Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

Архиепископ Јован на слободи - активности

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архиепископ Православне охридске архиепископије Господин Господин Јован, од вечерас је на слободи. Ово је исход одлуке Апелациског суда у Скопљу који је одбио приговор Јавног тужилаштва на одлуку Основног суда да Архиепископ Јован буде условно ослобођен.
Сви већи медији у Македонији вечерас су пренели ову вест.

 

 

0c214a694ff26de6e4d858de3b035ec6.png

 

download.jpg

 

Одлука да Архиепископ Јован добије условни отпуст била ја донесена још 12 јануара, али, одлука је била оспорена од стране тужилаштва што је било велико и непријатно изненађење за јавност у Македонији и у Србији.

Извор: Поуке.орг


Додатак са сајта Архиепископије охридске:

 

jovan-ilarion1.jpg?w=529

 

Архиепископ Јован у разговору са изаслаником патријарха Кирила митрополитом Иларионом

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит Скопски г.г. Јован се захваљује свима који су на било који начин допринели да он раније буде ослобођен из затвора.

Прво се захваљује директору затвора који је у своје лично име поднео захтев за ослобађање Архиепископа из затвора, узвишавајући личне особине Архиепископа Јована (Вранишкоског), до степена претеривања, иако се, као што је и добро познато јавности, само тридесетак дана претходно сам изјаснио да нема намеру да промени затворски третман Архиепископа у слободнији затворски режим.

Даље, Архиепископ се захваљује Кривичном савету из Основног суда Скопје I и Апелационом суду из Скопља, зато што су донели решење о условном отпуштању Архиепископа Јована, иако је управо у Основном суду Скопље I, у току суђења, по Записнику од 19. 06. 2013. год., на стр. 25, у завршној речи Архиепископ изјавио да судски процес који се води против њега и још 18 других чланова Православне Охридске Архиепископије, није кривични, већ: „политички процес, на верској основи“.

Неизоставну захвалност упућује и политичком руководству Р. Македоније без чије „мудре и државничке одлуке“ како ју је назвао представник власти из Комисије за односе са верским заједницама, пуштање Архиепископа Јована на слободу не би било могуће.

У сваком случају захваљује се и МПЦ и њеном Синоду јер су се показали милостиви какви што заправо увек треба да буду црквени пастири, па су затражили милост за Архиепископа Јована, и поред тога као што су сами изјавили да су то учинили „због узвишенијег циља“. Свакако да би било много узвишеније да су тражили милост због самог смисла милости, а не ради неког другог циља, па макар он био и најузвишенији. Ипак, благодарност и за толико.

Благодари и хору Архијереја, свештенослужитеља, монаха и верника из свих Православних Цркава у свету, многим политички ангажованим личностима, утицајним институцијама за заштиту људских права и верских слобода, многим удружењима грађана, па чак и неким новинарима, који су чинили све што је у њиховој моћи да би се разјаснило из којих разлога је Архиепископ Јован био политички затвореник.

На крају, али зато најискреније, Архиепископ Јован се захваљује Предстојатељима свих Православних Цркава, који нису пропуштали прилику да при сваком сусрету са политичким руководством Р. Македоније затраже ослобађање Архиепископа Јована. Њихова подршка није била само молитвена него и делатна. Ипак, неоспорно је да су најсилније и најефикасније делање за ослобађање Архиепископа Јована извршили Његова Светост Патријарх московски и целе Русије г.г. Кирил и Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г.г. Иринеј, потписавши заједнички меморандум о ослобађању Архиепископа Јована. Очигледно је да је њихово од Бога благословено садејство уродило плодом и Архиепископ Јован је данас после три године и једног месеца у затвору изашао на слободу. Господ да им да долгодејствије и да их поживи на многаја лета.

Уједно, обавештавамо јавност да Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован неће давати друге изјаве за јавност због погоршаног здравственог стања.

Из Канцеларије Архиепископа охридског и Митрополита скопског

(http://www.poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20150202-srb.html)

 

Ова вест је на насловној страни Поука.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Ово је најзначајнија вест за нас хришћане у последње време!

 

Слава Богу за све!

 

Сад треба отвореним срцем да се ради на успостављању јединства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ZAHVALNOST

Prema zvaničnom saopštenju Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, vladika Jovan se „zahvaljuje svima koji su na bilo koji način doprineli njegovom privremenom oslobađanju iz zatvora“.Navodi se i „neizostavna zahvalnost političkom rukovodstvu R. Makedonije bez čije „mudre i državničke odluke“, kako su oslovljeni predstavnici vlasti iz Komisije za odnose sa verskim zajednicama, puštanje Arhiepiskopa Jovana na slobodu ne bilo moguće“.
U saopštenju se izražava zahvalnost i MPC i članovima Sinoda nekanonske crkve u Skoplju, „koji su se pokazali milostivi, kakvi uostalom uvek treba i da budu crkveni pastiri, pa su zatražili milost za Arhiepiskops Jovan, iako su to, kao što su i sami izjavili, učinili „zbog viših ciljeva“.

 

MAJKA ARHIEPISKOPA JOVANA, GALENA VRANIŠKOVSKI ZA „NOVOSTI“

SRCE MI SE U SREĆI SMIRUJE

SAMO da izdržim dok ne stigne. Dok ga ne dočekam.

Ovako je, kasno sinoć, „Novostima“ kazala Galena Vraniškovski, majka arhiepiskopa Jovana koji je juče popodne pušten iz zatvora Idrizovo na uslovnu slobodu, oročenu, za sada do 23. marta.

Vest o oslobađanju sina primila je u manastiru Svetog Jovana kod Bitolja. Ona je ovde, po sopstvenoj želji, u hramu koji je arhiepskop pridigao i oživeo – svoju staračku sudbinu poverila monahinjama među kojima joj je, kaže, tuga blaža, a nada izvesnija.

- Mislila sam da ga neću dočekati – jedva je govorila Galena Vraniškovski. Više od tri godine u zatvoru...Pre toga, dugo je trajao progon. Moj suprug sve to nije mogao da izdrži. Sada ga ja čekam. I, srce mi se, polako, u sreći smiruje.

Za arhiepiskovu majku najteži su bili prethodni dani, posle preokreta 19. Januara. Tada je, na Bogojavljenje, vladika Jovan trebalo da bude i konačno oslobođen. Kada je bilo gotovo izvesno da će napustiti Idrizovo, nadležno tužilaštvo je uložilo žalbu na odluku suda. Galenu Vraniškovski potreslo je sinovljevo životno ugroženo zdravlje, u šta se sama uverila kada ga je posetila. Slutila je da će njegov ostanak u zatvoru, u uslovima nedostojnim ljudskog bića, imati najtragičniji ishod. Zato je apelovala na sve koji mogu da pomognu Jovanovu slobodu. I, u to je verovala.

- Sada je istina da je napustio zatvorsku ćeliju – kazala nam je Galena Vraniškovski. – Čekam ga sa sestrinstvom u njegovoj kući, u manastiru. Molim se da ga dani koji dolaze poštede. Da ga poleče. Vrate zdravlje, a sigurna sam da ga duhovna snaga nije napustila.

Majka arhiepiskopa Jovana, dok s njom razgovaramo, ne zna da je sloboda njenog sina oročena. Ni mi je na tu činjenicu ne podsećamo.

Kazala je:

- Vest da stiže, vratila mi je snagu. Ne znam da li će stići noćas ili rano ujutru. Do tog dugo čekanog susreta sa mojim sinom, na slobodi, ja svakako neću spavati.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:532068-Episkop-ohridski-Jovan-Vraniskovski-na-uslovnoj-slobodi

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ослобођен из затвора Архиепископ охридски Јован (Вранишковски)

3. Фебруар 2015 - 10:26

Саопштење Службе за комуникацију Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије и Информативне службе Српске Православне Цркве

Дана 2. фебруара 2015. године, на основу решења суда у граду Скопљу, из затвора Идризово ослобођен је јерарх Српске Православне Цркве, Архиепископ охридски Јован (Вранишковски).

Питање његовог положаја и стања здравља разматрано је приликом братског сусрета Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила и Његове Светости Патријарха српског Иринеја у Београду 15. новембра 2014. године.

Дана 20. децембра 2014. године, по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила и Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион посетио је Скопље и сусрео се с архиепископом Јованом.

Истог дана у Скопљу је дошло до сусрета Митрополита волоколамског Илариона са државним руководством Републике Македоније, председником Ђорђем Ивановим и премијером Николом Грујевским. Митрополит Иларион се сусрео и с архиепископом Стефаном, поглаваром Македонске Православне Цркве која се сада налази ван општења са светским Православљем.

Дана 28. јануара 2015. године архиепископа Јована је у затвору Идризово, по благослову Предстојатељâ Руске и Српске Цркве, такође посетио Епископ бачки Иринеј у пратњи архимандрита Филипа (Васиљцева).

Очекује се да архиепископ Јован наредних дана, у складу са достављеним му позивом Светејшега Патријарха московског и све Русије Кирила, а са благословом Светејшега Патријарха српског Иринеја, стигне у Русију на лечење.

У Руској и Српској Православној Цркви сви са благодарношћу Богу поздрављају ослобођење архиепископа Јована.

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
   
Aрхиепископ охридски и Митрополит скопски Јован одслужио Литургију у манастиру СветоЈована у Нижепољу код Битоља
4. фебруар 2015. - 17:00

-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0

Поглавар охридске архиепископије Јован јутро после изласка из затвора служио литургију у манастиру. Црква и порта препуне народа из скоро целе Македоније дочекале владику

У срећи и захвалности Богу што је на слободи, поглавар Православне охридске архиепископије владика Јован служио је јуче ујутру прву литургију, после три године заточеништва, у манастиру Светог Јована, у Нижепољу код Битоља.

Пред затвором, у коме је провео више од три године, архиепископа је сачикао владика Давид, и сам изненађен позивом затворске управе да ће владика Јован бити пуштен на слободу. Позив је стигао у касним поподневним сатима, а архиепископ је затворску капију напустио тачно у 17.30. Тек тада му је било дозвољено да, први пут, телефонира мајци и епископима, да је пуштен на условну слободу.

Из Идризова, упутио се у манастир у Марковој Сушици, недалеко од Скопља. Овде се мало окрепио и, после неколико часова, кренуо пут Битоља и манастира Свети Јован, који је са монаштвом придигао на рушевинама оног који су после 2002. године до темеља разориле македонске власти.

Манастир је био препун, црква и порта. На богослужење су допутовали верници из Скопља, Куманова, Штипа, Битоља, Кавадараца…

Овако је атмосферу са литургије за „Новости“ пренео један од црквених великодостојника Православне охридске архиепископије. Он је казао да је архиепископ, пуштен из затвора у Идризову на условну слободу, у своју кућу-манастир подно Пелистера стигао прексиноћ око поноћи. Ту су га дочекале мајка Галена са монаштвом и свештенством.

Захвалност Архиепископ Јован засада не даје никакве изјаве. У саопштењу Православне охридске архиепископије он се захваљује свима који су током његовог вишегодишњег тамновања помогли не само њему, него и архиепископији чији је поглавар.

– Архиепископова мајка није крила неизмерну срећу што је дочекала сина. Његово тамновање и њу је савило и оборило. Једина жеља јој је била да доживи његову слободу – речено је „Новостима“. – Мада је стигао прилично уморан и исцрпљен, архиепископ је без сна дочекао јутро и припремио се за литургију.

Сусрет са верницима, монаштвом и свештенством, као и богослужење јуче ујутру, били су више него дирљиви. Сатима, после верског обреда у манастиру, верници Православне охридске архиепископије остали су у храму. Многи су желели да се у трпезарији манастирског конака сретну са владиком Јованом, пожеле му здравље и трајање у слободи.

Сви који су се срели и поразговарали с њим протеклог дана и ноћи, уверили су се да је здравље архиепископа Јована више него угрожено. Највећи проблем је дијабетес који је готово на горњој граници. Од ове болести није могао да се заштити, нити да је лечи, јер су му понајчешће у ћелији лекови били недоступни. У међувремену, погоршало се стање оболелих зглобова и кичменог стуба.

Због тога је архиепископ Јован добио позив од руског патријарха Кирила да отпутује у Москву. На наше питање да ли ће он пристати на овај позив, одговорено је: „Највероватније да хоће“.

М. Марковић

Извор: Новости

 
 
logo-footer.png
 
© 1219-2014 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски Јован допутовао у Русију

9. Фебруар 2015 - 10:36

 

1.jpg2.jpg

 

На позив Сватејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, јуче, 8. фебруара 2015. године, у Москву је допутовао Архиепископ г. Јован (Вранишковски) ради лечења.

 

На аеродрому „Шереметјево“ архиепископа Јована су дочекали заменик председника Одељења спољних црквених односа Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов и сарадник Секретаријата овог Одељења за међуправославне односе А. Ј. Хошев. У име председника Одељења спољних црквених односа Московске Патријаршије Митрополита волоколамског Илариона, госта је поздравио протојереј Николај и изразио радост поводом ослобођења Архиепископа из затвора. У пратњи архиепископа Јована налазе се старешина Подворја Руске Православне Цркве у Софији архимандрит Филип (Васиљцев) и мајка гђа Вранишковска.

Истог дана Владика је допутовао у Петроград, где се сусрео са Епископом кронштатским Назаријем и игуманијом Софијом (Силина), настојатељицом Новодевичког манастира, у којем ће, по благослову Свјатејшег Патријарха Кирила, боравити и лечити се.

Извор: mospat.ru

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епископ Антоније посетио архиепископа Јована

11. Фебруар 2015 - 9:54

 

 

050.jpg

 

Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријаха српског и настојатељ Подворја Српске патријашије у Москви, јуче је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, посетио Његово Блаженство Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, који са благословом Свјатејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, борави и лечи се у Новодевичком манастиру у Петрограду.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски Јован началствовао празничном Литургијом у Новодевичком манастиру у Петрограду

untitled-1.jpg

 

Његово Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Света Три Јерарха служио је свету архијерејску Литургија у Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог у Петрограду.

Истог дана у вечерњим часовима у Новодевичком манастиру архиепископа Јована је посетио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је дан раније промовисан у почесног доктора Духовне академије у Петрограду.

Извор: Православна Охридска Архиепископија

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zatvor me nije slomio, crkva je vredna žrtve

 

dru-OHRIDSKI1_620x0.jpg

 

Jа sam ceo svoj život posvetio svetlom i velikom cilju - borbi za jedinstvo crkve. Za takvu ideju se vredi žrtvovati. Energiju i vreme koje ulažem nisam uzalud potrošio. Zatvor me nije promenio, moja ubeđenja ostala su čvrsta. Jedino mi je stradalo zdravlje.

 

Ovo u ekskluzivnoj ispovesti za "Novosti" poručuje vladika ohridski Jovan, koji je pod bremenom lažne optužbe za proneveru novca proveo pet teških godina u makedonskom zatvoru.

Posle golgote nezabeležene u modernoj Evropi, ovaj verski sužanj je od 2. februara, kada je napustio kazamat Idrizovo, blaženstvo pronašao u Sankt Peterburgu. Pozvao ga je ruski patrijarh Kiril i Novodevičji manastir je njegova privremena adresa. Tu vida ožiljke od tamnovanja, koje mu je narušilo zdravlje i podvrgnut je detaljnim pregledima.

Uverenje da je na pravom Hristovom putu armiralo je njegov duh. I u njegovom glasu prepoznajemo da nije slomljen. Odlučan je, kaže, da nastavi svoju plemenitu misiju:

- Borim se za jedinstvo crkve i vere i te visoke vrednosti mi daju smisao životu - govori nam arhiepiskop ohridski, koji nije hteo da pristupi raskolničkoj Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i za to je platio visoku cenu.

Zašto je poneo težak Hristov krst?

- Živimo u vremenu kad mnogi nisu u stanju da razaberu šta su prave vrednosti. Žure da steknu materijalno, a zapostavljaju duhovno. Nemam dilemu da samo pravilni sistem vrednosti može da nam pomogne da lekše živimo i prebrodimo nevolje na koje nailazimo - u dahu govori vladika.

 

okom godina zatočeništva dobio je šećer. Bio je, kaže, preveliki šok za organizam to što je uhapšen na pravdi boga. Veoma mu je povišen i krvni pritisak i zato je pod nadzorom ruskih lekara.

- Domaćini su me bratski primili i organizovali mi zdravstvene preglede kod odličnih stručnjaka u čije znanje verujem. Ruski lekari hoće da me što pre oporave. Proveravaju stanje svih mojih vitalnih organa kako bi imalu pravu sliku. Traže uzroke ne samo visokog šećera i krvnog pritiska, već gledaju koliko je bolest oštetila ostale delove tela. Verujem da će uz Božju pomoć biti sve bolje.

Misao neminovno zaluta u teške zatvorske dane.

 

- Samo psihički jak čovek, uveren da će pravda pobediti, može da izdrži muku koja me je snašla. Tolike godine proveo sam u zatvoru, a znam da sam nevin! Najgore je bilo u pritvoru, jer mi nisu dali da koristim svoj aparat kojim merim šećer. Ne znam razlog, možda to ne dozvoljavaju zatvorski propisi zbog onih iglica na aparatu. Morao sam da trčim i brzo hodam da bi na taj način poboljšavao zdravstveno stanje. Ali šetnje u zatvoru su samo četrdesetak minuta. Trebalo je sve to izdržati.

 

 

----------------------------------

DOLAZI NA SABOR SPC

U MAJU je u Beogradu arhijerski sabor svih episkopa Srpske pravoslavne crkve i ako Bog da zdravlja, obavezno ću prisustvovati - samouveren je vladika. - Verujem da će mi se do tada stabilizovati zdravlje i da ću nastaviti molitve za mir na našim prostorima i jedinstvo crkve.

----------------------------------

 

 

Vladika nas podseća i da je pušten na uslovnu slobodu do 23. marta 2017. Pitamo ga, koji su mu to uslov postavili:

 

- Pri puštanju iz zatvora jedini uslov je bio da ne ponovim isto krivično delo zbog kojeg sam bio osuđen. Ali ja to krivično delo i ne mogu da ponovim jer je ono bilo izmišljeno. Kako sam mogao da "perem pare" kojih nije bilo? Ni sada nemam para, pa ne mogu da napravim bilo kakvo krivično delo koje se naziva "pranje novca"... Svima je sasvim jasno da je to bio montirani proces i da nisam ništa mućkao sa bilo kakvim novcem.

 

 

dru-OHRIDSKI5-1.jpg

*Jovan sa sabraćom u Novodevičjem manastiru

 

 

Nad vladikom u Sankt Peterburgu bdi i majka Galena. Svaki Jovanov dan u tamnici urezivao se kao sečivo u njenu dušu.

- Majka je radosna što smo zajedno. Od trenutka kad sam izašao iz zatvora ona je kao preporođena. Mnogo je propatila, jer je znala da sam nevin uhapšen. Ali nije klonula duhom. Podržavala me je koliko je mogla.

 

NESUĐENI INŽENjER

VLADIKA Jovan se do zamonašenja, februara 1998, zvao Zoran Vraniškovski. Rođen je u Bitolju 28. februara 1966. Završio je Građevinski fakultet u Skoplju. Kasnije se posvetio religiji.

Na godinu i po dana zatvora osuđen je 2004. zbog "podstrekivanja na etničku i versku mržnju". Obrazloženje je bilo da je u crkvenom kalendaru oklevetao MPC. Robijao je 220 dana. Na dve godine osuđen je 2006, pod optužbom za proneveru 57.000 evra. U zatvoru je bio 256 dana. Sličan je bio proces u Velesu, gde je takođe optužen za proneveru.

ZAHVALNOST "NOVOSTIMA"

KORISTIM priliku da zahvalim ruskom patrijarhu Kirilu, ali i svima drugima koji su me podržavali i pomogli da izađem na slobodu i dođem na lečenje u Sankt Peterburg - poručuje arhiepiskop Jovan.

- Zahvaljujem i "Novostima", koje su objektivno pisale o mojoj teškoj situaciji i objektivno informisale javnost.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:534682-Ispovest-vladike-Jovana-Zatvor-me-nije-slomio-crkva-je-vredna-zrtve

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски Јован у Митрополији псковској

 
pskov1.jpg
 
pskov5.jpg
 
pskov12.jpg
 
nedela_na_pravoslavieto7.jpg
 
 

Током тродневне посете Митрополији псковској и великолукској, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован сусрео се са надлежним Митрополитом Јевсевијем у Спасо-Елеазарском манастиру у Пскову.

У знак сећања на састанак, архиепископ Јован и митрополит Јевсевије су разменили пригодне дарове. Током сусрета са игуманијом ове свете обитељи, Архиепископ се уписао у спомен књигу манастира. Током посете Псковској Митрополији, Архипископ је посетио Саборни храм у Пскову, манастир Рођења Пресвете Богородице у Снетогорску, као и Спасо-Преображењски манастир на реци Мирожки, који је основан 1156. године и познат по најстаријем очуваном фрескопису у Русији.

У недељу Свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, архиепископ Јован је служио свету Литургију у Псковско-печорској лаври у Пскову. Током дводневног боравка у овој светињи, архиепископ Јован је посетио пештере у којима су се вековима подвизивали овдашњи монаси, као на пример познати старац архимадрит Јован Крестијанкин.

У Недељу Православља, архиепископ Јован је служио свету Литургију са Митрополитом Санкт Петербурга г. Варсонуфијем у Казанском саобору, катедралном храму Митрополије Санкт Петербурга и Ладожка.

На Теодорову суботу, архиепископ Јован је служио свету Литургију у Воскресенском новодевичком манастиру у Санкт Петербургу. Тог дана, поводом 49. рођендана архиепископа Јована, игуманија ове свете обитељи Софија даривала је Архиепсикопа архијерејском одеждом.

Извор: poa-info.org

 

http://www.spc.rs/sr/arhiepiskop_ohridski_jovan_u_mitropoliji_pskovskoj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интервју Архиепископа oхридског Јована Радио Београду 1

Више од 10 година Архиепископ охридски Јован пролази личну голготу. Страда, трпи и прашта. Све само због једне молитве. Молитве за јединство Цркве. Данас, после три године затвора, архиепископ Јован је десету недељу на слободи. Из Петрограда, где је на лечењу и опоравку, говори специјално за Седмицу (Радио Београд).
201970.p.jpg

    

Ваше Високопреосвештенство, хвала Вам што управо на Васкрс говорите за Седмицу.

Хвала и Вама заиста на позиву да се можемо обратити људима и проговорити o стварима које заслужују да се чују шире, зато што можда неки још нису чули, можда су неки погрешно чули, тако да је Ваша иницијатива за сваку похвалу.

У Петрограду сте на позив Патријарха московског Кирила. Данас са руском сабраћом прослављате највећи хришћански празник. Јесу ли Ваше ране зацељене?

Рана се тешко зацељује после свега онога што сам проживео свих ових година, али је нада у Господу код хришћана таква да надокнађује све оне недостатке које човек евентуално има и трпи у овом свету и животу. Наравно, затворски третмани, да тако кажем – а до сада сам седам пута био у затвору – утицали су на то да се јаве и неки здравствени проблеми, и то не само проблеми које таква ситуација може да остави на психичко здравље човека, већ и здравствени проблеми таквог карактера да је требало да дођем на рехабилитацију и лечење овде у Русију. Истински благодарим Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу што ме је љубазно позвао да дођем овде о трошку Патријаршије Московске и прођем кроз сва неопходна медицинска испитивања и терапије. Ево, већ неколико недеља овде сам у Санкт Петербургу, и за то хвала Богу, хвала Патријарху и хвала свој браћи овде у Русији. Осећам се све боље и боље.

Руски лекари лече Ваше тело. Може ли се рећи да петроградски манастири и светиње лече Вашу душу? Јесте ли обновили духовну снагу? Јесте ли заборавили Идризово?

Тешко се заборављају ти дани, а мислим да није и непоходно ни потребно да се то заборави. Важно је да, ако може, човек некако опрости и прашта у животу. Заборав није својствен ни Цркви којој припадам, пошто она памти историју, има своју историју, пише историју, бележи све догађаје из црквеног живота, али и из живота појединца. На крају крајева, не сматрам да треба да заборавимо ни лично ја, ни сама Црква: из оваквих догађаја сви се ми учимо и поучавамо какви треба да будемо у будућности. Из таквих примера којих смо имали у прошлости и ми смо се учили; учимо се на примерима из историје и прошлости, а неко ће се можда учити на нашим примерима. Дакле, не трудим се уопште да заборавим, него је највећи мој подвиг управо ако могу да опростим зато што сматрам да су ми људи сасвим неправедно учинили, и то они који изјављују да су црквени људи, људи који верују у истога Бога, кажу, у којег верујемо и ми, и управо они су узрок свих страдања која сам проживео ових неколико година уназад. Но, то је што је, слава Богу за све, како каже Свети Јован Златоуст, треба да будемо бодри и храбри, јер не знамо шта нас још чека у будућности, можда нешто боље, а можда и нешто горе, те у сваком случају треба да будемо сваки пут предострожни и трезвени.

Служите Литургије, обилазите манастире, били сте и уПетроградској духовној академији. Како доживљавате руску духовност сада после свог страдалничког искуства на Балкану?

Заиста је дивно бити овде међу браћом у Русији. Руска култура је словенска култура, али словенска култура која има своје корене у византијској култури, јер, као што је познато, Руси, као и сви Словени, крштени су од стране Византинаца, и зато су то тако блиске и тако сродне појаве. Ми смо толико сродни не само као Словени, него, пре свега, као хришћани зато што нас много дубље и више повезује хришћанство него само словенство. Руси, као и Срби, Македонци и Грци, сви су утемељени на истом корену вере, на вери у Свету Тројицу, на вери у васкрсење, на вери у јединство Цркве и саборност у другом свету. Зато могу да кажем као да сам овде у Русији као код куће – тако су ме примили, а тако се и осећам. Заиста је предивно овде, и у манастиру где живим, и на свим местима где богослужим пријем је веома топао, увек је свечано, знају да поштују не само чин архиепископа, него и све оно што смо проживели зарад јединства Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ваша лична и голгота Ваше сабраће у Македонији и Цркве којој припадате почела је 2002. године, и то из крајње хришћанских побуда и намера ради превазилажења раскола и успостављањајединства Цркве. Шта се, уствари, десило?

Четири године пре тога, отприлике 1998. године, почели су преговори између такозване Македонске Православне Цркве и Српске Патријаршије о успостављању јединства и канонског поретка те непризнате Цркве у Македонији. Водили су се исцрпни и дуги преговори, и после свих тих преговора, након четири године, дошло је до Нишког споразума, који су у граду Нишу потписале делегације Српске Православне Цркве и такозване Македонске Православне Цркве. Тим споразумом решавао се највећи спор који је постојао од 1967. године до данас са Македонском Православном Црквом, а то је да она прихвата да има аутономни статус у границама јурисдикције Пећке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, али зато Српска Православна Црква гарантује најширу могућу аутономију те Цркве у Македонији. Сви смо сматрали да је то већ завршено, јер је до те мере исцрпљено да више, по мом скромном мишљењу, није имало шта да се придода том Нишком споразуму. Када смо мислили да је све већ готово, и поред тога што је Сабор Српске Православне Цркве у потпуности прихватио Нишки споразум, највише под притиском власти у Македонији, Синод Македонске Православне Цркве одбацио је тај споразум, и тако је све пропало, да тако кажем.

Неколико недеља после тога, да би се спасло што се спасти могло, блаженопочивши Патријарх Павле је, као Патријарх Српске Православне Цркве, упутио позив свима архијерејима, свештенству и монаштву, али и сваком вернику у Републици Македонији да се прикључе јединству Цркве са Српском Православном Црквом. Тада сам био Митрополит у Вардарско-велеској митрополији и, наравно, у саветовању са свештенством, монаштвом и верним народом, ја сам прихватио тај позив, и само пар дана после тога почела је ова, како Ви кажете, голгота. Жалосно је што се у све то умешала држава, и до данашњег дана то је најтрагичније; зато можда и нема црквеног решења овог питања. Да се није умешала Република Македонија од тих зачетака, 2002. године, и да она још не настоји да буде чинилац решавања тога спора до данашњег дана, мислим да би његово решење било много лакше. Али они штите неке замишљене, виртуелне интересе, сматрајући да Македонска Црква не може и не треба да промени своје име док није решен проблем имена државе, и на тај начин читаву једну Цркву држе као таоца да не буде у јединству са свима другим Црквама.

Кажете да су то идеје за које вреди живети и дати живот. Одакле проистичу, где су рођена таква Ваша убеђења?

Ја чак не мислим да је то идеја, иако се може чак и сврстати под појам „идеје”. То је чиста вера коју нам нуди то непатворено јеванђеље које смо примили од наших претходника, да је јединство са Богом немогуће без јединства са ближњим својим; то су Господње речи, то није измислио неко од нас људи и није пренео неко од људи, него је то рекао сам Господ Христос. Зато је јединство основа у самој Цркви – не може постојати јединство са Богом без јединства са људима, и обрнуто, никакво јединство са људима на трајној основи не може се постићи ако то јединство није зајемчено од Бога. Дакле, на основу те вере и на основу тог убеђења ја, са својим скромним способностима, радио сам све што сам радио. Хвала Богу, ипак, да се таква вера и такво знање о вери постигне, били су потребни добри учитељи; ја сам срећан што сам у животу имао такве велике учитеље, способне да предају, и кроз знање и кроз сопствени живот, веру у Богочовека Христа и у Свету Тројицу, наравно, прво у Београду где сам школован, а после тога у Грчкој где сам био на последипломским студијама, и све то је утицало на формирање мога карактера, моје вере, моје љубави према Цркви. Заиста сам благодаран Богу и свима мојим учитељима који су ми дали квасац који се после развијао у мени, и, ево, стигао до оваквих димензија да треба да покажем шта сам научио. Изгледа да је дошло време и ред на мене да ја то покажем. Како саветују Оци Цркве, никада не треба тражити само мучеништво, али ако дође ред на тебе, никада не треба да се уклониш из тог реда, који захтевају и Бог и сама Црква.

То Вас је коштало страдања, прогона, мржње, затвора, па и срамних оптужби за ширење верске и националне мржње, или проневеру новца.

Видите, то уопште није чудно. Највише блаженство од оних блаженстава које је на гори изрекао сам Христос управо је то да будемо лажно оптужени од других; када можемо да претрпимо лажне оптужбе, онда смо на врху духовности. Али, наравно, не треба само да их истрпимо, тако стихијски, зато што морамо, него да их претрпимо са ширином праштања, да не узимамо зло тим људима, кад бисмо то могли, као што нам је показао Христос. Он на крсту каже: „Опрости им, оче, јер не знају шта чине.” То нису само речи, Он је заиста могао да опрости. А сада је питање можемо ли ми људи да праштамо као Бог. Али то нам је зацело пример и треба да се трудимо да тако радимо као што нас је Он учио. Да ли ћемо у томе успети, зависи од много чинилаца, пре свега, од наше воље, затим од нашег подвига, али и од културолошких аспеката, од саме средине. У сваком случају, то је пре свега избор вере.

Ваш лични и духовни живот је под деценијским притиском. А Ваш циљ, где је сада?

Циљ је и на почетку био, као и сада, на крају – јединство. Јединство човека са Богом, јединство свих људи са Богом, јединство свих људи међусобно – ето, то је циљ. То треба, пре свега, да буде циљ сваког човека, а поготово једном архипастиру који при самом рукоположењу у такав епископски чин добија задатак од самог Бога да се брине о јединству Цркве. Сви епископи треба да се брину о јединству Цркве, јер ће управо најтеже питање на Страшном суду за њих бити да ли су очували јединство Цркве. Све друго је можда нижег ранга, неважно; сва служба епископска је велика служба, али епископ се, пре свега, поставља да сабира народ око Бога, да га сабира у јединству – а како да га сабира ако сам не сведочи то јединство? Да има јединство са Богом, да има јединство са народом и да се труди да покаже народу да и он сам треба да буде у јединству.

Каква је будућност Ваше борбе?

Ако не верујем да је будућност те борбе успешна, ја је не бих ни почињао. Наиме, бесмислено је нешто почињати ако не верујеш да ће се то благополучно завршити. Ја сам убеђен у то. Сматрам да је то Божја воља. Пошто сам убеђен да је то Божја воља, да Бог воли то јединство, да је њему то драго, да он помаже нама – и то видим свакодневно у свом животу, без обзира какву голготу пролазим, да видим да је Бог са мном, да ми помаже у свему томе –, онда сам убеђен да ће и крај бити врло успешан. Само у своје време. То можда не можемо сада да кажемо, али Бог зна када и како ће то да се покаже - да је било најбоље решење које спроводимо према коначном циљу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прихватили сте Нишки споразум, односно канонско и литургијско јединство са СПЦ. Да ли то значи да се Ви потпуно осећате као архијереј СПЦ?

Аутономија Охридске Архиепископије је најшира могућа аутономија коју је добила било која Црква у историји. Има више аутономних Цркава, и у Руској Патријаршији их има више, и других аутономних Цркава под Васељенском Патријаршијом, али сматрам да је најшира аутономија управо аутономија Охридске Архиепископије. Она је таквог ранга да смо ми у јединству са Српском патријаршијом преко личности Српског патријарха који потврђује Охридског архиепископа. Узимамо свето миро од Српске Патријаршије, и то је отприлике све – све је друго као аутокефална Црква. У том контексту и ја говорим – као аутономни Архиепископ. Ја сам епископ Охридске архиепископије, и Српска Црква не тражи ништа више од мене, а ја поштујем Српску Патријаршију и на свакој Литургији помињем Српског патријарха, што значи да знам да је Охридска Архиепископија у јурисдикцији Српске Православне Цркве. Дакле, Охридска Архиепископија је у свему аутономна, али је ипак у канонском подручју Српске Православне Цркве.

Како Ваш религиозни идентитет утиче на Ваш национални идентитет?

То сам некако можда много раније разрешио и зато немам тај проблем који се можда јавља понекад и код људи са високим црквеним чином. Ја сам можда као млад приступио Цркви сасвим искрено и онако како каже апостол Павле: „У Цркви нема Јелина ни Јеврејина“, значи сви смо једно у Исусу Христу. Тако ми никад национално опредељење није било важније од црквеног опредељења. Нико те не пита у којој нацији ћеш се родити, као што те нико не пита ни ког ћеш пола бити, или било које друге биолошке карактеристике. То се добија наследно и за то човек није одговоран. Али црквени идентитет се не изграђује по наследству – напротив. Црквени идентитет се изграђује по избору вере; ми смо слободни да прихватимо или не прихватимо одређени идентитет. Е, драго ми је што сам рано у животу одабрао црквени идентитет, који ме је ослободио од свих тих биолошких карактеристика, колико год то човек може. Ако човек успе да се ослободи свих биолошких стега које га притискају, или ако се бар бори да се ослободи – а црквени идентитет подразумева то да се човек слободно определи за други идентитет који он воли, а не идентитет који му је наметнут, - онда он одабира да смо сви једно у Исусу Христу. Тако сматрам да и код мене национални идентитет има другостепени или трећестепени значај.

А како Вас у Македонији доживљавају, као Србина или као Македонца?

Не могу прецизно да вам одговорим, јер нико никада није рекао да нисам Македонац, а сваки пут када неко хоће да ме увреди и окарактерише као издајника, онда ми каже да сам Србин. Али код мене су се у последње време прошириле и иницијативе – кажу ми да сам Грк, Бугарин, откад сам у Русији можда ће ми додати да сам Рус. Још нисам чуо да су ми рекли да сам Албанац, али могуће је и то.

А у каквом је данас канонском положају Македонска Православна Црква?

Она је непризната Црква, у расколу са свим осталим православним Црквама, и тако је од 1967. године. Ништа се није променило у њеном статусу. Била је прилика да се то промени Нишким договором, и жао ми је што Македонска Православна Црква то није прихватила. Не знам како ће се све то решавати. Дај Боже да има решења, али док политика не дигне руке од овог проблема, мени изгледа врло тешко.

Да ли после свега цео овај процес против Вас испаде искључиво политички?

Па јесте, постао је искључиво политички после бруталног мешања политике у моје гоњење и затварање. Политика није имала велики утицај у време преговарања са Српском Православном Црквом, али када се видело какав је исход преговора, онда се активно укључила и до данашњег дана она неће да се искључи из позиције коју је сама наметнула. Нажалост, сматрам да Црква у Републици Македонији, која није призната, нема унутрашњи капацитет да одоли таквом притиску, и то је можда највећи проблем. Када би она имала унутрашњи капацитет да каже властима „Немојте да нам се мешате у ово“, онда би било много лакше. Али они, изгледа, желе, чак и подстичу ту заштиту, јер сматрају да имају унутрашњу конкуренцију у Охридској Архиепископији и, ако немају такву заштиту од државе, они би могли потпуно да се распадну. Тако они сами себе подјармљују под власт у Македонији.

У каквој су вези МПЦ и политика македонске државности и стварање македонског националног идентитета?

То је већ познато. Историја је то већ запечатила; јасно је да је политика створила Цркву у Македонији – стварање Македонске Православне Цркве је политичка одлука. Само се формално прича да је неки црквени народни сабор дао иницијативу, али сабор без иједног епископа! То је неканонско, непостојеће у Цркви. Зато нико и не признаје такве иницијативе. То је политички организовано још после ослобођења од фашиста, да би касније притисак био све јачи и јачи; то је била жеља да се преко Цркве обезбеди идентитет македонског народа, и тако се стигло до 1967. године када је, под притиском власти, показана непослушност према Мајци Цркви - Српској Патријаршији и кад су насилно извојене територије Републике Македоније из јурисдикције Српске Православне Цркве.

Ви сте држављанин и Србије и Македоније. Да ли сте се некад наљутили на власт у Београду што се није више борила за Вас и што је ћутала на Ваш проблем?

Тешко ми је да говорим о томе да ли сам се наљутио у овом тренутку када говоримо о праштању, чак и онима који су умешани у моје затварање. Према мојим подацима, власт у Србији је радила нешто – да ли су могли више, нека остане на њиховој савести. Многи су говорили да они могу више: могу да запрете, могу неке односе са државом да поставе на другачије основе када знају да су у праву, да је затворен један држављанин Србије, а поготово Архијереј Српске Православне Цркве, а сви знају да је затворен по измишљеним оптужницама. Мислим да је могло и другачије да се поступи, но не могу да кажем да се љутим пошто су у свим контактима са властима у Републици Македонији разговарали о мени и мом статусу.

Руска Православна Црква се, учествујући у Вашем ослобађању, укључила у решавање раскола у Македонији. Може ли се под њеним ауторитетом пронаћи и решење? Какво је то могуће решење?

Изгледа да су овде Патријарх московски и власти у Русији очигледно могли више, јер је моје ослобађање извршено под њиховим великим утицајем. Бескрајно сам захвалан Московском патријарху зато што је врло одлучно наступио и према Цркви у Републици Македонији и према њиховим властима. Да ли постоји неко решење, незахвално је говорити пре почетка било којих разговора. Колико је мени познато, Македонска Православна Црква у расколу већ је упутила писмо Српској Патријаршији тражећи обнављање дијалога, али сматрам да до Архијерејског Сабора у мају не би могло ништа у вези тога да се реши, зато што је то решење које треба Сабор да донесе, а ми да се сагласимо. Тек после Сабора може отпочети неки дијалог, без нашег противљења да у њему учествује и Руска православна Црква, зато што се показала и као пријатељ и као Црква која жели да постоји јединство у Православној Цркви, а исто тако и можда зато што има сличне проблеме чија решења би се могла применити и на друге проблеме Православне Цркве у свету.

Која је граница преко које СПЦ неће ићи?

Српска Црква не може да дâ више од онога што је дато Охридској архиепископији. Могла би да се добије и аутокефалија, коју треба да дају све православне Цркве у свету. СПЦ нема право да дâ аутокефалију, и зато је крајња граница оно што је већ дато.

IV

Сва искушења, па и ова Ваша, лична су, како кажете, победа заЦркву. Је ли то Ваша сатисфакција?

Све што је победа за Цркву јесте и моја сатисфакција, јер сам предао свој живот Цркви још у тренутку када сам се замонашио, а поготово када сам постао Епископ, ја више не припадам себи. Оженио сам се својом Црквом, немам другу породицу, Црква ми је једина и јединствена породица. Логично је да је свака победа Цркве и моја сатисфакција, и то не само на помесном нивоу, него на нивоу Васељенске Цркве. Радујем се ако успемо у овоме – да са овом малом, скромном жртвом коју сам поднео постигнемо јединство Цркве у Републици Македонији, а касније и опште јединство у васцелој Цркви у свету – то би ми била велика сатисфакција.

Написали сте есеј „Слобода у затвору“. Објасните нам како је стилски оксиморон постао суштина Ваше снаге?

У Цркви је све некако парадоксално. Парадокс је живот насупрот смрти, парадокс је девичанство Пресвете Богородице, а у исто време и њен порођај, и још много има оваквих парадокса у Цркви. Ти парадокси су саставни део и човековог живота, па можда та супротстављеност коју ја излажем у књизи извлачи из дубине духовног живота поједине проблеме са којима се сусреће човек, али истовремено предлаже и решења тих проблема – бар у овоме свету. Наравно, коначна решења добићемо тек у Царству небесном: апостол Павле каже: „Сад видимо као уогледалу”, и зато сам се трудио да у књизи никад не будем математички прецизан, већ да оставим слободу да читалац сам протумачи то што чита онако како је њему најприкладније.

То је необично када се узме у обзир да сте истовремено и грађевински инжењер.

С једне стране као математичар не бих могао да допуштам тако поетичан израз, али сам, с друге стране, теолог, у већем ступњу него грађевински инжењер. Зато осећам да је теологија једна фаза духовне надградње, која ми је омогућила да схватим да је математика основа за односе који се развијају у овом створеном свету. За односе које развијамо са Богом и духовне односе које људи развијају међу собом важи друга законитост, а то је законитост слободе, где два и два често нису четири.

Живимо у време у коме егоизам побеђује љубав и у коме жртва губи значај. Како данас повратити њен смисао?

Једино човек који верује у Христову жртву може себе принети на жртву другима, зато што човек који не верује да жртва има смисао, није спреман ни сам себе да жртвује, а најчешће такви људи жртвују све друге, а не самог себе. Али човек који је задојен хришћанском вером, који живи том вером, он барем једном недељно учествује у приношењу саме жртве Христове. А то, другим речима, значи сећање на Христову жртву, односно на Христову смрт за нас и његово Васкрсење. И ако се тако често сећамо његове жртве, онда то има велики утицај и на наше прилагођавање тој жртви. Тако и ми постајемо саможртвени. Тешко је очекивати да људи који нису ушли у цркву прихвате саможртву као начин живљења. Наравно, има алтруиста, има хуманитараца...

Али слажете се са мном да живимо у време егоизма?

То се не може порећи. Али је времена егоизма било и раније, биће их и после нас. Човек је без Бога егоистично биће; то је разумљиво и може се лако доказати. Човек који нема наду у васкрсење, који нема наду у вечни живот, заиста је егоиста, јер мисли само на себе и како боље да прође у овом свету у коме му је некако све супротстављено. Наравно, онда је и лакше жртвовати друге него самог себе. Али када човек дубље схвати како је Христос својом жртвом променио историју човечанства, тек онда почиње да схвата смисао жртве и вежба се у томе да се саможртвује. То је велики подвиг, то не долази одједанпут, то се не може практиковати без вежбе; зато су и све духовне вежбе у хришћанском животу, и пост, и молитва – само мале вежбе за ову велику потребу да свој живот прилагодимо тако да буде саможртвен.

За шта се молите данас на Васкрс, док сте далеко од завичаја?

Пре свега, прослављамо Васкрсење Господње, што је најважније за сваког хришћанина. То му осмишљава живот; све муке које пролази кроз живот, добијају сатисфакцију кроз Васкрсење Христово. И наравно, никада не заборављамо јединство Цркве зато што нас Црква на свакој литургији подсећа да се молимо за њено јединство. То је нешто што никада неће изаћи из мог живота – молитва за Цркву, за њено јединство, за јединство хришћана, свугде у свету где се налазе.

Када нам се враћате?

Ако Бог дâ, планирам да у мају будем на Архијерејском Сабору у Београду.

Хвала много што сте говорили за Седмицу. Христос васкрсе!

Уредник и водитељ Ана Томашевић

Информативна служба Српске Православне Цркве

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски Јован посетио Одељење спољних односа Московске Патријаршије

11_9.jpg
 
 
 

Архиепископ охридски Јован, који се на позив Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила налази на лечењу у Русији, посетио је  20. априла 2015. године Одељење за спољне црквене односе, где га је примио председник Одељења Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион.

Архиепископ Јован је изразио дубоку благодарност Предстојатељу Руске Православне Цркве као  и председнику Одељења за спољне црквене односе на напорима, резултат чега је долазак овог јерарха Српске Православне Цркве на одмор, медицинску претрагу и лечење, за шта су створени услови у Новодевичком манастиру у Петрограду.

Пријему је присуствовао и представник Патријарха српског при Московском патријарашком престолу Епископ моравички Антоније, заменик председника Одељења протојереј Николај Балашов и сарадник Секретаријата за међуправославне односе А. Ј. Хошев.

Извор: Московска Патријаршија

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...