Jump to content
  1. DankaM

    DankaM

  2. Sasa Kolbas

    Sasa Kolbas

  3. javor

    javor

  4. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  5. obi-wan

    obi-wan

  6. Никола Поповић

    Никола Поповић

  7. Драгана Милошевић

    Драгана Милошевић

  8. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа.         

       
               Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). 
                Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника.            
                У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива!   
                Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу...     
                Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави.      
                Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?!  
                Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој.         
                Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње.      Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“   Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24).   Архимандрит Спиридон Логотет,  Депресија, стр. 35-36     Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља.     Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику.   Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана.   Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине.   Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије.   Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности.   Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Светих седмочисленика и просветитеља Кирила и Методија, Климента, Наума, Ангеларија, Горазда и Саве, и на спомен Светих новомученика ливањских, 30. јула, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Рождества Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.
       
      Митрополиту су саслуживали јеромонаси Прохор Јосифов и Јустин Мреновића, јерођакони Јаков Нинковић и Натанаило Крушчић, ђакон Радомир Врућинић, ђакон при Саборном храму Светог Саве на Врачару у Београду и професор Богословије Светог Саве и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.
      Послије прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије говорећи о данашњим угодницима Божијим:
      „Чудесна мученица Христова, Света Марина великомученица свој живот, младост, све што је имала је жртвовала за Христа Господа и своју мученичка крв помијешала са Његовом голготском мученичком крвљу. Зато је остала да се памти кроз вјекове испуњена огња Небескога, због чега је и добила име Огњена Марија.“
      Говорећи о Светим Седмочисленицима и ћириличном писму, владика је казао да су они велики просветитељи свих словенских народа. Свети Кирило и Методије, који су научили све словенске народе вјери у Христа Господа, послани су од великог Патријарха цариградског Фотија у Моравију одакле су започели просвету словенских народа:
      „Солунска браћа су саставила азбуку глагољицу и ћирилицу, те двије азбуке дивне и чудесне, на којима је написано све што вриједи а што су написали словенски народи кроз вјекове. Тако је и у Црној Гори на ћирилици написано и штампано све оно чудесно и дивно. Цетињски Октоих и Горички зборник и друге свете књиге писане су ћирилицом кроз вјекове до најновијих времена.“
      Подсјетио је Митрополит Амфилохије да су ћирилицом писане повеље наших владара, као и све оно што су написали Свети Петар Цетињски, наш учитељ и просветитељ, законодавац и миротворац, његов синовац Петар Други Ловћенски Тајновидац (Луча микрокозма,  Горски вијенац..) као и последњи краљ Црне Горе Никола Први Петровић:
      „Са тог разлога велика је туга и несрећа да се ми Црногорци данас одричемо светога писма Ћирила и Методија и наших предака, наших отаца и праотаца. Никада овдје код нас није владало такво безумље.“
      Седмочисленици, дивни словенски учитељи и просветитељи, заједно са Светом Марином, Господа су прослављали, Њему служили и служе у вјечности око Његовог Светога олтара, казао је Митрополит и додао да су они данас овдје, са нама и међу нама, и да нас уче како треба служити Богу живоме и истинитом.
      Саопштавајући присутнима да се данас упокојила наша мати Олимпијади Вуковић, игуманија манастира Ћелија Добрска, Митрополит је подсјетио на живот ове слушкиње Божије:
      „Она је једна света Божија душа која је сав свој живот предала Христу Богу на дар. Од младости своје је била послушница Светога старца Јустина Ћелијскога, 30 година била је његова келејница у Ћелијама. Послије се подвизавла  Банату, а онда овдје у Ћелији Добрској. На Цетињу је Господ данас, на овај дивни и чудесни дан Свете великомученице Марине њене претходнице, примио у Своје наручје.“
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ мати Олимпијаду упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Светога Петра Цетињскога и Светога оца Јустина Ћелијскога:
      „А Света Огњена Марија и Свети Седмочисленици нека нама буду подстицај  да и ми ходимо путем Христовим, да ходимо за Оним који је пут истина и живот, за Христом Богом нашим, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин!“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.
       
      Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
      Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.
      Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
      Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"
      „Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.
      *У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).
       
      Преузето из књиге Велики Пост,
      протојереј Александар Шмеман
×
×
  • Креирај ново...