Jump to content

Recommended Posts

                                                            Sv.Nektarije%20Eginski%20na%20tronu.JPG

 

 

Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima.
Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova. Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja.
Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima.

 

http://prijateljboziji.com

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge

 

Ту је сва "прича"! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Богме Џеси, спасила си ме вечерас са овом темом. Хвала! :) 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Туга-буга е па шта је

ако је туга није лав

туга-буга па нека је

не боји се ко здраво верује.

 

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Туга-буга е па шта је

ако је туга није лав

туга-буга па нека је

не боји се ко здраво верује.

 

:)

 

amin-nas

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 8 months later...
POBEDITE TUGU! (Ivo Andrić)

Kod unutarnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce!

Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«.

Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.

- See more at: http://znakoviporedputa.com/misli-izreke-citati/812-pobedite-tugu-ivo-andri%C4%87#sthash.NzaZEBXQ.dpuf
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 6 months later...

 

tuga.jpg
О борби против туге

 

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.

Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.

Св. Јефрем Сиријски

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазрцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2. Кор. 7,10).

Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.

Св. Јован Касијан

Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.

Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

Св. Нил Синајски

Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост - од гордости, гордост - од сујете, сујета - од маловерја, маловерје - од тврдоће срца, тврдоћа срца - од нерада, нерад - од лењости, лењост - од унинија, униније - од нетрпељивости, нетрпељивост - од сластољубља.

Молитва зависи - од љубави, љубав - од радости, радост - од служења, служење - од наде, нада - од вере, вера - од послушања, послушање - од простосрдачности.

Св. Макарије Велики

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 weeks later...

мислим да је ово стварно једна врста утехе.....сазнање да ниси ти једини који трпиш страдања....схвативши то, почињеш другачије да размишљаш....

 

и не само то....престајеш да будеш егоиста који само мисли о себи и само себе сажаљева.....

 

посебно је дивно када сретнеш особу која има исто страдање као и ти....саосећаш са њом, разумеш је, тешиш је....и тако постајеш мноого бољи човек...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост - од гордости, гордост - од сујете, сујета - од маловерја, маловерје - од тврдоће срца, тврдоћа срца - од нерада, нерад - од лењости, лењост - од унинија, униније - од нетрпељивости, нетрпељивост - од сластољубља.

 

 

 

Ух... Ово је заболело...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
мислим да је ово стварно једна врста утехе.....сазнање да ниси ти једини који трпиш страдања....схвативши то, почињеш другачије да размишљаш....  

 

Mogu ti reci da sam citao neke tekstove o tome i dosao do zakljucka da ljudi uglavnom brinu i tuguju bez objektivnog razloga.
Sve se svede na neku hipoteticku buducnost, cije su sanse za realizaciju veoma male a kojoj ljudi pridaju ogromnu paznju, nepotrebnu i onda se upustaju u nepotrebno tugovanje i brigu.

Tako da je i sama tuka neka umisljena stvar. Jedan od dobrih nacina da se sa njom covek izbori je da se koncetrise iskljucivo na sadasnji trenutak. Kada smireno pogledas oko sebe, shvatis da ti u stvari i nemas toliko razloga da tugujes. :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ljudi uglavnom brinu i tuguju bez objektivnog razloga.
ima i toga dosta....ali ovde je rec o realnosti....o pravim stradanjima gde zaista postoji razlog za tugu.....
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Заиста треба бити попут малог детета које:

потпуно верује

брзо се срди, али и брзо прашта

беспоговорно слуша.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Mogu ti reci da sam citao neke tekstove o tome i dosao do zakljucka da ljudi uglavnom brinu i tuguju bez objektivnog razloga. Sve se svede na neku hipoteticku buducnost, cije su sanse za realizaciju veoma male a kojoj ljudi pridaju ogromnu paznju, nepotrebnu i onda se upustaju u nepotrebno tugovanje i brigu. Tako da je i sama tuka neka umisljena stvar. Jedan od dobrih nacina da se sa njom covek izbori je da se koncetrise iskljucivo na sadasnji trenutak. Kada smireno pogledas oko sebe, shvatis da ti u stvari i nemas toliko razloga da tugujes. :)

A sta ako imas razloga da tugujes ...

Niko ne tuguje zato sto je srecan,zato sto je sve predivno , a njemu je doslo da bude tuzan ,posto mu je dosadilo da bude srecan,odlucio je da prekine s tim prenemaganjem ... Lako je reci. Treba to podneti ,preziveti,treba ziveti i preziveti.

Kako covek da bude srecan kad je tuzan ?

Ne moze da se kaze da su sve tuge imaginarne.Nisu .Neke su realne.

Ne moze tuzan covek sebi da sapuce,>ja sam srecan,ja sam srecan kad oseca suprotno.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње.      Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“   Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24).   Архимандрит Спиридон Логотет,  Депресија, стр. 35-36     Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља.     Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику.   Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана.   Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине.   Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије.   Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности.   Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.
       
      Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.
      Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:
      „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“
      Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:
      „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“
      Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:
      „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“
      Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.
      Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:
      „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:
      „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.
       
      Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
      Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.
      Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
      Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"
      „Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.
      *У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).
       
      Преузето из књиге Велики Пост,
      протојереј Александар Шмеман
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
×
×
  • Креирај ново...