Jump to content

Црно - бели Београд

Оцени ову тему


Recommended Posts

 Kad je istorija stanovala kod "Kolarca"
 

Tradicionalne gradske kafane povlače se pred savremenim kafićima. Već u šest sati ujutru počinjalo radno vreme, služili škembiće, crevca i papke u saftu za doručaк

 
 
 
kolarac4_620x0.jpg

 

 

NAJPOZNATIJA beogradska ulica posvećena knezu Mihailu ostala je sa samo jednom autentičnom srpskom kafanom koja turistima nudi jela domaće kuhinje. "Kolarac" je ostao poseban i po tome što spada u jednu od pet istaknutih firmi u "Knezu" čiji natpis je ostao sačuvan u ćiriličnom pismu.

 

Ostale reklame ili pozivi kupcima da kroče unutar radnje iz koje ih pozivaju atraktivno dekorisani izlozi, najčešće nisu ni ispisani na srpskom, a ponajmanje na ćiriličnom pismu.

 

Pozorišni trg

U drugim evropskim prestonicama, poput Pariza ili Praga, pa čak i Sofije, turistima je ponuđeno da osete starinski šmek starog dela prestonice, jedino se Beograđani nekako povlače pred "čarolijama tranzicije". Upravo tako sećamo vas na kafanu koju je, prvo, osnovao Ilija Milosavljević Kolarac na Pozorišnom trgu, a današnjem Trgu republike, a zatim je ova ugledna kafana u Knez Mihailovoj ponela to ime.

- Prvi "Kolarac" bio je dijagonalno preko puta Doma omladine i to je bilo elitno mesto gde su, s kraja 19. veka bili priređivani balovi, a gosti su bili oficiri i visoki činovnici - podseća nas današnji menadžer ove kafane Mirjana Pantelić. - Ta zgrada izgrađena je 1858. godine, a pominju je i kao pivnicu, hotel i kafanu. Glavna sala bila je dekorisana slikama heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Početkom 20. veka tu se nalazila i prva pošta u Beogradu. Nažalost, ova kafana uništena je u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

Krajem tridesetih godina osnovan je današnji "Kolarac" i to kao menza za radnike Mitićeve robne kuće, a potom je bila pivnica, pa na kraju kafana u pravom smislu te reči.

 

1930.

kolarac3.jpg
 

- Bio bi greh pred Bogom da ovo mesto ne sačuvamo u ovom, izvornom obliku - dodaje Pantelić. - "Kolarac" je poslednja varoška kafana najpoznatije beogradske ulice. A njena istorija je veoma burna. Tu su se skupljali akademici tokom decenija, teže je nabrojati one glumce koji nisu nikad bili u "Kolarcu" nego one koji su ovde bili stalni gosti.

Čujemo imena samih legendi: Pavla Vuisića, Ljubiše Samardžića, sećaju se Gidre Bojanića i njegove duple votke, Petra Kralja koji je imao svoju "stazu slonova" na kojoj je obilazio pet kafana i svakodnevno je prolazio ovuda... Dragan Nikolić i Voja Brajović su takođe bili redovni gosti, a Drago Čuma je ostao čuven gost po jednom neobičnom gestu.

2015.

 

- Kada uđem u "Kolarac" priželjkujem miris domaćih vanilica uz kafu - govorio je. - Tako je Čuma bio rodonačelnik ideje da u ovoj kafani gosta čekaju uvek ovi sitni kolači.

 

Od šest ujutru!

DANAS deluje nestvarno da je ova kafana nekada bila otvarana u šest sati ujutru. Direktor ugostiteljstva preduzeća "Varoš kapija" Boško Kuzmanović podseća da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka u Knez Mihailovoj stolovala najveća jugoslovenska preduzeća.

- Svi ondašnji trgovci dolazili bi na doručak već posle šest sati ujutru - pamti Kuzmanović. - U komšiluku su nam bile najveće firme: "Ateks", "Beteks", "Srbijateks", komisioni, "Rudnap", "Tranšped"... Već za doručak služili bismo restovanu džigericu, papke u saftu, škembiće, crevca... a mnogi bi uz prvu kafu i ratluk na šanku "načeli" i prvi dnevni vinjak. Prodavali smo po 10-15 litara vinjaka dnevno.

 

kolarac2.jpg
 

Posle se znalo - šefovi nisu ni sedeli u kancelarijama, već pre u kafani. Tamo su sklapani važni poslovi, a ovde su dovodili najbitnije klijente.

U to vreme znalo se da u ovoj kafani nema muzike, već da ovde gosti dolaze na dobar obrok. Posle bi se znalo: ko želi da sluša dobar orkestar, obavezno bi odlazio u restoran "Park" ili "Gradski podrum". Tamo bi nastavljali do duboko u noć.

 

ŠEST DECENIJA POVERENjA

U "KOLARAC" su decenijama dolazili studenti okolnih fakulteta, od Filozofskog do Filološkog. Decenijama kasnije vraćaju se studenti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije kako bi se prisetili mladalačkih dana.

Naši sagovornici sa ponosom ističu kako je nedavno grupa vremešnih Beograđana ovde održala proslavu 60. godina od kada su maturirali.

 

VEČE POSLE KONCERTA

GRADSKA elita koja je posećivala koncerte u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, po pravilu posle predstave dolazi u ovu kafanu. To je još jedna gradska tradicija koja traje decenijama.

 

PRVI BIOSKOPI

U PRVOBITNOM "Kolarcu", na Pozorišnom trgu, bile su održavane i projekcije filmova, a predstave su bile potpuno drugačije nego danas.

U to vreme publika je sedela za kafanskim stolovima, a za vreme projekcije između gostiju su se "šunjali" konobari i donosili piće i jelo.

 

ŽARDINjERE I AUTOMOBILI

SAOBRAĆAJ u Knez Mihailovoj trajao je do sedamdesetih, kada su automobili bili deo svakodnevice u ovoj ulici. Stoga su tri žardinjere bile postavljene ispred bašte "Kolarca" kako bi sprečile vozače da ne ugroze goste koji bi sedeli ispred kafane.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:558648-Kad-je-istorija-stanovala-kod-Kolarca#.VcDkG1ZGA3Y.facebook
  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 weeks later...

  

  • Replies 148
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onog

Уф,добро је , већ сам помислио да су ово неке асоцијације на партизан и бгд, када се добро зна,да Звезво волим те,ја не могу дана без тебе...   Што се конкретне теме тиче,руку на срце,Бгд се баш ни

Веруј ми и мени се срце стегло када сам морала да ставим наслов теме, но ми Цигани смо увек имали духа као и овај град.   http://img215.imageshack.us/img215/163/stadionjugoslavije1932z.jpg     Ст

Posted Images

Na današnji dan, 3. septembra 1939, održane su legendarne trke oko Kalemegdana, ostaše upisane u istoriji i kao jedine zvanične trke održane za vreme Drugog svetskog rata (nemačke trupe su u međuvremenu napale Poljsku).
Кadar sa treninga dan pre trka, jedini naš predstavnik u glavnoj trci Boško Milenković u svom nekonkurentnom Bugatiju na krivini kod ambasade Francuske:

 

11219685_965409423515357_611218259866566

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11219685_965409423515357_6112182598665666350_n.png?oh=7660f4fbf2d943c42bdaa96d062f7d39&oe=5665BBE6

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Београд у снегу

Милош Црњански

 

image.jpg?imageId=69400&thumb=1

 

фотографија Светозара Грдијана: поглед са ратничког дома на позоришни трг, таксисти у француској улици... ‚1930-их

 

 

 

Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

У промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота "мртвих" ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила - реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана - мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.

Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) - варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

 

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.

Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 months later...

Beogradske priče: "Maratonci" otrčali, šta će biti s kućom?

 

Kuća na Kosančićevom vencu tone u zaborav iako su nekada svi znali za nju. Turisti koji shvate da je ovo kuća Topalovića misle da se radi o nekom marketinškom triku

 

bgp-maratonci-(1)_620x0.jpg

SVE što se ikada odigralo u Beogradu valjda je ostavilo trag na Kosančićevom vencu.

Ostaci rimskih vila nalaze se upravo tamo, jedina originalna kaldrma još od turskih vremena i dalje odzvanja pod potpeticama prolaznika, prelep panoramski pogled "obrušava se" na Savu, sa čijih obala su naši heroji branili grad u Prvom svetskom ratu, a zjapeći, sumorno ograđen prostor označava mesto odakle vire samo nagoreli temelji Narodne biblioteke, surovo postradale u nemačkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu.

 

Kuća Mike Alasa, sa spomenikom posvećenom geniju dostojanstveno stoji pored, sa mnogo pijeteta sećamo se misli Slobodana Selenića i njegovih "Prijatelja sa Kosančićevog venca", a mi se šunjamo ka jednoj zabitoj, takođe kaldrmisanoj ulici, sve dok pred nas ne pukne pogled koji svi znaju iz legendarnog filma "Maratonci trče počasni krug".

Zgrada se sumorno "ljulja" pritisnuta godinama, drvena taraba smenila je ogradu koja je opasavala dvorište kada je film sniman, a odnekud, kao iz zasede čujemo kako je "ukusan ovaj Pantelija"... Sve je isto, ali i sasvim drugačije.

 

POGLED SA TERASE

SLIKAR Slobodan Jerinić je vlasnik prizemnog dela kuće, dok je oko spratnog dela vođen desetogodišnji sudski proces. Kako objašnjava Jerinić, čak je postojala ideja da kuća bude srušena, ali sada je sve to zaustavljeno.

U komšijskom razgovoru zatičemo ga sa Grujicom Cimbaljevićem, decenijskim komšijom i poznavaocem novije istorije Kosančićevog venca.

bgp-maratonci-%283%29.jpg

- Bila je to sjajna ekipa glumaca, i svi oni su, sasvim osnovano, otišli u legendu - seća se Jerinić. - Bili su neposredni, dobri ljudi koji su se stalno šalili i smejali radeći svoj posao. Posle sam bio dobar prijatelj sa Borom Todorovićem, znam da je na filmu bio isti kao i u životu. Sećam se i da je cela ekipa volela čašicu, ali tako što bi se družili ceo dan, a onda bi neko naprasno sve prekinuo uz rečenicu: "Dajte, ljudi, da uradimo ovo." I - uradili bi.

Sama kuća napravljena je 1848. godine, a naknadno joj je napravljen i gornji sprat.

Prekoputa je kuća velikog arhitekte i profesora Branislava Kojića, sa čije terase je Cimbaljević imao sjajan pregled snimanja koje se odigravalo pod njegovom terasom. Nedaleko odatle snimani su i kadrovi Kusturičinog "Andergraunda".

 

PALANKA I METROPOLA

- KOSANČIĆEV venac je prirodna scenografija koja je uspešno "udomila" stotine filmadžija - kaže Marković. - Ambijent je bio savršen i za naše i za strane stvaraoce. Ali ovde postoji još jedan prirodan fenomen. Danas često palanke "glume" velike gradove. Setite se "Zone Zamfirove" u kojoj je Pirot "glumio" Niš. Ovde je sasvim obrnuto - Beograd glumi atmosferu provincije.

Današnjim turistima "kuća Topalovića" deluje potpuno nestvarno. Nije im jasno zašto zdanje izgleda toliko trošno, ako je film podignut na toliko moćan pijedestal. Istina, Marković kaže da stranim turistima ova destinacija nije bliska, baš kao što nije mogao da im bude blizak ni film, ako nisu živeli na ovom podneblju. Zato su Beograđani i njihovi gosti beskrajno zainteresovani za ovo zdanje.

- Gostima je teško, vrlo teško kada shvate da kuća danas ovako izgleda - kaže Marković. - Često misle da se radi o nekoj "turističkoj patki", da se mi samo pretvaramo da smo je zapustili kako bismo im privukli pažnju. U bilo kojem gradu bila bi pretvorena u "Muzej Maratonaca" i verujte da bi ovde došlo mnogo više posetilaca nego u neke popularne muzeje.

A sada ne postoji ni tabla na kojoj bi pisalo da je ovo kuća koja je postojala "dok su još Maratonci hodali zemljom"

- Ova kuća je danas priča o beogradskom životu - zaključuje Marković. - Kada mlad čovek prvi put gleda taj film, doživljava ga kao komediju, smejući se od srca. Kada ga gleda peti put, shvata svu njegovu tragičnu dimenziju koja oslikava život na ovom podneblju. Tako je i sa nama. "Maratonci" smišljaju kako da zarade tako što niko ne radi: jedni preprodaju ukradene kovčege od onih koji ih kradu, svi nešto "muljaju"... Zašto nam je priča toliko "legla"? Evo, dok pričamo kafići su puni nekih ljudi koji dokoni ispijaju kafe i smišljaju šta bi uradili kad bi našli kovčeg s blagom... Slično kao i ekipa pored gajbe s pivom ispred neke seoske zadruge. Svi sanjare kako da dođu do velike zarade preko noći, ne radeći ništa...

 

ATMOSFERA "FLOJDOVOG DOBA"

PRIZEMNE zgrade i dvorišta u centru grada nekada su pružali sjajan planački kolorit. Naš sagovornik pominje kuću Bilija Pitona, koja postoji i danas na putu ispod Topčiderskog groblja, kao i zdanje iz "Nacionalne klase", u Dositejevoj ulici gde je živeo Flojd kojeg je glumio Dragan Nikolić.

- Takvih ambijenata bilo je bezbroj na Karaburmi, Dušanovcu, Dorćolu... - kaže Marković. - To su bile kuće u kojima je bilo mnogo stanova bez kupatila sa česmom u dvorištu. Svi su se znali, družili i bili upućeni jedni na druge. Danas stanovnici višespratnica najčešće i ne znaju ko su im komšije, sa njima ne dele ništa.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:609056-Beogradske-price-Maratonci-otrcali-sta-ce-biti-s-kucom#.V1gNSfPhKZM.facebook

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Beogradske priče: Osam decenija strpljenja

 

Izgradnja hrama posvećenog Svetom Marku prvi put zaustavljeni zbog nedostatka novca u crkvenoj opštini predratne 1938. godine

 

bgp-8decenija-(9)_620x0.jpg

 

BIO je 8. maj 1938. godine kada su beogradske novine komentarisale zastoj u izgradnji hrama posvećenog Svetom Marku, na Tašmajdanu.

Jednostavno, nije više bilo novca. I tako je, nekako, ostalo do danas, pa je ovo ostala najveća neoslikana crkva u Beogradu.

Pre toga, još od 1830. na prostoru gde se danas nalazi jedan od najlepših gradskih parkova, postojala je stara crkva koja je nosila isto ime. Ondašnji Beograđani su je zvali i "grobljanska", jer se nalazila uz Staro groblje, koje je do 1886. zauzimalo prostor današnjeg parka, pre preseljenja na Vladanovac ili Novo groblje.

- Krajem 1937. godine završeni su spoljašnji radovi na novoj crkvi Svetog Marka koji su koštali 16 miliona dinara - precizno stoji u izveštaju lista "Vreme". - Na potpuno dovršenje crkve čekaće se dugo pošto crkvena opština nema više novaca za dalje radove.

Zatim novinari istražuju kakvi bi načini bili pogodni kako bi ova besparica bila rešena, ali je potom stigao Drugi svetski rat, a hram je zlosrećno prošao paklenu sudbinu, baš kao i oni koji su u spas tražili u veri, a ne u komunističkim zakletvama i vizijama.

 

BRAĆA KRSTIĆ

- CRKVU su, kao što je poznato, projektovale beogradske arhitekte braća Krstić i dali joj izvesnu sličnost sa Gračanicom na Kosovu - beleže ondašnji novinari. - Prostor koji ona zahvata iznosi 2.400 kvadratnih metara. Dužina crkve je 60, širina 40, a visina 60 metara. Branko i Petar Krstić zamislili su da crkva može da primi više od 3.000 duša.

bgp-8decenija-%281%29.jpg
 

Očevici onog doba čude se nepravilnostima koje su praktikovali preduzimači, ili "investitori" kako bi to danas kazali. Zidanje je počelo 1932. godine, radovi su tekli normalno i hram je ozidan ciglom. Kada je počelo oblaganje kamenom, izbio je sukob između preduzimača s jedne, i nadzornih arhitekata i crkvene uprave s druge strane.

"Kada do sporazuma nije moglo doći, radovi su prekinuti, a stvar je predata sudu i veštacima da utvrde ko je u pravu."

Tadašnji Beograđani su pomislili da će crkvu zadesiti ista sudbina kao Novu skupštinu (današnju), čija gradnja je takođe bila neobično duga.

Posle privremene obustave došlo je drugo preduzeće i radovi su nastavljeni. Izveštači u daljem tekstu opisuju Beograd tog doba, u vremenu kada je prestonica imala nešto više od 300.000 stanovnika.

bgp-8decenija-%2810%29.jpg

- Mora se priznati da, iako je Beograd poslednjih godina rapidno napredovao, iako su izgrađene mnoge lepe građevine, parkovi i spomenici, do danas nije imao nijednog hrama koji bi mu kao prestonici dolikovao i koji bi svojom lepotom mogao na sebe da skrene pažnju.

Unutar crkve napravljena je i kripta, a projektanti nisu ni slutili da će, samo nekoliko godina kasnije, u nju bili polegnuti posmrtni ostaci poslednjeg bračnog para Obrenović. Kralj Aleksandar i kraljica Draga su do tada počivali u pomenutoj, maloj crkvi, hramu koji se nalazio tik uz današnju bogomolju. Požar koji je izbio zbog šestoaprilskog bombardovanja dramatično je oštetio crkvu i potpuno uništio krov, pa su njihovi posmrtni ostaci preneti tokom okupacije u kriptu u kojoj i danas počivaju.

bgp-8decenija-%2812%29.jpg

Odmah pored stepeništa koje vodi u ovu podzemnu prostoriju crkva ima i neobičan splet podzemnih kanala. O njihovoj ulozi posebno piše ondašnje "Vreme".

- Pored kripte, u donjem delu crkve postoje svuda naokolo kanali koji će služiti za sprovođenje toplog vazduha u crkvu.Vazduh će se sprovoditi u ove kanale podzemnim putem iz svešteničke kuće koja se nalazi u Ulici kralja Aleksandra, gde su postavljene potrebne instalacije. Na taj način crkva će se grejati i provetravati toplim vazduhom.

Taj hodnik, izgleda, može da ispriča neku svoju priču, ili makar da je nagovesti. Ljubaznošću sveštenika iz ovog hrama, zakoračili smo u podzemni koridor ispod crkve...

bgp-8decenija-%2811%29.jpg

 

VEKOVI I TAMA

MRAK dodatno "uveliča" šetnju ovakvim, gradskim podzemnim prostorom, pa tako, kao da nam iz tame vraća segmente nekih bitnih vremena iz doba naših predaka.

Silazimo ispod grada, i hrama na njemu. Podzemni hodnik vodi kroz lavirint čiju tamu razbijamo džepnom lampom i naslućujemo kako su nekada ovi hodnici bili važni graditeljima na putu ispunjenja njihove dragocene zamisli.

Neka čudnovata sudbina crkve htela je da je umesti baš ovde, pa da već decenijama bude na beogradskom prostoru prepunom simbolike.

bgp-8decenija-%2813%29.jpg

Negde iznad naših glava pročitan je hatišerif koji je najzad, 1830. godine nagovestio otpuštanje stega turske vlasti. Stari hroničari beleže da su baš na Tašmajdanu spaljene mošti Svetog Save. Knez Miloš je izmestio prvo srpsko groblje sa Zelenog venca, odnosno današnje Ulice maršala Birjuzova i naredio da upravo ovde, od 1826. godine bude poslednje konačište starih Beograđana.

Samo blagi osećaj da smo u nivou na kojem još počivaju mnogi naši preci rađa blagu jezu i duboko razumevanje davno proteklih vremena. Arheolozi kažu da su ispod njih i Rimljani. Ima ih naročito mnogo sa obe strane današnjeg Bulevara kralja Aleksandra prema parku, i sa druge strane, ka Krunskoj ulici.Oni "čuvaju" beogradsku antiku gotovo dve hiljade godina.

Staro groblje je iseljeno, ali... po starom "običaju" i čestom nemaru, mnogi su ostali da počivaju ovde, a posleratni dečaci i devojčice pamtili su kako su mnogobrojne rake bile otvorene, a kosti rasute po polju...

Ispod parka danas su tri pećine. Pre njih bila je tu još jedna, koja je ostala zabeležena na starim fotografijama dok je Crkva Svetog Marka bila u izgradnji, ali ona danas više ne postoji. Srušena je, ali je ceo sistem podzemnih prostorija ostao i danas ispod Tašmajdanskog parka.

bgp-8decenija-%282%29.jpg

Za pećine kažu da su još u rimsko vreme, pre oko dva milenijuma, bile kamenolom, a da su ih različiti vladari gradom postepeno širili, vadeći nove blokove. Turci ovom prostoru i nadevaju ime. "Taš" je kamen, a "majdan" rudnik.

Zato sada, ispod Beograda, imamo utisak da je ovo deo skrivene, varoške duše.

bgp-8decenija-%283%29.jpg

 

PUT KA PEĆINAMA

U TAŠMAJDANSKIM pećinama devedesetih godina ekipa Rudarsko-geološkog fakulteta, na čelu sa profesorom Nebojšom Vidanovićem, nailazi na tajni prolaz, koji je neko pokušao da probije ka crkvi.

bgp-8decenija-%284%29.jpg

U tom trenutku bilo je u toku statičko ispitivanje ovog podzemnog prostora kojim su Nemci vladali u Drugom svetskom ratu i adaptirali ga u sklonište. Nikada nismo saznali ko je krišom pokušao da probije podzemni put ka crkvi i kriptama, ali je tada nastao hodnik dužine oko deset metara.

Taj put vodio bi, po svemu sudeći, ka hodnicima u koje smo ovog puta ušli, i koji opasavuju crkvu.

bgp-8decenija-%286%29.jpg

 

CAR DUŠAN

JEDAN od najvećih srpskih vladara car Dušan počiva u ovom hramu.

Budući da ga Crkva nije proglasila svecem, sugrađani će često napraviti grešku i njegove posmrtne ostatke nazvati moštima, što nije tačno, jer se takvim imenom nazivaju samo ostaci svetaca.

 

ZAHVALNOST

SILAZAK u hodnike ispod hrama omogućili su nam starešina crkve protojerej-stavrofor Trajan Kojić, kao i sveštenik Jovan Jocković.

Godinama "Beogradske priče" imaju čast da sarađuju sa sveštenicima ovog hrama koji nam pomažu da dosegnemo delove gradske istorije koja je tako duboko ukopana u svaki segment Tašmajdana i njegove nesvakidašnje prošlosti.

bgp-8decenija-%288%29.jpg
 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

 

Ovako je počelo pre 90 godina da bi se danas došlo do olimpijskog zlata...
Sava, "Bob klub" (koji je osnovan da bi se negovali zimski sportovi, bob i skijanje) je sredinom dvadesetih otvorio i plivačku, vaterpolo sekciju (bazen i upravna zgrada kluba nalazili su se na mestu današnjeg restorana "6 topola"), fotografija Ace Simića iz 1928:

 

 

14040067_1174398302616467_78827227725233

14054134_1174638762592421_57709160574659

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 weeks later...

Beogradske priče: Čuju li se još "nebeska" zvona?

 

Novinari su pisali kako su zvona "odlično harmonična, imaju mek i ujedno snažan zvuk". Mnogi poklopci na beogradskim šahtovima izliveni pre rata

 

bp%20zvona%20lozanic_620x0.jpg

 

BEOGRAĐANI i danas, šetajući ulicama prestonice, često gaze preko šahtova koji su napravljeni davno pre Drugog svetskog rata, a metalni poklopci na njima nose ime livnice "Merkur".

lg.php?cppv=1&cpp=5JPdinxXVkhQajlvS2RyZXlLelgvMjJQYzZUSXo5UGpTN0FxazRadVkrSDUrNExHd0JmZjR6ZFJCYXUxR2x1aFpBay9LcHRucHdmZy9udkJqelExanNRQk9GOTBReUI0Mnh6QzBUY25iSkVKZzl0b0tVWGZjaEdSTmYwdlZtOTNocGF6ek1rV1lXNTdKREdLRUhHV3VwZ29VdGc4NzhnRUlFUnBreVRuZHRJZUQzYmxOKy91V1p6S3FLSzBZL2xOb0k2VzlkRnhKdzhWSUJHbVFRZnZaZnZlMkUrVlR0L2NaM0t6L0NmVzU2blZJbWRnPXw%3Dgetuid?http%3a%2f%2fdis.criteo.com%2frex%2fmatch.aspx%3fc%3d11%26uid%3d%24UIDVlasnik ovog privatnog predratnog preduzeća bio je Sava Lozanić, kojem su nadenuli i nadimak "Majka Srbija", jer je bio dobrotvor široke ruke, koji je pamtio svoje siromašno poreklo. Štaviše, Lozanić je bio vrlo poznat po savršenoj izradi crkvenih zvona, koja i danas odjekuju kako u Beogradu tako i širom Srbije.

Čuvajući sećanje na ovog vrednog čoveka, njegova unuka Milica Hakman brižno čuva dokumenta i beleške koje je pokušala da "oduva" komunistička, posleratna vlast, ali je sećanje na ovog pobožnog čoveka ipak ostalo spaseno.

 

Osamostaljivanje

- LOZANIĆ je rođen u Melencima, ali kao vrlo mlad ostaje bez roditelja i rešava da ode u Beograd - govori njegova unuka Milica. - Zaposlio se u Fabrici železnog nameštaja "Braća Gođevac". Tada su bila drugačija vremena, pa je vlasnik ili upravnik fabrike, kada bi video da je neko od radnika vredan i sposoban podržavao njegovo osamostaljivanje i otpočinjanje sopstvenog posla.

U to vreme "Amerikansko srpska banka" davala je povoljne kredite, i uz miraz supruge Jelene, Sava otvara "Livnicu i emajlirnicu Merkur".

Kako to u Beogradu često biva, taman kada neko doživi lepu afirmaciju za vredan rad, odnekud se "pojavi" rat i poremeti mnogo toga. Livnica je stekla mušterije, ali Srbija neprijatelje i moralo se u vojnički šinjel. Sava je prošao pakao Albanije i sve što je uz to morao da preživi, a supruga se sa četiri kćeri povukla u Kragujevac, gde je šila kape za srpske vojnike. Mudrost ove žene spasla je livnicu, jer je, uz ogroman napor, uspela sve mašine da uvije u platno i zakopa duboko pod zemlju.

- Kada se Sava vratio iz rata, mašine su ostale sačuvane i mogao je opet da radi - pripoveda dalje Milica Hakman. - Ubrzo se "Merkur" toliko afirmisao da je postao prva livnica Srpske pravoslavne crkve.

Fotografija stare crkve u Jasenovcu, iz arhive Ratka Radanovića, Eparhija pakračko-slavonska

bp%20zvona%20pravoslavna-crkva.jpg
 
CRKVA SVETOG ĐORĐA PATRIJARH Varnava održao je bogosluženje na otvaranju Crkve Svetog Đorđa na Čukarici, uoči Drugog svetskog rata, kada je Lozanić donirao zvono od 500 kilograma ovom pravoslavnom hramu.

Naša sagovornica iznosi svežanj pisama zahvalnosti koja je Lozaniću uručila SPC, ali upozorava da su mnoga od njih završila u ognju nemačkog bombardovanja 1941. godine.

Tako se pred nama smenjuju pisma iz Surčina, Starih Banovaca, Banatskog Novog Sela, Samoša, sva iz 1923, zatim Borova, Ostrova i Jasenovca iz 1924... Ne sluteći kakav će se neprevaziđeni pakao sprovesti na tom prostoru, iz Pravoslavne opštine Jasenovac Lozaniću izdaju uverenje u kojem, pored ostalog, piše da su zvono primili i "da smo u potpunosti s njime i njegovom zvonjavom zadovoljni".

Nastavljamo da listamo pisma iz Mostara tridesetih godina, a posebno je slikovito ono iz Vrnjačke Banje, u kojem se ogledaju manir i običaji onog doba. Odande je Miloš Mladenović napisao junaku ove priče ovakvo pismo: "Zvono, koje sam kupio i priložio crkvi Vrnjačke Banje za pokoj duše mojih rođaka i zdravlje mojih živih, izliveno je na moje zadovoljstvo u vašoj livnici. Već više godine služi vrnjačkoj crkvi takođe na opšte zadovoljstvo".

Humanitarni rad

TO je bilo drugačije vreme. Sava Lozanić je bio jedan od osnivača KUD "Abrašević", bio je član hora, i za slavu su svi dolazili kod njega. List "Pravda" je oktobra 1937. godine zabeležio kako su štićenici Doma slepih u Zemunu proslavili svoju slavu Krstovdan, koju je on pomagao, a još tokom 1926, učestvuje u slavi Obućarske zadruge, kada inicira Zadrugu za međusobno pomaganje u bolesti i smrti.

- Kada su u selu Zvezdan kod Zaječara naseljeni Srbi sa Kosova 1928. godine, list "Pravda" je objavio da su pobožni hrišćani prikupili priloge i podigli crkvu, a Lozanić je poklonio zvono vredno 50.000 ondašnjih dinara. Novinari su pisali kako su zvona "odlično harmonična, imaju mek i ujedno snažan zvuk".

Tako je stigao Drugi svetski rat, taman kada je u Beogradu ustaljena kvalitetna trgovina, a fabrikanti su počeli široko da razvijaju svoje poslove. "Merkur" je pogođen prvog dana šestoaprilskog bombardovanja i glavna zgrada je razorena.

Novinarski bal

bp%20zvona%20%20NOVINARSKI-BAL.jpg

Posle rata čak i nove vlasti, u opštoj histeriji prema privatnicima, rešavaju da proglase Lozanića ratnim profiterom. Dostojanstveno, on piše javnom tužiocu: "Ja uopšte nisam nikakav ratni dobitnik, nego naprotiv veliki ratni oštećenik i gubitnik. Bombardovanjem iz neprijateljskih aviona 6. aprila do temelja je srušena glavna zgrada u kojoj se nalazi moja livnica 'Merkur', u Ulici Senjanin Ive 8, a ostale su oštećene. Delimično su uništene i mašine i sirovine. Tako je od mog velikog preduzeća koje sam podigao i unapređivao 30 godina ostao samo mali deo".

- Protiv mog dede su pokušali čak i sudski postupak, ali su se skupili svi radnici koji su dugo radili kod njega, i prekinuli suđenje - priča Milica Hakman. - Ipak, posle je sve nacionalizovano, a 1952. godine deda je otišao da lije neka druga, "nebeska zvona". Ipak, sigurna sam da treba da pamtimo ljude kojima nije bilo važno ništa drugo osim odgovornosti i rada. Bili su vredni, ali su jasno osećali da im Bog nije dao dobit samo za njih, već su bili protkani dubokim osećanjem da sve treba deliti sa drugima.

LETO BEZ ODMORA

VLASNIK livnice "Merkur" nikada nije išao na letovanje, iako je bio dobrostojeći. Svakog leta je slao suprugu Jelenu i kćeri u banju, ali je on ostajao na poslu.

Među njegovim fotografijama ostali su zabeleženi kadrovi sa novinarskog bala, a njegovoj unuci su najdraži snimci sa slave, na kojoj se vidi ondašnja gradska elita, od upravnika Narodnog pozorišta Milana Predića, do članova "Abraševića" koji su pesmom ulepšavali slavske dane.

- Ni u čemu se nije preterivalo - kaže ona - a dobrotvorni rad i pomoć drugima večito su bili inspiracija mom dedi.

Otud i motiv da sećanje na njega i ljude kao što je bio Lozanić sačuvamo od zaborava. Danas nam, možda, najviše nedostaju ljudi kao što je bio on.

ZAHVALNICA IZ KOVINA

KULTURA obraćanja službenim putem bila je vrlo jasna i precizna. Tako naša sagovornica čuva pismo iz oktobra 1923. godine kojim se "Merkuru" obraća predsednik Pravoslavne opštine iz Kovina.

- SPC opština u Kovinu (Banat) primila je od vaše zvonolivnice "Merkur" naručena tri zvona, od 468, 207 i 108. kilograma - piše u dopisu. - Narod opštine Kovin potpuno je zadovoljan sa istim, kako u pogledu izrade tako i zvuka i harmonije sa našim starim zvonom. Radi toga Odbor SPC oštine u Kovinu izriče vam najveću zahvalnost i ovim vas svakom preporučuje.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:623874-Beogradske-price-Cuju-li-se-jos-nebeska-zvona#.V9_odt0PqMM.facebook

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, при полагању камена темeљца зграде Правног факултета у Београду.

14441018_958358247624233_183140227506248

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Beogradske priče: Svetlo pravoslavlja sa špica Beograda

Zoran Nikolić | 06. oktobar 2016. 11:30 | Komentara: 0

Ogromno poštovanje među vernicima isijavaju delovi moštiju Svete Petke, Svetog Pantelejmona, Svetog Elefterija, Svetog Haralampija i Svetog Grigorija Gornjačkog

bgp-svetlo-pravoslavlja-%282%29_620x0.jp
 
PRAVOSLAVNI kompleks koji čine Crkva Ružica i kapela Svete Petke je simbol Beograda koji je vekovima dosezao u najdublje korene pobožnih ljudi u ovom gradu. Ove dve građevine su sinonim za putovanje kroz istorijsku vertikalu, vremensku trasu koja vodi u prošlost Beogradske tvrđave i svih njenih delova i tako vraća svakog posetioca u vekove daleko iza nas.
 

O čudotvornom izvoru na kojem se danas nalazi hram posvećen Svetoj Petki od davnina postoje predanja, ali i precizne beleške hroničara koji podsećaju da su Srbi odvajkada bili puni poštovanja prema vodi koja ovde izvire i koju su smatrali isceljujućom.

Na mestu današnje crkve ranije je bila drugačija građevina, čiji nacrt imamo zahvaljujući velikoj zahvalnosti Luke Mladenovića, slikara koji je ovekovečio izgled hrama pre devet decenija i čije delo se i danas pažljivo čuva.

 

Kosti na mestu temelja

OD 1937. godine postoji današnja kapela posvećena Svetoj Petki koju je projektovao izuzetni arhitekta Momir Korunović. Kada su radnici počeli da kopaju temelje za novu građevinu prvo su naišli na kosti srpskih branilaca iz 1915. godine. Mnogi naši dedovi su poginuli braneći grad na početku Prvog svetskog rata, odupirući se neprijatelju baš sa ovog mesta.

Podsećamo, Beograd je početkom Prvog svetskog rata bio pogranična varoš, sa Dunava i Save su Austrougari nemilosrdno bombardovali grad, a rovovi branilaca bili su uz reke. Mnogi su ginuli, odstupajući, na padinama Dorćola, i ovde, na Kalemegdanu. Posmrtni ostaci heroja koji su poginuli blizu Svete Petke nalaze se nedaleko od hrama, u spomen- kosturnici u Jakšićevoj kuli.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%2810.jpg

Crkva Ružica takođe ima veoma burnu istoriju, a mnogi poznavaoci i istoričari umetnosti svrstaće je među najneobičnije hramove na svetu. Pored ostalog, polijelej u ovom hramu, (laički rečeno - luster), napravljen je od pištoljskih i puščanih metaka i oficirskih sablji naših vojnika iz Velikog rata. Ova neobičnost umnogome vraća uspomene na naše dedove koji su se poslednji put pričestili upravo u ovom hramu, pre nego što su otišli pred puščane i topovske cevi nadmoćnog agresora. To je bilo i stoga što je cela tvrđava u to vreme imala strogo vojnu namenu, a crkva je bila isključivo za duhovne potrebe vojnika i njihovih starešina.

Zgrada Ružice je prvobitno sagrađena kao austrijska barutana u 18. veku, tokom dvodecenijske austrijske vlasti u Beogradu, od 1717. do 1739. godine. Kada su Srbi preuzeli tvrđavu od Turaka, 1867. godine, pretvorili su je u crkvu kojoj su kasnije dodali zvonik.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%287%29.jpg

O važnosti ovog mesta za prošlost, ali možda još više za sadašnjost Beograda i njegovih stanovnika pričamo sa protojerejom stavroforom profesorom dr Vladimirom Vukašinovićem, starešinom Crkve Ružice. U priči "dodirujemo" i pradavna vremena Ermila i Stratonika, koji nas "gledaju" sa mozaika ispred palionice za sveće. Oni su najstariji sveci koji se pominju još u Singidunumu, u trećem veku, kada su Rimljani vladali gradom, i kada hrišćanstvo još nije bilo prihvaćeno, već naprotiv, proganjano. Tada je Ermil, hrišćanski sveštenik bio zatočen, a njegov tamničar, Stratonik, priznao mu je da veruje u Gospoda i obojica su zbog toga nemilosrdno pogubljeni. Srpska pravoslavna crkva obeležava njihov dan 26. januara.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%288%29.jpg

- Delovi moštiju čak pet svetaca su sada izložene u kapeli Svete Petke - ističe prota Vladimir Vukašinović. - Nekada je deo ruke Svete Petke bio iznošen pred vernike samo petkom, ali smo taj običaj izmenili i sada je tu stalno. Ovde su, takođe, velike svetinje pravoslavnog sveta kao što su delovi moštiju Svetog Pantelejmona, Svetog Elefterija, Svetog Haralampija i Svetog Grigorija Gornjačkog.

Tokom protekle godine neka pravila u ova dva hrama su izmenjena, tako da je sada Sveta Petka postala crkva redovnog bogosluženja, a ranije je bila, kako se to kaže, crkva individualne pobožnosti. Sada se nedeljom i ponedeljkom od osam sati i u ovom hramu služi sveta liturgija.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%286%29.jpg

 

Put suza

U Jerusalimu postoji Vija dolorosa, odnosno Put suza, koji podseća na Hristovo stradanje na Golgoti. Pored ove naše dve crkve, na srcu Beogradske tvrđave Srbi imaju svoj stradalnički put, koji podseća na mnoge koji su postradali u ovom gradu.

- Iz Kule Nebojše, koja je bila turska tamnica, prošle su mnoge žrtve ovim putem, odlazeći ka Gornjem gradu, gde će biti pogubljene - nastavlja pripovedanje starešina hrama. - Među njima su bili i iguman Pajsije i đakon Avakum, koji su ušli u istoriju, legende i narodne pesme zvog svoje velike žrtve ne želeći da promene veru i tako sačuvaju živote. Đakon Avakum je prošao ovim, stradalničkim putem pored crkve i kasnije je odveden do zloglasne Stambol kapije gde je pogubljen.

Kako nam skreće pažnju starešina hrama Vladimir Vukašinović, mnogi koji su doživeli istu sudbinu ostali su nepoznati istoriji ili su zaboravljeni.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%284%29.jpg

* dr Vladimir Vukašinović

Jedan mozaik posvećen igumanu Pajsiju i đakonu Avakumu krasi deo ispred palionice za sveće kod hrama, dok su na drugom prikazani stari sveci iz rimskog doba.

- Kada počinjemo od najstarijih, bio je red da pomenemo Ermila i Stratonika, ali je važno da se onda setimo i onih koji su postali sveci, a živeli su vekovima kasnije. Tim istim putem stradanja i suza prošao je i sveštenomučenik Rafailo Momčilović, čovek koji je izradio ikonostas u Crkvi Ružici. Njega su okupatori istim putem proveli, ali u drugom smeru, prema Ušću, da bi ga kasnije pogubile ustaše. On je najmlađi čije ime pominjemo među svecima u ovoj priči.

 

PUTOVANjE SVETE PETKE

MOŠTI svetiteljke koja je odvajkada bila posebno poštovana u Beogradu prvobitno su se nalazile u Hramu Uspenija Presvete Bogorodice. To je bio najvažniji srpski saborni pravoslavni hram koji se nalazio na padini između Donjeg i Gornjeg grada.

 

VODIČI I GREŠKE TURISTIČKI vodiči često vode strane goste Kalemegdanom i Beogradskom tvrđavom, pokazujući im znamenitosti iz gradske prošlosti. Međutim, često greše. Tako, pomoćnik oca Vladimira Nenad Stanković kaže da naši vodiči na engleskom "sa lakoćom" izgovaraju netačne podatke. - Događa se da "promaše" podatak za čitav vek, ali ne haju mnogo za to - kaže Stanković.

Tu građevinu je, prvo, po osvajanju grada 1521. Sulejman pretvorio u džamiju, da bi je kasnije, u 18. veku Austrijanci potpuno srušili. Pored tog hrama nalazio se Mitropolitski dvor čiji ostaci su danas delimično očuvani.

Naši arheolozi su otkopali taj deo sedamdesetih godina, sluteći da se ispod padine nalaze važni ostaci vezani za pravoslavni život i postojanje naših predaka iz srednjeg veka.

Turci su prognali značajan deo Srba iz Beograda posle Sulejmanovog osvajanja, pa su mošti Svete Petke prvo završile u Carigradu, da bi se danas nalazile u rumunskom gradu Jašiju.

U Beogradu se čuva jedan deo njene ruke.

 

ČUDA I SEĆANjA

SLIKA koju je podario Crkvi Svete Petke Luka Mladenović i dalje krasi unutrašnjost hrama i podseća na nekadašnji izgled crkve.

Uz nju darodavac je precizno, tokom dvadesetih godina prošlog veka ispisao zahvalnost i opisao način na koji je ozdravio.

- Ja sam kao dečak studirajući slikarstvo 1926. godine danonoćno učio i oboleo na plućima i to u težoj formi - zapisao je Mladenović. - Majka me je svakoga petka dovodila ovde i u ovoj maloj prvobitnoj crkvici Svete Petke ja sam nakon godinu dana potpuno ozdravio i te godine sam svojom rukom naslikao ovu crkvicu i od tada redovno u nju dolazim i sa velikim poštovanjem pratim sve praznike Svete Petke.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%281%29.jpg
 

IZVOR I RAT

ČUDOTVORNI izvor ispod Kapele Svete Petke samo jednom je presušio. Bilo je to početkom Prvog svetskog rata i ondašnji Beograđani doživeli su taj događaj kao vrho loš znak.

Nažalost, tako je i bilo, pa su usledile godine užasnog stradanja i povlačenja srpske vojske preko Albanije ka Krfu. Stanovništvo koje je ostalo ovde proživelo je takođe teške patnje, da bi počekom 1918. godine voda iz izvora opet potekla.

To je bilo na dan Svetog Onisima, 28. februara 1918. godine. Bio je to jasan nagoveštaj da će zlopaćenje pod Austrougarima najzad proći.

bgp-svetlo-pravoslavlja-%283%29.jpg

TEOLOZI I PSIHOLOZI

SVAKE nedelje od 11 sati, posle svete ligurgije, u Konaku crkve održavaju se specifični razgovori o crkvi.

- Biblijske i duhovne sadržaje tumače istaknuti teolozi i psiholozi - objašnjava prota dr Vukašinović. - Takav način je znatno prijemčiviji širokom krugu slušalaca i vernici se vrlo rado odazivaju na ovakve susrete.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:628391-Beogradske-price-Svetlo-pravoslavlja-sa-spica-Beograda#.V_ZNqUubtIg.facebook

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...
  • 1 month later...

Ivo Andrić: Kakav je bio život u Beogradu oko 1920.

 

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

belgrade-1920-696x459.jpg

 

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi prodrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i najsavršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja tražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjstva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

 

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 years later...

ФоÑогÑаÑиÑа коÑиÑника Dragana Maksimovic

JEDINA KORIDA VAN ŠPANIJE ODRŽANA JE U BEOGRADU!

Obožavalac sam životinja i nije mi lako pisati o ovom senzacionalnom događaju koji se dogodio na jesen 1971. godine na Tašmajdanu.

Bio je to spektakl zbog same zvezde matadora Luisa Migela Domingina. Bio je svetski poznat, prijatelj Pikasa i Hemingveja, ljubavnik Ave Gardner, milioner poput Ronalda danas, već sa 29 godina. Kako hroničari navode, umalo glavu ne izgubi baš u Beogradu, pri jednom proklizavanju, ali se izvuče od opasnog bika u poslednji čas.

Adatapcija Tašmajdana u koridu je enormno tada koštala, a kiša je na mesec dana odložila predstavu, kojoj je prisustvovalo 5000 ljudi. Nije to prošlo bez protesta Društva za zaštitu životinja, prepucavalo se po medijima, sam direktor je tada rekao da ko se buni da mu donese uverenje da je vegetarijanac.

Kako sila Boga ne moli, korida je održana uz žrtvu dva bika od kojih je jedan mučenik završio pečen u Skadarliji, gde je poslužen visokim zvanicama u društvu slavnog matadora.

Preuzeto

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 8.2.2017. at 10:12, Снежана рече

Ivo Andrić: Kakav je bio život u Beogradu oko 1920.

 

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je neprestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

belgrade-1920-696x459.jpg

 

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi prodrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i najsavršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja tražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjstva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

 

 

Baš ga je dobro opisao. Više volim da čitam ove deliće nego celu knjigu. Trebali bi više na forumu tako da delimo...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 9.2.2015. at 22:59, Снежана рече

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas.

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.
(Milorad Pavić)

 

 

 

601578_426276040762034_1466002809_n.jpg?

https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn2/v/t1.0-9/601578_426276040762034_1466002809_n.jpg?oh=f296e57cbe919b4da817a01bcc85cf63&oe=55671B64&__gda__=1435555890_8eee37f7f4f2725fac748b4d15e3302d

Ja volim  Bg pored toga što je lep to što ne može da ti bude dosadno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ведран,
      http://www.mkd.mk/wp-content/uploads/2012/10/Helix.jpg
    • Од mario beloti,
      На многаја љета за Владику.    За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41).   Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост.   Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике.   Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу.   Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори.   Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали.   Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица.   У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима.   Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле.   На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“.   Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену.   Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 28. маја 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег уз саслужење протојереја-ставрофора Ваја Јовића, протојереја Дејана Јаковљевића, јереја Предрага Тимотијевића и Славише Поповића, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Бошка Савића.   Звучни запис беседе   Његова Светост Патријарх је одликовао старешину храма јереја Арсенија Арсенијевића чином протојереја.       Домаћин славе био је градски архитекта г. Марко Стојчић, а свечаном богослужењу присуствовали су градоначелник Београда г. Зоран Радојичић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, заменик градоначелника г. Горан Весић, начелница Градске управе гђа Сандра Пантелић, помоћник градоначелника г. Андреја Младеновић, представници Војске Србије и Полиције, као и многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и благочестиви народ престонице.      
          Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Ромејац,
      2. Мај 1945 - Подизање совјетске заставе над Рајсхтагом (слом фашистичке Немачке)

×
×
  • Креирај ново...