављујете: "Није нико заказао, то је невреме. Када падне киша опет ће нестати струје."
      Откако смо све канале у Шапцу очистили, грађани и њихова имовина су заштићени, а Ви, митингујући међу потопљеним улицама и кућама, изјављујете: "Ми смо у поплаве уложили 110 милиона евра у последње 4 године".
      Зато што се у Шапцу организовано односи отпад на целој територији града једном недељно а у Београду се Ви преко свих медија обраћате грађанима једном дневно.
      Зато што је град Шабац у успостављање система организованог одношења отпада, набавку потребних камиона, контејнера и канти уложио 1.000.000 евра а Ви сте "Клинтон фондацији" уплатили 2.000.000 долара "зато што сте паметни", тако сте нам рекли.

      Господине председниче,
      Ми у Шапцу не гледамо у небо, не кривимо климатске услове и грађане. Ми планирамо, улажемо и радимо, онако како треба да ради свака ваљана градска управа. А у Београду, ви се очајним грађанима у Борчи ругате и изговарате: "Не знам шта хоћете, да држимо кофу и да скупљамо воду?"
      Питате се зашто се обраћам Вама?
      Зато што град Шабац има стручну, вредну и поштену управу, а Београд има градоначелника за кога нико није чуо и који ништа не ради, јер сте Ви све, чак и градоначелник Београда.
      Зато што је Шапцу, Вашом одлуком, противуставно отето 30 милиона евра, у протеклих шест година, а ето наш слободарски град и даље успешно функционише. И када пада киша!
      Е зато је на нашу срамоту, главни град потопљен, а Шабац се од потопа брани као прави европски град. Тако ће бити и у целој Србији када Ви не будете на власти. Ускоро. Много пре него што мислите.
      С поштовањем,
      Небојша Зеленовић
      председник Заједно за Србију
      градоначелник Шапца
    • Од Dominika,
      17. маја у Византијском Музеју у престоници Кипра, Никозији, свечано је отворена изложба фотографија ‘Боје Православља. Кипар – Пољска’.
      Организатор изложбе је међународни сервис православних фотографија, који су основали православни Пољаци, orthphoto.net у сарадњи са Кипарским друштвом фотографа и Византијским Музејом.

      Изложба се састоји од 90 табли расподељених између обе држве. На свакој табли налази се неколико слика, укупно 200. Кипарски део престављају фотографије из такмичења 2018. године, на чијој је основи Пољска Православна Митрополија издала албум ’Боје Православља: Кипар’. Пољски део је направљен од материјала скупљаних већ годинама.

      Изложбу су благословили поглавари Кипарске и Пољске православне цркве: архиепископ Хризостом II и митрополит Сава. Њен циљ је представљање аутентичног Православља виђеног очима фотографа; побољшање сарадње двеју помесних цркава;  и сведочење, да Православна црква нема граница и сједињује све људе који желе Спасење.

      На отварању изложбе певао је пољски хор "Каладники" из Војнова и Византијски Хор Архиепископије Кипра.
      Изложба је отворена до 12. јуна.
      Васкршњи тропар на пољском и црквенословенском на отварању изложбе:
      Извор cerkiew.pl; превод pouke.org; слике Jarosław Charkiewicz

    • Од Логос,
      У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким  мученицима, страдалим  од комунистичке репресије после Другог светског рата,  упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас.
       
      Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица.
      О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић.
      Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола  Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. 
      Овим издањем представљен је  низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом  Његове  Светости  Патријарха  српског  Иринеја. 
      Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама,  савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима.
      Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су  угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда.
      „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић.
      Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г.  која  се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и  судске пресуде о кривици.
      Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних  догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а  нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана.
      Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски  подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку.  
      „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу.
      Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић.
      Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа.
      У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије.
      Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају.
      О аутору
      Парохијски ђакон при  храму  Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду,  где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије,   филмом,  дизајном и иконописом. 
      Из области  историје до сада је објавио: 
      * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014.
      * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014.
      * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015.
      * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017.
      *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018.
      Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика
      Гологота Раковичке парохије
      Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима.
      Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа".
      Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа.
      Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић.
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...