Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

 Kad je istorija stanovala kod "Kolarca"
 

Tradicionalne gradske kafane povlače se pred savremenim kafićima. Već u šest sati ujutru počinjalo radno vreme, služili škembiće, crevca i papke u saftu za doručaк

 
 
 
kolarac4_620x0.jpg

 

 

NAJPOZNATIJA beogradska ulica posvećena knezu Mihailu ostala je sa samo jednom autentičnom srpskom kafanom koja turistima nudi jela domaće kuhinje. "Kolarac" je ostao poseban i po tome što spada u jednu od pet istaknutih firmi u "Knezu" čiji natpis je ostao sačuvan u ćiriličnom pismu.

 

Ostale reklame ili pozivi kupcima da kroče unutar radnje iz koje ih pozivaju atraktivno dekorisani izlozi, najčešće nisu ni ispisani na srpskom, a ponajmanje na ćiriličnom pismu.

 

Pozorišni trg

U drugim evropskim prestonicama, poput Pariza ili Praga, pa čak i Sofije, turistima je ponuđeno da osete starinski šmek starog dela prestonice, jedino se Beograđani nekako povlače pred "čarolijama tranzicije". Upravo tako sećamo vas na kafanu koju je, prvo, osnovao Ilija Milosavljević Kolarac na Pozorišnom trgu, a današnjem Trgu republike, a zatim je ova ugledna kafana u Knez Mihailovoj ponela to ime.

- Prvi "Kolarac" bio je dijagonalno preko puta Doma omladine i to je bilo elitno mesto gde su, s kraja 19. veka bili priređivani balovi, a gosti su bili oficiri i visoki činovnici - podseća nas današnji menadžer ove kafane Mirjana Pantelić. - Ta zgrada izgrađena je 1858. godine, a pominju je i kao pivnicu, hotel i kafanu. Glavna sala bila je dekorisana slikama heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Početkom 20. veka tu se nalazila i prva pošta u Beogradu. Nažalost, ova kafana uništena je u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

Krajem tridesetih godina osnovan je današnji "Kolarac" i to kao menza za radnike Mitićeve robne kuće, a potom je bila pivnica, pa na kraju kafana u pravom smislu te reči.

 

1930.

kolarac3.jpg
 

- Bio bi greh pred Bogom da ovo mesto ne sačuvamo u ovom, izvornom obliku - dodaje Pantelić. - "Kolarac" je poslednja varoška kafana najpoznatije beogradske ulice. A njena istorija je veoma burna. Tu su se skupljali akademici tokom decenija, teže je nabrojati one glumce koji nisu nikad bili u "Kolarcu" nego one koji su ovde bili stalni gosti.

Čujemo imena samih legendi: Pavla Vuisića, Ljubiše Samardžića, sećaju se Gidre Bojanića i njegove duple votke, Petra Kralja koji je imao svoju "stazu slonova" na kojoj je obilazio pet kafana i svakodnevno je prolazio ovuda... Dragan Nikolić i Voja Brajović su takođe bili redovni gosti, a Drago Čuma je ostao čuven gost po jednom neobičnom gestu.

2015.

 

- Kada uđem u "Kolarac" priželjkujem miris domaćih vanilica uz kafu - govorio je. - Tako je Čuma bio rodonačelnik ideje da u ovoj kafani gosta čekaju uvek ovi sitni kolači.

 

Od šest ujutru!

DANAS deluje nestvarno da je ova kafana nekada bila otvarana u šest sati ujutru. Direktor ugostiteljstva preduzeća "Varoš kapija" Boško Kuzmanović podseća da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka u Knez Mihailovoj stolovala najveća jugoslovenska preduzeća.

- Svi ondašnji trgovci dolazili bi na doručak već posle šest sati ujutru - pamti Kuzmanović. - U komšiluku su nam bile najveće firme: "Ateks", "Beteks", "Srbijateks", komisioni, "Rudnap", "Tranšped"... Već za doručak služili bismo restovanu džigericu, papke u saftu, škembiće, crevca... a mnogi bi uz prvu kafu i ratluk na šanku "načeli" i prvi dnevni vinjak. Prodavali smo po 10-15 litara vinjaka dnevno.

 

kolarac2.jpg
 

Posle se znalo - šefovi nisu ni sedeli u kancelarijama, već pre u kafani. Tamo su sklapani važni poslovi, a ovde su dovodili najbitnije klijente.

U to vreme znalo se da u ovoj kafani nema muzike, već da ovde gosti dolaze na dobar obrok. Posle bi se znalo: ko želi da sluša dobar orkestar, obavezno bi odlazio u restoran "Park" ili "Gradski podrum". Tamo bi nastavljali do duboko u noć.

 

ŠEST DECENIJA POVERENjA

U "KOLARAC" su decenijama dolazili studenti okolnih fakulteta, od Filozofskog do Filološkog. Decenijama kasnije vraćaju se studenti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije kako bi se prisetili mladalačkih dana.

Naši sagovornici sa ponosom ističu kako je nedavno grupa vremešnih Beograđana ovde održala proslavu 60. godina od kada su maturirali.

 

VEČE POSLE KONCERTA

GRADSKA elita koja je posećivala koncerte u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, po pravilu posle predstave dolazi u ovu kafanu. To je još jedna gradska tradicija koja traje decenijama.

 

PRVI BIOSKOPI

U PRVOBITNOM "Kolarcu", na Pozorišnom trgu, bile su održavane i projekcije filmova, a predstave su bile potpuno drugačije nego danas.

U to vreme publika je sedela za kafanskim stolovima, a za vreme projekcije između gostiju su se "šunjali" konobari i donosili piće i jelo.

 

ŽARDINjERE I AUTOMOBILI

SAOBRAĆAJ u Knez Mihailovoj trajao je do sedamdesetih, kada su automobili bili deo svakodnevice u ovoj ulici. Stoga su tri žardinjere bile postavljene ispred bašte "Kolarca" kako bi sprečile vozače da ne ugroze goste koji bi sedeli ispred kafane.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:558648-Kad-je-istorija-stanovala-kod-Kolarca#.VcDkG1ZGA3Y.facebook

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na današnji dan, 3. septembra 1939, održane su legendarne trke oko Kalemegdana, ostaše upisane u istoriji i kao jedine zvanične trke održane za vreme Drugog svetskog rata (nemačke trupe su u međuvremenu napale Poljsku).
Кadar sa treninga dan pre trka, jedini naš predstavnik u glavnoj trci Boško Milenković u svom nekonkurentnom Bugatiju na krivini kod ambasade Francuske:

 

11219685_965409423515357_611218259866566

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11219685_965409423515357_6112182598665666350_n.png?oh=7660f4fbf2d943c42bdaa96d062f7d39&oe=5665BBE6

Share this post


Link to post
Share on other sites

Београд у снегу

Милош Црњански

 

image.jpg?imageId=69400&thumb=1

 

фотографија Светозара Грдијана: поглед са ратничког дома на позоришни трг, таксисти у француској улици... ‚1930-их

 

 

 

Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

У промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота "мртвих" ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила - реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана - мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.

Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) - варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

 

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.

Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Beogradske priče: "Maratonci" otrčali, šta će biti s kućom?

 

Kuća na Kosančićevom vencu tone u zaborav iako su nekada svi znali za nju. Turisti koji shvate da je ovo kuća Topalovića misle da se radi o nekom marketinškom triku

 

bgp-maratonci-(1)_620x0.jpg

SVE što se ikada odigralo u Beogradu valjda je ostavilo trag na Kosančićevom vencu.

Ostaci rimskih vila nalaze se upravo tamo, jedina originalna kaldrma još od turskih vremena i dalje odzvanja pod potpeticama prolaznika, prelep panoramski pogled "obrušava se" na Savu, sa čijih obala su naši heroji branili grad u Prvom svetskom ratu, a zjapeći, sumorno ograđen prostor označava mesto odakle vire samo nagoreli temelji Narodne biblioteke, surovo postradale u nemačkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu.

 

Kuća Mike Alasa, sa spomenikom posvećenom geniju dostojanstveno stoji pored, sa mnogo pijeteta sećamo se misli Slobodana Selenića i njegovih "Prijatelja sa Kosančićevog venca", a mi se šunjamo ka jednoj zabitoj, takođe kaldrmisanoj ulici, sve dok pred nas ne pukne pogled koji svi znaju iz legendarnog filma "Maratonci trče počasni krug".

Zgrada se sumorno "ljulja" pritisnuta godinama, drvena taraba smenila je ogradu koja je opasavala dvorište kada je film sniman, a odnekud, kao iz zasede čujemo kako je "ukusan ovaj Pantelija"... Sve je isto, ali i sasvim drugačije.

 

POGLED SA TERASE

SLIKAR Slobodan Jerinić je vlasnik prizemnog dela kuće, dok je oko spratnog dela vođen desetogodišnji sudski proces. Kako objašnjava Jerinić, čak je postojala ideja da kuća bude srušena, ali sada je sve to zaustavljeno.

U komšijskom razgovoru zatičemo ga sa Grujicom Cimbaljevićem, decenijskim komšijom i poznavaocem novije istorije Kosančićevog venca.

bgp-maratonci-%283%29.jpg

- Bila je to sjajna ekipa glumaca, i svi oni su, sasvim osnovano, otišli u legendu - seća se Jerinić. - Bili su neposredni, dobri ljudi koji su se stalno šalili i smejali radeći svoj posao. Posle sam bio dobar prijatelj sa Borom Todorovićem, znam da je na filmu bio isti kao i u životu. Sećam se i da je cela ekipa volela čašicu, ali tako što bi se družili ceo dan, a onda bi neko naprasno sve prekinuo uz rečenicu: "Dajte, ljudi, da uradimo ovo." I - uradili bi.

Sama kuća napravljena je 1848. godine, a naknadno joj je napravljen i gornji sprat.

Prekoputa je kuća velikog arhitekte i profesora Branislava Kojića, sa čije terase je Cimbaljević imao sjajan pregled snimanja koje se odigravalo pod njegovom terasom. Nedaleko odatle snimani su i kadrovi Kusturičinog "Andergraunda".

 

PALANKA I METROPOLA

- KOSANČIĆEV venac je prirodna scenografija koja je uspešno "udomila" stotine filmadžija - kaže Marković. - Ambijent je bio savršen i za naše i za strane stvaraoce. Ali ovde postoji još jedan prirodan fenomen. Danas često palanke "glume" velike gradove. Setite se "Zone Zamfirove" u kojoj je Pirot "glumio" Niš. Ovde je sasvim obrnuto - Beograd glumi atmosferu provincije.

Današnjim turistima "kuća Topalovića" deluje potpuno nestvarno. Nije im jasno zašto zdanje izgleda toliko trošno, ako je film podignut na toliko moćan pijedestal. Istina, Marković kaže da stranim turistima ova destinacija nije bliska, baš kao što nije mogao da im bude blizak ni film, ako nisu živeli na ovom podneblju. Zato su Beograđani i njihovi gosti beskrajno zainteresovani za ovo zdanje.

- Gostima je teško, vrlo teško kada shvate da kuća danas ovako izgleda - kaže Marković. - Često misle da se radi o nekoj "turističkoj patki", da se mi samo pretvaramo da smo je zapustili kako bismo im privukli pažnju. U bilo kojem gradu bila bi pretvorena u "Muzej Maratonaca" i verujte da bi ovde došlo mnogo više posetilaca nego u neke popularne muzeje.

A sada ne postoji ni tabla na kojoj bi pisalo da je ovo kuća koja je postojala "dok su još Maratonci hodali zemljom"

- Ova kuća je danas priča o beogradskom životu - zaključuje Marković. - Kada mlad čovek prvi put gleda taj film, doživljava ga kao komediju, smejući se od srca. Kada ga gleda peti put, shvata svu njegovu tragičnu dimenziju koja oslikava život na ovom podneblju. Tako je i sa nama. "Maratonci" smišljaju kako da zarade tako što niko ne radi: jedni preprodaju ukradene kovčege od onih koji ih kradu, svi nešto "muljaju"... Zašto nam je priča toliko "legla"? Evo, dok pričamo kafići su puni nekih ljudi koji dokoni ispijaju kafe i smišljaju šta bi uradili kad bi našli kovčeg s blagom... Slično kao i ekipa pored gajbe s pivom ispred neke seoske zadruge. Svi sanjare kako da dođu do velike zarade preko noći, ne radeći ništa...

 

ATMOSFERA "FLOJDOVOG DOBA"

PRIZEMNE zgrade i dvorišta u centru grada nekada su pružali sjajan planački kolorit. Naš sagovornik pominje kuću Bilija Pitona, koja postoji i danas na putu ispod Topčiderskog groblja, kao i zdanje iz "Nacionalne klase", u Dositejevoj ulici gde je živeo Flojd kojeg je glumio Dragan Nikolić.

- Takvih ambijenata bilo je bezbroj na Karaburmi, Dušanovcu, Dorćolu... - kaže Marković. - To su bile kuće u kojima je bilo mnogo stanova bez kupatila sa česmom u dvorištu. Svi su se znali, družili i bili upućeni jedni na druge. Danas stanovnici višespratnica najčešće i ne znaju ko su im komšije, sa njima ne dele ništa.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:609056-Beogradske-price-Maratonci-otrcali-sta-ce-biti-s-kucom#.V1gNSfPhKZM.facebook

Share this post


Link to post
Share on other sites

Beogradske priče: Osam decenija strpljenja

 

Izgradnja hrama posvećenog Svetom Marku prvi put zaustavljeni zbog nedostatka novca u crkvenoj opštini predratne 1938. godine

 

bgp-8decenija-(9)_620x0.jpg

 

BIO je 8. maj 1938. godine kada su beogradske novine komentarisale zastoj u izgradnji hrama posvećenog Svetom Marku, na Tašmajdanu.

Jednostavno, nije više bilo novca. I tako je, nekako, ostalo do danas, pa je ovo ostala najveća neoslikana crkva u Beogradu.

Pre toga, još od 1830. na prostoru gde se danas nalazi jedan od najlepših gradskih parkova, postojala je stara crkva koja je nosila isto ime. Ondašnji Beograđani su je zvali i "grobljanska", jer se nalazila uz Staro groblje, koje je do 1886. zauzimalo prostor današnjeg parka, pre preseljenja na Vladanovac ili Novo groblje.

- Krajem 1937. godine završeni su spoljašnji radovi na novoj crkvi Svetog Marka koji su koštali 16 miliona dinara - precizno stoji u izveštaju lista "Vreme". - Na potpuno dovršenje crkve čekaće se dugo pošto crkvena opština nema više novaca za dalje radove.

Zatim novinari istražuju kakvi bi načini bili pogodni kako bi ova besparica bila rešena, ali je potom stigao Drugi svetski rat, a hram je zlosrećno prošao paklenu sudbinu, baš kao i oni koji su u spas tražili u veri, a ne u komunističkim zakletvama i vizijama.

 

BRAĆA KRSTIĆ

- CRKVU su, kao što je poznato, projektovale beogradske arhitekte braća Krstić i dali joj izvesnu sličnost sa Gračanicom na Kosovu - beleže ondašnji novinari. - Prostor koji ona zahvata iznosi 2.400 kvadratnih metara. Dužina crkve je 60, širina 40, a visina 60 metara. Branko i Petar Krstić zamislili su da crkva može da primi više od 3.000 duša.

bgp-8decenija-%281%29.jpg
 

Očevici onog doba čude se nepravilnostima koje su praktikovali preduzimači, ili "investitori" kako bi to danas kazali. Zidanje je počelo 1932. godine, radovi su tekli normalno i hram je ozidan ciglom. Kada je počelo oblaganje kamenom, izbio je sukob između preduzimača s jedne, i nadzornih arhitekata i crkvene uprave s druge strane.

"Kada do sporazuma nije moglo doći, radovi su prekinuti, a stvar je predata sudu i veštacima da utvrde ko je u pravu."

Tadašnji Beograđani su pomislili da će crkvu zadesiti ista sudbina kao Novu skupštinu (današnju), čija gradnja je takođe bila neobično duga.

Posle privremene obustave došlo je drugo preduzeće i radovi su nastavljeni. Izveštači u daljem tekstu opisuju Beograd tog doba, u vremenu kada je prestonica imala nešto više od 300.000 stanovnika.

bgp-8decenija-%2810%29.jpg

- Mora se priznati da, iako je Beograd poslednjih godina rapidno napredovao, iako su izgrađene mnoge lepe građevine, parkovi i spomenici, do danas nije imao nijednog hrama koji bi mu kao prestonici dolikovao i koji bi svojom lepotom mogao na sebe da skrene pažnju.

Unutar crkve napravljena je i kripta, a projektanti nisu ni slutili da će, samo nekoliko godina kasnije, u nju bili polegnuti posmrtni ostaci poslednjeg bračnog para Obrenović. Kralj Aleksandar i kraljica Draga su do tada počivali u pomenutoj, maloj crkvi, hramu koji se nalazio tik uz današnju bogomolju. Požar koji je izbio zbog šestoaprilskog bombardovanja dramatično je oštetio crkvu i potpuno uništio krov, pa su njihovi posmrtni ostaci preneti tokom okupacije u kriptu u kojoj i danas počivaju.

bgp-8decenija-%2812%29.jpg

Odmah pored stepeništa koje vodi u ovu podzemnu prostoriju crkva ima i neobičan splet podzemnih kanala. O njihovoj ulozi posebno piše ondašnje "Vreme".

- Pored kripte, u donjem delu crkve postoje svuda naokolo kanali koji će služiti za sprovođenje toplog vazduha u crkvu.Vazduh će se sprovoditi u ove kanale podzemnim putem iz svešteničke kuće koja se nalazi u Ulici kralja Aleksandra, gde su postavljene potrebne instalacije. Na taj način crkva će se grejati i provetravati toplim vazduhom.

Taj hodnik, izgleda, može da ispriča neku svoju priču, ili makar da je nagovesti. Ljubaznošću sveštenika iz ovog hrama, zakoračili smo u podzemni koridor ispod crkve...

bgp-8decenija-%2811%29.jpg

 

VEKOVI I TAMA

MRAK dodatno "uveliča" šetnju ovakvim, gradskim podzemnim prostorom, pa tako, kao da nam iz tame vraća segmente nekih bitnih vremena iz doba naših predaka.

Silazimo ispod grada, i hrama na njemu. Podzemni hodnik vodi kroz lavirint čiju tamu razbijamo džepnom lampom i naslućujemo kako su nekada ovi hodnici bili važni graditeljima na putu ispunjenja njihove dragocene zamisli.

Neka čudnovata sudbina crkve htela je da je umesti baš ovde, pa da već decenijama bude na beogradskom prostoru prepunom simbolike.

bgp-8decenija-%2813%29.jpg

Negde iznad naših glava pročitan je hatišerif koji je najzad, 1830. godine nagovestio otpuštanje stega turske vlasti. Stari hroničari beleže da su baš na Tašmajdanu spaljene mošti Svetog Save. Knez Miloš je izmestio prvo srpsko groblje sa Zelenog venca, odnosno današnje Ulice maršala Birjuzova i naredio da upravo ovde, od 1826. godine bude poslednje konačište starih Beograđana.

Samo blagi osećaj da smo u nivou na kojem još počivaju mnogi naši preci rađa blagu jezu i duboko razumevanje davno proteklih vremena. Arheolozi kažu da su ispod njih i Rimljani. Ima ih naročito mnogo sa obe strane današnjeg Bulevara kralja Aleksandra prema parku, i sa druge strane, ka Krunskoj ulici.Oni "čuvaju" beogradsku antiku gotovo dve hiljade godina.

Staro groblje je iseljeno, ali... po starom "običaju" i čestom nemaru, mnogi su ostali da počivaju ovde, a posleratni dečaci i devojčice pamtili su kako su mnogobrojne rake bile otvorene, a kosti rasute po polju...

Ispod parka danas su tri pećine. Pre njih bila je tu još jedna, koja je ostala zabeležena na starim fotografijama dok je Crkva Svetog Marka bila u izgradnji, ali ona danas više ne postoji. Srušena je, ali je ceo sistem podzemnih prostorija ostao i danas ispod Tašmajdanskog parka.

bgp-8decenija-%282%29.jpg

Za pećine kažu da su još u rimsko vreme, pre oko dva milenijuma, bile kamenolom, a da su ih različiti vladari gradom postepeno širili, vadeći nove blokove. Turci ovom prostoru i nadevaju ime. "Taš" je kamen, a "majdan" rudnik.

Zato sada, ispod Beograda, imamo utisak da je ovo deo skrivene, varoške duše.

bgp-8decenija-%283%29.jpg

 

PUT KA PEĆINAMA

U TAŠMAJDANSKIM pećinama devedesetih godina ekipa Rudarsko-geološkog fakulteta, na čelu sa profesorom Nebojšom Vidanovićem, nailazi na tajni prolaz, koji je neko pokušao da probije ka crkvi.

bgp-8decenija-%284%29.jpg

U tom trenutku bilo je u toku statičko ispitivanje ovog podzemnog prostora kojim su Nemci vladali u Drugom svetskom ratu i adaptirali ga u sklonište. Nikada nismo saznali ko je krišom pokušao da probije podzemni put ka crkvi i kriptama, ali je tada nastao hodnik dužine oko deset metara.

Taj put vodio bi, po svemu sudeći, ka hodnicima u koje smo ovog puta ušli, i koji opasavuju crkvu.

bgp-8decenija-%286%29.jpg

 

CAR DUŠAN

JEDAN od najvećih srpskih vladara car Dušan počiva u ovom hramu.

Budući da ga Crkva nije proglasila svecem, sugrađani će često napraviti grešku i njegove posmrtne ostatke nazvati moštima, što nije tačno, jer se takvim imenom nazivaju samo ostaci svetaca.

 

ZAHVALNOST

SILAZAK u hodnike ispod hrama omogućili su nam starešina crkve protojerej-stavrofor Trajan Kojić, kao i sveštenik Jovan Jocković.

Godinama "Beogradske priče" imaju čast da sarađuju sa sveštenicima ovog hrama koji nam pomažu da dosegnemo delove gradske istorije koja je tako duboko ukopana u svaki segment Tašmajdana i njegove nesvakidašnje prošlosti.

bgp-8decenija-%288%29.jpg
 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Ovako je počelo pre 90 godina da bi se danas došlo do olimpijskog zlata...
Sava, "Bob klub" (koji je osnovan da bi se negovali zimski sportovi, bob i skijanje) je sredinom dvadesetih otvorio i plivačku, vaterpolo sekciju (bazen i upravna zgrada kluba nalazili su se na mestu današnjeg restorana "6 topola"), fotografija Ace Simića iz 1928:

 

 

14040067_1174398302616467_78827227725233

14054134_1174638762592421_57709160574659

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Beogradske priče: Čuju li se još "nebeska" zvona?

 

Novinari su pisali kako su zvona "odlično harmonična, imaju mek i ujedno snažan zvuk". Mnogi poklopci na beogradskim šahtovima izliveni pre rata

 

bp%20zvona%20lozanic_620x0.jpg

 

BEOGRAĐANI i danas, šetajući ulicama prestonice, često gaze preko šahtova koji su napravljeni davno pre Drugog svetskog rata, a metalni poklopci na njima nose ime livnice "Merkur".

lg.php?cppv=1&cpp=5JPdinxXVkhQajlvS2RyZXlLelgvMjJQYzZUSXo5UGpTN0FxazRadVkrSDUrNExHd0JmZjR6ZFJCYXUxR2x1aFpBay9LcHRucHdmZy9udkJqelExanNRQk9GOTBReUI0Mnh6QzBUY25iSkVKZzl0b0tVWGZjaEdSTmYwdlZtOTNocGF6ek1rV1lXNTdKREdLRUhHV3VwZ29VdGc4NzhnRUlFUnBreVRuZHRJZUQzYmxOKy91V1p6S3FLSzBZL2xOb0k2VzlkRnhKdzhWSUJHbVFRZnZaZnZlMkUrVlR0L2NaM0t6L0NmVzU2blZJbWRnPXw%3Dgetuid?http%3a%2f%2fdis.criteo.com%2frex%2fmatch.aspx%3fc%3d11%26uid%3d%24UIDVlasnik ovog privatnog predratnog preduzeća bio je Sava Lozanić, kojem su nadenuli i nadimak "Majka Srbija", jer je bio dobrotvor široke ruke, koji je pamtio svoje siromašno poreklo. Štaviše, Lozanić je bio vrlo poznat po savršenoj izradi crkvenih zvona, koja i danas odjekuju kako u Beogradu tako i širom Srbije.

Čuvajući sećanje na ovog vrednog čoveka, njegova unuka Milica Hakman brižno čuva dokumenta i beleške koje je pokušala da "oduva" komunistička, posleratna vlast, ali je sećanje na ovog pobožnog čoveka ipak ostalo spaseno.

 

Osamostaljivanje

- LOZANIĆ je rođen u Melencima, ali kao vrlo mlad ostaje bez roditelja i rešava da ode u Beograd - govori njegova unuka Milica. - Zaposlio se u Fabrici železnog nameštaja "Braća Gođevac". Tada su bila drugačija vremena, pa je vlasnik ili upravnik fabrike, kada bi video da je neko od radnika vredan i sposoban podržavao njegovo osamostaljivanje i otpočinjanje sopstvenog posla.

U to vreme "Amerikansko srpska banka" davala je povoljne kredite, i uz miraz supruge Jelene, Sava otvara "Livnicu i emajlirnicu Merkur".

Kako to u Beogradu često biva, taman kada neko doživi lepu afirmaciju za vredan rad, odnekud se "pojavi" rat i poremeti mnogo toga. Livnica je stekla mušterije, ali Srbija neprijatelje i moralo se u vojnički šinjel. Sava je prošao pakao Albanije i sve što je uz to morao da preživi, a supruga se sa četiri kćeri povukla u Kragujevac, gde je šila kape za srpske vojnike. Mudrost ove žene spasla je livnicu, jer je, uz ogroman napor, uspela sve mašine da uvije u platno i zakopa duboko pod zemlju.

- Kada se Sava vratio iz rata, mašine su ostale sačuvane i mogao je opet da radi - pripoveda dalje Milica Hakman. - Ubrzo se "Merkur" toliko afirmisao da je postao prva livnica Srpske pravoslavne crkve.

Fotografija stare crkve u Jasenovcu, iz arhive Ratka Radanovića, Eparhija pakračko-slavonska

bp%20zvona%20pravoslavna-crkva.jpg
 
CRKVA SVETOG ĐORĐA PATRIJARH Varnava održao je bogosluženje na otvaranju Crkve Svetog Đorđa na Čukarici, uoči Drugog svetskog rata, kada je Lozanić donirao zvono od 500 kilograma ovom pravoslavnom hramu.

Naša sagovornica iznosi svežanj pisama zahvalnosti koja je Lozaniću uručila SPC, ali upozorava da su mnoga od njih završila u ognju nemačkog bombardovanja 1941. godine.

Tako se pred nama smenjuju pisma iz Surčina, Starih Banovaca, Banatskog Novog Sela, Samoša, sva iz 1923, zatim Borova, Ostrova i Jasenovca iz 1924... Ne sluteći kakav će se neprevaziđeni pakao sprovesti na tom prostoru, iz Pravoslavne opštine Jasenovac Lozaniću izdaju uverenje u kojem, pored ostalog, piše da su zvono primili i "da smo u potpunosti s njime i njegovom zvonjavom zadovoljni".

Nastavljamo da listamo pisma iz Mostara tridesetih godina, a posebno je slikovito ono iz Vrnjačke Banje, u kojem se ogledaju manir i običaji onog doba. Odande je Miloš Mladenović napisao junaku ove priče ovakvo pismo: "Zvono, koje sam kupio i priložio crkvi Vrnjačke Banje za pokoj duše mojih rođaka i zdravlje mojih živih, izliveno je na moje zadovoljstvo u vašoj livnici. Već više godine služi vrnjačkoj crkvi takođe na opšte zadovoljstvo".

Humanitarni rad

TO je bilo drugačije vreme. Sava Lozanić je bio jedan od osnivača KUD "Abrašević", bio je član hora, i za slavu su svi dolazili kod njega. List "Pravda" je oktobra 1937. godine zabeležio kako su štićenici Doma slepih u Zemunu proslavili svoju slavu Krstovdan, koju je on pomagao, a još tokom 1926, učestvuje u slavi Obućarske zadruge, kada inicira Zadrugu za međusobno pomaganje u bolesti i smrti.

- Kada su u selu Zvezdan kod Zaječara naseljeni Srbi sa Kosova 1928. godine, list "Pravda" je objavio da su pobožni hrišćani prikupili priloge i podigli crkvu, a Lozanić je poklonio zvono vredno 50.000 ondašnjih dinara. Novinari su pisali kako su zvona "odlično harmonična, imaju mek i ujedno snažan zvuk".

Tako je stigao Drugi svetski rat, taman kada je u Beogradu ustaljena kvalitetna trgovina, a fabrikanti su počeli široko da razvijaju svoje poslove. "Merkur" je pogođen prvog dana šestoaprilskog bombardovanja i glavna zgrada je razorena.

Novinarski bal

bp%20zvona%20%20NOVINARSKI-BAL.jpg

Posle rata čak i nove vlasti, u opštoj histeriji prema privatnicima, rešavaju da proglase Lozanića ratnim profiterom. Dostojanstveno, on piše javnom tužiocu: "Ja uopšte nisam nikakav ratni dobitnik, nego naprotiv veliki ratni oštećenik i gubitnik. Bombardovanjem iz neprijateljskih aviona 6. aprila do temelja je srušena glavna zgrada u kojoj se nalazi moja livnica 'Merkur', u Ulici Senjanin Ive 8, a ostale su oštećene. Delimično su uništene i mašine i sirovine. Tako je od mog velikog preduzeća koje sam podigao i unapređivao 30 godina ostao samo mali deo".

- Protiv mog dede su pokušali čak i sudski postupak, ali su se skupili svi radnici koji su dugo radili kod njega, i prekinuli suđenje - priča Milica Hakman. - Ipak, posle je sve nacionalizovano, a 1952. godine deda je otišao da lije neka druga, "nebeska zvona". Ipak, sigurna sam da treba da pamtimo ljude kojima nije bilo važno ništa drugo osim odgovornosti i rada. Bili su vredni, ali su jasno osećali da im Bog nije dao dobit samo za njih, već su bili protkani dubokim osećanjem da sve treba deliti sa drugima.

LETO BEZ ODMORA

VLASNIK livnice "Merkur" nikada nije išao na letovanje, iako je bio dobrostojeći. Svakog leta je slao suprugu Jelenu i kćeri u banju, ali je on ostajao na poslu.

Među njegovim fotografijama ostali su zabeleženi kadrovi sa novinarskog bala, a njegovoj unuci su najdraži snimci sa slave, na kojoj se vidi ondašnja gradska elita, od upravnika Narodnog pozorišta Milana Predića, do članova "Abraševića" koji su pesmom ulepšavali slavske dane.

- Ni u čemu se nije preterivalo - kaže ona - a dobrotvorni rad i pomoć drugima večito su bili inspiracija mom dedi.

Otud i motiv da sećanje na njega i ljude kao što je bio Lozanić sačuvamo od zaborava. Danas nam, možda, najviše nedostaju ljudi kao što je bio on.

ZAHVALNICA IZ KOVINA

KULTURA obraćanja službenim putem bila je vrlo jasna i precizna. Tako naša sagovornica čuva pismo iz oktobra 1923. godine kojim se "Merkuru" obraća predsednik Pravoslavne opštine iz Kovina.

- SPC opština u Kovinu (Banat) primila je od vaše zvonolivnice "Merkur" naručena tri zvona, od 468, 207 i 108. kilograma - piše u dopisu. - Narod opštine Kovin potpuno je zadovoljan sa istim, kako u pogledu izrade tako i zvuka i harmonije sa našim starim zvonom. Radi toga Odbor SPC oštine u Kovinu izriče vam najveću zahvalnost i ovim vas svakom preporučuje.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:623874-Beogradske-price-Cuju-li-se-jos-nebeska-zvona#.V9_odt0PqMM.facebook

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, при полагању камена темeљца зграде Правног факултета у Београду.

14441018_958358247624233_183140227506248

Share this post


Link to post
Share on other sites

Beogradske priče: Svetlo pravoslavlja sa špica Beograda

Zoran Nikolić | 06. oktobar 2016. 11:30 | Komentara: 0

Ogromno poštovanje među vernicima isijavaju delovi moštiju Svete Petke, Svetog Pantelejmona, Svetog Elefterija, Svetog Haralampija i Svetog Grigorija Gornjačkog

bgp-svetlo-pravoslavlja-%282%29_620x0.jp
 
PRAVOSLAVNI kompleks koji čine Crkva Ružica i kapela Svete Petke je simbol Beograda koji je vekovima dosezao u najdublje korene pobožnih ljudi u ovom gradu. Ove dve građevine su sinonim za putovanje kroz istorijsku vertikalu, vremensku trasu koja vodi u prošlost Beogradske tvrđave i svih njenih delova i tako vraća svakog posetioca u vekove daleko iza nas.
 

O čudotvornom izvoru na kojem se danas nalazi hram posvećen Svetoj Petki od davnina postoje predanja, ali i precizne beleške hroničara koji podsećaju da su Srbi odvajkada bili puni poštovanja prema vodi koja ovde izvire i koju su smatrali isceljujućom.

Na mestu današnje crkve ranije je bila drugačija građevina, čiji nacrt imamo zahvaljujući velikoj zahvalnosti Luke Mladenovića, slikara koji je ovekovečio izgled hrama pre devet decenija i čije delo se i danas pažljivo čuva.

 

Kosti na mestu temelja

OD 1937. godine postoji današnja kapela posvećena Svetoj Petki koju je projektovao izuzetni arhitekta Momir Korunović. Kada su radnici počeli da kopaju temelje za novu građevinu prvo su naišli na kosti srpskih branilaca iz 1915. godine. Mnogi naši dedovi su poginuli braneći grad na početku Prvog svetskog rata, odupirući se neprijatelju baš sa ovog mesta.

Podsećamo, Beograd je početkom Prvog svetskog rata bio pogranična varoš, sa Dunava i Save su Austrougari nemilosrdno bombardovali grad, a rovovi branilaca bili su uz reke. Mnogi su ginuli, odstupajući, na padinama Dorćola, i ovde, na Kalemegdanu. Posmrtni ostaci heroja koji su poginuli blizu Svete Petke nalaze se nedaleko od hrama, u spomen- kosturnici u Jakšićevoj kuli.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%2810.jpg

Crkva Ružica takođe ima veoma burnu istoriju, a mnogi poznavaoci i istoričari umetnosti svrstaće je među najneobičnije hramove na svetu. Pored ostalog, polijelej u ovom hramu, (laički rečeno - luster), napravljen je od pištoljskih i puščanih metaka i oficirskih sablji naših vojnika iz Velikog rata. Ova neobičnost umnogome vraća uspomene na naše dedove koji su se poslednji put pričestili upravo u ovom hramu, pre nego što su otišli pred puščane i topovske cevi nadmoćnog agresora. To je bilo i stoga što je cela tvrđava u to vreme imala strogo vojnu namenu, a crkva je bila isključivo za duhovne potrebe vojnika i njihovih starešina.

Zgrada Ružice je prvobitno sagrađena kao austrijska barutana u 18. veku, tokom dvodecenijske austrijske vlasti u Beogradu, od 1717. do 1739. godine. Kada su Srbi preuzeli tvrđavu od Turaka, 1867. godine, pretvorili su je u crkvu kojoj su kasnije dodali zvonik.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%287%29.jpg

O važnosti ovog mesta za prošlost, ali možda još više za sadašnjost Beograda i njegovih stanovnika pričamo sa protojerejom stavroforom profesorom dr Vladimirom Vukašinovićem, starešinom Crkve Ružice. U priči "dodirujemo" i pradavna vremena Ermila i Stratonika, koji nas "gledaju" sa mozaika ispred palionice za sveće. Oni su najstariji sveci koji se pominju još u Singidunumu, u trećem veku, kada su Rimljani vladali gradom, i kada hrišćanstvo još nije bilo prihvaćeno, već naprotiv, proganjano. Tada je Ermil, hrišćanski sveštenik bio zatočen, a njegov tamničar, Stratonik, priznao mu je da veruje u Gospoda i obojica su zbog toga nemilosrdno pogubljeni. Srpska pravoslavna crkva obeležava njihov dan 26. januara.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%288%29.jpg

- Delovi moštiju čak pet svetaca su sada izložene u kapeli Svete Petke - ističe prota Vladimir Vukašinović. - Nekada je deo ruke Svete Petke bio iznošen pred vernike samo petkom, ali smo taj običaj izmenili i sada je tu stalno. Ovde su, takođe, velike svetinje pravoslavnog sveta kao što su delovi moštiju Svetog Pantelejmona, Svetog Elefterija, Svetog Haralampija i Svetog Grigorija Gornjačkog.

Tokom protekle godine neka pravila u ova dva hrama su izmenjena, tako da je sada Sveta Petka postala crkva redovnog bogosluženja, a ranije je bila, kako se to kaže, crkva individualne pobožnosti. Sada se nedeljom i ponedeljkom od osam sati i u ovom hramu služi sveta liturgija.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%286%29.jpg

 

Put suza

U Jerusalimu postoji Vija dolorosa, odnosno Put suza, koji podseća na Hristovo stradanje na Golgoti. Pored ove naše dve crkve, na srcu Beogradske tvrđave Srbi imaju svoj stradalnički put, koji podseća na mnoge koji su postradali u ovom gradu.

- Iz Kule Nebojše, koja je bila turska tamnica, prošle su mnoge žrtve ovim putem, odlazeći ka Gornjem gradu, gde će biti pogubljene - nastavlja pripovedanje starešina hrama. - Među njima su bili i iguman Pajsije i đakon Avakum, koji su ušli u istoriju, legende i narodne pesme zvog svoje velike žrtve ne želeći da promene veru i tako sačuvaju živote. Đakon Avakum je prošao ovim, stradalničkim putem pored crkve i kasnije je odveden do zloglasne Stambol kapije gde je pogubljen.

Kako nam skreće pažnju starešina hrama Vladimir Vukašinović, mnogi koji su doživeli istu sudbinu ostali su nepoznati istoriji ili su zaboravljeni.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%284%29.jpg

* dr Vladimir Vukašinović

Jedan mozaik posvećen igumanu Pajsiju i đakonu Avakumu krasi deo ispred palionice za sveće kod hrama, dok su na drugom prikazani stari sveci iz rimskog doba.

- Kada počinjemo od najstarijih, bio je red da pomenemo Ermila i Stratonika, ali je važno da se onda setimo i onih koji su postali sveci, a živeli su vekovima kasnije. Tim istim putem stradanja i suza prošao je i sveštenomučenik Rafailo Momčilović, čovek koji je izradio ikonostas u Crkvi Ružici. Njega su okupatori istim putem proveli, ali u drugom smeru, prema Ušću, da bi ga kasnije pogubile ustaše. On je najmlađi čije ime pominjemo među svecima u ovoj priči.

 

PUTOVANjE SVETE PETKE

MOŠTI svetiteljke koja je odvajkada bila posebno poštovana u Beogradu prvobitno su se nalazile u Hramu Uspenija Presvete Bogorodice. To je bio najvažniji srpski saborni pravoslavni hram koji se nalazio na padini između Donjeg i Gornjeg grada.

 

VODIČI I GREŠKE TURISTIČKI vodiči često vode strane goste Kalemegdanom i Beogradskom tvrđavom, pokazujući im znamenitosti iz gradske prošlosti. Međutim, često greše. Tako, pomoćnik oca Vladimira Nenad Stanković kaže da naši vodiči na engleskom "sa lakoćom" izgovaraju netačne podatke. - Događa se da "promaše" podatak za čitav vek, ali ne haju mnogo za to - kaže Stanković.

Tu građevinu je, prvo, po osvajanju grada 1521. Sulejman pretvorio u džamiju, da bi je kasnije, u 18. veku Austrijanci potpuno srušili. Pored tog hrama nalazio se Mitropolitski dvor čiji ostaci su danas delimično očuvani.

Naši arheolozi su otkopali taj deo sedamdesetih godina, sluteći da se ispod padine nalaze važni ostaci vezani za pravoslavni život i postojanje naših predaka iz srednjeg veka.

Turci su prognali značajan deo Srba iz Beograda posle Sulejmanovog osvajanja, pa su mošti Svete Petke prvo završile u Carigradu, da bi se danas nalazile u rumunskom gradu Jašiju.

U Beogradu se čuva jedan deo njene ruke.

 

ČUDA I SEĆANjA

SLIKA koju je podario Crkvi Svete Petke Luka Mladenović i dalje krasi unutrašnjost hrama i podseća na nekadašnji izgled crkve.

Uz nju darodavac je precizno, tokom dvadesetih godina prošlog veka ispisao zahvalnost i opisao način na koji je ozdravio.

- Ja sam kao dečak studirajući slikarstvo 1926. godine danonoćno učio i oboleo na plućima i to u težoj formi - zapisao je Mladenović. - Majka me je svakoga petka dovodila ovde i u ovoj maloj prvobitnoj crkvici Svete Petke ja sam nakon godinu dana potpuno ozdravio i te godine sam svojom rukom naslikao ovu crkvicu i od tada redovno u nju dolazim i sa velikim poštovanjem pratim sve praznike Svete Petke.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%281%29.jpg
 

IZVOR I RAT

ČUDOTVORNI izvor ispod Kapele Svete Petke samo jednom je presušio. Bilo je to početkom Prvog svetskog rata i ondašnji Beograđani doživeli su taj događaj kao vrho loš znak.

Nažalost, tako je i bilo, pa su usledile godine užasnog stradanja i povlačenja srpske vojske preko Albanije ka Krfu. Stanovništvo koje je ostalo ovde proživelo je takođe teške patnje, da bi počekom 1918. godine voda iz izvora opet potekla.

To je bilo na dan Svetog Onisima, 28. februara 1918. godine. Bio je to jasan nagoveštaj da će zlopaćenje pod Austrougarima najzad proći.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%283%29.jpg

TEOLOZI I PSIHOLOZI

SVAKE nedelje od 11 sati, posle svete ligurgije, u Konaku crkve održavaju se specifični razgovori o crkvi.

- Biblijske i duhovne sadržaje tumače istaknuti teolozi i psiholozi - objašnjava prota dr Vukašinović. - Takav način je znatno prijemčiviji širokom krugu slušalaca i vernici se vrlo rado odazivaju na ovakve susrete.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:628391-Beogradske-price-Svetlo-pravoslavlja-sa-spica-Beograda#.V_ZNqUubtIg.facebook

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ivo Andrić: Kakav je bio život u Beogradu oko 1920.

 

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

belgrade-1920-696x459.jpg

 

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi prodrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i najsavršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja tražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjstva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника Dragana Maksimovic

JEDINA KORIDA VAN ŠPANIJE ODRŽANA JE U BEOGRADU!

Obožavalac sam životinja i nije mi lako pisati o ovom senzacionalnom događaju koji se dogodio na jesen 1971. godine na Tašmajdanu.

Bio je to spektakl zbog same zvezde matadora Luisa Migela Domingina. Bio je svetski poznat, prijatelj Pikasa i Hemingveja, ljubavnik Ave Gardner, milioner poput Ronalda danas, već sa 29 godina. Kako hroničari navode, umalo glavu ne izgubi baš u Beogradu, pri jednom proklizavanju, ali se izvuče od opasnog bika u poslednji čas.

Adatapcija Tašmajdana u koridu je enormno tada koštala, a kiša je na mesec dana odložila predstavu, kojoj je prisustvovalo 5000 ljudi. Nije to prošlo bez protesta Društva za zaštitu životinja, prepucavalo se po medijima, sam direktor je tada rekao da ko se buni da mu donese uverenje da je vegetarijanac.

Kako sila Boga ne moli, korida je održana uz žrtvu dva bika od kojih je jedan mučenik završio pečen u Skadarliji, gde je poslužen visokim zvanicama u društvu slavnog matadora.

Preuzeto

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.2.2017. at 10:12, Снежана рече

Ivo Andrić: Kakav je bio život u Beogradu oko 1920.

 

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

belgrade-1920-696x459.jpg

 

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi prodrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i najsavršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja tražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjstva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

 

 

Baš ga je dobro opisao. Više volim da čitam ove deliće nego celu knjigu. Trebali bi više na forumu tako da delimo...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 9.2.2015. at 22:59, Снежана рече

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas.

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.
(Milorad Pavić)

 

 

 

601578_426276040762034_1466002809_n.jpg?

https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn2/v/t1.0-9/601578_426276040762034_1466002809_n.jpg?oh=f296e57cbe919b4da817a01bcc85cf63&oe=55671B64&__gda__=1435555890_8eee37f7f4f2725fac748b4d15e3302d

Ja volim  Bg pored toga što je lep to što ne može da ti bude dosadno...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Храм Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду је, поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – 800 година аутокефалије, организовао изложбу фотографија о манастиру Хиландару.     Изложба је уприличена у оквиру манифестације Госпојински дани, а свечано  је отворена 12. септембра 2019. године у Историјском архиву Града Новог Сада.    Говорили су протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, г. Петар Ђурђев, директор Архива и г. Рајко Каришић, аутор. Свети Сава је хиротонисан, а потом изабран за Архиепископа српских и поморских земаља баш на празник Успења Пресвете Богородице. Ми смо имали ту радост да прославимо Успење, овогодишње, тако да нас је на неки начин вратило у Никеју, а то се не дешава сваке године нити сваке деценије, рекао је отац Жељко. На отварању изложбе присутни су имали прилику да чују стихове које је казивао песник Благоје Баковић.   Поставка обухвата 40 фотографија које су настајале у два циклуса, пре и после великог пожара 2004. године. Изложба ће бити доступна посетиоцима Архива Војводине до 22. септембра. Аутор изложбе најавио је да ће тога дана, у Гимназији Јован Јовановић Змај бити одржано предавање о манастиру Хиландару.     Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом.     Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града.   Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао:   „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“   Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI).   Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено.   А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије.   Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао.   Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула.   У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог.   Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.   Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори:   „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“   Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали.   Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног.   Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине.   Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм.   Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама.   Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века.   Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски.   Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску.   Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама.   Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом.   Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве.   И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху.   Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године).   Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму.   У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе.   С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици.   Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима.     Православље - новине Српске Патријаршије,  бр. 1064, 1065-1066   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Отворено писмо Небојше Зеленовића,  председника Заједно за Србију, једног од оснивача Савеза за Србију и градоначелника Шапца, председнику Србије Александру Вучићу:
       
      Зашто је Београд потопљен, а Шабац безбедан европски град?
      Зато што је град Шабац у чишћење канала другог реда уложио 1.000.000 евра, а град Београд у 30 јарбола непознате намене улаже 3.000.000 евра.
      Зато што је град Шабац недавно прибавио црпну станицу вредности 250.000 евра, која уклања атмосферску воду, а град Београд је исту суму потрошио за 300 светлећих украса за пропагандне манифестације режима.
      Зато што је град Шабац за годину дана утврдио 19 критичних тачака у приградским и сеоским насељима и очистио 100 километара канала укључујући и насеља која немају канализацију, а град Београд је купио новогодишњу расвету за 300 милиона динара.
      Зато што је Град Шабац након чишћења свих канала установио институцију "градских каналџија" - комунални полицајци који обилазе све канале и прате проток воде. У Београду, Ви као председник, грађанима чије куће пливају у фекалним изливима обећавате и пројектујете канализацију на лицу места, уживо у програму ТВ Пинк. А пре тога успели сте и да испројектујете гондолу на три жице у вредности од 15.000.000 евра.
      Зато што град Шабац поседује две пумпе које за 15 минута растерете критичне делове града, као и чамце за ванредне ситације у вреднсти од 440.000 евра, а град Београд поседује фонтану у вредности од 1,8 милиона евра.
      Зато што се Шапцу за време непогода одржи хитна електронска седница локалне власти и у року од сат времена градска управа има извештаје са свих критичних тачака, а у Београду ни за време највеће олује штаб за ванредне ситуације уопште не заседа, не знам ни да ли постоји.
      Зато што је у Шапцу, када падне киша, пољопривредно земљиште заштићено, а Ви планирате изградњу неколико фудбалских стадиона у вредности од 250.000.000 евра.
      Зато што је град Шабац организовао чишћење комплетног смећа и отпада са целе територије града, а град Београд је организовао куповину украса, гумених каблова који се злослутно зову "светлећа киша".
      Зато што је град Шабац повећао на највиши законски максимум казне за свакога ко баци смеће у канале, а Ви изјављујете: "Није нико заказао, то је невреме. Када падне киша опет ће нестати струје."
      Откако смо све канале у Шапцу очистили, грађани и њихова имовина су заштићени, а Ви, митингујући међу потопљеним улицама и кућама, изјављујете: "Ми смо у поплаве уложили 110 милиона евра у последње 4 године".
      Зато што се у Шапцу организовано односи отпад на целој територији града једном недељно а у Београду се Ви преко свих медија обраћате грађанима једном дневно.
      Зато што је град Шабац у успостављање система организованог одношења отпада, набавку потребних камиона, контејнера и канти уложио 1.000.000 евра а Ви сте "Клинтон фондацији" уплатили 2.000.000 долара "зато што сте паметни", тако сте нам рекли.

      Господине председниче,
      Ми у Шапцу не гледамо у небо, не кривимо климатске услове и грађане. Ми планирамо, улажемо и радимо, онако како треба да ради свака ваљана градска управа. А у Београду, ви се очајним грађанима у Борчи ругате и изговарате: "Не знам шта хоћете, да држимо кофу и да скупљамо воду?"
      Питате се зашто се обраћам Вама?
      Зато што град Шабац има стручну, вредну и поштену управу, а Београд има градоначелника за кога нико није чуо и који ништа не ради, јер сте Ви све, чак и градоначелник Београда.
      Зато што је Шапцу, Вашом одлуком, противуставно отето 30 милиона евра, у протеклих шест година, а ето наш слободарски град и даље успешно функционише. И када пада киша!
      Е зато је на нашу срамоту, главни град потопљен, а Шабац се од потопа брани као прави европски град. Тако ће бити и у целој Србији када Ви не будете на власти. Ускоро. Много пре него што мислите.
      С поштовањем,
      Небојша Зеленовић
      председник Заједно за Србију
      градоначелник Шапца
    • Од Dominika,
      17. маја у Византијском Музеју у престоници Кипра, Никозији, свечано је отворена изложба фотографија ‘Боје Православља. Кипар – Пољска’.
      Организатор изложбе је међународни сервис православних фотографија, који су основали православни Пољаци, orthphoto.net у сарадњи са Кипарским друштвом фотографа и Византијским Музејом.

      Изложба се састоји од 90 табли расподељених између обе држве. На свакој табли налази се неколико слика, укупно 200. Кипарски део престављају фотографије из такмичења 2018. године, на чијој је основи Пољска Православна Митрополија издала албум ’Боје Православља: Кипар’. Пољски део је направљен од материјала скупљаних већ годинама.

      Изложбу су благословили поглавари Кипарске и Пољске православне цркве: архиепископ Хризостом II и митрополит Сава. Њен циљ је представљање аутентичног Православља виђеног очима фотографа; побољшање сарадње двеју помесних цркава;  и сведочење, да Православна црква нема граница и сједињује све људе који желе Спасење.

      На отварању изложбе певао је пољски хор "Каладники" из Војнова и Византијски Хор Архиепископије Кипра.
      Изложба је отворена до 12. јуна.
      Васкршњи тропар на пољском и црквенословенском на отварању изложбе:
      Извор cerkiew.pl; превод pouke.org; слике Jarosław Charkiewicz

    • Од Логос,
      У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким  мученицима, страдалим  од комунистичке репресије после Другог светског рата,  упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас.
       
      Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица.
      О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић.
      Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола  Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. 
      Овим издањем представљен је  низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом  Његове  Светости  Патријарха  српског  Иринеја. 
      Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама,  савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима.
      Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су  угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда.
      „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић.
      Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г.  која  се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и  судске пресуде о кривици.
      Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних  догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а  нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана.
      Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски  подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку.  
      „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу.
      Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић.
      Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа.
      У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије.
      Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају.
      О аутору
      Парохијски ђакон при  храму  Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду,  где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије,   филмом,  дизајном и иконописом. 
      Из области  историје до сада је објавио: 
      * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014.
      * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014.
      * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015.
      * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017.
      *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018.
      Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика
      Гологота Раковичке парохије
      Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима.
      Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа".
      Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа.
      Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић.
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...