Jump to content
Anette

Богословље протојереја Андреја Ткачова

Оцени ову тему

Recommended Posts

55755.p.jpg

Међу речима које је Спаситељ изговорио непосредно пре страдања, биле су и ове: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: ништа. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож... А они рекоше: Господе! Eво овде два ножа. А он им рече: доста је. (Лк. 22, 35-36, 38).

Изненађујe реч „доста“, изречена одмах након што су апостоли указали на два постојећа ножа. Стиче се утисак да је Христос говорио о нечем другом, а не о хладном оружју. Сличних случајева неразумевања у ​​Јеванђељу има доста. На пример, Христос говори ученицима да се чувају квасца фарисејског и садукејског, а они мисле да Господ говори о обичном хлебу у тренутку када они никакву храну немају код себе. „Хлеб“ и „нож“ нису само обични хлеб и нож, већ су они такође и имена генеричких, општих појмова као што су „храна“ и „оружје“. Може се рећи да је Јеврејину, када узноси захвалност пре јела, довољно да заблагодари само на хлебу. У овом случају ће сва храна, ма колико је било на столу, бити благословена. Хлеб је, у правом смислу те речи – глава свега, тј. не само једна од врста хране већ храна уопште.

А шта је онда нож?

Очито, Христос заповеда апостолима да се наоружају, користећи ту реч. Али они, по свој прилици, не разумеју Његове речи дубоко и потпуно, приписујући изречено обичном оружју. То да Христос нема у виду војничку оклопничку опрему, постаје јасно по Његовој реакцији: „Доста“ – која је слична речима: „Доста о томе“. Он је у Гетсиманији забранио да се користе овим ножевима којих има „доста“, што додатно инспирише на тражење духовног смисла речи о оружју.

Као прво, све што је речено на Тајној вечери, далеко превазилази речи које се односе само на конкретне учеснике опроштајне беседе. Христос пред Собом види даљи ток историје и Он зна шта очекује Њега, а шта Његове ученике. Он се обраћа Њима, али унапред зна да Његова реч неће утихнути током векова, већ да ће одјекивати столећима у свести милиона верника. Неке од речи које су зазвучале на Тајној вечери, као што су на пример: Узмите, једите, Ово је тело моје, одјекују на свакој литургији. Докле год се савршава Евхаристија, ове речи су и више него историјске. Оне су свеисторијске. Са истог становишта може се гледати и на речи о мачу.

Мач – то је реч Божија. О томе нам у више наврата говори апостол незнабожаца – Павле. И кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија (Еф. 6,17). И још ово: Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране (Јевр. 4,12).

Ако се ми сложимо са тим да је Господ гледао на апостоле и разговарао са њима, а видео све нас и обраћао се и нама такође, тј. ако ми прихватимо идеју да се под мачем подразумева реч, онда ће закључци доћи сами по себи.

Управо је ово један и јединствен закључак, који гласи отприлике овако: наоружавајте се правилним разумевањем Писма, не штедећи снаге и средстава. Што већу сличност са Гетсиманском ноћу приређујемо у својој земаљској стварности, тим више треба да нас интересује ово занимање. Управо ове речи је Господ рекао уочи страдања. Тада је у очекивању незамисливог злочина – убиства Праведника, не само ноћ напољу потамнела већ и сами ваздух историје.

Речи продај хаљину своју и купи мач могу да значе и то, да је стицање духовних знања повезано са трошковима и потешкоћама. Њих се не треба плашити чак ни ако се ради о продаји одеће! Опет висина јеванђелских захтева ужасава и позива на тугу.

Давид је у Псалмима у више наврата славио закон Господњи. Реч Божију је он називао слађом од меда и драгоценијом од злата и најфинијих драгуља. И од нас се очекује да стремимо сличној љубави. Ако речи Божије човеку нису скупе, онда је мало вероватно да ће он скинути са себе кошуљу зарад разумевања њиховог смисла. Он само треба да се осећа као човек, који посредством Писма стиче нешто што је много скупље од рубина или сафира.

Али, вратимо се на „мач“. Реч Божија је слатка као мед и драгоцена као злато. Међутим, она је такође и оштра и смртоносна за непријатеље, и опасна за оне који не умеју њоме да се служе. То јест, она се одликује свим оним што се може рећи и о оружју. Пошто је Христос не само Нови Законодавац већ и јединствени савршени Испунитељ Закона, Он нам и показује како да користимо мач речи.

Током кушања у пустињи, сатана је Исусу Христу понудио три искушења. У овим трима кушањима лежи читав ад, који постоји у арсеналу самог искушача. То су била три испада, три ударца отровним мачем, при којим је свака огреботина носила смрт. Христос је одбио сва три ударца, а одбио их је мачем речи Божије. Господ је кушања хлебом, влашћу и чудом одбио трима изрекама из књиге Поновљених закона, трима тачним и умесно произнесеним цитатима.

Не живи човек о самом хлебу, немој кушати Господа Бога својега и Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи – све су то тачно и, што је најважније, умесно изговорене речи Писма, које су у Исусовим устима постале оружје. Случајно се спомиње и Апокалипса, где Исус свечано седа на белог коња, и војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту (Откр. 19, 14-15).

Оно што Христос чини са природном лакоћом, за нас може постати могуће тек након дужих увежбавања. Поседовање оружја је опасно и за самог наоружаног. Ако особа не зна да користи пиштољ, онда је боље да га и не узима у руке без припреме. Изречено се односи и на речи Божије. Оно што је у стању да рани непријатеља, може осакатити и неискусног корисника. Зато је неопходно, с једне стране, наоружати се, а с друге - учити се употреби оштрице ножа, пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга (Јевр. 4,12).

Дакле, Син Божији није творио Своју вољу. Он је ишао по написаном и испуњавао о Њему предсказано, тј. поступао је по вољи Оца. Будући Реч Божија, Он је Њега знао не само из књига, као човек, већ и као Господ, као Творац Писма. По Свом безгрешном Човечанству Христос је живео речју и зато се користио њом исправно, спасоносно, тачно и чудотворно. Он призива и нас да се приближимо, колико је то могуће, овладавању и постизању смисла Писма. То је једина врста оружја, која Христа неће натерати да каже „Доста“.

Пред нама је да заволимо Писмо и откријемо у њему извор снаге и смисла за себе. И та жеђ за водом живом мора бити толико јака, да чак и продаја одеће ради достизања циља не би требало да изгледа као непремостива препрека.

Превела са руског: Наташа Jeфтић

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Благослов

 

 

Главни посао свештеника јесте исповест и проповед, пошто управо ове свештене радње помажу проницању у душу и срце хришћанина и у душама и срцима рађају промене набоље. Али, свештеник почиње од благослова. Да ли је на брзину дао благослов или са свештеним страхом, да ли је призвао име Божије или је само нацртао крст у ваздуху – у свему томе се већ види какав је свештеник.

 

 

90586.p.jpg?0.5613890229545698

 

 

Ове једноставне и тачне мисли сам прочитао у давна времена док сам учио богословију, а припадају професору Кијевског теолошког факултета пре револуције Певницком. Свештеник почиње од благослова.

 

Све што је свето може се изродити и изгубити снагу у случају неправилне употребе. Благослов клира од стране мирјана који га примају (или у другом случају од архијереја – свештенику) може се претворити у аналог „’бар дан“ у сусрета нижег и вишег. Људи виде владику, мало повију леђа и уместо поздрава – „благословите“. Заиста тако и бива: кажемо „благословите“, а подразумевамо – „’бар дан. Што нам је драго да вас видимо!“ А често се дешава да онај ко даје благослов само маше руком по ваздуху и дозвољава да га људи пољубе у руку. Ово посебно пада у очи тамо где има много клира и црквеног народа: у богословским школама, у епархијским управама, у црквеним продавницама, у великим манастирима и др. Тамо се чешће него игде дешава штетна стилизација православља због журбе, вреве и смесе претеране фамилијарности и улизивања. Притом, што се тиче благослова нема заправо „благог“ + „слова“ (речи), односно дешава се да се никакве добре и свете реши уопште не изговарају. Све се дешава на нивоу манипулација и имитације целива. Међутим, Свето Писмо од самог почетка као један од облика служења свештенства наводи – благосиљање народа, а сам благослов подразумева изговарање наглас светих речи. „Благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Нека те Господ благослови и сачува!

 

Нека те Господ погледа светлим лицем Својим и нека ти се смилује!

 

Нека окрене Господ лице Своје на тебе и да ти мир!

 

Тако нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и Ја (Господ) ћу их благословити“ (4 Мојс. 6, 23-27).

Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. За то су знали Јаков и његова мајка, који су уз помоћ лукавства задобили благослов као за првенца, од Исака, чији је вид ослабио. Кад је отац млађем дао пуни благослов, поменувши небо и земљу, хлеб и вино, покорност браће и остало, дошао је Исав – прави првенац. Сазнавши за лукавство, Исак „задрхта веома великим трепетом“ (1 Мојс. 27, 33) и рекао је да ће онај, кога је управо благословио „и бити благословен“ (!). Очигледно, овде се не ради о једноставним речима које се могу изговорити, а затим се могу повући и поново упутити другом. Сви учесници у догађају то одлично схватају, зато не дрхти само Исак, већ је и Исав „подигао громки и врло горки плач“ (1 Мојс. 27, 34). У одговор на молбу Исава да благослови и њега отац ћути, као да више нема шта да каже. А затим благосиља и старијег сина, као извесним остацима жељених добара, ситним мрвицама. Сва ова слика нам говори о снази родитељског благослова, о предаји стварне силе. Тако и ми данас, на пример, живимо под окриљем Нојевог благослова који се остварио: „Нека рашири Бог Јафета и нека се усели он у шаторе Симове“ (1 Мојс. 9, 27). Очигледно да Европљанин није постао „светски човек“ и да је добио приступ молитвеном општењу са живим Богом у Христу зато што је то случајност или плод техничког напретка, већ зато што је то испуњење предсказања, које је истовремено и благослов.

 

Примере мноштва благослова који могу бити изговорени заједно или одвојено налазимо у чину причешћивања болесника код куће. Тамо се између осталог каже:

 

„Господ Бог премилостиви смиловаће ти се. Господ Исус Христос нека ти да свако добро за које молиш. Господ Свемогући нека те избави од сваке напасти. Господ нека те научи. Господ нека те упути. Господ нека ти помогне. Господ нека те спасе. Господ нека те заштити. Господ нека те очисти. Господ Бог Исус Христос нека те помилује у Судњи дан и нека те благослови у све дане живота твог.“ Као што видимо, ово су благослови, који су по духу и форми истоветни с онима који су наведени у књизи Бројеви. Управо овакво призивање Бога доликује свештеном чину.

 

Сведочанства силе благослова су многобројна, пошто се рука Господња није скратила и није ослабила, да не може да спасава. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова. Људи су молили конкретан благослов за далек пут, за учење страног језика, за чување додатних постова по завету, за трпљење животних невоља и друго, и благослов који је дат у одговор на такву молбу постајао је извор снаге и помоћи.

 

Сам клир се замара од уобичајеног „махања руком“ и то је јасно. Још је Лесков истицао да наши архијереји не могу проћи улицом понекад, и не смеју изаћи међу свет – измуче их с благословима и дотрачавају са свих страна. Али ако мирјанин приђе и каже: „Именом Господњим, благослови, владико,“ и у одговор чује Христово име изговорено са свештеним страхом, обојица ће се осетити као учесници неке Тајне, управо дејства благодати која освећује приликом призивања Господа.

 

Мирјани такође могу да благосиљају, посебно кад се ради о односима између родитеља и деце. А и дирљива прича о сусрету Зосиме и Марије нам такође говори о многом. Он ју је замолио за благослов, јер је у њој видео живи сасуд Светог Духа, а она је њега молила за благослов пошто је он – свештеник и мушкарац. Тако су се савијали све ниже и ниже ка земљи понављајући само: „Благослови, благослови.“ Напокон је Марија изговорила благослов, али није рекла: „Благосиљам те,“ већ је благословила Бога, Који жели да се сви спасу и спознају истину.

 

Напокон, рећи ћемо и то да свештеник у храму никад не осењује људе крстом ћутке кад савије прсте у одређеном свештеном положају. Он увек каже: „Мир свима,“ или „Благослов Господњи нека дође на вас,“ или друге речи, али је то увек управо „благо-слов“, а не просто свештена гестикулација.

 

 

***

Много година је прошло откако сам у читаоници библиотеке Кијевске богословије наишао на стару књижицу Палицког о пастирском богословљу пожутелих и трошних страница. И из ње се данас сећам само тога да су исповест и проповед најважнији пастирски послови и да свештеник почиње од умећа да даје стварни благослов.

 

 

 

 

 

05 / 12 / 2012

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад се роди дете, зар не идемо у родитељску кућу носећи поклоне у рукама, а на уснама честитке?

А кад видимо пред собом дете, ово мало чудо, којем су потребне брига и нежност, зар му не желимо срећу, богатство, успех и друге ствари које се толико цене у нашем свету одраслих?

„Занимљиво је, шта ли ће бити с тобом?“ – могу упитати пажљивији међу нама не надајући се да ће чути одговор.

„Шта ћеш бити кад порастеш и шта ли ће бити с тобом?“

Јер, није искључено да радосни отац баца увис до плафона и нежно дочекује на руке будућег Ајнштајна, или Александра Великог, или Марију Калас.

А може се десити да овај дечак или девојчица не постану нека велика личност. А то није ни страшно. Не могу сви бити велики. Тачније, човек је велик и кад није познат у целом свету. Бог воли човека и позива га да кроз тесна врата пролазног живота уђе у блажену вечност. Шта је више потребно?

Само да не тепамо будућем убици или трговцу дрогом или другом злотвору (злотворки), који је незнано како од нежног детета постао пород аспидин.

 

96893.p.jpg

 

Али, идемо у кућу у којој Марија пева успаванку Сину Божијем. Он је изабрао Себи Мајку, нашао је кротку душу и чисту утробу. Нашао је Врата кроз која је могао да уђе у свет људи. И ево Га како почива на Њеним рукама и навикава се да препознаје Њен глас.

 

Шта ћемо Му поклонити? Бомбоне, звечке, пелене, фланелске повоје и дречаву одећу... Да, свашта се може донети у кућу у којој се налази новорођенче! Тим пре – зими! Јелке, светиљке, балони, хиљаду ситница с празничне распродаје.

 

Не. Јосиф нас неће пустити код Детета са свим овим тричаријама. Рећи ће: „Овде су били мудраци и већ су донели поклоне. Злато, тамјан и измирну. Ништа више не треба да се доноси.“

 

***

 

- А можемо ли да приђемо Детету и да Га узмемо у наручје?

 

- Прићи Му исто је што и „попети се на гору Господњу и стати на Његово свето место“ (Пс. 23, 3). Да ли сте чули ко то може да учини?

 

- Како да знамо? Неуки смо људи.

 

- „Онај чије су руке невине и чије је срце чисто – добиће благослов од Господа и милост од Бога, Спаситеља Свог“ (Пс. 23, 4-5). Да ли су вам срца чиста и руке невине?

 

Ћутимо и повлачимо се ка вратима, кријући иза леђа руке далеке од непорочности. То је тако природно за људе који су ишли да се провеселе, али су случајно крочили на свету земљу обувени. Притом наше очи не виде више од онога што види мачка или пас. А кад бисмо имали другачији поглед и видели Анђеле, који су се надвили над колевком? Умрли бисмо од страха. Не, треба не окрећући леђа, повлачећи се и клањајући, да идемо ка вратима и да што пре побегнемо одавде.

 

***

Задржао нас је Јосифов глас.

 

- Да ли бисте желели да знате зашто се Он родио и ко ће бити?

 

- Да, али...

 

- Људи су ташти и празни. Занима их да унапред сазнају будућност. Приђите и упитајте.

 

- А да ли ће Он одговорити?

 

- Упитајте Мајку. Она је паметнија од свих мудраца. Она је Жива Књига.

 

И ми смо са страхом, не усуђујући се да не послушамо, пришли младој Мајци, трудећи се да под нашим ногама не зашкрипи ниједна даска.

 

- Он није рођен како би се наслађивао срећом, - рекла је замишљено Марија гледајући не у нас, већ у Сина. „Неће бити писац или војник,“ – тихо је наставила, - „неће живети у дворцу, неће постати путник или научник, али ће бити Жртва за све.“

 

На овим речима је и Дете погледало Мајку. Погледало је паметно и забринуто и пружило је према Њој ручице, као што чине деца кад траже заштиту. А она нас је погледала оним погледом којим гледа на свет с иконе „Владимирска“. Приметили смо сузу у Њеним очима. Сузу, у којој се одражавао слаби одсјај стоне лампе. И постидели смо се.

 

96895.p.jpg

 

Испоставило се да је тамо, иза наших леђа, где су била само врата, Маријин поглед видео цело човечанство које ће бити откупљено из робовања греху крвљу Њеног Сина. И Њен поглед је говорио: „Да ли схваташ која је цена којом ће бити плаћена твоја пролазна срећа и вечно блаженство? Да ли ишта разумеш?“

 

***

Кад су зашкрипела врата и кад је на ред дошла шкрипа снега под ногама дуго нисмо ишли обичним кораком, већ уназад. Било нам је страшо да окренемо леђа према кући у којој је Он остао.

 

Празнична бука нас је вратила уобичајеном животу. Људи су секли сличугама лед смрзнутог клизалишта, у ваздуху је било много смеха и музике, људи су свуда пили зачињено кувано вино и с дрвећа су висиле траке.

 

Нека омладина само што нас није оборила с ногу. „Да ли сте већ били тамо?“ повикали су нам на ухо имајући у виду кућу из које смо се враћали. „И ми сад идемо!“

 

„Немојте ништа носити. Тамо поклони нису потребни,“ – рекли смо им, али нас они нису чули. Удаљили су се грудвајући се и заразно се кикоћући, да смо се и сами и нехотице осмехнули. Само уснама. Само уснама, али не и очима.

 

 

 

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

05 / 01 / 2013

http://www.pravoslavie.ru/srpska/58583.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

У недељу светог Григорија Паламе

 

109687.b.jpg

 

 

Догматика Православне Цркве је сложена. Није сложена тако као што је сложена теоретска физика или друга компликована наука с малим бројем следбеника. Сложеност се не састоји само у узвишености предмета и у неопходним (дугим и интензивним) интелектуалним напорима за њено усвајање и др. Пре свега треба живети по Јеванђељу. Затим, сразмерно испуњењу заповести и сталном стремљењу ка општењу с Богом, може доћи откривање тајни као дар од Бога. Може доћи, али не мора доћи обавезно. Јер било је, и данас има много људи чистог живота, искрених угодника Божјих, који ипак нису добили приступ у светилиште из којег се износи разумевање догмата и способност за њихово тумачење. Неопходан спој благодатног опита и узвишене умне културе оце Цркве чини изузетно ретким представницима човечанства.

 

Описујући живот законодавца Мојсија у истоименом делу, Григорије Ниски објашњава периодизацију Мојсијевог живота, који се састоји од три дела. Он је 40 година провео на фараоновом двору, 40 година је напасао овце свог таста, 40 година је водио Израиљ. Ова три периода једнаке дужине, по мишљењу св.Григорија одговарају: а) поимању световне мудрости, б) активном очишћењу душе и аскетизму и в) тајновиђењу и поимању скривеног. Исте ове неопходне етапе могу се приметити и у животу отаца Цркве којима је Бог дозволио да појме и објасне догме.

 

Човек прво треба да стаса и да ојача, да почне да размишља не као дете, већ као зрео човек (в. 1 Кор. 13, 11). Затим му предстоји да започне труд делатног усхођења ка Богу. То је пут пустиње, унутрашњих напора, молитава и аскетског труда. Ако њиме иде правилно, ако душа доживљава потребне промене (чисти се ум, вену страсти, стиче се искуство, разум више не клизи по површини, већ прониче у дубину вере и др.), Бог човека може увести у нешто веће, што се раније није могло наслутити и што се тешко може описати. Тамо, у трећој фази усхођења, знање постаје вједеније и у човеково биће, као и скинију, усељава се Божанство. Младо вино се улива у припремљене и чврсте мехове који се неће поцепати. Ранија знања, добијена како над књигом и у разговору с мудрима, тако и она која су касније стечена у осамљености своје личне „пустиње“ усмеравају се на то да се јасно и максимално прецизно изложи доступна истина о Богу.

 

Многи касније користе ову објашњену истину. Функционише задивљујући закон: Бог проналази неког једног, овог једног васпитава и узводи ка Себи како би кроз њега касније просветио и поучио велико мноштво. Тако су пронађени: Аврам, Мојсије, Давид, Павле, Василије Велики, Григорије Палама и други.

 

Управо овде се и крије извесна потешкоћа која постаје јасна по аналогији. Корисника мобилних телефона има на стотине милиона или више. Међутим, мало је оних који схватају принцип рада мобилних телефона. Остали се једноставно „поносе човечанством“. Исто тако је и у религиозном животу. Јевреји су се поносили Мојсијем, слабо разумевајући чему их је он тачно учио. Отуда њихове речи: „Ми смо Мојсијеви ученици. Ми знамо да је Мојсију говорио Бог; а Овога не знамо откуда је“ (Јн. 9, 28-29). Али, онај Мојсије којег признају за учитеља, заправо је њихов судија. И ево Христових речи о томе: „Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсије, у кога се ви уздате. Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени. А кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати Мојим речима?“ (Јн. 5, 45-47).

 

Исто тако и ми можемо понављати исповедне формуле Символа или молитвене текстове, а да они не проничу у нас до краја, да не живимо у потпуности у складу с њиховим смислом. Зато недостатак духовног искуства у изобиљу можемо надоместити конфесионалном гордошћу. Зар нам неће бити судије Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Палама и остала светила вере? Питање је више него озбиљно. Оце треба читати, а не само поштовати. Треба постепено усходити за оцима у област светлости која им је доступна. Нека оци иду далеко напред, али ни ми не треба једноставно да стојимо у подножју горе очекујући да ће нам учитељ, као некада Мојсије, донети одозго неке таблице. Није просто небезбедно стајати у подножју, пошто у ишчекивању откровења народ почиње „да једе и да пије“, а затим „да игра“, односно да се сумануто понаша у идолопоклонству. Управо тако је било с Јеврејима. Треба се управо пењати на планину по стопама учитеља. Треба усходити лагано, опрезно, одмеравајући снаге, не одвајајући се од оних који иду иза и не газећи на пете оних који иду испред, али треба усходити. Тада ће човек усвајати наслеђе отаца и примењивати га у животу, и оно неће стајати на полицама у лепим корицама и служити као тема гордих спорова о првенству.

 

Палама је био образован човек, који је монашко искуство стекао на Светој гори и којег је Бог изабрао за управљање словесном паством. Његов живот у потпуности одговара оном усхођењу из три дела, које описује Григорије Ниски говорећи о Мојсију. И његово учење се не састоји толико у заштити оних који се налазе у свештеном тиховању, у учењу о енергијама Божанства и Таворском светлошћу у вези с тим. То је миришљаво вино за зреле духом. За обичне људе Григорије је имао млеко моралних поука. То је значило да не треба све свему учити, већ усклађујући узвишеност учења с узвишеношћу живота оних који слушају. Једне треба појити чистим млеком здравог учења, као новорођенчад (в. 1 Петр. 2, 2), а друге (који су ојачали и усавршили се) – вином великих догмата.

 

Размислимо о себи помињући свеца. Немојмо се хватати за бокал вина ако нам је по узрасту одређено млеко учења за почетнике. Већ пијмо (поимајмо и узимајмо на корист) оно што је предвиђено за наш чин, како се не бисмо досађивали у подножју Таворске горе (на њој Григорије види славу Господа) и како се не бисмо саблазнили због досаде идолопоклонством, већ како бисмо постепено усходили у гору, „одакле ће доћи помоћ моја“ (Пс. 120, 1).

 

 

30 / 03 / 2013


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

“Нека слави свака твар…”

06 понедељак мај 2013

 

114538.p.jpg

 

У хришћанство су укључени и небо, и земља, и човек, као карика која повезује све светове. Почетак хришћанства је небеска песма: „Слава в вишњих Богу и на земљи – мир, в человјецех благоволеније.“ („Слава Богу на висини и на земљи – мир, међу људима добра воља.“) Има ту места и за небо, и за земљу, и за људско срце од којег се очекује тежња ка добру (добра воља). Сва друга гледања на свет умањују анђеоску песму, нешто издвајајући, а нешто прећуткујући.

 

„На земљи мир,“ – јесте социјализам, који ћути „о слави на висинама“. Уместо истинског мира он даје најгори рат, као што је и написано: „И лече ране кћери народа Мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Хтели су да излече све ране света економским врућим и хладним облогама, али ништа нису постигли, зато што славу Богу на висинама нису отпевали. Уместо „славе“ испалили су у небо плотуне из свих врста оружја и нису мислили о томе да ће се оловна киша неминовно вратити на њихове главе.

 

„Слава Богу на висини, а на земљи је џунгла и власт најјачег и најдрскијег,“ – то је капитализам с његовим многоликим социјал-дарвинизмом. Песник је песнику (Пушкин Вјаземском) говорио: „У свим стихијама човек је тиранин, издајица или сужањ.“ Шта се променило? Па, у суштини – ништа. Човек се гуши у свакодневици, једне гризе, других се плаши. Вечито је незадовољан и зато жели да побегне тамо где му се чини да обитава срећа без сенке. Несрећник! Једном-двапут годишње пева Богу хвалу, али свакодневица која га усисава већ га чека покрај црквених врата. Помало умирен он ступа из храма на улицу и одмах пада у чељуст проблема, понаособ ништавних, али заједно страшних као кад се окупи чопор гладних уличних паса.

 

Дакле, једни желе мир земљи, али не певају славу Богу. Други повремено певају славу Богу, али на земљи желе да уреде живот на свој начин, тако да не буде по савету одозго. Они, уживајући пролазну срећу, говоре Богу: „Иди од нас, јер нећемо да знамо путове Твоје!“ (Јов. 21, 14). Овај дијалог не излази кроз њихова уста, већ се дешава у срцу. О томе да се он чује и да траје представљајући унутрашњи поглед на свет, може да не зна ни сам човек у којем живе ове речи. Али оно што звучи у једнима други ће обавезно изговорити наглас. Тако један светољубац пева понекад ретку лицемерну хвалу Богу, а други наглас објављује да Бога, наводно, нема и да опет треба градити Вавилонску кулу. Обојица делују у истом духу и један другом су потребни. Испоставља се да су социјалиста и капиталиста везани у дубини срца истим гледањем на свет. Они су сијамски близанци чија су се леђа срасла. Исти такви близанци су и трговци дрогом и борци против дроге; затвореници и затворски чувари; троцкисти и капиталисти; борци против Талибана и сам Талибан; антиглобалисти и творци новог глобалног поретка.

 

Али, шта да ради хришћанин који осећа колико је мали и како мало од њега зависи? Он има обавезу да верује. Да-да, да верује и да буде упоран у вери! Христов гроб је празан. Сишавши с неба на земљу Син Божји је затим сишао и у саму дубину земље, у њен мрак. А затим је васкрсао и вазнео се, испунио је Собом и небо, и небо над небесима, и земљу, и преисподњу. Он је јачи од свих. И Његов опустели гроб спаја, као и пећина Његовог Рођења, небо, земљу и људско срце. На небу је Он – Цар и Господ, Који „воцарисја, в љепоту облечесја“ (Пс. 92, 1). Земља је „подножје ногу Његових“ (Мт. 5, 35). А у људско срце Он жели да усади тежњу ка добру, управо ону „добру вољу“, тако да Његов закон буде написан на људским срцима, а не на каменим таблицама.

 

Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“ Ако не буде било доброг исповедања или ако оно буде малобројно, неће бити ни добре делатности. Тада ће бити Литургијско стајање „малог стада“ у вери и исповедништво. Наш поглед на свет не треба да жртвује ни небо у корист земље, ни земљу у корист неба, ни своје срце у корист земље и неба. Као што је и наш Бог Тројица, тако и наша вера треба да обухвата пуноћу бића, где се небо и земља заједно радују, а главни соло у овој радости пева очишћено људско срце. Господ је сишао на земљу у Оваплоћењу и узашао је ка Оцу у Вазнесењу и опет ће доћи да учини праведни, а зато и Страшни суд. Једно од Његових имена је – Пунина. „Јер у Њему живи свака пунина телесно“ (Кол. 2, 9). И још: „Који сиђе то је Онај Који и изиђе више свих небеса да испуни све“ (Еф. 4, 10).

 

О, кад би се напунило именом Његовим и благодаћу што је могуће више срца! Помирили би се тада небо и земља и биће човечанства, разбијено на три дела, стекло би жељено јединство.

 

 

 

 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Потрошачи равнодушности

 
 
 
 
 
print22x20.gif

 

 

Човек је постао сваштаждер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером.

 

Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће,“ – и урадиће. Свакакве керефеке ће обући. Фотографисаће се с било каквом глупошћу у позадини. Запалиће сваки миришљави штапић испред сваког кипа.

 

135287.p.jpg?0.4232849486967714
 
"Амерички туристи". Скулптура
 
И све је то због унутрашње празнине и смањења простора у времену које се назива глобализмом.

Тако се унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има вишак пара и масу слободног времена. Има лак приступ свакој информацији која га занима али уместо целовитог и муком стеченог погледа на свет има само жалосну смесу новинских клишеа као што су: „тржишна економија“, „слобода личности“, „претња тероризма“ и „заштита природне средине“...

 

Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као и пре триста-четристо година: вера, нада и љубав. Међутим, то је већ „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и „љубав према себи“. Борба за истину је за њега прерасла у борбу за тржиште продаје. А као делић целог света не осећа се у литији и у храму, већ на стадиону и поред гласачке кутије на још једним изборима.

 

Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба некога волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост – врлином. Напокон, изгубивши сваки укус за истину одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин.

 

Ову одвратну мисао је прогласио за своје достигнуће и назвао је толерантношћу.

 

А шта ће овом представнику белог, гордог, цивилизованог света рећи остали свет – егзотичан, многолик и „нецивилизован“? На многим језицима – исту ствар: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се с рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“

 

Они говоре тихо повијене главе и четкајући сјајне ципеле белог туристе:

 

- Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Ти имаш новца, много новца. Нама су потребни он и твоје технологије. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Знамо да се осмехујемо и да истовремено презиремо онога коме се осмехујемо. Умемо да узимамо милостињу, али и да мрзимо оне који нам је дају. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити.

 

Мрзимо те чак и кад се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само зато да бисмо те са временом проклели на свим језицма. Предуго си пировао и наслађивао се, потчињавао и владао. Ово време је на измаку. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке осим твог егозима. Зато немаш на шта да се ослониш. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће хтети тобом да обришу ноге биће тако велик да ћеш се заувек помешати с прахом...

 

Међутим, праунуци некадашње хришћанске цивилизације као и да не чују ове претње.

 

Они не желе да се сете истине и да њом испуне душевну празнину. Цивилизација у којој живимо и пред чијим достигнућима као пред кипом Навуходоносора пузимо у прашини јесте цивилизација равнодушности према истини, цивилизација наследника јеванђељског Пилата, равнодушног и плашљивог саучесника у богоубиству. Имајмо на уму да пре или касније свакој неистини долази крај. На Дан Освете небо ће се савити као свитак. Велика срамота очекује лажљиву славу овог века.

 

Тада нећеш позавидети не само великим и малим савремним пилатима, већ ни оним ситним душама које су данас спремне да везују пертле цивилизованом европском господину. Само за ову ситну сервилност биће кажњени једнако као и они чије су пертле журили да везују.

 

А на Дан Освете, верујте, наш Бог нимало неће личити на нас. У сваком случају, код Њега нема толеранције.

 

 

Са руског Марина Тодић

23 / 09 / 2013

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Новац. Тешка тема
 
 
 
 
 
print22x20.gif

Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.

 

136701.p.jpg?0.6267147487960756
 

Кад Дух дише трулеж гори и старудија се расипа. Човек је живео сложно с грехом и у загрљају с безакоњем и мислио је да се све може купити. А да би све купио, све што је радио било да прикупља и сакупља. Касније, ако се окренуо Богу и ако је осетио да постоји други живот, шта ће бити с оним што је прикупљено и сакупљено? Ко то зна? Свашта се дешава. Али често се дешава управо то да се оно што је сакупљено на лош начин расипа као прах и гори као смеће. То је посебан благослов Божји, који је тешко схватити и није лако прихватити. Али, спаљује се кужна или вашљива одећа. Како Бог да чува близу тебе, на теби и с тобом све што је натопљено грехом као микробима?

 

 

***

 

 

- Окренуо сам се Богу и посао је почео да ми пуца по шавовима.

 

- И ја сам се окренуо Богу и половину пројеката као да је магла покрила.

 

- И ја...

 

- И ја... А још сам почео и да побољевам.

 

- А гадаринским житељима се десило да су им све свиње скочиле у море са стрмени. Али, Гадаринцима нису само свиње пропале. Свуда где је апостолска проповед загремела као гром изнад људских глава почела је промена привредне делатности и губитак код оних који су грешно зарађивали.

 

И Павле је међу Филипљанима истерао демона из некакве слушкиње која је пророковала. И шта се после тога десило. Ево шта: „Кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима“ (Дап. 16, 19). „Нестаде нада у приход“, и „војводе издреше им (апостолима) хаљине и заповедише да их шибају, и пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува“ (Исто, 16, 22-23).

 

Проговорили су апостоли, ућутали су демони и одмах су завапили они који су стицали приход од делатности демона. Притом на пропада свака привредна делатност, већ само она која има квасац греха. Јер, нешто раније у истој глави за једну од првих жена која је поверовала Павловој речи пише:

 

„Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града тијатирског, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове. А кад се крсти она и кућа њена, мољаше нас говорећи: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и живите.“ (Исто, 16, 14-15) Очигледно, то је била добра трговкиња која је умела да послује и није изгубила савест.

 

 

***

 

 

Можемо наставити да тражимо примере ради душевне користи и целовитости слике. У Ефесу после проповеди апостола „многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша. Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња“ (Исто, 19, 19-20). У металном еквиваленту износ је једнак неколиким метричким центама сребра. А ни те књиге нису данашње књиге. Ако имамо у виду колико је материјал био скуп и да су ручно преписиване, биле су заиста скупоцене. Тако да данас немамо ни са чим да упоредимо одлучност Ефешана без преседана да се растану од носилаца греховних информација. Долази нови живот и умиру стари појмови, а заједно с њима умире и уобичајена зарада. Наравно, то се не свиђа свима.

 

 

***

 

 

„А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег, јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.“ (Исто, 19, 23-26).

 

Наведени одломак говори о томе да ће непријатељи проповеди увек бити они чија добит зависи од обичаја супротних Јеванђељу. Међу њима такође може бити људи који примају веру и мењају живот. Међутим, већина ће се ипак држати уврежених обичаја. Власници кладионица и казина, трговци дрогом или белим робљем овде ће бити опаснији од сваког трговца идолима. Ево где се не крије старо паганство, већ прави сатанизам. И ако им се човек озбиљно нађе на путу, брзо ће наћи једноставна и ефикасна средства да остану са својом добити и да се избаве од реформатора које нису тражили.

 

Очигледно, мењајући у корену представе људи о животу, апостоли су болно рањавали и душе и новчанике многих. Они, апостоли, заиста су морали бити попут оваца међу вуковима. Није чудо што у наше време у ситуацији масовне греховне раслабљености и слабовоље тако лоше тече борба против индустрије греха, или се чак уопште ни не одвија.

 

 

***

 

 

Апостоли су као зеницу ока морали чувати своју духовну слободу. И овој слободи није претио затвор. Управо у затворе су ишли и често су их Анђели ослобађали из тамница. Да изгубе слободу могли су их натерати поклони, мито, навикнутост на почасти, улизивање од стране угледних људи и сл. Зато је Павле, опраштајући се од ефеских презвитера, говорио: „Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.“ (Исто, 20, 33-34). Апостоли су имали права да узимају од Цркве све што им се понуди и да то употребе на заједничку и своју корист. Али, нису имали права да желе и моле, а још мање да захтевају од заједнице било шта материјално за себе. Ако неко да – хвала Богу! Ако не – опет хвала Богу! И у истом духу о томе говори „Учење дванаесторице апостола“: „Ако (апостол или пророк) затражи новац, он је лажни пророк“ (Глава 11).

 

 

***

 

 

Може се продати или купити оно што се производи, прави, израђује. А оно што је добијено као поклон и нема новчани еквивалент не треба да се продаје. Свећа је роба, она има и своју цену. А молитва је дах Духа. Она нема цену. Истицање ценовника за молитву је грех против Духа Који рађа молитву. И као што је Јудино безумље родило нагодбу: „Ја вама – Господа, а ви мени – сребро“, тако и бесрамништво лажних пророка покушава да купи Духа за новац. Тако Симон (бивши чаробњак) „кад виде да се даје Дух Свети кад апостоли метну руке, донесе им новце говорећи: Дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа Светог“ (Исто, 8, 19). Тако је настао термин „симонија“, односно купопродаја нечега што је изнад сваке цене. И „Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце. Нема теби дела ни исета у овој речи; јер срце твоје није право пред Богом.“ (Исто, 8, 21-22).

 

Али, као што се обешени Јуда љуља изнад света бацајући сенку на земљу, тако и Симон стално иде и иде поред Цркве кроз читаву историју и нуди новчиће како би добио Утешитеља.

 

 

***

 

 

Новачани односи су срж живота палог човека. Кад постоје највише вредности новац заузима своје важно, али не апсолутно место. А ако највише равни постојања нема, новац жели да обуче раскошну одећу с натписом „Светиња над светињама“ и претвара се у идола, у златно теле или у сребрну незаситу алу. Очигледно су апостоли мењајући и ширећи свуда миомирис познања Бога мењали све труло устројство, не искључујући ни новчану страну питања. Они нису писали нове законе, већ су мењали сам однос људи према себи, према животу и према свему што им је под руком. Ми смо у овом питању отишли далеко од радосне, прбовитне новине. Негде смо једноставно капитулирали. И то не сад, већ одавно. Ми – то значи сви хришћани. Дух свакодневног материјализма нас је учинио земљанима и окорелима. У сву робу заједно с додатном вредношћу, уткана је лажна мисао о свемоћи економије и вечном напретку робне производње. А овај напредак уопште није вечан и економија није свемоћна. За то сазнајемо кад Дух дише и приморава трулеж да изгори, а старудију да се распадне.

 

 

 

 

02 / 10 / 2013

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64563.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Брушење дијаманата
 
 
 
 
 
print22x20.gif
53652.p.jpg
 

Замислимо ситуацију: дечак има изванредан глас. Рецимо, пева у црквеном хору, што се често и дешавало у историји. Просто, мали дечак има предиван глас. На појање у цркви га делимично наводи религиозност породичног уређења, делимично – сиромаштво. (За појање у хору се нешто плаћа.) И ево, једног дивног дана на недељној миси се неочекивано и изненада појављује музички продуцент. Одушевљен је оним што чује. Жели одмах да види дечака, као и његове родитеље и старешину храма. „Ово дете је геније. Направићу од њега великог уметника. Ваша породица ће се купати у новцу. Њега, а заједно с њим и вас, чека светска слава. Узећу га колико данас. Мој секретар већ пише текст уговора,“ и тако даље, и тако даље.

 

Дете је збуњено и уплашено. Плаши се да оде од куће. И родитељи се боје да га пусте, али је незнанац толико упоран. Његове речи су тако убедљиве и саблажњиве. На крају крајева, уговор се потписује, оно нешто мало веша се пакује у кофер, затим се чују строге поуке, јецаји мајке, благослов патера, звук пољубаца. Пред још једном звездом се отварају врата саблажњивог и равнодушног света који је спреман да свари безбројно мноштво сензација и новина, заборављајући на њих већ следећег јутра.

Продуцент је нашао дијамант, али дијаманту је потребно брушење. Дечак највероватније зна само основе нотне писмености. Чекају га озбиљни часови. Ма колико леп глас да има, треба га поставити, потребни су часови солфеђа, потребно је озбиљно упознавање с гомилом музичких дисциплина од којих већини не знамо ни назив. Иако је једноставно зарадити „на брзака“ новац на младом таленту, то не функционише на дуге стазе. Осим тога, дечака чека мутирање у пубертету. Треба стрпљиво сачекати да овај период прође ако се не планира само брза слава, већ и дугорочна перспектива концертне делатности. У историји има много мање примера истинске племенитости у таквим ситуацијама него примера варварске експлоатације младих талената с каснијим избацивањем израђеног генија на сметлиште.

 

Млади спортиста, млади певач, млада песникиња... Новац од којег се човеку врти у глави, путовања, летови, новинари, чланци у новинама. Све је дивно и слатко до отужности. Али негде, у блиској будућности, већ су се притајили у загрљају сиромаштво, депресија и пијанство. А можда и прерана смрт, није искључено као последица самоубиства, преостали дугови и као подсмех, улица у родном граду названа именом локалног генија који је прождран са све костима.

***

Можда и не знате да певате. Али, од оваквог потрошачког односа према себи нисте осигурани. Један бивши протестант ми је причао у поверљивом разговору да протестантски проповедници чине много добра упознавајући велике масе људи са Светим Писмом и вером у Исуса Христа. Људи слушају једноставне проповеди и њихово срце се радује сазнавши за Име Спаситеља и Његово учење. Глад за Речју Божијом уопште није утољена. Она је вилика и на овој њиви ће се наћи место за свакога онога ко то жели, посебно ако се има у виду не баш велика ревност пастира Саборне и Апостолске Цркве. Тешкоће и лукавства почињу касније. Довољно је да човек призна да је грешник, а да је Христос његов Спаситељ, довољно је да се једном расплаче, а онда пар месеци иде на сабрања и већ га наговарају да проповеда. „Иди,“ – кажу, „служи и благовести.“ Још је сиров, као тесто, ништа не зна како треба, није доживео никаква искушења у вери, а већ га бацају у бој. Наравно, у току првих месеци ће летети као на крилима и „проповедати као апостол“. Међутим, врло брзо ће се уморити, изгубиће дах, исцрпеће резерве знања и снаге. Стари грехови ће се вратити, прво помало, а онда сви заједно. Монотоне проповеди ће му досадити и пожелеће нешто друго, снажно и свеже, право. Грехови пастира почињу јако да падају у очи, правећи контраст тези „потпуне подударности живота заједнице и Јеванђеља“. Укратко – катастрофа. Али, то је катастрофа за човека, а не за заједницу. Заједница је већ регрутовала наредну стотину неофита којима горе очи и који лију сузе, који у ниском старту очекују наредбу да „благовесте“. За онога који се разочарао већ су спремни одговори. Као прво, „ђавоље сплетке“, као друго, „показао си се као слаб и неодговарајући“. Овог човека могу свечано избрисати са списка „светих“ и заборавити на њега наредног дана. Јер, појавио се нови изданак и сок се може цедити из свежепристиглог воћа.

***

А како треба поступати? Треба на сваки начин обуздавати човека од „великих подвига“ у прво време после уцрквљења (говорим већ о нашим стварима о и правој Цркви). Почетника који се пење на небо треба ухватити за ноге. Он треба „да прониче у себе и у учење“, како каже Павле Тимотеју. Не само у учење, већ и у себе, пошто прва вера не испуњава целог човека одједном и заувек. Он треба да схвати да живот није шетња за време викенда, већ драма. Понекад – трагедија. Историја Цркве је сложена, ако се посматра из близине она је противречна и замршена. Треба прочитати мноштво књига да би се историја Цркве гледала из перспективе орла, а не кокошке. Човек треба да научи да живи тако да буквално умире без Литургије и Причешћа. Да научи, односно да живи о Хлебу који је сишао с неба и о свакој речи која излази из уста Божијих. Затим ће наступити време да иде да се потруди, али ће се човек тада већ плашити и размишљаће. То ће бити реакција релативне зрелости и првих плодова искуства. То ће личити на то као кад човек којем је сазрео глас и који је завршио конзерваторијум, који је одрастао и по годинама и по памети, сад може да се труди истински, али пошто поседује разум, плаши се одговорности.

***

Брзо скидање пене, кајмака и остале павлаке јесте болест века. „Енглески за две недеље,“ „Чишћење целог организма за десет дана,“ „Тајне свих древних цивилизација у два тома.“ И тако свуда. Критички поменувши протестанте, правде ради треба да кажемо да ни ми нисмо потпуно слободни од ових болести. Ако постоји жеља, човек се може брзо рукоположити, брзо замонашити, исто онако као што су на брзину наоружавали и бацали под тенкове добровољце далеке 1941. године. Наравно, питају их: „Хоћеш ли?“ И они одговарају: „Хоћу.“ А шта још могу да одговоре кад су млади и неискусни, кад су расе, ризе и отегнути возгласи тако романтични? Али они који их буду рукополагали знају да то није романтично путовање и да ће у жестоки рат кренути ови жутокљунци који сијају од среће. Знају. Али, парохије су празне и кадрова нема довољно, а то значи да нас живот приморава да не поступамо по јеванђељској, већ по светској логици. Даље ћемо заћутати, јер је то тешко бреме и наша памет није довољна да решава такве задатке.

***

Почетнички успех уопште још није успех, већ тајанствено множење свих проблема са десет. У већини случајева може постојати иста шема као код многих глумаца: „Громки успех у дебитантској улози – слава у читавој земљи – ћутање – другоразредне улоге – пијанство – усамљена старост – смрт у непознатости“.

 

Задатак Цркве је да лагано бруси дијаманте, да лагано васпитава мајсторе, да не ради напречац, већ познајући ствари.

 

Терају нас. Сви нас терају, и чак и ми сами – себе саме. Мало је времена! Шефе, све је пропало! Све је пропало, шефе! Свему је крај!

 

Па све пропада зато што се ствари које треба радити лагано и темељно раде на брзину у очекивању брзог успеха или у страху од брзог краја. Међутим, зрно треба да сазри и дете не сме бити недоношче. Ако је истина да је близу крај свега, нека нас коначни акт историје који ће наступити затекне у темељном и корисном раду, а не у махинацијама пуним шпекулације.

 

Свету је потребна проповед Православља у духу и истини. И чим седнемо у клупе и добро загрејемо столицу и почнемо такође темељно да се молимо, као што ради добар мајстор, Бог ће ради нас успорити време које се убрзало. Успориће га да бисмо научили и сазрели до краја и да би очврсли темељни делатељи за побелеле њиве. Они не треба да изађу ради брзог ефекта и ради трешења ваздуха, већ ради марљивог рада с познавањем ствари. А то ће још значити да у свету који је сишао с ума и користољубивости која у њему влада Црква чува Божански разум и према животу се не односи комерцијално, већ дубоко и надсветски.

 

 

 

Са руског Марина Тодић

07 / 11 / 2013

 

 

Извор: Православие.ру

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mnogo je danas zvezda sto zasvetle jarko, najjace al za kratko, i prerano se ugase. To je postao zivotni trend, brz uspeh, brze pare... svi zele uspeh na brzinu, a kada on izostane ili se pojavi prva prepreka, sledi razocaranje,ocaj i patnja... 

Cini mi se da je to prisutno u svim sferama zivota, u braku, na poslu, sa decom, u drustvu... Uspeh i sjaj preko noci ili nista, a posledica je odustajanje od pravog puta i potraga za sledecim izazovom, pa odustajanje i tako redom.

Retke su osobe koje imaju (s)trpljenja da se iskale kroz zivot na pravi nacin, velikim trudom i radom, ne mareci za uspeh.

Share this post


Link to post
Share on other sites

180726.b-e1404554419317.jpg

Данас их на свету има 50 милиона. Ове цифре су УН навеле 20. јуна, на Међународни дан избеглица. Поређења ради, то је 6 милиона више него што је било 2012. године. А разлози за напуштање места боравка се нису променили. То су оружани сукоби и климатске промене. У принципу, од времена Другог светског рата није било овако огромног броја људи који су истерани из рођених кућа. Данас је на списак земаља у којима се ова невоља одомаћила доспела и Украјина.

Сигуран сам у то да су многи наши савременици наивно веровали да глад, рат и други кошмари данас имају везе само са земљама трећег света. А ми смо, ето, цивилизовани у паметни, више нисмо у стању да чинимо зверства, дакле, нећемо ни патити због њих. Шта рећи? Историја руши идоле и враћа нас насушном смислу Јеванђеља. У њему се каже: «Јер, био сам гладан и нахранили сте Ме; био сам жедан и напојили сте Ме; био сам туђинац и примили сте Ме» (Мт. 25, 35). Гладни и жедни путници данас куцају на врата наших домова и према томе треба да се односимо хришћански. Небо и земља ће проћи, а актуелност речи Светог Писма неће проћи. Цивилиазција није решила ниједан проблем, само их је сакрила у широку одећу комфора. Будите пажљиви. Шта ћемо још рећи?

Као прво, сетићемо се да је Господ наш, Који је испио чашу туге и људских патњи, такође био избеглица. И то од самог детињства. У Мамином наручју и у пратњи Јосифа на магарцу је побегао у Египат од мача Иродових војника. Већ ова чињеница нас приморава да на избеглице гледамо другим очима. Христос куца на врата људи, узимајући обличје жене с дететом у рукама, старца, породице с неколико деце. Треба примати управо Христа гледајући на Њега духовним очима. Процене броја избеглица се веома разликују. Једни кажу – 400 хиљада. Други – 50. Али нека је чак и 50, што је много мање него у стварности. То значи да је 50 хиљада пута Христос дошао у Русију у току последњих недеља. Христос је дошао специфично изговарајући звук «г», говорећи јужноруским акцентом. Али то је Христос. Долазећи у нечију кућу као избеглица Он доноси и Свој благослов. И закључак је један: Русијо, немој занемарити благослов Божанског Избеглице. Прими благодат.

Имамо шта да кажемо и самим избеглицама. Многи од вас ће се вратити кући, али још већи број неће. И не зато што сте престали да волите свој завичај, већ зато што су они који су тамо дошли на власт учинили све, а учиниће још и више да онемогуће ваш живот у Украјини. И то значи да чак и они који би желели да се врате у свој родни дом, па нека је и страдао у бомбародвању, неће моћи то да учине. Мораћете да се настаните на новом месту. Донели сте оскудно покућство, документа и мало новца. Донели сте на својим рукама децу, нека су рођена и у путу, али то није све. Донели сте искуство и животне навике. Јер, ви сте већином радници, обични, једноставни људи, трудбеници. Са временом ћете се захвалити својој новој домовини свакодневним стваралачким радом. Међу вама има педагога, инжењера, баштована и уметника. Треба да заволите ново место на којем живите, земљу која вас је примила и да радите на новом месту тако да затвори уста сваки скептик, да чак и најотровнији злонамерник престане да сумња у то да ли је требало да будете примљени. А таквих ће бити и већ их има. Дакле, драги принудни мигранти, имате вредне руке, душе су вам широке, и имате крстиће на грудима! Ви не једете туђи хлеб. И себе ћете нахранити и околини ћете бити од користи са временом. Старо ће се заборавити, почеће ново. Нова земља ће бити лепша од претходне. Навикавајте се и немојте губити наду. Нова домовина чека на ваш труд.

Још једну страну процеса представља власт. Човека је лакше убити папиром него циглом. Испоставите списак бесконачних захтева избеглици – и лако ћете га убити. А то је углавном Словен, крштен човек, прави брат или сестра, који је само из нужде и спасавајући живот прешао границу. За руску демографију је то добитак – прилив свеже крви. За руску економију – појава нових, вредних руку.

Тешкоће ће проћи, а људи ће остати. У принципу и у целини, све што се дешава је милост Божија за Русију. Да ли чиновник треба то да схвати? Мора. А пошто мора, он нема права да убија човека хладноћом, да затвара пред њим врата, да мучи његову душу речима: «Дођите сутра.» Главно богатство наше земље нису топови и ракете, нису нафта и гас, нису балет и филм, већ људи. Ако буде људи – биће свега. И Господ шаље у партијама и у мањим групама нове људе у нову (стару) историјску домовину. Према овоме се можемо односити и као према повратку Јевреја у Обећану земљу. Не у смислу «ала су навалили», већ у смислу «изволите, уђите» и без вас то неће започети. Немци из Поволжја извлаче пегаве Немце светлосмеђе косе који имају десетину немачке крви. Пољаци траже своје живе сународнике и ако их нема, траже и негују гробове мртвих. А да ли су Руси гори? Своји су дошли. Мајка окупља децу под крила. Зар их треба мучити папирима, зар им не треба олакшати законити боравак? То је изазов. То је историјски задатак.

Бог нас није заборавио. Ни ми Њега не треба да заборавимо. Русијо, прими Христа у обличју избеглице Који куца на врата твог дома. Избеглицо, донеси са собом Христа у место новог живота, донеси Га у твојим мислима, у твојим молитвама. Христе Боже, учини да горки данашњи дан са временом постане сладак у устима нашим, да се кроз невоље и неочекиване несреће учврсти Црква, да се умножи Твој народ, да се непријатељ посрами и постиди, да се распу његове помисли и кости као суви песак.

Може се рећи још много тога, али много није потребно. Ево, испод нашег прозора на магарцу пролази Мали Христос у наручју Богомајке. Поред иде Јосиф. Које потврде ћемо Им тражити? За која документа ћемо их замолити? Ко је коме више потребан – ми Њима или Они нама? Хајде да пажљиво размислимо.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.Ру

http://www.mitropolija.com/protojerej-andrej-tkacov-izbjeglice/

Share this post


Link to post
Share on other sites
190290.b.jpg
 
 

    

Да ли је велика ствар – седети на једном месту, «туговати и уздисати»? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – «туговати и уздисати». Ипак, управо то постаје фактор спасења.

У 9. глави Језекиљевог пророчанства описује се уништење Јерусалима. Пре тога је Господ пророку у виђењу показао грехове становника града, а они су били врло велики. Бог је пророку откривао једну гадост за другом и показивао тајно наличје живота говорећи: «И Ја ћу учинити у гневу, неће жалити око Моје, нити ћу се смиловати» (Јез. 8, 18). То су страшне речи, које противрече нашој увреженој сигурности у то да ће нас Бог увек примити, само да Га позовемо. Речи су страшне, јер има времена кад ни молитва не спасава грешника који почиње да вапије. «И кад стану викати гласно у Моје уши, нећу их услишити» (Јез. 8, 18).

 

Разумете, људи греше, традиционално окрећу леђа светињи и праве се да Бога нема. Баш као што Павле каже: «Предадоше се бесрамности, на чињење сваке нечистоте и лакомства» (Еф. 4, 19). А ми сваки пут кажемо: «Кајте се и молите се док не буде касно. Окрените се Богу свим срцем својим. Говоримо са сигурношћу да ће Бог у сваком случају примити човека. Али... «Нећу их услишити,» - каже Господ преко пророка. И то не говори само Језекиљ. И Јеремија каже: «Ја ћу пустити на њих зло, из ког неће моћи изаћи, и вапиће к Мени, али их нећу услишити» (Јер. 11, 11). А ево шта Исаија каже о истом: «Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви» (Ис. 1, 15). И ево, кад је казна већ одређена и кад вапаји грешника који примају ударце више никога не наводе на милост, остаје нешто задивљујуће.

Пророк је зачуо глас: «Приступите који сте послани на град, сваки са својим оружјем смртним у руци... и међу њима беше један човек обучен у платно с оправом писарском уз бедрицу... И рече му Господ: Прођи посред града, посред Јерусалима, и забележи белегом чела оним људима који уздишу и који ридају ради свих гадова што се чине усред њега» (Јез. 9, 1-4).

 

Дирљиво је сетити се ових речи на вечерњем богослужењу за време полијелеја и миросања. Тада свештеник, као неко у одећи писара, ставља уљем свети знак крста на чела људи који се моле и то веома личи на слику коју је пророк описао. Али, вратимо се тексту. Након наношења белега на чело оних који тугују глас се обраћа онима који кажњавају: «Побијте, нека не жали око ваше, нити се смилујте; старце и младиће, и девојке и децу и жене побијте да се истребе; али на коме год буде знак, к њему не приступајте; и почните од Моје светиње» (Јез. 9, 5-6). Ево кад се «бескорисна туга због гадости које се чине» претвара у узрок њиховог спасења. Белег је постављен и мач је пуштен. Мач ће заобићи оне који су обележени белегом туге.

Дешава се оно што се десило Лоту, јер се и он пре него што се спасио из осуђеног града, свакодневно мучио у свом срцу видећи и слушајући безакона дела (в.: 2 Петр. 2, 7-8). Није разобличавао, није викао, није агитовао, већ је туговао и мучио се. Зато је и изведен за руку непосредно пре изливања ватре и сумпора. Испоставља се да човек може бити спасен и захваљујући жалости због онога што се дешава, чак и ако ни на који начин није у стању да утиче на ситуацију.

 

Стари Завет нас плаши својом непосредном окрутношћу и ми журимо да се окренемо и побегнемо у топли загрљај новозаветне благодати. Али не треба бежати, зато што Стари и Нови Завет не противрече један другом. Везани су унутрашњим јединством и Исти Бог делује у оба. Онај ко је достојан новозаветне милости примиће милост. Онога ко је окорео до краја пронаћи ће старозаветна строгост. И треба пажљиво гледати слике које пророци осликавају. То су слике правде и истине, које се и данас дешавају.

 

Још треба истаћи да стављање белега на чело, као и истребљење које за њим следи, личе на Пасху, на причу о Изласку. Само што се тамо белег стављао на надвратнике, а не на чела. И тамо је била крв јагњета, а не мастило невидљивог писара. Тамо је Анђео истребљења прошао међу Египћанима, односно усмрћивао је непријатеље народа Божијег. А овде се сам народ претворио у злочинце и противнике изузев малог остатка. И светост Божија, која не може да живи међу грешницима, напушта оне који су били специјално изабрани, узвишени и прослављени.

 

Није свима дато да на свет око себе утичу моћно и делатно. Али сви су обавезни да имају танкоћутно, обрезано срце и да појавама у животу дају моралну оцену. У случају да је све лоше, да човек нема снаге да утиче на ситуацију, од њега се захтевају макар туга, жалост и уздисање. Већ то обележава човека уочима Божијим. Због тога самог ће мач погубитеља проћи поред онога ко се каје, али га неће дотаћи на дан кад милост уступи место праведности.

 

Са руског Марина Тодић

10 / 11 / 2014

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75007.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ђовани Гагић,
      Има много разбацаних тема о професору Милу Ломпару на форуму, овде ће бити све о њему на једној теми.

      12. септембар 2013.
       
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

      Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

      На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

      Dear Friends,
       
      With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
       
      It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
       
      We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
       
      With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
       
      We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
       
      With profound gratitude and sincere wishes,
       
      Portal Pouke.org with all it’s members
       
    • Од Милан Ракић,
      Драги наши!
      Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"!

      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*.
      Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава.
      Мсм. на термин.
      Мсм. на реч.
      Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене.
      Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута.
      Но све то није битно!
      Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи...
      Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту...
      Дакле!
      "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година"
      Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи
      Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу.
      Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019"
      Хвала унапред!
       *Свето Писмо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...