Jump to content
after_silence

Преболевање и исцелење након јаке трауме

Recommended Posts

Pomaze Bog svima,

pre koji mesec citah malo vas forum, ali nocas sam se registrovala zbog ove teme.

Samo bih rekla, Izida, svaka ti cast!

Kod nas, necete cuti mnogo, volimo da cutimo izgleda mi, a neke od nas koje se bore kroz citav zivot sa svojim "demonima" znaju kako izgleda makar jedan poveci deo pakla.

Tuzno je kada si sam u svemu tome, kada ne mozes ni sa kim o tome pricati jer to je sramno, to je nesto intimno i mi sa tim ne znamo sta da cinimo, pa je bolje da ignorisemo, da idemo dalje.

Srecom ima dobrih 'inostranih' foruma na temu zlostavljanja, ali znate kako, mene ponekad boli, sto i dalje imam osecaj one iste prljavstine, sto sa ljudima iz crkve koji bi trebalo da mi budu najblizi ne mogu da pricam, ne samo o tome, nego o toliko drugih stvari, a opet toliko godina sam "tu".

Ponekad mi se cini da zivimo u oblacima da se svo zlo ovoga sveta desava tamo nekom i o tome pise crna hronika, a da mi zadrzavamo neku pristojnu distancu, kao da smo ne "ne od ovog sveta" u bukvalnom smislu te sintagme.

Skoro mi je bila potrebna "veza" za nesto, i za "divno cudo" "nidje veze", a kazu da se u nasoj zemlji Srbijici sve zavrsava preko veze. Kazu i da je svaka treca zena zlostavljana i znate sta, verujem im jer znam dosta zlostavljanih zena i dece, ali kad udjem u crkvu, odjednom neke druge naocare.

Ili potpuno roze pa im je zivot raj, naucna fantastika koja se sastoji samo u "raduj se" ili pakao koji se sastoji u onome "pokaj se", i svi su ili presrecni zbog svog "lakog" zivota ili gledaju u pod i tiho pricaju sa sve finim frazama nekada blagocestivim, a sada izlizanim.

A nikom nije lako, a vesto smo naucili da skrivamo svoje pravo ja, ili smo zaboravili da se pogledamo u ogledalo i zapitamo sta ima tu dole, tako blizu...

Mnogo pisem, samo htedoh reci, Gospod nek je u pomoci svima nama, mnogo je tuge u ovom svetu, svakom bih pozelela samo mir, nista vise.

Ako ne svedocimo sopstvenim zivotom, dzaba sve...

A prekinuti lanac nasilja, je nesto pakleno tesko, tu samo Bog moze pomoci, kao u ostalom i u svemu drugom.

Ma kako se "ponasale", zlostavljanim zenama mogu samo da skinem kapu, taj krst ne moze nositi svako, niti se daje svakom, ma koliko to cudno izgledalo. O njihovom svakodnevnom paklu, znaju samo one i Gospod.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Izida

Bog ti pomogao,After Silence!

Dobrodosla u forum!

Svaka cast za ovo sto napisa!Pisi slobodno,koliko hoces...Zato smo tu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
rane koje se ne otkrivaju teže zaceljuju- ako se dobro se?am Lestvica

  

eh, Lestvica nije bila moja hrana jos uvek, ne znam, ali "pije mi vodu". Rane, opet, stvar poverenja, kao i sve izgleda mi. Sve se vrti oko tog carobnog poverenja. Kako ga steci i uteci? Kako ga povratiti posle svega? Tu je i ono, kako se suociti sa samom sobom, sa svojim najdubljim strahovima sumljama, bolima, ali ne ono povrsno, ne onako izokola pa na cose, nego do poslednjeg atoma... Kod zena koje jesu dozivele nasilje, koje su citav zivot bila pod nekim vidom torture, najstrasnijih i obicnom coveku nepojmivih stvari, zivot izgleda malo drugacije. Ne moze mene zadovoljiti istina, jer bas zbog toga sto sam dozivela, poznajem sva lica i nalicja te prevrtljive ljudske istine, i tragam za Njim u svakom vidu, u svakom uzdahu i u svakom trenu. Kada vam polome ne samo krila, nego vas izlome na sitne parcice, kao neki puzzle od milijardu delova, treba to sve sastaviti iz pocetka. Unisteni zivoti, unisteno samopostovanje, samopouzdanje, poverenje i surov pogled na stvari. Ne znam kako to da opisem, a da ne udavim. Nema kompromisa, nema poluistina niti gotovih resenja, ja sam izgubila sve i jedino je Gospod bio tu i ostao da me nauci kako da zivim, a da potpuno ne poludim, da zivim i da polako ucim da se volim, da zivim i da ucim sve ono sto je normalnim ljudima tako "prirodno" i normalno. Ne moze meni pricati o veri neko ko se ispilio tek, da mi prica o nadi i ljubavi, o cemu god. Mislim moze, ja se pravim blesava i ne slusam nista, jos kad dodju te frazice, meni je postalo smesno. Da nisam pre 5godina upoznala Ljubav, odavno me ne bi vise bilo. Da nisam i tada imala vere i nade i poverenja u tog cudnog Boga i mog duhovnika, samoj sebi bih prerezala grkljan tada jos. Tek su usledile patnje i nevolje, a ja sam polako koracala, protiv sveta, protiv svih i svacije zlobe i radovala se kao i danas, zahvaljivala Bogu sto sam jos uvek ziva. Ono sto sam prosla, to zna Bog. Da li cu jednog dana uspeti da se izvucem iz svega, iz svih posledica, iz svih tih konstantnih bolova, ne znam, ne znam da li cu se do kraja osecati ovako usamljenom i napustenom, ali znam i zahvalna sam Tati samo na tome sto sam Ga upoznala i sto sam Ga osetila, sto mogu mene do sutra da muce, Njemu ne mogu nista, "zaljubljena" sam u Boga koji je tako mocan, tako pravedan i tako blag, Onog koji dise gde hoce, Onog koji Jeste i kome ako se izvoli moze me unistiti i moze me spasiti. Meni je to dovoljno i ako treba i u vecnosti cu stajati u paklu i svim silama se truditi da ne dopustim da jos neko udje u njega, da jos neko oseti sve te uzase koje sam ja dozivela, da se nikad ne osete tako ponizeno, tako jadno, tako uplaseno. Gledati zlu u oci, a preziveti i godinama boriti se sa njim i uspevati ziveti pored njega i uprkos njemu, to moze samo Bog da "podrzi", samo zahvaljujuci Njemu i snazi koju mi je dao ja sam sada tu gde jesam. Da, slomljena, da, potpuno sama, na ivici psihofizickih snaga, tesko bolesna, umiruca, ali puna divnih i predivnih iskustava. Samo je On mogao da me odrzi u tom paklu i zivela jos 5 meseci ili 5godina ne mogu dovoljno da Mu se zahvalim na svemu tome. Hvala Mu na svim divnim ljudima koje sam upoznala, na svim divnim zenama koje su prosle pakao i ostale da svojim zivotom svedoce Njega, osudjene ovde na potpuno nerazumevanje, usamljene medju ljudima ciji su zivoti isli nekim sasvim drugacijim tokom, ali svedoce, cvrsto kao celik, o tome koliko je veliki nas Bog. Mi samo Njega imamo i u Njega se uzdamo, pakao nam je poznat. Ljudi mozda i ne mogu da razumeju kroz koje uzase prolaze zene koje su bile zlostavljane, svakodnevne uzase, potpuno poremecene psihe. Dzaba sve i da znas kako treba, postoji neki mehanizam duboko u tebi koji "tera po svome", jednostavno ne funkcionisemo, ne razmisljamo i ne osecamo na isti nacin kao ostali. Mnogo toga nas odvaja i mnogo posledica sa kojima ucimo da zivimo. Pogledacu temu, ali me oci bole od puno sedenja, a tamo ima dosta toga napisanog... Hvala!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izida bila sam sve vreme sa vama 8084.gif

Da se ne ponavljam 0409_feel

Hvala vam, to samo mogu da kazem, hvala vam od sveg srca!

Ja sam jos na pocetku svog puta, samo Boga molim da me jos odrzi u zivotu da malo krenem bolje da koracam, toliko toga moram da promenim, sa toliko toga da se suocim. Jos uvek ne mogu neke stvari da pojmim, sa nekim strahovima da se suocim i i dalje cutim i dalje ne mogu da se suocim sa svojim bolom i sa svojim iskustvom u potpunosti...

Ali bice, bice i toga...

Share this post


Link to post
Share on other sites

I nikada neću prežaliti što ja nisam ostala ja...trebalo je da vidim, a nisam. Zato je tako teško govoriti o tome.

i ja sam cutala a ovo sto sam citirala me je uvek jelo iznutra, taj pretezak osecaj krivice, srama, koji i dalje ne mogu da opisem recima i citav svet koji se srusio...

Ali suvise dugo me je peklo iznutra i suvise dugo zelim da izbacim to iz sebe, iskazem sve sto mi je na dusi. Ne verujem u cutanje, ta maska koju smo morali da stavimo mi se smucila, preko glave mi je. Ne zelim vise maske u svom zivotu, ne zelim da se plasim sopstvene sene i da skacem sa stolice svaki put kad cujem sum ili kada mi se neko priblizi. Ne zelim da se vise gadim same sebe, svog zivota, svog tela. Ne zelim da zivim u strahu od straha, u strahu od ljubavi i od zivota, nemam za to vremena vise. Za to sam najzahvalnija Bogu. Dao mi je ogranicen zivot, dao mi je na znanje da necu ziveti jos 50-100 godina i da ce "biti vremena" i za to suocavanje. Nemam svo vreme ovoga sveta, koliko za godinu dana moje telo moze biti samo prah.

I onda sam stala sebi na crtu. Kada sam shvatila da umirem "zaista", da sve to nije samo san, da nikad necu imati "svoj zivot", svoju porodicu i svoju decu, da necu imati vremena da saznam sta znaci kada te neko voli, sta znaci probuditi se pored voljene osobe i deliti sa nekim svaki kutak sebe. To je luksuz za mene, san koji ne smem da sanjam( a opet, mozda je i to laz, mozda samo sebi ne dozvoljavam da sanjam). Zato koliko god bolelo ja zelim da boli jos vise, zelim da konacno zavrsim sa svim demonima proslosti i zelim da to bude moja priprema, moj dar Bogu, mogu mu dati samo sebe, a kako ako sam ja ostala ono dete sakriveno u cosku. Ono dete koje su svi godinama zlostavljali, na sve moguce i nemoguce nacine. Ne zelim da pamtim scene umiruceg oca, pijane majke, scene nasilja, silovanja, proganjanja. Ne zelim da se secam onog straha da ce ponovo doci i ponovo me povrediti, straha da izadjem na ulicu jer me je neko uzeo na zub i godinama proganjao, pretio, zlostavljao. Ne zelim da budem ono dete koje ne zna za slobodu, koje ne sme da radi nista od onoga sto zeli, nego mu citav zivot od odlaska u wc do spavanja propisuje neko drugi. dete koje nikome nikad nije bilo dovoljno dobro i kome je svima bilo krivo za sve, koga su proklinjali kako su stigli, sve pod maskom i izgovorom ljubavi i brige za njega.

To dete je odraslo i morace da postane svesno da niko nece doci da je spase. Morace da odraste i sva ta psiholoska mambodzambo koje je koristila da bi prezivela morace da osvesti i prozivi i prezivi.Nema vise manipulacije, nema vise lazi i iluzija, nema vise bezanja. Nemam ja toliko vremena na ovoj zemlji i ne zelim umreti u ovom stanju, zelim biti svoja i zelim stati konacno pred sopstveno ogledalo bez straha. To dugujem sebi i Bogu uprkos svim zlobnicima ovoga sveta. Previse godina su mi oduzeli, dosta je bilo. Kad su vec takve kockice, zelim da umrem u miru sa sobom i sa Bogom i ako vec nisam do sada naucila da verujem sebi i ljudima, da naucim da imam poveernja u Njega i da se ne ljutim na njega. Previse dugo je u meni bilo besa i ocaja, necu tako da se igram vise. Dosta je bilo cutanja, makar se svi prepodobnici okrenuli protiv mene. I njih mi je dosta i ne kajem se zbog toga sto osecam. Jednostavno u jednom trenutku je prepuklo nesto u meni. Kada su mi rekli da zaista dizu ruke od mene i da mi "nema spasa" i kada su me preplavile poruke "pravednih" da je moja vera slaba jer bih u suprotnom bila zdrava i ne na umoru, oterala sam ih sve u tri lepe sargarepe. Te licemerne price nisu vise moj zivot i ne kajem se zbog toga sto mi dodje da ih tucem zbog njihove besramnosti, licemerja, okrutnosti i samozivosti. Njihov bog nije i moj, ocigledno.

Ne zelim vise nikome da se izvinjavam, nisam ja odgovorna za citavu planetu, nije to moj krst da bih ga ponela, a sigurno ne na silu. A to je tako tesko, tesko je prekinuti, tesko je i pretesko izmeniti nacin na koji si godinama ziveo, nacin na koji si razmisljao, osecao. I ko izmisli Pavlova 0104_cheesy

Ne znam sta bih ti rekla, ja sam ovde "sakrivena", nista od svega ovoga nisam jos uvek uspela i da izgovorim, jos napisati i nije toliko tesko, idem jedan korak napred hiljadu nazad vec toliko dugo i zaista nisam pametna sta mi je ciniti, drugom da kazem ne znam sta bih rekla. Volela bih samo da ti kazem da sta god odlucila i kuda god posla nisi sama, ali i da mislim da ne mozemo izgraditi nikakvu licnost na lazima i na tisini. Mora prvo sav bol izaci na povrsinu, jer vremenom on je narastao i prosirio se na svaku poru naseg zivota i bitisanja. Nisam sigurna, volela bih da mogu da ti kazem da je moguce izgraditi sebe, a sve sto smo preziveli da ostavimo tamo daleko, po strani. Ne verujem da jeste, ako se prethodno se suocimo sa tim, sa samim sobom ma koliko to bolelo. Ali tebi kao i sebi mogu samo reci da je to samo iluzija, da Bog nas ne "krivi" ni za sta, i da taj osecaj krivice veze nema ni sa Bogom ni sa pokajanjem, da ne bi trebalo ni malo krivice da osecamo i da ako treba po hiljadu puta dnevno sebi ponavljamo da nismo krive i da jesmo "dostojne" i "vredne" ljubavi. A kako oprostiti sebi i dopustiti da nas Bog voli i da zavolimo sebe?! To je vec visa matematika...

0409_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.savetovalisteprotivnasilja.org/

jedan jako zanimljiv tekst na engleskom, koga interesuje, imam prevod na srpski, pa samo recite http://www.psychsight.com/ar-shame.html

Evo i nekih tekstova, ako trazi password je password

http://www.4shared.com/dir/18510381/af06e2ac/sharing.html

Za razmisljanje, jedan post sa foruma verujem jednog brata...

Ne bih se slozio... treba jasno da se razgranici, ko je tu krivac i nasilnik, a ko zrtva...

NIKADA ne moze biti problem u onome ko je ovakvom nasilju ( fizickom, psihickom, seksualnom... ) izlozen... jer, lako je posmatrati to sa strane, i onda biti "pametan", i reci: "zasto to trpi, zasto ne ucini nesto, zasto ne pomogne sebi, kako je to dozvolila...ja to ne bih tako, uradio bih to-i-to, trebalo je ovo, trebalo je ono"...ali sve su to bezvredne, prazne reci, lisene smisla, plod povrsnog sagledavanja ove tragicne stvarnosti... I ne samo to, nadju se i oni koji za nasilnika imaju razumevanje ( mozda bas zato sto je najlakse kod drugoga opravdati zlo koje nosimo u sebi, ono cemu smo mi sami skloni ?), a one koji stradaju ne zele da razumeju, a kamoli da ih nekako zastite, da pomognu... u najmanju ruku "to ih se ne tice, imaju oni svoj zivot, svoje probleme, "velike" ko planina, i njima je "tesko"... i nece da se mesaju"... ne osecaju da treba da se potrude da nekako pomognu, makar da saslusaju, razumeju, saosecaju... ali zato se uvek "nadju" tu kada treba "pametovati" kako je vazno trpljenje, i kako Bog zna zasto se to desilo, kako je to zbog greha, kako nije sve tako strasno, i zivot ide dalje, i treba biti optimista, i zaboraviti na sve ruzno sto se desilo, izbrisati gumicom, i prosto biti :drugarstvo:...ma milina jedna  Sad...kao da takvi "saveti" nesto vrede onome kome ih upucuju, kao da ih je neko trazio... bave se tudjim zivotima onako usput, povrsno, bez zelje da zaista razumeju coveka, da zaista podele sa njim makar delic njihovog bola... zaljubljeni u svoju "premudrost, dobronamernost"...u svoje JA... i nesposobni da vide da postoji i neko drugi, nesposobni da vole... zatvoreni u svom svetu lazne pravednosti, neosetljivosti i samoobmane.

Ne dao Bog nikome da to dozivi... da oseti koliko su bezumne reci "razumljiva psihicka trauma", "samo trauma"... To "samo" je zivot razbijen su u paramparcad, neprestani strah, bol, gadjenje, poremecaj sna, kosmari u snu i na javi, gusenje, poremecaj ishrane, strasan osecaj nemoci, osecaj krivice, izgoubljena zelja za zivotom, izgubljena vera u ljude, pokopane nade u drugaciju buducnost... jer kako to razumeti... ima li to zlo neku logiku, neki smisao, uzrok, povod... "zasto se to desava... zasto bas meni... mozda sam ja kriva za to, mozda sam necim izazvala, mozda to i zasluzujem?"...i stotine slicnih misli, osecanja, nagona, zelja... koje odredjuju i sadasnjost, i buducnost, jedan zatvoreni pakleni krug iz koga je jako tesko izaci, i opet biti "kao pre", i opet ziveti normalno, sa sobom, i sa ljudima oko sebe... i taj potisnuti bes, koji se vraca u vidu nagona za samounistenjem... i osecaj da je sve besmisleno, da ne vredi ziveti, da je smrt bolja od takvog "zivota".. i jos hiljadu pratecih stvari, dodatnih muka... jedno neprestano mucenje.

To je takvo zlo, demonsko, koje ponistava svaku ljudsku logiku i svaku covecnoct, ne moze se razumeti ni opravdati, njemu nije potreban nikakav spoljasnji povod da bi se ispoljilo, nije uzrokovano nicim spolja... i zato NIKADA krivac ne moze biti onaj ko je nasilju izlozen. Svi su drugi manje ili vise krivi, ali ta osoba... ne. Zar da bude kriva zato sto nije od kamena, zato sto ima dusu i srce, svo izranavljeno tudjim bezumnim necovestvom, zato sto trpi nesnosni i neprestani bol, tudjom krivicom, i ne moze sebi da kaze... "dobro, evo necu vise da tugujem, nece vise da me boli, resila sam da se smejem i budem srecna"...? Ne ide to tako..

Krivi smo sto dopustamo da se takve stvari desavaju. Svakoga dana neku slicnu, tragicnu, bolnu i potresnu pricu mozemo da procitamo u novinama, cujemo na TV-u... da saznamo od drugih ljudi... i da li cinimo dovoljno da to sprecavamo, da se vise to ne desava, a da osobama koje su to prezivele pruzimo ono najelementarnije ljudsko razumevanje, saosecanje, paznju... ljubav? Dopre li to uopste do nase svesti i do srca? Osetimo li mi makar delic bola koji prezivljavaju ti ljudi... u ovom slucaju deca, devojke, zene? Zivimo u zabludi da se to desava nekome drugom, da to nema neke veze sa nama, da tu nema ni delic nase sopstvene odgovornosti, da je daleko od nas, da ne mozemo nista... brinemo o sebi, eventualno nam je stalo do jos nekoliko nama dragih osoba, a ostali...ne ticu nas se... zivimo svoje male zivote ubedjeni da se svet vrti oko nas, da nista ne sme da pomuti nas lazni mir, da su drugi ljudi smetnja i pretnja...sami smo sebi dovoljni, gledamo svoja posla, bavimo se onim sto nam prija i okrecemo glavu na drugu stranu u nekom nicim zasnovanom uverenju da se to nece desiti nama i nasim najblizima... a da smo svi u detetu, devojci, zeni koji stradaju na ovaj nacin videli brata, sestru, svoje dete... da li bi tako cinili? Da li bi mogli da okrenemo glavu i "pravimo se ludi"?

Onaj ko je bio izlozen ovakvom nasilju licnost je podjednako vazna i vredna kao i svi drugi ljudi, i najcesce mnogo bolja i vrednija od drugih, jer je spoznala zlo u samoj njegovoj sustini, osetila, dozivela, i zna kako je odvratno povrediti drugog coveka, i grozi se toga, i nije u stanju da tako nesto ucini drugome... i ume da ceni ono sto vecina nas uzima zdravo za gotovo, nama naizgled beznacajne stvari, koje se podrazumevaju, koje su u nasim ocima obezvredjene... i... neverovatno, ali bas takvi ljudi, umeju da vole mnogo jace od drugih... i tu je resenje, izlaz iz onog paklenog kruga... voleti i biti voljen. Samo to istinski pomaze, a saveti i mudrovanja su u svemu tome sporedni... kada osetis da si covek, jedinstven, nekome dragocen, potreban, neophodan, da ti se neko raduje, da imas moc da mu darujes osmeh, da ucinis njegov zivot ispunjenim, da osecas da mu pripadas, da nikada vise nisi sam, da nisi napusten i ostavljen, nemocan... ljubav, paznja, neznost... jedino to ima moc da isceli one strasne rane koje neljudi u trenucima bezumlja nanose drugima... i ako ima takve ljubavi, mrak ce odstupiti, vremenom, jer od ljubavi nema vece sile... i kada dodje svetlost, tama se neminovno povlaci...

A mi sami, ako vec ne umemo tako da volimo, pokazimo bar malo vise razumevanja, saosecanja, paznje, pruzimo podrsku, potrudimo se da nekako pomognemo, ne radi sebe, ne radi neke svoje navodne pravednosti i dobrote ( gordosti ), ili radi nekakve "plate" na nebesima, vec zato sto je to ljudski, prirodno, da naucimo da budemo ljudi... tako cemo mozda razumeti da izmedju naseg JA i drugog coveka ne smeju da postoje nikakve pregrade, da su one vestacke i pogubne, i da drugi covek nije nama pretnja, vec deo nas, nama neophodan, a svi smo udovi Tela Hristovog, i da su drugi nas zivot, i svi smo odgovorni za sve, i da se ljubav ne moze ograniciti na nekolicinu ljudi, jer to onda nije ljubav, vec nesto drugo...

Sveti Serafim Sarovski je rekao jednom: "stekni Duh Mira i hiljade ljudi ce se oko tebe spasiti" (parafraziram). Za zlo koje se desava i tudju patnju svi smo mi odgovorni, na licnom planu, jer da smo mi sami bolji, da se istinski trudimo da steknemo Duha, manje bi zla bilo oko nas, manje bi ga sami cinili, preko nas bi Gospod uticao i na druge ljude, rukovodjeni Njime umeli bi da drugima pomognemo...

Share this post


Link to post
Share on other sites

0409_feel 0503_music

Evo saljem vam ovo u nemogucnosti da vas licno zagrlim. Nekad je samo topao zagrljaj uteha...ne moramo pricati i ispitivati samo saslusati. Plakati zajedno i tugovati zajedno jer vasa tuga i bol je i moja tuga i bol.

Izdrzite sestrice mile na putu punom provalija i trnja jer na kraju tog strasnog puta je svetlost. Mislim da ste napravile pomak samim tim sto ste progovorile o tome...to je prvi korak...uzdajte se u Boga jer sto je ljudima nemoguce Bogu je moguce.

1502_baby 0203_cool njamnjam

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Е, то ми треба! Хвала ти пуно  0409_feel Јер твоја снага је и моја  1502_baby

То су живе речи утехе  0503_music

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nisi sama!!!

Ne daj se i budi blaga prema sebi, kada te molim dada

FORGIVENESS ISN’T

You say I must forgive

It’s a Biblical command

So let’s just take a moment

To fully understand…

What forgiveness truly means,

And what it really doesn’t,

What the truth abut it is,

And what it actually isn’t.

Forgiveness doesn’t mean

I’m forced to hide the truth

Of my childlike innocence

Stolen in my youth.

Forgiveness isn’t “letting go”

Because you think I should-

And it is not forgetting…

Because you hoped I would

Forgiveness doesn’t mean

I forget about the pain

So you won’t have to look at yours

And you’ll be comfortable again!

Forgiveness doesn’t mean

I deny what I feel…

That because you choose denial

MY feelings are not real!

Forgiveness doesn’t mean

You’ve no consequences to pay

What YOU did changed MY life

In a most dramatic way!

Forgiveness doesn’t mean

Your responsibility

Can be ignored by you

And forced to lie with me!

I’ve got a full time job

Restoring peace within

From the chaos I’ve endured

Resulting from your sin.

I’m no longer filled with rage

God took that away.

But healing comes in layers

A little every day.

Forgiveness doesn’t mean

I hide MY pain so deep

That when it tries to rise

I cannot even weep.

For tears are “miniature messengers”

Releasing frozen pain,

Unlocking rusted doors

Oiling hinges once again.

If I push my feelings away,

I loose an important part

Of myself…and my life…

Where my healing has to start.

Forgiveness isn’t needing

To make the “other person pay”

It’s listening to my feelings

And hearing what they say

I have the right to discover

Who I am…and what I need…

That’s a gift God gave to me

And He granted me the deed.

Forgiveness does not mean

I have to hide what’s true

To feed your denial

And keep protecting you.

There are no family secrets-

Just things not talked about

The price…too high..results

In deadly inner drought.

The process of my healing

Means I see..I feel..I talk

The freer I become

The stronger I can walk!

I must have the courage

To do what I need to do…

To take care of myself,

And let God take care of you.

I know I cannot change

What I don’t control…

That applies to each of us

If we’re ever to be whole…

I don’t apologize

For who I am or what I do…

It’s between God and me

And doesn’t hinge on you

To me forgiveness means

I give God my pain…

And penalties for perpetrators

Lie in His domain.

Whatever that entails

Is between you and God.

I cannot fix your pain

It’s not my job.

♥ Shannon Spradlin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zajedno, samo tako mozemo, zajedno!

0110_hahaha

Strasno je kada neko ima potrebu da prica o tome i kada to prozivljava svakoga dana, a nema kome clapc

Vecina ljudi jeste u tom fazonu "dobro de, ajde malo sali se, pusti ozbiljne price" i da, razumem i to, postoji vreme za cutanje i vreme za pricu, za salu i za "zbilju".

Kada nasilje prozivljeno, dozivljeno ili koje se trenutno prozivljava dospe u "mozak" i kada vas zgrabi, nema te "sale" koja ce ga oterati.

Samo da otkrijemo sta je izazvalo tu sliku opet i sta nam je ciniti. Ne "vraca" se uvek iz istog razloga i ne postoji univerzalan recept.

Nekad pomaze rad, nekad je dovoljna setnja, a nekad samo prica, prica i prica, dok ne dodjemo do onog krika iz svih nas.

Ali da je jaz ogroman, ponekad mi se cini nepremostiv, odnosno, premostiv samo ako mi krenemo u susret onom "normalnom" tj onom ko ne zna za pakao seksualnog, fizickog i emotivnog zlostavljanja.

Oni do nas ne mogu, ne kapiraju oni to bas najbolje...

I kada je nasilje daleko iza nas, posledice ostaju i sa tim posledicama se valja boriti  0110_hahaha

No, cini mi se da sam mnogo pricala u ovoj temi, pisala sam vec o tome...

Tavi 8084.gif

pisi, pisi sve sto zelis, postavljaj sve sto nadjes, ne smemo cutati.

Odatle je i moj nik, a svakome kome jeste potrebna "pomoc" u bilo kom vidu, slobodno nek se javi!

Ovaj forum inace iz mog nika je jedan sjajan forum, samo doduse onome ko zna engleski 0203_cool

E i ono su zive reci utehe, forum na koga bi svi "pravoslavni" trebalo da se ugledaju.

Andjeli s vama srne malene, andjeli nek vas cuvaju!

Jednog dana docice Gospod, On i Presveta razumeju ono kroz sta smo prosle, a mi znamo kako je biti godinama u paklu i gledati bezumlju u oci, direktno, potpuno sami, izolovani i slomljeni.

Onog dana kada smo prvi put "napadnuti" ma kolicno godina imali, kao da je nesto umrlo u nama, ugasili smo se, ali Gospod nije za dzabaka oganj, kad nas upali ima da sijamo samo tako :cheesy3:

Share this post


Link to post
Share on other sites

jos jednom, ovo je jedna sjajna knjiga, o tome kako preziveti "otrovne roditelje", kako se emotivno pre svega odvojiti od njih i prekinuti lanac zlostavljanja. Govori i o blazim oblicima zlostavljanja, ali i o incestu.

Meni dosta pomogla...

A ovo je pesma koja meni "prija" kada su ponovo tu i kada prolazim kroz tezak period.

Nadam se da cu jednoga dana biti na sigurnom i da ce se pakao zavrsiti, ali ne zelim biti sama na "sigurnom", zelim da moje srne budu tu sa mnom, da budemo zajedno, jer to u suprotnom ne bi bio raj!

Hrabre moje srne 0110_hahaha 0203_cool :cheesy3: 8084.gif srcee

heheh mislim da ima srcica za svaku 0110_hahaha clapc

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da vas pitam hrabre srne (stavih u koso jer se setih Izidice tebe i Srne koja je vec tu na forumu pa da ne pomisli da se njoj obracam) ima li neka molitva za one koje su trenutno u paklu?

Pri tom ne mislim na pakao posle smrti, nego na ovaj sada, zivotni?

Ima li neke lepe molitve za sve one koje ni nocas nece spavati mirno, koje ce buditi kosmari i nemiri, koje nisu na sigurnom mestu uz sigurne ljude, koje se i dalje plase i zive u strahu za sopstveni zivot i zivot svoje dece?

Za svu onu decicu koju sada neko zlostavlja i zapostavlja i koja se osecaju tako usamljeno i izopsteno, a Boga vide kao nekoga kome su sigurno mnogo zgresili cim nikako da pomogne...

Osecaj sigurnosti je nesto sto mnogi nazalost podrazumevaju, a sta kada on nije nesto "normalno"? 0202_238

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Izida

Afterce,ne znam da li postoji neka napisana molitva.Ali,ubedjena sam da se mozemo moliti i svojim recima.Ako su iskrene i iz srca,Bog ce ih sigurno uslisiti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Naravno da hoce mila u to sam ubedjena!

Pre par godina bejah u domu za nezbrinutu decu, eh decica 0202_238

Jedna dobra seja koja je tamo volontirala pre nego sto sam ja otisla rekla mi je "samo budi tu, oni su andjeli, njihove molitve cine cuda, njih Bogomati stiti i uslisava im molitve samo tako"...

Uverila sam se da je zaista tako kada mi je prvi put dete selo na krilo, njihove okice, pogled, njihove price, njihovi zivoti, kako oni pricaju o veri, o Bogu...

A ti znas sigurna sam sta je potrebno da neko dete dospe u takav dom, koliko zlostavljanja i silovanja svakodnevnog, uz roditelje narkomane i nasilnike da bi ti u ovoj zemlji nedodjiji oduzeli roditeljska prava makar privremeno i ne moram da govorim sta su sve ta deca, ti andjeli prosli sa tako malo godina...

Uverena sam da njih Presveta cuva i da skuplja sve njihove suze i uzdahe, kao sto je skupljala mnogih od nas ovde i sada.

Ali znas, dok to traje, imas osecaj kao da te niko ne cuje i niko ne vidi i da si potpuno sam na ovom zlom svetu, kao da se citav svet obrusio na tebe i taj neuhvatljiv osecaj sigurnosti, nesto tebi nepoznato, postaje samo san, suvise nerealan da bi bio istinit.

I danas se okrecem preko ramena...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...