Jump to content
Anette

Богословље протојереја Андреја Ткачова

Оцени ову тему

Recommended Posts

                                     Protojerej-Andrej-Tka%C4%8Dov-e141648213

 

''Умеш да побеђујеш, Ханибале, али не умеш да искористиш победу“. Тако су говорили Римљани о свом заклетом непријатељу и генију рата – Ханибалу Картагинском. Као што је познато, он је битке добијао, Риму је код Кане нанео невиђени пораз, себе је овенчао славом великог војсковође, међутим… Рат са Римом ипак је изгубио, што је самим тим дало повода за сличне пословице. И оно што је о њему речено не тиче се само њега. Могу се добијати битке и изгубити рат. Може се добити рат, али да се бесмислено распореде плодови победе. И да се у даљем озбиљнијем животу крене силазном путањом: да се ожениш, али да не створиш јаку породицу; да се школујеш, али да никада не искористиш стечена знања; да саградиш кућу, али да се не уселиш у њу. Списак је дугачак. И нама, као верујућим људима, интересантна је следећа ситуација: човек је у Цркву дошао, али у њој није остао. Човек је из Цркве испран, тј. избачен као плута из шампањца. То се дешава стално. Ова појава има масу субјективних карактеристика које ми нисмо у стању да знамо, па стога немамо право ни да их оцењујемо. Међутим, она има и опште карактеристике које се могу описивати и уносити на локалне мапе као минирана територија. Тако дакле којим минским пољем – или шире – пољима не би требало корачати по ступању на Црквену земљу?

Лоша есхатологија

Доста људи је ушло у црквено окриље са бригом о крају света. То не само да није за осуду већ је и неизбежно. Сама наша вера усмерена је ка будућем веку, тј. види крај овога века. Христос, као што пише апостол Павле: „Кад се наврши време… би рођен од жене и покорен закону“ (Гал. 4, 4). Пуноћа је наступила од тренутка Рођења Христовог и цела историја човечанства одвија се под знаком очекиваног краја. Штавише, управо кад почну говорити: „Мир је, и нема се шта бојати“, онда ће крај и бити близу (в. 1 Сол. 5, 3). Односно, када ишчекивање краја и осећај његове близине оде и када на њихово место дође лажна увереност у стабилност – тада је близу крај. Али изречено управо и значи да по питању смака света хришћани морају да буду некако, рекао бих, напето-спокојни. Они не би требало да буду узрујани и нервозни. Управо су узрујаност и нервоза карактеристичне за новопридошле, недавно уцрковљене људе. Они нису упознати са историјом. Њима се чини да су данашњи догађаји јединствени, док је у ствари све већ било виђено и то не једном: и масовна брига, и роптање против црквене власти, и умножени грехови, и невоље, па све до непогребених лешева дуж путева. И све то се понавља циклично, мењајући се само у пропорцијама и количини, све до тренутка док не затруби последња Архангелска труба. И о оном дану и часу заповеђено нам је не само да се не бринемо већ и да уопште водимо један опуштен живот.

Есхатолошка узрујаност је опасна са више страна. Прво, они који не деле крајње ставове изгледају или као „они који ишчекују смак света“, или као издајници, или као људи световног духа. Ревносни језик не штеди тада ни патријарха с митрополитима, ни духовнике у манастирима и парохијским црквама. Чини се као да је свуда ако не завера, онда у крајњем случају неопростиво хлађење. Пријатељске везе се кидају. Од свих тема за разговор остају само теме које се тичу масона, кодова, знакова и све ближег суда. Не само радост већ и елементарни спокој одлазе из живота. И човек који свуда прича само на тему кодова, са пуним правом се може сматрати „кодираним“. А какво је разочарење „оног који ишчекује смак света“, онда када Суд оклева и кад се времена одуговлаче! Чак се, мислим, и на Самог Господа неки љуте због тога што Он не жури да дође. Жалосте се, као Јона, који је узалуд чекао уништење Ниневије. И онако како је већ било у историји, тако бива и пред нашим очима. Они хришћани који чекају а не дочекају крај склони су да заједно са изгубљеном надом у блиски завршетак историје изгубе и саму веру. Времена напетог ишчекивања Суда се често смењују временима плотске разузданости, скепсе, која као да компензује ранију есхатолошку оскудицу и ишчекивања.

Закључак: не треба темељити сву своју веру и погледе на свет само на последњем члану Символа вере: „Чекам васкрсење мртвих и живот будећег века“. Крај треба имати на уму увек. Међутим, не треба мислима о крају потискивати сваку радост, креативност, простоту и лакоћу, без којих живот може постати неподношљив независно од скорог доласка или недоласка Антихриста.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наличје Цркве. „Исувише људски аспект“

У храм се може ући на главна, западна врата, а служитељи могу да уђу и на олтарска. Тако и позориште за публику почиње од гардеробе, а за раднике и глумце од споредног или службеног улаза. Свуда постоји могућност да се не уђе са улице и отворено, већ некако и негде заједно са „изабранима“. Што се тиче Цркве има се у виду за палог човека „природно“ стремљење ка склапању пријатељстава, успостављању веза и понос због блискости са овим или оним црквеним великодостојницима и јерарсима. „Ја знам“, „ја сам био“, „ми смо разговарали“, „заједно смо путовали“… Све је то исувише људски и не би требало ни обраћати пажњу да није опасности које се у томе крију. Чудно али истинито: могуће је стећи чак толико „знања“ различитих људи Цркве, да познање главног Човека Цркве – Исуса Христа – oде у други план. Оно у чему је Павле прекоревао Коринћане („Ја сам Павлов; ја сам Аполов; ја сам Кифин – говорили су они; 1 Кор. 1, 12), постоји као реално искушење и за сваког од нас. С једним епископом ишао сам на поклоничко путовање, с другим архимандритом седео сам за истим столом на празник, код тог исповедника био сам у келији, и већ је почело „свето гомилање“ познанстава и успомена. Човек то може касније користити у препричавањима како би се представио као неки познавалац или се то може приписати његовој тајној заслузи. А једина ствар која има истинску цену јесте познање Исуса Христа као Главе Цркве и свог Спаситеља. Све остало су само инструменти за стицање тог познања.

Даље опасности су парадоксалне. Као што је познато, од љубави до мржње је један корак. Исто толико је и од страствене усхићености и обожавања до свађе и мржње. Прекомерна блискост са човеком опасна је због претње од наглог прекидања контакта са њим. Код Енглеза постоји пословица: „Што ближе знаш, мање поштујеш“. Опасан је недостатак одређене неопходне удаљености од старца, духовника, свештеника и епископа. Опасна је та неумерено смањена дистанца управо због људског (страсног) односа према носиоцу чина. Она прети да се претвори у обичну људску појаву, исувише људску, а то значи у суштини у прељубничку (не у дословном смислу телесног греха, већ у смислу издаје Господа, што на језику аскетике прељубочинство и значи).

И уколико неко од нас почне тражити апсолутну светост у свету црквених људи, он може изазвати катастрофу у свом духовном животу. Ми можемо заборавити литургијски возглас: „Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин.“ Христос је Једини без греха. У том смислу, речи „Једин Свјат“ нису само возглас на служби, него и принцип мишљења којим се треба руководити. Апсолутну светост у људима не смемо тражити! Само тражење је погрешно, према томе резултати могу бити погубни. Као резултат могу се јавити разочарење, разуверавање, рушење идеала, очај. И ето, дојучерашњи сакупљач „очинских предања“ и „живих историја“ већ данас постаје цинични преносилац црквених вицева. Он се уморио, поломио крила и опекао се о прерани улазак у олтар или прекомерну блискост са јерарсима. Разговори које је чуо њему нису били на корист. Већ га је тешко изненадити, због тога што се са свима изгледа лично познаје. Он је на Литургији расејан, књиге га не занимају. Беседе не слуша, благослов узима само по навици, уместо „помаже Бог“ са свештенством.

Ако не желите да се наведено односи на вас или на вашу родбину, онда немојте журити да уводите своје синове у олтар чак и ако вам то старешина храма предложи. Немојте ни ви сами журити да се претерано зближавате са црквеним људима. Утврдите се у вери, стекните чврстину и храброст. Научите се да видите Христа не само у симболима и знацима богослужења и црквеним предметима, и да примећујете Његова деловања кроз људе, захваљујући људима и упркос њима. Онда све остало неће бити страшно и неће вас отуђити, повредити ни саблазнити. И само тада – никако пре.

Црква, по свом изгледу, опипљивости, историјској величини јесте предмет вере. Ми говоримо: „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. То значи да је оно главно у Цркви доступно не оку, не уху и не руковању, већ срцу. И као што слика греха ван Цркве верника не наводи на сумњу у постојање Бога, тако и виђење греха унутар Цркве у правом верујућем човеку не убија веру у Цркву и љубав према њој. Такав сусрет са грехом унутар ограде представља увек позив, и бол, и озбиљно искушење. Могуће га је превазићи, али га не треба тражити, и на њега се не сме добровољно налетати. Ето због чега је својеглава жеља да све знаш, да се са свима упознаш, да свуда будеш радо приман и као свој на своме кажњива умножењем искушења и зашто прети губитком вере.

Уколико се Црква упореди са сликом, онда је потребно изабрати растојање од себе до ње, како би се све правилно видело. Претерана удаљеност претвара слику у мрљу, а претерана близина открива текстуру платна, појединачне потезе четкицом, али никако не лепоту у виђењу укупне целине дела. Тражите такав угао посматрања Цркве, из којег ће Невеста Христова бити видљива у свој лепоти својој. Али не усуђујте се да јој се без посебног позива приближите више од једне испружене руке. Чак и после позива у томе не журите. Ако је то воља Божија, позив ће бити поновљен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Плаховитост. Могуће прекомерно залагање

Живот у Цркви није трка на кратке стазе, тако да ти јурнеш из места, истрошиш сву снагу и стигнеш до циља. То чак није ни трка на дуге стазе већ, ако говоримо у тим категоријама, то је крос по разноврсним теренима или чак усиљени марш. Ми се не крећемо равном стазом у круг. Ми се крећемо час горе, час доле, час трчимо, час ходамо, и то не празних руку него са теретом. Стога нама није потребно тренутно убрзање, већ стрпљење и животна издржљивост.

У питању су хиљаде и хиљаде наше браће и сестара у Христу који су се на почетку свог црквеног пута „подвизавали“ улажући максималне напоре и тиме брзо протраћили све залихе снаге. Затим се људима који су будзашто потрошили своје снаге са кобном неумољивошћу прикрада униније, а ту је већ близу и стање које се назива криза вере. Такве ћете лако препознати по очима које су изгубиле сјај, по скептичном тону и по тужним причама о личним катастрофама које су сустигле ове или оне хришћане. И све се ово могло избећи или су се барем могли смањити губици да је постојало разумно духовно руковођење. Али пошто је свако од нас најчешће препуштен самоме себи, а они који имају духовника често у њима имају ригорозне људе и поборнике строгоће, самим тим је и резултат јасан. Свако од нас ко је нашао Цркву Христову и ко је превазишавши неминовне тешкоће и искушења успео да остане у Цркви, призван је на своје „мало учитељевање“. Ми можемо бити опрезни помагачи онима који у Цркви праве своје прве кораке. Ваљало би посебно нагласити реч „опрезни“. Јер ће неофит, уколико је он (она) студент, пожелети да побегне у манастир и да напусти школовање. Наш посао је да га смиримо и убедимо да заврши студије „по послушању“. Неофит ће са полица побацати једне књиге и заменити их другима. Он ће почети да пости по манастирском типику и ставиће око руке бројаницу. Такав ће урадити још много тога док на крају не донесе и исхитрену одлуку о давању завета безбрачности или о посвећивању ходочашћу. А наш посао, као старог пријатеља или брата у Христу, јесте да га заустављамо, смиравамо и помажемо му давањем смерница. Ми морамо да делујемо у духу речи изговорене од стране светих отаца: „ако видиш почетника који се пење ка небу, дохвати га за ногу и повуци на земљу“.

Принцип постепености захтева од човека стално учење које је сразмерно његовој снази. И ако је „поље – академија војника“, онда је наше учење – практична литургика. Прво треба сви да научимо литургијске богослужбене молитве и да редовно долазимо на недељне службе. Од тога, тј. од посећивања храма – почеће слушање речи Божије и упознавање са месецословом, односно именима и житијима светитеља који се празнују. Као најважнији оријентир у животу требало би да постане Велики пост. Велики канон, оскудни сто, неузимање хране у одређене дане, метаније, Пређеосвећена Литургија, Страсна седмица са својим јединственим службама и напослетку Васкршња ноћ – треба и могу да постану еталон црквености. Затим ће човек, кад једанпут проживи ту Христову ноћ која је светлија од дана, бити у обавези да сваке недеље одржава васкршњи пламен у својој души и да на сваку недељу гледа као на мали Васкрс. Среда и петак сваке седмице временом могу постати мала аналогија Велике среде и Великог петка. Живот ће се уређивати у складу са оним главним – Васкрсењем Христовим и припремом за њега. Онда ће бити могуће да се позабавите и свим осталим – од молитве уз помоћ бројаница до учења грчког. Али не пре тога.

Такође, велика ствар је послушати речи: „Изабери себи штиво“. Духовне књиге које читамо морају бити такве, да ми можемо оно што је у њима написано применити у пракси. У случају да је предмет читања недостижно висок, ризикујемо да будемо повређени покушавајући да отелотворимо прочитано, а затим ризикујемо и да западнемо у униније из осећања безвредности. Тако, упозоравају светитељи, монах, који живи у општежитељном манастиру, може читати књиге о отшелништву и маштати о пустињском животу. Други пак монах, који живи у пустињи, може читати о смирењу браће у општежићу и смућивати себе мислима о преузвишености живота међу братијом. Циљ лукавога је исти и тамо и тамо – да у човеку посеје незадовољство сопственим начином живота и да га помери са тог места. Једанпут помислима прогоњени даље излаже себе ризику да више нигде не нађе спокој и да се безвољно потуца са места на место. Што се тиче мирјана, схема је иста. Они читају монашке књиге, маштају о вођењу светачког живота далеко од градске вреве и… стварају проблеме и себи и другима без икакве потребе. Жене не желе да стоје крај шпорета и да деле брачну постељу. Мужеви маштају да напусте посао и да обуку мантију. И једни и други потајно мрзе све што их окружује, а то ни изблиза не личи на истински духовни живот.

Закључак: треба читати само оно што се може применити у пракси. Реални проблем нашег црквеног живота јесте озбиљан дефицит књига написаних за мирјане, о мирјанима и о њиховој свакодневној духовној проблематици. Али дефицит за дефицит, а хладна глава за хладну главу. У Пушкиново време Свети Филарет (Дроздов) је у преписци и вербално ућуткивао неке који нису били у стању да схвате да 19. век није 5. век, а да предграђе Москве није Тиваида или Египатска пустиња. Два су века прошла, а потреба за доказивањем тога није нестала.

„Није тешко спасити се, али је мудро“ – говорио је преподобни Кукша Одески. У тој краткој фрази лежи велика сила. Спасење се достиже не толико улагањем вансебних напора, колико дозираним напорима у правом смеру. Кључне речи су „прави смер“, због тога што пуно снаге која је упразно бачена не даје никаквог ефекта. Сви ми имамо потребу за трезвеношћу. Не у смислу апстиненције од алкохола (што је исто тако умесно и пожељно), већ у смислу трезвеног погледа на свет и себе у њему. За ту трезвеност се моли свештеник одмах након освећења Дарова. Он се моли да Велике и Свете Тајне буду људима на „трезвеност душе“. То је толико важно да је чак и молитва за отпуштење грехова стављена после молитве за трезвеност. А изгледа као да се опраштање грехова највише жели. Не. Супротност трезвености је прелест. Све у свему, то је такво стање ума при којем човек признаје лаж за истину и вара се у оном главном. Човек може да буде уверен у своју светост, у исправност свог пута, у непогрешивост свог начина размишљања итд. Тада ће он ићи кроз живот као локомотива по шинама и биће немогуће зауставити га или присилити да скрене са тог пута. Управо такве једне несавитљиве чврстине почетник и треба да се чува. Човек треба да очврсне и добије убрзање на изабраном путу тек након стицања искуства, искуственог смирења и превазилажења неминовних грешака.

Не живи само у ишчекивању смака света и не тражи у људима савршену светост која одликује само Господа; уколико подносиш увреде од стране људи немој своју љутњу да преносиш на Цркву; не преноси сплетке и не интересуј се за гласине. Учи и размишљај, упознај црквени живот кроз корисну књигу и Литургију. Никуд не жури. Спољашње услове живота не мењај револуционарном одлучношћу, јер ће се све спољашње изменити у зависности од унутрашњих промена. Наоружај се стрпљењем и у себи развијај овоземаљску издржљивост. Шта смо још заборавили? Сигурно много речи није изговорено и мудри ће изреченом вероватно нешто додати или га оповргнути. Подсетимо се на крају овог разговора још једне светоотачке заповести: „Потруди се да разумеш време“.

Различита времена захтевају од хришћана различите напоре. И ми као разуздани и самовољни подвижници не чинимо шта желимо, већ смо као синови Цркве обавезни да радимо оно што Црква очекује од нас. Постоје времена тихих и тајних молитава и времена храброг исповедања ако су те разоткрили. Постоје (тачније – постојала су) времена масовног подвижништва и аксетизма. Постоје времена спољашњег благостања које нам Бог дарује како би се припремили за предстојеће невоље и позабавили исцељењем унутрашњих болести црквеног живота. Монаштво, породица, образовање. Дешава се да је свака од ових појава у цвату или у опадању. Каква је ситуација данас? Каква је општа позадина приче? Ми нећемо давати одговоре на ово питање, због тога што је задатак разумевања времена упућен свима. Како ко буде разумео време, тако ће у њему и живети. Различити одговори рађају различите обрасце понашања. Један ће пожелети да се пресели из града у село, а други ће отићи и уписати теологију. Један ће се уплашити женидбе, а други ће, напротив, и своју децу изродити и сироче из сиротишта усвојити. Неко ће пожелети да побегне на Запад, а неко ће, обрнуто, почети да размишља о мисионарском раду на Истоку. Одговори ће бити различити, а суд о њима ће изнети Господ. Не прејудицирајући Његов суд, само ћемо поновити оно питање које је у исти мах и задатак: „Потруди се да разумеш време“. И због тога што смо утрошили одређено време и одређену количину речи на то како да неофит не напусти Цркву, покушаћемо да утрошимо време и снагу и на следећу тему која органски произилази из прве. Наиме, шта ми у Цркви можемо радити и чиме се у њој бавити? Како да пронађемо своје место у тој својеврсној Нојевој барци, где је тако много најразличитијих живих бића – месоједа и биљоједа, великих и малих, толико различитих и који не личе на остале, окупљених под једним кровом осећајем заједничке опасности и са заједничком жељом – да се спасу.

Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“. Све је на свом месту и све је како треба. Било би пожељно да се и у Цркви осећамо као кључ у брави, али ово питање захтева неки посебан разговор.

Протојереј Андреј Ткачов

Share this post


Link to post
Share on other sites

193704.b.jpg

 

Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво. Мужеви не разговарају са женама, а жене – с мужевима. Немају времена. А немају ни о чему (ма како страшно то звучало). Деца и родитељи не деле новости једни с другима. Свештеници ретко разговарају на теме молитве, служења и заповести. И у овом царству све већег отуђења и погружавања у непотребност довољно је да човек каже баналност, па да она зазвучи као гром посред ведрог неба. Треба се дружити. Али не треба општити у смислу «чешања језика» или «приче о овоме и о ономе». И не у смислу «оговарања одсутног ближњег». Треба општити онако као што је Павле написао Јеврејима: «И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубављи и добрим делима. Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судњи» (Јевр. 10, 24-25).

 

Да ли примећујете како се овај дан ближи? Ја, иако сам слеп као кртица, видим. Посебно кад изнова читам посмртна завештања Нила Мироточивог. Он каже да је среброљубље претеча Антихриста. Среброљубље је дух који се танано разлива и прониче дубоко у помисли, а кад проникне, формира поглед на свет и цео живот. Нема сумње да се овакав антидуховни рад марљиво одвија и да успешно напредује у мноштву душа. Он се не види због грубе завесе тела, али се открива у разговорима и понашању. Просто је глупо плашити се електронских печата у ситуацији кад се на дух свакодневно стављају печати, а ми то не осећамо. Једноставност у свакодневном животу, несебичност, умеће давања и дељења јесу деца духа који је супротан среброљубљу. Док постоје ове особине – може се живети. А ако нестану хлеб ће постати неукусан и вода ће престати да гаси жеђ.

 

Дакле, онај дан се приближава и треба да саветујемо једни друге, подстичући се међусобно на љубав и добра дела. А шта се још види? Види се да смо ми – људи – постали ужурбани и немирни као пали духови. Они немају мира и код нас је метеж у нама и јурњава споља. И таштина нам не смета да живимо, већ сами урањамо у таштину да не бисмо чули глас савести. Таштином се спасавамо, ма како апсурдно то звучало. «Спасавамо се» од јединог потребног. И таштина је потребна грешнику као хладни расол ујутру ономе ко је јуче заборавио меру за трпезом. Људи улажу напоре ради таштине људске стихије, каже преподобни Нил и година лети као месец дана. Месец лети као недеља; недеља као дан, а дан као сат. Да ли то видите? Видите. Чак ни не сумњам у то. Сви примећују да се време убрзава. Дакле, треба да запажамо да долази онај дан и да поучавамо једни друге.

 

Нил каже и да је завист Антихристов печат на човековом срцу. Завист глупака преплављује тргове немирним гомилама. Хладна завист окорелих ниткова руководи глупом завишћу «демократских» гомила. И ево: «Тамо је цела земља/ Преплављена/ Убиствима и немирима/ пожарима и пљачкама» (Крилов. Писац и разбојник) Овај пожар безумља наметнут је «пиром слободе». Неки желе да га обилато рашире као што се несавесни сифилитичар не стиди да дели болест са здравим људима кроз блуд. И ако код вас дођу гласноговорници демонске «истине и правде», они ће доћи да распале у вама завист и незадовољство, онда знајте – у случају да се сложите с проповедницима, одмах ћете се наћи на списковима за стрељање. Демони не воле оне који им се препуштају. Користе их с презиром. Пре него што дође онај дан безумље зависти и незадовољства ће можда обузети читаве континенте, али се и данас чују и јуче су се чули гласови «Хоћу ово као што он има,» «Зашто они имају, а ми немамо» и друго. Стога треба да хладимо једни друге речима истине и здравог разума.

 

Али о чему да причамо кад се нађемо и окупимо? Покушајте да разговарате о Господу. «Сваки од вас има псалам, има науку, има језик, има откривење, има казивање; а све да бива на поправљање» (1 Кор. 14, 26). Покушајте да научите да говорите о Господу без варања и не скрећући у сентименталност. Јер, имате неко духовно искуство! Није могуће да га немате ако сте хришћани. Управо њега делите једни с другима опрезно, бирајући речи. Јер се серафими у Исаијином виђењу плаше Господа и закриљују лица и ноге. (В. Ис. 6, 1-7) Али они Га воле и слатко им је да говоре о Њему. Зато серафими кличу једни другима: «Свет, Свет, Свет је Господ Саваот! Сва земља је пуна славе Његове». Видите – они чак не поју Богу, већ «кличу једни другима», односно говоре једни другима о Господу. Тако и људи треба да поступају. Покажите ми људе који говоре о истини и рећи ћу вам да ће их на дан страха и погибељи покрити Онај о Којем су са страхом говорили за време мира.

 

«Зато одбaците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди једни другом“ (Еф. 4, 25). Говорити лаж не значи обавезно само хвалити устајалу робу или гурати у невољу ближњег у користољубивом циљу. Говорити лаж значи хвалити привидне вредности: величати лукавство, уздизати грубу снагу, опевати некажњени разврат, клањати се новцу и успеху. Све то и много тога другог је права лаж у којој човечанство плива као риба у сланој води. Они који говоре о привидном и ономе што промиче лажу једни другима, уверавајући себе у снагу онога што је осуђено на огањ и у лепоту онога што је у суштини ружно. Зато апостол каже: «одбацивши лаж, говорите истину». А ако не можеш да говориш истину, ако не можеш да прославиш Бога без примесе варања и чистим устима – ћути. И то је велика ствар чија је вредност многима од нас сасвим непозната.

Заменимо онда и ми разговор ћутањем и размислимо о ономе што је већ речено.

 

Радонеж

Са руског Марина Тодић

24 / 12 / 2014

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/76072.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто је добро да муж мирише на ветар а жена на кућу?

 

5620202.jpg

Пише: Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац

 

Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет

 

Будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. На жалост, ову елементарну ствар разуме веома мали број људи
 
Зар је мушкарац створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно велики), а у осталом да ћутке стоји по страни?
 
„Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“ - девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда
 
Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију
 
        ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. При том не било која револуција, већ јеванђељска.
 
        Јеванђељска револуција у свести.
 
        Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.
 
        Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.
 
        Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.
 
        Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.
 
        Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.
 
        То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.
 
        Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.
 
         „Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.
 
        Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.
 
        Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.
 
        Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).
 
        И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.
 
        Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!
 
        Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир, -  мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда - детету“.
 
        То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо“.
 
        А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.
 
        Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.
 
        Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.
 
        Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље. 
 
        Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.
 
        Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно - господарско?
 
        Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?
 
         „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.
 
        Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.
 
        Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.
 
        Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију. 
 
        Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.
 
        Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).
 
        Превела Ксенија Трајковић
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Баш сам размишљао да јуче ово поставим,али ето, Јуан се потрудио...

 

Претпостављам да ће већини ово бити материјал за спрдњу , шта знам има неких добрих делова, али и ригидних ставова...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овај текст је, по мени, фантастичан! Потврђује многе моје ставове и размишљања!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мушкарац треба да буде домаћин, да мирише на природно!

 

Што се жена тиче, пошто им је у опису посла да не излазе из куће, није ни битно како ће да миришу.

 

Жели да постанеш сенка свог мужа

 

Тачно ми оваква жена треба кад одем у кафану.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gospodin Andrej deluje kao da kuka na svoj status mlakonje i papučića, koji projektuije na ostale muškarce,misleći da su svi kao on. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Текст ми се не свиђа, овде се не ставља на прво место љубав, већ јерархија. Јесам противник тога да жена буде главна у кући, као да се родитељи мешају у живот нововенчаних, али текст је благо шовинистички окренут према женама, тако да он ништа не мења. Не удара у срж.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово "мирише на ветар" ми је мало неумесно :)))

 

Мислим да кроз мушко-женске односе не треба гледати јерархиски као што рече Марко, него једно друго треба да допуњују. Сви смо различити људи и имамо разне таланте и могућности, па постоје жене које су "јаче" и боље у неким стварима од својих супружника, па зар због тога што је жена, не треба да ради неке послове, ако је у могућности и то боље ради. И мислим да то не треба гледати док год је брак срећан и складан.

Мислим да су жене много запостављене, а заиста је на њима темељ куће. Да није било жена које су највише одржале веру у Србији, били би сада на нивоу статистичке грешке. А да не причамо о томе како жена у Цркви нема никакву улогу (у реалности, не у књигама и причама). Колико жена свршених теолога има неки посао, улогу у Цркви као што то многи мушки теолози имају? Јесте да не могу бити у клиру, али зато могу предавати, држати веронауку при црквама, радити у патријаршији, при епархијама, на разним пројектима... али на жалост њих скоро нигде нема, па се по некада питам, зашто уопште дозвољавају женама да упишу теологију.

Са друге стране и код неких жена је постала мода за неким правима, запеле за њих, а многе ни не знају шта хоће. Можда је то због тога што на неки начин хоће да изађу из "сенке" па у том заносу, мало и претерају.

Мужу и жени када живе у љубави и Хришћански, не требају никаква права, сенке, питање ко је главни...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нисам знао да ветар мирише.

 

 

 

Морам да предложим овим капиталистима што производе парфеме да за наше тржиште направе нови "kitchen perfume- for Orthodox women"

 

Stay Orthodox- use kitchen perfume

 

 

Остаје нам после да се договримо око врста парфема. За време поста посебан парфем са аромом посне кухиње... итд...

 

Па нека муж ветропир после посумња да нису цео дан провеле у кухињи.

 

 

Ваљда дају неки проклети долар за ту униклатну идеју. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ђовани Гагић,
      Има много разбацаних тема о професору Милу Ломпару на форуму, овде ће бити све о њему на једној теми.

      12. септембар 2013.
       
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       
    • Од Милан Ракић,
      Драги наши!
      Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
      Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...