Jump to content
Anette

Богословље протојереја Андреја Ткачова

Rate this topic

Recommended Posts

ПОМИСЛИ

                       286501.p.jpg

    

 

Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.

Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?

Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?

Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.

У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:

„Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)

Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.

Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.

„А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).

„Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.

Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.

Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.

Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:

„Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.

Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).

„Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.

Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

БАШ ТО...

 
287128.p.jpg
    

 

Плодотворан труд рађа завист. Завист или ставља човеку у руку камен (као Кајину), или присиљава на писање клевети, или... Или покреће човека на такмичарски дух. Ја, вели човек, сам то могу. Познато је да је мисионарска делатност Златоуста рађала, поред народног одушевљења, и љуту завист код неколицине високих клирика. И, док су једни желели да спале Јована, други су настојали да му подражавају. Не из љубави према проповеди као таквој, већ из зависти. Али ипак...

Патрологија аве Миње садржи у свом прилогу делима самог Јована много дела „псеудо Јована“. Тематски и стилски су врло слични, али то није оригинал. Очигледно је да нису само један или двојица, већ више црквених делатеља мислили: Исто то могу и ја. Ништа посебно он (Златоусти) не ради. Сада ћу се сам позабавити тумачењима и „превазићи“ га. И у тој такмичарској делатности било је нечег доброг. По крајњој мери, апостол Павле налази у себи снаге да хвали делатност сличних зависника. Ево, он пише у посланици Филипљанима: „Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану Јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа.“ (Фил. 1:15-19)

Просто и генијално! Успеси Павла у проповеди разбудили су и побудили многе. И неки су, са добрим намерама, постали настављачи Павловог дела, а други из зависти. Али је апостол био рад и једнима и другима. Лажно или искрено, али име Христово је било на устима многих и „благоуханије познања Господа“ ширило се на све стране света. Похвалићемо Павлову великодушност. Оценићемо висину мисли. Дивићемо се несебичности и умећу да се из ништавног извуче нешто велико. Велики је човек који завистнике побуђује на такмичење; који их наводи да оставе лењост, да се упашу и изађу да раде, уз речи: Зар сам ја гори? Тако се умножавају праведници и шири се сфера црквеног живота. Што се тиче тајних и трулих мотива, то (сматра Павле) није наша ствар. На крају крајева, и поезија зна за тајну да цвеће може ницати из блата: „Када бисте знали из каквог блата ниче цвеће, не познајући стида“.

Слично је било и са светим Јованом Кронштатским. Био је окружен искреном љубављу милиона простих људи, а такође и нездравим поштовањем од стране егзалтираних „јованита“. Свештенство му се дивило, односило се према њему са страхопоштовањем и учило је од њега. Али, истини за вољу, подједнако му је завидело и сумњало у њега. Једни су говорили: можеш мислити. По чему је тако посебан? Он као и ми служи, проповеда, врши молебне и требе. Једноставно свештеник као и сви. На неки начин су били у праву. У арсеналу оца Јована није било ништа што други свештеници нису имали. Требник и служебник, кропило и крст, Јеванђеље и Апостол. Разлика је у томе што су ревност и ватреност оца Јована претварали свакодневни изглед његовог духовног оружја у кључ за отварање Небеса, док се код других то није догодило. Други су се, напротив, бодрили да подражавају и...брзо изгарали. Свако може да почне, али да носи крст од краја, не може свако. Појавио се чак и израз „кронштадити“. Овај израз се односио на свештенике, који су озбиљно схватили подражавање сверуском молитвенику, и који су ризиковали да се уморе или повреде од труда који није био према њиховим снагама. Ипак, овако или онако, лик Јована Илича Сергејева променио је климу међу руским свештенством и отворио такве потенцијалне могућности обичног белог свештенства, о којима нико није ни сањао. Све је то пратила скепса једних, критика или подсмех других, слабо и само спољашње подражавање трећих, али, наравно, и успешни подвиг четвртих. Било је свега.

Треба да усвојимо Павлову мисао. Треба се трудити тако, да на твоју њиву изађу и други радници. Једни ће изаћи да дају свој допринос општем делу. Други ће изаћи да би теби показали. Али то није важно. „Ма како да проповедају Христа, лажно или искрено, ја се томе радујем и радоваћу се“. Завист, на тај начин, може да одигра помало необичну и свету улогу; да се сублимира у подвиг подражавања. А Бог ће потом сам све ставити на своје место. Тај механизам је потпуно природан. Завидиш слави неког спортисте? – Пролиј исто толико зноја на тренинзима, и још више пролиј. Завидиш слави научника? – Сазнај колико је времена и снаге он дао науци, често на уштрб личног живота и слободног времена. Завидиш туђем породичном животу? – Откриј њихове тајне. У духовном животу су исти принципи, само је предмет труда другачији. На тај начин завист, ову кајинову страст; ово унутрашње жариште, које потиче од самог сатане; ову муку због туђег успеха, могуће је претворити у извор енергије за корисни труд. Није познато, можда се током рада душа исцели, задобије непроцењиво искуство, и ослободи се од првобитних гордих мотива?

Узгред, Григорије Богослов, опраштајући се са паством у Константинопољу, питао је наглас: Какав треба да буде мој следбеник? И сам је одговарао: нека буде достојан зависти, пре него осуде.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА ПОСЛЕДЊЕ ЛИТУРГИЈЕ

 
 

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

 

Фото: Православие.ruФото: Православие.ru
    

 

Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

***

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

***

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух правобнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

***

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ ИДЕЈА ОЦА

 
290045.p.jpg
    

 

Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.

Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.

Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.

Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.

То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.

Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.

Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.

Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.

А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.

Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.

Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.

Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.

Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.

Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.

Отац је главни кад је вера у питању.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/112598.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

СТАРОСТ

 
290414.p.jpg
    

 

Све може почети врло просто. Просто до изненађења.

На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.

Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.

Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.

Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.

„Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.

Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стид, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њом треба разговарати.

Ти јој, на пример, говориш:

– Здраво (не називајући је по имену).

Она одговара:

– Здраво (и збуњено се осмехује).

Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.

– Не смета ти ако пређем на „ти“?

– У реду је.

Даље питаш:

– Сама си?

Упитно те посматра. Ћути.

Настављаш:

– Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.

Одговара:

– Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.

Узвраћаш јој:

– Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).

Онда се одједном сетиш:

– А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.

Старост говори:

– Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...

Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:

– Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.

Потврдно клима главом:

– Да, да. Тако је. Све је баш тако.

Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.

– Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?

– Где обично живиш?

– Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?

– Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)

– За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.

– Људи.... да носиш... и мене?

– Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.

– Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Да ли би могла...

Није јој било потребно да ме саслуша до краја.

– Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.

На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.

Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.

– Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.

Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, да се интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.

– Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.

Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.

Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.

Сви желе да, као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини узврате осмехом. Свима. Па и старости.

Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је засијала међу нама.

– Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.

Нисам могао, а да је не замолим да остане.

– Сада одлазим. Али ћу те повремено посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.

Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:

– Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.

Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕБЕСНА ВОЈСКА

291327.p.jpg

Небески становници заиста јесу војска.

Изгубљени Рај је био врт. Када на мирном небу сија добро сунце, можемо замислити како се налазимо негде налик на тај Рај. Ако у сенци дрвећа можемо да прилегнемо; ако у гранама истог тог дрвећа, птичјим језиком нешто шапућу и цвркућу пернате животиње. Ако си здрав и обезбеђен, добар ветар, а не ужас њише твоје гране. Ако у рукама имаш добру књигу, или су ти у суседству драги људи. Али то није једино подобије Раја.

Војска на паради, ма како чудно звучало, говори нешто о стварности невидљивог света.

Житељи духовног света по нечему личе на студенте, који нису отишли на предавања, него одмарају на ливади у кампусу. Како нам је откривено, они и јесу војска и Господ, Коме служе, је Бог небесне војске. Јеврејски ̶ Саваот.

Поредак, и знање свог сопственог места у хијерархији, одсуство порива да се заузме туђе место, лични успех, општа усклађеност су карактеристике анђеоских чинова. Спасени људи се, у меру која им је доступна, уподобљавају овој Небесној гвардији.

Никако не умањујући лепоту мирног живота; ни у чему не сумњајући у неопходност да цео свет, без изузетка, прекује мачеве у раонике и копља у српове, ипак се треба чувати од оне мешавине слабости, кукавичлука и неваспитања, која се из неког разлога назива пацифизам. За сада је мач у плуг прековао само лик на скулптури Јевгенија Вучетича. Остали се наоружавају. Пацифизам је добар. Кукавичлук је лош. А духовни живот великих људи, који не би ни муву наљутили, а медведе хране из руке, у суштини представља праву борбу без предаха, током читавог живота.

Неки, пак, светитељи, „праве изузетке у шаблону“, и представљају истинску војску у сваком смислу, духовном и примењеном.

Свети Нестор Солунски молио је за благослов светог Димитрија, за бој са непобедивим борцем по имену Лиј. Овај је, ради забаве императора и масе набијао са моста на колац своје супарнике. Често су то били хришћани. Нестор се разгорео жељом да смири ово празновање грубе силе и безакоња. Победио је. Лија је смрт пронашла исто онако набијеног на колац. Нестор је мучеништвом платио победу.

Јулијан Отступник је за кратак период измучио Цркву више, него сви предходни мучитељи заједно. Христа је овај цар доживљавао као личног непријатеља. Многи су се молили ватреним молитвама да се Црква ослободи овог ђавоподобног, лукавог човека. Молио се и Василије Велики. Мученик Меркурије се, молитвама Василија, са небеса (!) умешао у битку са персијанцима, коју је водио Јулијан. Цара је небески ратник на смрт исекао. Одакле је дошла смрт, није схватио. На крају је песницама упереним у небо рекао: Победио си, Галилејче!

Борис и Глеб, који су задобили славу Божију кроз покорно проливање своје невине крви и одбијањем братоубиства, умешали су се у земаљске битке. Александар Невски је у бици са швеђанима од њих добио помоћ и благослов.

Спиридон Тримитунски је потапао непријатељске бродове, који су ишли да пљачкају Крф.

Житељи Солуна су много пута видели великомученика Димитрија на зидинама свог града током опсаде или боја.

Никола Можајски се са разлогом представља са мачом у десној руци.

Није без разлога на коњу са копљем и свети Георгије.

Старији брат Јована Богослова, Јаков (код католика Сан-Јаго) у своје време је духовно началствовао ослобођење Иберијског полуоства од муслимана. За то је добио име „Матоморо“, то јест, „уништитељ мавара“. Видела га је војска не као рибара, већ као наоружаног војника.

Оваквих примера је прилично много. Они не претварају рат у празник. Никако. Али они везују Небо у слави са страдалном земљом. Уносе у нашу неизбежну горчину сладост своје помоћи, неочекиване и парадоксалне.

А ми свесно, ништа не говоримо о Старозаветним временима, јер како каже Павле у посланици Јеврејима, нећемо имати времена да говоримо о Вараку, Девори, Јефтају, Самсону, Давиду и другима. Међу славним делима које су они учинили, говори се да су они „побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске..“ (Јевр.11:33-34) Као што видимо, војним речником, овај пасус је о најбољим људима света испуњен је епитетима.

Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца.

Не желим рат, не позивам на рат и не хвалим различите начине избацивања утробе ближњем. Али рат ми изгледа као вечита претња за крхку, овоземаљску, људску кућицу. Вечна претња због страсти, које кидају срца становника те крхке кућице. Желим само да подсетим, да светитељи нису пацифисти у том јефтином смислу, које преовладава. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Светитељи могу притећи незаштићеном у помоћ. Могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Да смирење дође са неба, и смирити се физички. Осетно. Све се то дешавало много пута у историји. Стотите пута, ако и не и хиљаде.

Нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше сујетне дане.

Према вери, све према вери....

Радонеж

18 / 05 / 2018

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

                               Ju%C5%A1manova8.jpg&size=500

Jedni je traže, drugi se plaše nje. Za prve je ona vazduh, a za druge sud. Ona je retka gošća u našim domovima, ali bez nje duša ne može da sazri i da odraste. Svoj sopstveni glas možemo čuti samo u njoj. Govorimo o tišini.

U godinama kad je sunce svetlelo jače i kad su boje života, čak i u bljuzgavom proleću ili u hladnoj jeseni, izgledale sočnije nego sad, ukratko – u detinjstvu, u svim novinama i časopisima svako malo su objavljivane rubrike pod nazivom „Njihovi običaji“. Jasno se sećam da je jednom u takvoj rubrici objavljen članak o tome kako se na tokijskim ulicama prepunim smoga prodaje kiseonik. Ljudi prilaze automatima, isto kao mi, po navici ubacuju novčić i dobijaju pravo – ne na čašu gaziranog napitka, već na udah čistog vazduha. Dalje je bilo reči o tome da se Meksiko, Njujork, Tokio i niz drugih gradova guše u izduvnim gasovima i fabričkom dimu, o tome kako ljudi na Zapadu danas kupuju ono što su svi ranije mogli da koriste besplatno i u neograničenim količinama.

Mnogo vode je proteklo od tada. Njihovi običaji su postali naši. I mi se gušimo, iako još ne kupujemo svež vazduh.

Onu crticu sam zapamtio zato što se u njoj jasno vidi tendencija našeg života – deficit običnog, nedostatak onoga bez čega život postaje nemoguć. 

Bez prijateljstva, ljubavi i opštenja se ne može preživeti. Ako smo naučili da se snalazimo bez toga, to još uvek nije život, već tavorenje. Milioni ljudi bi se osušili bez ljubavi, na stotine hiljada ne poznaju obično i pravo prijateljstvo, na hiljade je vezalo omču ili skočilo sa balkona zato što nisu imali nešto s nekim da podele – nije bilo opštenja. 

Opštenje je samo primer. Ali nije to ono što nas sad zanima. Zanimaju nas tišina i samoća.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako od zrna raste klas dobro mogu da zamisle, ali ne mogu dobro da shvate čak ni biolozi s titulama. A ličnost raste u tišini i samoći. No kod nas nema ni tišine ni samoće. Samo buka i vreva, samo zveckanje i tandrkanje.

Bučni praznici su naličje očajanja. Pokušaj čoveka da se uklopi u gomilu ljudi koji se vesele je najgora vrsta bekstva od samog sebe. Najgora je zato što je bezuspešna. Čovek će svejedno stići samog sebe. Svejedno je da li će to biti u bolničkoj postelji ili pokraj razbijenog korita. 

Ličnost nema gde i kad da raste. Šablon, standard, razmena za zadovoljstvo. Nije čudo što nije najbolje vreme za Hristovu veru. Judejci i muslimani veruju svi zajedno, u zajednici, kao narod. Hrišćani ispovedaju veru Saborne Crkve, ali u nju urastaju pojedinačno. Crkva kao zajednica se sastoji od neponovljivih ličnosti koje se ni u čemu ne mogu rastvoriti. Jevanđelje se obraća skrivenim dubinama svakog pojedinca. Od toga koliko je uzorana zemlja srca, koliko je na njoj korova, zavisi da li će proklijati seme.  

Naši orači iz narodnih pesama u dečjim knjižicama se prikazuju kako rasipaju zrno širokim i štedrim gestom. Isto tako štedro zalivamo svoje travnjake i bašte. A na Istoku, gde ima malo vode, ne lije se po trgovima. Creva se povlače duž žbunova ili drveća. Voda se ne proliva, već se škrto i precizno kapa na koren biljke. To je ličnosni pristup. Bog nas uredno poji živom vodom i zanima se za svakog od nas pojedinačno. A nas mnogo ne zanimaju ni Bog, ni mi sami. Zato što ne poznajemo sebe, a Boga se ne sećamo. Ogluveli smo od vreve kao od bombardovanja.

Želim da govorim o tišini i o stvaralačkoj samoći, o onim odajama gde se može kupiti pola sata mira za važne misli. 

Fantazirajmo malo. Zamislite da nailazite na ulici na butik iznad čijih vrata je napisano: „Pola sata tišine. Vreme koje rađa večnost“. Tekst može varirati. Kupujete kartu, ulazite, i po prvi put počinjete da razmišljate o onome o čemu do sada niste imali prilike da razmišljate.

Naravno, apsolutna tišina ne postoji. Uvek je tu kucanje sata, buka kola s druge strane prozora. Napokon, tu je i kucanje srca u grudnom košu. Ali čak i relativna tišina budi u čoveku uspavane misli. Zbog straha od njih čovek se uvek plašio i plašiće se tišine. Ali mi smo ušli. Nismo kukavice. Koga ćemo sresti?

Prvo će nas preplaviti nedavni utisci, lica, slovesna buka i ostalo. Oni će se topiti kao pena u kadi. Treba prosto pričekati da to prođe. Zatim, možda se ništa neće desiti dok ne prođe pola sata. Onako, nečeg ćemo se setiti, o nečemu ćemo razmisliti. Naslage starudije u nama su previše velike da bismo videli tirkiz od prvog pokušaja. Ali čak i posle ovakvog prvog, relativno jalovog iskustva ćutanja, čovek će, ako dospe na fudbalsku utakmicu, biti zapanjen, a možda će se i potresti zbog kontrasta. Još se ništa u duši nije pokrenulo, ali će šarolika gomila objedinjena osećajem besmislenog i bezumnog jedinstva već početi da ga plaši. Mitinzi i demonstracije bi okupili mnogo manje ljudi kad bi ovim ljudima naredili da pola sata posede i poćute pre ovih događaja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sklanjati se od uzbuđene gomile je podjednako prirodno kao i ne prilaziti vulkanu iz kojeg se izliva lava. Ovde nema ni grama povoda za nadmenost. Mnogo je važnije nastaviti putovanje u zemlju relativne tišine i privremene samoće. Nije isključeno da kod vas vremenom mogu doći oni koji liče na vas ili koje ste nekad uvredili. Sve ono što se dešava u našem životu se za savest desilo „danas“. Čim svakodnevni utisci izblede savest će požuriti da nas podseti na mnoge stvari. Prevareni ljudi, neispunjena obećanja, teško kamenje velikih grešaka i sitan pesak taštine koji su ispunili mnogo vreća – sve će to početi da nam plovi u susret, lagano, ali nepovratno, kao šlep koji vuku burlaci.  

Čovek koji nepokretno sedi u samoći povremeno duboko uzdiše. Kratke svete reči poput „mama!“ ili „Gospodi, pomiluj!“ povremeno se miču na njegovim usnama. Ali, ne rađa se samo vera u tišini. Pod njenim pokrovom u um pokušavaju da proniknu najotrovnije misli. U tišini se najstrašnija hladnoća uvlači kroz uši i pokušava da dođe do srca.

A šta ste hteli? Da vera bude naivna i da je ništa ne iskušava? Ne. Do pobedničke „osane“ koja ne sumnja treba doći kroz najrazličitije prepreke. Najopasnije spavaju u nama i bude se u samoći. 

Zašto ljudi umiru tako zabrinuto i teško? Zašto ne usnu tiho, ne šalju za oproštaj osmehe i blagoslov? Ne govore „do viđenja“ i ne gledaju u daljinu s radosnom nadom. Tačnije, sve to postoji, ali verovatno više predstavlja redak izuzetak nego sveopšte pravilo. Odakle ovo krkljanje i agonija, prevrtanje u postelji i jogunjenje kao kod ptice koju je uhvatio grabljivac? 

Možda zbog ovoga, zbog nedostatka želje da se bave glavnim? Stalno je čovek nekako mislio da će stići. Živeo je u susedstvu sa čarobnom sobom, ali nijednom nije ušao u nju. Nije stigao. Zaboravio je. Nije uspeo.

Mislio je, piše koncept, a ono, neko mu je uzeo svesku. Ispostavilo se da je to bio kontrolni koji je dao direktor. Sad može da izgori od stida.

Posle ovakvih misli čovek ne želi da otvori novine ili uključi televizor. A ako ga uključe drugi, gleda ga bestrasno i besmisleno kao riba koja je doplivala do iluminatora podmornice. Istina, to ne traje dugo.

Iz knjige protojereja Andreja Tkačova „Da ne bi otišli“, Bernar, Beograd 2017.

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8774

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бездетни политиканти

Политички лидери савремене Европе су људи који немају порода. Поглед на свет савременог човека се дубински мења у корист егоизма. Људи се одричу порода и, може бити да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.

Јевреји су до разрушења другог Храма имали Велики Синедрион или Сангедрин. То је био виши судски орган, који је решавао најважнија животна питања народа. Све бесконачне ситнице су решавали мали судови на локалу, по градовима. До вишег суда долазила су само питања рата и мира, календара, богослужења, богохуљења, смртне казне... Број чланова већа је био непаран – 71 – како би се избегло нерешено стање када треба да се донесе пресуда о сложеном проблему. И пошто је задатак Синедриона био несвакидашњи и од животног значаја, тако су и захтеви за судије били изванредни.

                                                   bezdetni-a.jpg 

На пример, требало је знати све основне језике и наречја једне области, како на саслушањима не би било неопходно присуство преводилаца. Постојао је старосни цензус, а захтев је било и задовољавајуће здравствено стање. Несумњиво – добар глас у народу, подробно познавање Писма, чврсто држање Закона и остало. Испадао је збор умних стараца богатих искуством, чија памет није ослабила и које снага још није напустила. Старци, којима, по овоземаљским мерама, више ниша није потребно, већ их искључиво интересује праведно суђење, испуњење Закона, народна добробит и слава Божија.

Постојао је још један неопходан услова, а то је да чланови Синедриона нису могли бити без порода. Безбрачја у Израиљу није било. Искључујући малобројне случајеве, сви мушкарци су били ожењени. А имати деце или не, то није само ствар супружника, већ и Онога, Који децу даје. Библијско схватање није могло да створи ништа слично савременој фрази «направити децу». Деца су се добијала на дар, али се никако нису «правила». Ево најколоритнијег примера односа према овом деликатном питању: «А Рахиља видевши где не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај ми деце, или ћу умрети. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?» (Постање 30:1-2).

Тако, човек коме Бог није дао деце није могао бити члан Синедриона. Он није крив за то, али ипак не може имати ту дужност. И ево због чега: људи без порода су «сурови». Човек без деце, који је достигао треће доба, који није бдио над постељом сина, није у наручју држао своје унуке, није пристуствовао свадби своје ћерке, у принципу не може да асоцира окривљене са својом децом или унуцима. Они су за њега безнадежно далеки и туђи. Такав је смисао.

Може се, наравно, дискутовати о логици ове забране, али једино што данас у време слободе говора и умемо је да дискутујемо. Боље је дубље размислити, послушати ову необичну мисао. Човек увек поступа у складу са својим искуством. Тешко да ћемо у одређеним ситуацијама одбити да разликујемо, на пример, ратника од цивила, искусног човека од новајлије. У том смислу по животном искуству се разликује човек без деце од човека са потомством. Та разлика, у већини случајева, није на корист првих.

 

На пример, требало је знати све основне језике и наречја једне области, како на саслушањима не би било неопходно присуство преводилаца. Постојао је старосни цензус, а захтев је било и задовољавајуће здравствено стање. Несумњиво – добар глас у народу, подробно познавање Писма, чврсто држање Закона и остало. Испадао је збор умних стараца богатих искуством, чија памет није ослабила и које снага још није напустила. Старци, којима, по овоземаљским мерама, више ниша није потребно, већ их искључиво интересује праведно суђење, испуњење Закона, народна добробит и слава Божија.

Постојао је још један неопходан услова, а то је да чланови Синедриона нису могли бити без порода. Безбрачја у Израиљу није било. Искључујући малобројне случајеве, сви мушкарци су били ожењени. А имати деце или не, то није само ствар супружника, већ и Онога, Који децу даје. Библијско схватање није могло да створи ништа слично савременој фрази «направити децу». Деца су се добијала на дар, али се никако нису «правила». Ево најколоритнијег примера односа према овом деликатном питању: «А Рахиља видевши где не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај ми деце, или ћу умрети. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?» (Постање 30:1-2).

Тако, човек коме Бог није дао деце није могао бити члан Синедриона. Он није крив за то, али ипак не може имати ту дужност. И ево због чега: људи без порода су «сурови». Човек без деце, који је достигао треће доба, који није бдио над постељом сина, није у наручју држао своје унуке, није пристуствовао свадби своје ћерке, у принципу не може да асоцира окривљене са својом децом или унуцима. Они су за њега безнадежно далеки и туђи. Такав је смисао.

Може се, наравно, дискутовати о логици ове забране, али једино што данас у време слободе говора и умемо је да дискутујемо. Боље је дубље размислити, послушати ову необичну мисао. Човек увек поступа у складу са својим искуством. Тешко да ћемо у одређеним ситуацијама одбити да разликујемо, на пример, ратника од цивила, искусног човека од новајлије. У том смислу по животном искуству се разликује човек без деце од човека са потомством. Та разлика, у већини случајева, није на корист првих.

                                               bezdetni-b.jpg

Ако су људи без порода «сурови» чак и онда када желе да имају потомство, али им Бог не даје деце, шта онда рећи за оне, који се добровољно одричу од порода? Чиме још, осим себичности, осим жеље да «живе за себе», можемо објаснити одсуство деце, код оних који могу да их имају. Могу, али неће. Нечовечност се не приказује искључиво у црној хроници. Гађење од пуначких стомака, презир према пеленама, дечијем плачу је такође савремена форма варварства и нечовечности. И ако се можемо спорити око нечовечности људи без порода, нечовечност себичњака се не може довести у питање. Како је рекао «апостол» егоизма Сартр: «Пакао, то су други људи». Неопходност прилагођавања некоме, узимање у обзир нечијих интереса, делити свој комфор и лични простор са неким је неиздрживо за егоисту. «Ја», «мени», «моје», «имам» - то је срж лексикона егоисте и сходно томе његове психологије.

Вратимо се Синедриону. Може ли неко ко је опседнут собом судити другима, решавати њихову судбину? Зар то није смртно опасно? Зар вам намере јеврејских правника не изгледају савршено правилно? Притом, реч «богови», управо у множини, у Светом Писму означава «судије», оне који пресуђују у пословима других и утичу на њихове судбине. После Јединог Бога, Чија се власт не оспорава, постоје мали «богови», које ми данас пишемо малим словом. О томе говори 82. Псалам. Навешћемо одломак из њега као цитат: ''Бог стаде на сабору Божијем, усред богова изрече суд: Докле ћете судити неправо, и безбожницима гледати ко је ко? Судите убогоме и сироти, оног кога гоне и ништега правдајте.

Избављајте убогога и ништега, из руке безбожничке отимајте.'' Као што видимо, говори се о судијама, као о «боговима» с малим словом.

Јевреји данас немају Синедрион. Али то није поента. Поента је да ли смо се приближили истини, да ли смо дотакли њен нерв? Ако јесмо онда ће благодатне мисли бити неизбежне. Појашњена истина увек мења живот, чак и ако то није толико приметно, колико бисмо ми хтели да буде.

                                                    bezdetni-c.jpg

Као мост од историје и теорије ка реалности приметићемо следеће: лидери савремене Европе немају порода. Та тема је у последње време више пута покретана од стране разних новинара и блогера, на моје изненађење и тиху радост. Не радује ме то што они немају порода, већ то што се јавно мњење креће у здравом правцу оцене реалности. Погледајмо – на челу Немачке, Француске и Британије се налазе Меркелова, Макрон и Меј. Све троје су у браку и све троје немају порода. Немају деце ни премијери Италије, Шведске и Холандије. Истини за вољу, последњи – Марк Руте – је нежења. Без деце је и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, иако је ожењен. Тојест пред нама није усамљени случај, већ правило. То је веома видљиво, ако направимо поређење са западним политичарима из ближе прошлости. Ради се о правилу, које је опазила већа група међусобно неповезаних аналитичара и новинара.

Ствар је, разуме се, и у демографији, али не само у њој. Бит је у дубинској промени погледа на свет савременог човека. И ствар је у психологији људи који се одричу порода, као једној од врста психологије егоизма, тој мисаоној рак рани савременог човечанства. Суштина може бити и у томе, да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.

Мисли сам да су људи који се добровољно одричу порода склони суровости, моралној равнодушности више од оних којима нису страни крст и радост родитељства. И дубински ми је блиска мисао да су судије «богови» са малим словом. Сједињујући обе мисли добијамо формулу: судије без порода, а такође и владари, високи званичници, су «сурови богови». А како је то бити под влашћу «сурових богова», до детаља нам може испричати историја народа и цивилизација. Чак и синтагма «власт сурових богова» сама о себи говори довољно изражајно.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Bezdetni-politikanti/138081.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

КРИТЕРИЈУМИ БЕЗБЛАГОДАТНОСТИ

 
    Штета коју наносе различити црквени расколи је конкретна, нипошто није апстрактна. Безбожни ум је у свему, између осталог, и у потешкоћама црквеног живота, склон да види само границу власти и кретања новца. У ствари, штета услед црквених подела се не процењује у новцу и смањењу власти. Штета се процењује у благодати. Тачније, у њеном одсуству.
    Да ли се може проверити „благодатност“ појединца или групе верника? Тешко, али може. Појединац несумњиво живи у Духу ако испуњава заповести. Ако је човек кротак и благ према људима из околине, ако води молитвени живот, ако тежи ка сваком доброчинству, али не да би се показао, ако се клони таштине и више слуша него што прича, пред нама је благодатан човек. Наравно, ова својства се не завршавају горе наведеним особинама. Њихов списак се у значајној мери може продужити.
     Покушаји да се укратко наведу одлике праведника више пута су предузимане у Старом Завету. Прочитајте, на пример, четрнаести псалам. То је кратак списак животних правила за оне који желе да се „настане на гори светој Божијој“. Код пророка су ова својства још сажетија: „На кога ћу погледати?“ – пита Господ и Сам одговара: „Само на невољнога и на онога ко је скрушена духа и дрхће од Моје речи“ (Ис. 66: 2). Подједнако кратко о томе се говори и код пророка Михеја. „Показао ти је, човече, шта је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6: 8). Преподобни Силуан Атонски је сматрао да се, у принципу, по једној јединој заповести Божији човек може разликовати од формалног верника. Ова заповест је молитва за непријатеље. Ако ова молитва постоји – благодатан си. Ако је нема, у најбољем случају си на путу.
     Постоји сличан критеријум за оцену црквених заједница у смислу да ли с њима и у њима пребива Дух Утешитељ. Он је, као што је познато, „Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњега“ (Ис. 11: 2).
      На овом списку, који је изашао испод руке пророка, много тога се односи на различите врсте знања: разум, савет, знање, премудрост... Црква живи и ходи Духом, ако учи друге и себе, тражи дубоко знање (познавање), саветује се с прошлим вековима и савременим праведницима и богати се разумом. Све то огледа у постојању мреже школских установа, у издавачком раду и научној црквеној делатности, у искуственој светости (монаштву и старчеству) итд.
     И ако је у Цркви низак ниво наставе у средњим богословским школама и академијама, ако се не обавља научни рад, ако су досадне епархијске новине, ако се књиге не пишу и не издају, ако се не преводи, то је очигледан симптом умртвљености. О томе је написано: „Изгибе Мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).
     По овоме се, наравно, разликују епархија од епархије, регион од региона и парохија од парохије. Али постоји и општа слика. И што се тиче, на пример, украјинског раскола, очигледно је да у њему нема благодати.
 
     У самопроглашеном Кијевском патријархату и у аутокефалној Цркви уопште се не пишу књиге које иоле завређују пажњу. То је права пустиња црквене мисли. И кроз ову пустињу преварени парохијани иду већ више од двадесет година и умиру од жеђи. Да ли знате колико наука има у богословљу? Само проучавање Библије захтева познавање црквене археологије, херменевтике, црквене уметности и опште црквене историје, познавање старих и нових језика. Осим тога, постоје литургика, егзегетика и реторика, историја сопствене помесне Цркве, постоји пастирска психологија и још много других обавезних и факултативних предмета.

     Сасвим је природно претпоставити да ако све то постоји стварно, а не само на папиру, у образовним установама живот ври као извор минералне воде. Научничка корпорација пише, истражује и предаје. Омладина се напаја и наоружава знањима и одлучношћу да послужи Богу, развија своје таленте и укључује се у рад старије генерације. Теоретски – да. А у стварности влада потпуна тишина.
      Дајте ми да прочитам нешто занимљиво из литургике, што је изашло из пера богослова-аутокефалисте. Нема ничега. Добро. Дајте из догматског богословља. Нема ни овде. А из хомилетике? А из пастирског богословља? Па ничега нема. Нигде нема.
      Чиме се онда бавите?
     Одговориће нам: градимо независну Украјину. А ја ћу вам рећи: имитирате црквени живот. Јерес „украјинства“ вам је одузела снагу и исцрпела вас је. Јалови сте као утроба исцрпљена абортусима, која више на може да зачне. Учите по нашим уџбеницима иако свакодневно ритуално блатите Руску Цркву. Још дуго нећете имати своје уџбенике. Па ничега нећете имати, пошто сте одбацили знање (читај цитат из Осије). Чак и ваши монаси изгледају као да су се прерушили. Тако да се чини као да играју у филму, и сад ће завршити, пресвући ће се, одлепиће браде и отићи ће кући.   
     У расколу ништа није право осим крвожедних букача. Све сама јаловост и оскудица. А после тога (губитка знања) Бог одбацује свештенодејства и народ гине, то треба да знате. И то нису речи човека.
     Замирање богословске мисли у хришћанском народу је сигуран почетак његове погибије. Ни више, ни мање.
      Где је раскол нема богословља. И где нема богословља, постоји раскол. Тамо је одвајање од целог Тела, духовно труљење и смрт.
     У украјинском расколу нема богословља. То је чињеница! Црквени расколници у Украјини директно су криви за труљење земље у очигледној неплодности њеног тренутног стања и у томе што она нема перспективу. Криви су и за крв. Прво су криви унијати. То је уопште горак корен целе украјинске историје. А затим – аутокефалци и филаретовци. плус „наши“ који су се маскирали и притајили.
     То су политичари, а не молитвеници; интриганти, а не богослови, они и да пишу могу само на фејсбуку, и само о себи, а не о Истини. Лукавци и користољупци. Куда можете некога да доведете, завидљивци и вечите издајице?
    Укратко, ова благодатност и безблагодатност није нарочито скривена ствар. Човек само треба да се загледа и да размисли и помало ће се све испољити и неће се сакрити. Као што човек пре или касније међу људима препознаје лопова и лажљивца, тако и међу „црквама“ препознаје и познаје лопове и лажљивце, „телесне, који Духа немају“.

    П.С.
    Што се тиче руске црквене стварности присутан је други проблем. То је проблем преношења безбројних блага, која пастири добијају у школским установама, огромним масама простог народа, парохијана. Ако наши парохијани, које пастири буду учили, буду знали бар трећину онога што се будућим свештеницима предаје у богословским школама и на факултету, Русија ће бити религиозно најученија школа на свету.
      Али о томе треба говорити посебно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЗАБРАНЕ

 
               298268.p.jpg
    

 

Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата.

„Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао.

Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште.

Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено.

„Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“

Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају.

Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других.

То су забране зарад општег добра.

И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици.

Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас.

Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго.

Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства.

Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје.

Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?).

И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне.

Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик.

Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето.

Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили).

Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети.

Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити.

Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека.

Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону.

За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају.

Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране.

Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом.

Сада има много помоћника.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЛЕСТВИЦА НАДОЛЕ

 
                   300300.p.jpg
    

 

Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте. Исто тако се смењују дани, а зрелост долази после младости. И суштина је у томе што све у животу има своје време и свој сукцесиван рок. Свуда човек треба да причека, да потрпи, и да иде кораком, а не у скоковима.

Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему.

У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом.

Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник.

Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи.

Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже.

Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе.

Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје.

Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш.

Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови.

У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује.

Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже.

Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“

Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала.

Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду.

Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим.

А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен.

Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда!

То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести.

Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје.

Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера?

И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке.

А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији.

Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос.

Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје.

Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току.

Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона.

По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле.

Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос.

Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“

Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости.

Процените степен непријатељског успеха.

Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо.

А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе.

Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације.

Лествица која води надоле дошла је до овог ступња.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Свако има своју прошлост. Сваки грешник има будућност.“  

 Ево вам једно мало откровење: сваки човек може бити свет. 

Светитељи, заиста, имају прошлост. Свако од њих има своју. И, ако се човеку чини да је светост потпуна безгрешност, онда мало шта разуме. Безгрешан је само један Човек на свету. Њега тако и зову, Једини Безгрешни. Сви остали учествују у борби, стоје на ивици, и не знају своју будућност. 

Али је од изузетне важности да грешник има будућност. Човек је саздан као способан за светост. Као што се из било које тканине може направити мантија, од било ког комада воска направити свећа, тако и сваки, чини се, грешни човек, може се осветити, ако се приближи Богу. Он је чак призван на то: зато се освећујте и будите свети, јер сам ја свет. Тако је написано. 

То никако не значи да ће заличити на светог Николу, или светог Серафима. Напротив. То значи да он неће ни на кога личити. Светост се не може ставити под шаблон. Нема ни једног светитеља, који би са јувелирском прецизношћу ископирао неког другог. Ако нам делује другачије, значи да опет нисмо у току. 

Човек треба да буде испуњен Богом. Не апстрактном добротом, нити мекоћом и питомошћу, него управо Богом. При томе, по мери своје дубине. Унутрашња мера човекова може бити мала, као напрстак. Али ако је напрстак пун, то ће бити велика светост.  

Светост доказује постојање другог света и истину Јеванђеља.

Захваљујући светом Јеванђељу, из књиге, од „обичног“ текста настају плот и крв, дисање и молитва конкретног човека. Светитељи и јесу „оваплоћено Јеванђеље“. Сваки посебно се оваплоћује у један или неколико цитата. Сви заједно, сабор свих светитеља, оваплоћују Јеванђеље у целини.

 Можемо их молити: Пантелејмона за здравље, Николаја за помоћ на путу, Спиридона за решавање стамбених проблема. Зашто не молити? То су отворени и чисти извори. Срамно је и глупо да жедан не пије са тих извора. Али, волети светитеље треба не само за добар удео у нашем сујетном животу. Треба их волети јер постоје; за то што су радосно откровење о томе, какав може човек да буде. 

Светост је, на крају крајева, радост која је заменила сузе. Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући рукотворине своје. (Пс. 125:5-6). 
Протојереј Андреј Ткачов
http://www.pravoslavie.ru/srpska/print113612.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕПРИЈАТНЕ СТВАРИ

    

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

*

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

*

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.

*

Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.

То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“

То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.

*

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.

*

Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

*

Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

*

Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

*

Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Епископ бачки Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса; Еписко стобијски Давид: Охридска Архиепископија сједињује различите народе у Саборности Цркве; Проф. др Зоран Ранковић, декан ПБФ УБ: ПБФ је под духовним и канонским окриљем СПЦ.     Званична саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације у нашој земљи.   Уснуо у Господу Епископ ваљевски Милутин. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском обавештавамо јавност да се у ноћи, 30. марта 2020. године, два часа након поноћи, у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, упокојио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, после краће болести изазване корона вирусом. Нека му Господ подари Царство небеско и вечан покој!   Митрополит Порфирије о земљотресу у Загребу – Никада једно искушење не долази само.   У овом тренуту када се читав свет хвата у коштац са корона вирусом, Загреб је доживео и земљотрес. Колико је мени до сада познато нема пострадалих међу нашим верницима, али свакако постоје велика оштећења на зградама које поседује наша Митрополија, изјавио је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије.   Епархија сремска, као и друге епархије СПЦ, у овим данима великих искушења помаже верни народ: Средствима Епархијског правног одбора и Епархије сремске набављен је материјал за маске које су као свој прилог бесплатно сашиле раднице фирме „Вантекс ДОО“ из Шида. Први део заштитних маски који је до сада направљен, поделили су свештеници у Храму Светог оца Николаја у Шиду.   Пре 16 година, 17. марта 2004, догодило се највеће етничко насиље над Србима и неалбанским становништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је уследило после уласка међународних војних и цивилних снага. У три дана насиља прекинути су многи животи и уништен је велики део српског културног наслеђа на КиМ.   Преосвећени Владика Теодосије, служећи парастос погинулима у мартовском погрому, у манастиру Грачаница, је рекао: 17. марта нанета је рана нашем бићу!, и истакао да Божија благодет делује тамо где верни страдају, а да је једини пут, пут Христа!   НАТО агресија на СРЈ 1999. године – Дана 24. марта 2020, навршила се 21 година од агресије НАТО снага на Савезну Републику Југославију, у којој је за 78 дана погинуло између 1.200 и 3.000 људи.   Митрополија дабробосанска се брине о старијима — Православни центар за младе Митрополије дабробосанске „Свети Петар Сарајевски“ са благословом Митрополита дабробосанског Хризостома покренуо је акцију за помоћ лицима којима је забрањено цјелодневну кретање.   Велика акција Верског добротворног старатељства: У складу са мисијом Српске Православне Цркве, у овом веома тешком тренутку за све становнике Србије и света уопште, проистеклом услед деловања злоћудног корона вируса, Верско добротворно старатељство Архиепископије броградско-карловачке, покренуло је низ акција којима помаже најугроженије породице и појединце у Архиепископији и у другим епархијама Српске Православне Цркве.   У Рубрици Из посебног угла, читајте текст протојереја-ставрофора Василија Томића под насловом: Хришћанима и горе предстоји. Поводом осамдесет година заједнице у Тезеу — јединственом месту молитве и созерцања, Срећко Петровић пише о предавању које је, 16. марта 2020. године, одржао брат Ришар у парохијском дому Храма Светог Саве у Београду, говорећи о историји, духовности и мисији овог међухришћанског места молитве, сусрета и дружења.   Из овог броја издвајамо текст Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије корона вируса који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља"     Извор: Православље
    • By Логос
      Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори.      Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..."   И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић)   Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему   Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским.  Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић)   Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони       Извор: Светогорске стазе
    • By Ђовани Гагић
      Има много разбацаних тема о професору Милу Ломпару на форуму, овде ће бити све о њему на једној теми.

      12. септембар 2013.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...