Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Andre Williams

Јунаштво и чојство: “Ко спаси један живот, спасао је читав свет”

Recommended Posts

Priča o dečaku koji je skrivao Jevreje, a komunisti ga streljali kao saradnika nacista

Šesnaestogodišnjeg Živomira - Živu Kovanovića streljali su marta 1945. pripadnici Ozne zbog navodne saradnje sa nacistima, a njegova porodica dobila je jedno od najvećih odlikovanja Izraela - „Pravednik među nacijama” za pomoć ukazanu Jevrejima tokom Holokausta.

228661_repkovanovic-04-foto-blic_f.jpg?v

Kosti jednog od najboljih učenika Kragujevačke gimnazije možda su pronađene u masovnoj grobnici u krugu fabrike „Fijat” u Kragujevcu, što treba da potvrdi uporedna DNK analiza sa njegovim rođacima.

- Moj ujak je ubijen, a baka i tetka osuđene jer su komunisti hteli da im uzmu svu imovinu. U našu kuću u Batočini iz koje su izbačeni odmah se uselio komunistički rukovodilac. Izbacili su ih iz kuće samo sa garderobom koju su mogli da ponesu i sve drugo su uzeli. Čak i sat koji je Živa nosio na ruci ukraden je nakon streljanja. To je porodica saznala jer je jedan od ljudi iz streljačkog voda doneo njegov sat kod lokalnog sajdžije. Najviše me boli sve ove decenije to što mi je ujak nevin ubijen i što mi je porodica osuđena, ali sam morao da ćutim o tome - kaže za „Blic” Slobodan Mladenović, sestrić Žive Kovanovića, inače rođen dva meseca pre njegovog streljanja.


228660_repkovanovic-03-foto-blic_hs.jpg?
Iz školske klupe pred streljački stroj

U obrazloženju presude Živi Kovanoviću, koju je doneo Vojni komunistički sud i u koju je „Blic” imao uvid, navodi se da je on bio blizak sa nemačkim komandantom, izvesnim Mendelom. Činjenice su potpuno drugačije, jer je kuću porodice Kovanović u Batočini privremeno konfiskovala nacistička vojska i u nju se uselio lokalni komandant Mendel. Porodica je prebačena u pomoćnu kuću gde su krili dve Jevrejke, Klarisu Gamlijel Levi i Ružu Lehtner. Za skrivanje Jevreja nacisti su streljali čitave porodice, a Živu Kovanovića su pripadnici Ozne iz gimnazijske klupe odveli na suđenje. On je osuđen 30. marta 1945, kada je i streljan, iako rok za žalbu nije istekao.

- Moja baka Divna Kovanović nije imala izbor kada su došli naoružani Nemci i konfiskovali kuću za njihovog komandanta. Moj deda je umro pre rata i baba je ostala udovica sa četvoro dece - navodi Slobodan.

Utekao od ljotićevaca, sačekali ga komunisti

Porodica Kovanović je doživela još jednu tragediju, jer su partizani streljali bez suđenja i Žarka Kovanovića, starijeg Živinog brata.

- Mog starijeg ujaka uhapsio je lokalni komandant ljotićevaca jer nije hteo da im se pridruži. Oni su ga tražili jer je bio obrazovan. Na insistiranje moje bake Divne ujak je privremeno pušten, ali je odmah pobegao iz zemlje. Na kraju rata ušao je u Jugoslaviju iz Italije i tada su ga streljale partizanske jedinice. Ne znamo gde mu je grob. Tako je moja baka kraj rata dočekala sa dve ćerke, Radmilom i mojom majkom Biserkom, a oba sina su bila ubijena - kaže Slobodan.

извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прича о два дечака

naslova.jpg

 

Момчило и Споменко су припадали једном народу и једном веку. И једној истој епској вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заједничког.

 

Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Није честито ни закорачио у свет игре, маште и дечије чаролије, када је 1914. загрмео рат какав свет није видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску војску, привремено заузимајући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац је послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и нејач за збег. При повратку у село, дечак је затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу погубили људи који су носили непријатељске униформе, а говорили разумљивим језиком. Од пуне куће остало је пусто згариште. Престрављени, избезумљени дечак трчао је по помрчини планинским стазама Гучева. Налетео је на страже Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Командант пука, мајор Туцовић, пред собом је имао дечака, свог поцепаног и изгребаног од пробијања кроз растиње. Момчило му је кроз сузе у неколико речи предочио шта се десило –„чико, све су ми побили“. Мајор је затражио добровољце који ће светити побијене сељаке. Цела јединица иступила је корак напред. Мајор је Момчилу дао војника Милоша, Златиборца, да заједно пођу према непријатељским положајима. За њима су пошли и остали. Већ исте ноћи наступила је тешка борба и пораз војске црно-жуте монархије у дечаковом селу. Момчило и Милош заједно су бацали бомбе и светили Гавриће. Осмогодишњи Момчило постаде најмлађи војник Дринске дивизије. Један кројач сашио му је од старих шињела малу шајкачу и униформу. Сироти дечак прозван је „сином Дринске дивизије“. Ишао је свугде са српском артиљеријом.

 

slika1.jpg

Најмлађи каплар Момчило

 

Споменко се родио у Добоју 14. августа 1978. О његовом се детињству мало зна. Оно што је од њега проживео, било је тегобно. Живео је у сиромашној породици у селу Јовићи на Озрену. Уочи рата умире му мајка Милена. Остао је само са баком, у селу у окружењу, онамо где је етничка карта подсећала на кожу леопарда. Септембра 1992, када су његови вршњаци кретали у школу, Споменков живот се из корена изменио. Кобног дана, по Јовићима је падала киша граната испаљених са бошњачких положаја. Међу жртвама је била и Споменкова бака. Остао је сам, без игде иког свог. Остала му је само војска, као нада и заштитница. Јавио се у јединицу и постао курир. Затим је, са запрегом и два коња, достављао храну војницима на првим линијама фронта. Постао је најмлађи војник војске Републике Српске.

 

slika-2.jpg

Споменко са својом запрегом

 

Момчилу су после Колубарске битке пришили капларске ознаке на рамена. Беше то најмлађи каплар војске Антанте. Следеће године уследила је велика непријатељска офанзива и он се са српском војском нашао у повлачењу преко Албаније. И даље се никада нису растајао од свог ратног поочима Милоша. Њихов пут до мора, све преживљене патње, речи после једног века не могу дочарати. Остала је као изрека међу ветеранима: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке“. Мали Момчило је на Солунском фронту постао прекаљени ратник. У затишју битака научио је да чита и пише. Једног дана, посетио га је непознати човек, који је чуо о подвизима једног дечака. Поклонио му је сат и ножић, за вечиту успомену. Доцније је дознао да је то био Арчибалд Рајс, племенити странац српске душе, који је упозоравао међународну јавност о злочинима које једна „племенита европска монархија“ чини над српским сељацима.  Момчило је учествовао и у последњим јуришима на непријатеља при пробоју Солунског фронта. Лично војвода Мишић наредио је да га унапреде у чин поднаредника. Затим је наставио пешице до крајњих граница нове велике отаџбине. Био је сведок велике историјске прекретнице, када се граница померала са Дунава на Караванке. По повратку из рата отишао је на школовање у Енглеску. Тамошњи добротвори стипендирали су српске сирочиће. Али, када се вратио у земљу, Момчило није даље напредовао. То га није обесхрабрило. Радио је свакојаке послове. Оженио се. Надао се бољем. Стигао је други светски рат. Момчило је прогањан и хапшен, али се тешио тиме што је памтио и много тежа времена.

 

slika3.jpg

Момчило предаје рапорт

 

Споменков једини сачувани интервју, дат једној телевизији из Србије, показивао је да се ради о прерано сазрелом и одраслом дечаку, којем је сурови рат отргнуо безбрижно детињство. Није скидао униформу војске Републике Српске. Са запрегом којом је управљао стизао је свуда. Више није само разносио храну са положаја, већ и извлачио рањенике са најопаснијих места. И сам је два пута био рањаван, али се није повлачио. У истој јединици саборац му је био и његов наставник Лазо. Озренци говоре да је то био њихов Обилић. „Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, гдје нико није смио ићи да спасава рањенике, тај дјечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца“, сећа се његов саборац Стјепан. После емитовања емисије о Споменку на телевизији, многи људи су се интересовали о њему. Добио је и понуду једног Србина из Париза да пређе код њега и напусти бојиште. Споменко није имао дилеме. Није хтео да напусти завичај и Маглај, све док његова земља не доживи слободу. Тако је размишљао један четрнаестогодишњак. Уздао се у скори завршетак рата и надао се да ће од запреге коју је возио касније развозити ствари и издржавати породицу.

 

http://www.youtube.com/watch?v=gGwWBG4Qc4U

 

Момчило је са буром у срцу дочекао совјетске тенкове. Радовао слободи, немачком слому и поразу. Није дочекао да проживи у миру. Комунисти су га ухапсили, под оптужбом да је сарађивао са окупатором. Њега, најмлађег каплара војски Антанте, који је крвавио у рату са Швабама, осведоченог антифашисту и родољуба. Извођен је пред стрељачки строј, психички ломљен. Онда је 1947. допао и затвора, јер није пристао да да новчани прилог за „братски народ Албаније“. Тамо је претрпео само њему знану тортуту. Када је изашао из тамнице, дуго није ништа причао. Када је и проговорио, муке са робије задржао је у себи.

 

Споменка је у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армије БиХ. По српским положајима падале су гранате и умножовале жртве. Детонације су потресале брда. Ни тада се Споменко није устрашио. Изненада је, само, пао. Двадесетог марта. Задобио је тешке ране.

 

Момчило Гаврић је живео тихо и отишао тихо. Умро је 1993. Сахрањен је у Београду, ван очију јавности. Ни престоница ни завичај немају ниједну улицу која је понела његово име. Траг о његовом постојању, поред вечитог остајања у сећањима људи који су ценили његово дело, су свега две ратне фотографије у сталној поставци музеја у Лозници.

 

Споменко Гостић је преминуо истог дана од задобијених рана на ратишту на Озрену. Сахрањен је у родним Јовићима, да их никада не напусти. Постхумно је одликован. Јовићи су припали муслиманско-хрватској федерацији. Спомен Споменку у Републици Српској никада није изграђен.

 

Нека им, место свеће воштанице, буде посвећен и овај текст.

 

 

http://akademskikrug.rs/prica-o-dva-decaka/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ели Таубер

 

Зеинеба Хардага није спашавала Јевреје, спашавала је комшије

 

ODNmZTc4ZGFiYiMvYkZvdk9uNzJpWFJHNGJaNUhw

Зеинеба-Хардага-Роза-Кабиљо-1941-Сарајево

 

На насловној фотографији: Зеинеба Хардага и Роза Кабиљо у љето 1941. године шетају центром Сарајева (поред хотела “Централ”). Роза носи жуту траку и забрањено јој је кретање сарајевским улицама, али њих двије шетају. Зеинеба својим заром покрива њену руку на којој је жута трака, и која се на фотографији не види.

 

Библијска заповијед : “Воли свога сусједа као самог себе” (Лев. 19:18)

Хилел: „Оно што се теби гади, немој радити твом сусједу; то је цијела Тора.”

У Муслимовој предаји стоји: ”Неће ући у Џеннет онај чији комшија није сигуран од његовог зла!” (Муслим, 46.)

 

Постоје сусрети чији је растанак само дио поновног сусрета. Постоје растанци који то никада нису ни били. Постоје и сусрети који се никада нису ни догодили, а морали су да се догоде. Међутим, сусрет људи који се никада прије нису упознали, а који може да се окарактерише као поновни сусрет, догађа се веома ријетко, некоме скоро никада. Невјероватно је, а у сваком случају необично и несвакидашње, да сретнете некога са којим имате толико заједничких животних момената, а да их никада заједно нисте проживјели.

 

Да се мени, лично, то није догодило, не бих ни вјеровао да је то могуће.

 

Али, као и сва чуда и све што није логично, дешава се онда када се најмање надаш да се то може десити и на мјесту на којем то и није било очекивати – на мјесту на којем смо се случајно сусрели први пут у животу, а преко педесет година послије почетка ове приче – 1994. године у Израелу.

 

Истина, прича почиње много раније, двадесетих година двадесетог вијека, у Сарајеву, у једној невеликој босанској авлији, преко пута сефардског храма ”Ил кал гранде”, монументалног здања, једне од три највеће синагоге у Европи и највеће на Балкану.

У тој авлији, која је била омеђена ниским босанским кућицама, живјеле су измјешано муслиманске и јеврејске породице Хардага, Кабиљо, Калакан, Таубер… Живјеле су у изузетној комшијској слози и пазили када је некоме Бајрам, а некоме Песах, када је неком радост, па и жалост. Ујутро када су мужеви отишли на посао, дјеца у школу, а вриједне домаћице позавршавале кућне послове, дошао је тренутак да заједно изнесу у авлију кахву и да мало попричају, отворе своја срца и егленишу. Тако се у тој малој босанској авлији рађало једно пријатељство, које је игром случаја, касније, постало свједоком догађаја и које је одредило даље животе породица ове авлије.

 

Није то било ништа необично и непознато Босни. Комшија је био увијек ближи од брата и он се љубоморно чувао. Када су људи у Босни куповали куће прво су гледали какав је комшилук, па се тек онда. договарали о куповини куће, јер добар комшија вриједнији је од злата и ближи од брата.

 

Пријатељство међу овим јеврејским и муслиманским породицама се толико продубило да су већ на крају понашали као рођена фамилија. Тада то нису знали, али данас, сто година касније, они који нису били тада рођени то и знају и осјећају.

 

Стварни почетак ове приче, у којој се доказала људскост и другарство и комшилук, почиње, уствари, у љето 1941. године када је ратом обухваћена Европа грцала под нацистичком чизмом, када је почело “коначно рјешење јеврејског питања”. То је било вријеме када су и у Сарајеву, јер прича се тамо догађа, Јевреји морали носити жуту траку са словом “Ж”(Жидов). То је било вријеме када су Јеврејима прво одузели фабрике, радње, а потом и осталу имовину, када су Јевреје почињали прогањати, а усташке власти затварати и депортовати у логоре смрти. Било је то вријеме када су права пријатељства добијала своју потврду, када је комшилук превагнуо и када ниједна идеологија, осим пријатељства, није могла спасити живот.

 

Угрозити свој живот и животе своје породице да би некога спасио то је херојски чин без преседана. Није се либио стари Изет Хардага да то учини. Није се препао усташа ни његов син Мустафа. Обојица су учинили оно што су сматрали да морају – да спасу породицу Кабиљо. Њих су спасили, али себе нису. Усташе су их, због тог њиховог комшијског и пријатељског понашања, отпремиле у Јасеновац гдје су их мучки убили. То није било довољно да уплаши породицу Хардага. Зеинеба, Изетова снаха и Мустафина супруга, наставља и даље да помаже Јеврејима, прво породици Данон, а послије и мом деди.

 

Мој деда Руди био је затворен у Беледији, која је служила као сабирни логор за Јевреје прије њиховог одвођења у Јасеновац. Контрола уласка и изласка из логора није баш добро функционирала јер су чувари дозвољавали заточеницима да излазе, да оду кући, да нешто донесу. Неки су то радили из милосрђа, а неки за мали новац. Небитно. То је омогућило онима који су хтјели да изађу да се више не врате. Једну такву прилику искористио је и мој деда. Изашао је и дошао у своју авлију. Без новаца – радњу су му одузели као и сву имовину, гдје даље? Када је човјек у невољи коме да се првом обрати? Код нас у Босни, комшији. Закуцао је на увијек отворена Зеинебина врата и дочекала га је прво кафа, а потом му је дала нешто да поједе, сакупила по кући новаца што је имала, а није имала ни за себе довољно, и све му дала. Пожељела му срећу која га је чекала у Мостару, ако успије да га се дочепа, јер тамо су били Талијани и живот за Јевреје је био углавном без страха и опасности.

 

Наставак приче одводи нас у 1945. Годину, када се поново у Сарајеву проналазе Зеинеба и Бончика, грле и љубе и не вјерују да су живе и да поново могу да се друже. Од тада било је много заједничких кафа, а касније када је моја бака отишла у Дом стараца у Загреб – стална преписка.

 

За спашавање Јевреја у Другом свјетском рату Зеинеба, Изет и Мустафа (посмртно) Хардага добили су медаљу праведника од израелског музеја Јад вашем.

 

Прошле су многе године, понекад сам се чуо са Зеинебом, али нисмо се виђали. Моја бака умрла је 1987. године у Загребу. Сахрањена је у Сарајеву. И ту, отприлике, престају неки односи наших породица, јер генерацијска нит је била прекинута. Распитивао сам се повремено о Зеинебином здрављу код њеног нећака новинара Арифагића, тако да сам, ипак, на неки начин знао шта се са њом дешава.

 

Вјероватно био то и био крај приче о драгој Зеинеби, да 1992. године није дошло до крвавог рата у Босни. Напустио сам Сарајево са породицом и покушао да поново успоставим живот у Израелу.

 

Двије године касније сазнао сам да је Зеинеба, жена која је спасила мог деду, жена која је многима помогла, пријатељица моје баке Бончике, Праведник јеврејског народа, успјела са јеврејским конвојем изаћи из опкољеног Сарајева и да стиже у Израел. Обезбједио сам некако дозволу да уђем у заштићену зону аеродрома Бен Гурион за пријем нових усељеника и да будем међу онима који су дочекали Јевреје избјегле из Сарајева и међу њима и Зеинебу са породицом. Није било лако пробити се до ње, јер су је дочекали тамо бројни новинари и највиши израелски званичници као и Ицхак Рабин (З.Л.).

 

Послије толико година, када ме је угледала и препознала, пала ми је у загрљај са сузама у очима. Знала је да се није ништа промијенило. Био је то Бончикин унук који је према њој гајио оно исто поштовање, пријатељство и љубав као и њена драга Бончика.

 

Аиду, њену кћерку, до тада нисам познавао. Ту смо се прво пут видјели и осјетили да имамо заједничку причу и заједничку породичну историју. Касније, посјетио сам их у њиховом новом дому у Мевасерет Цион, малом градићу близу Јерусалема. Радост поновног сусрета и прича, размјена успомена до касно у ноћ. Још неколико пута смо се срели прије и послије Зеинебине смрти и увијек осјећали тај исти набој пријатељства Зеинебе и Бончике.

 

За Аиду сам касније чуо да се запослила, а гдје друго него у Јад вашему, музеју Холокауста. Мала Стела, њена кћерка, била је дијете које је хтјело да што прије постане дио израелског друштва…

 

Прошле су многе године. Вратио сам се из Израела у своју Босну, прво неким послом, а касније одлучио да останем и да истражујем историју и обичаје Јевреја Босне и Херцеговине. На Аиду сам, истина, мало заборавио. Знао сам да је у Израелу и да јој је добро. Нисам размишљао о томе да ли ћемо се још некада видјети.

 

Једнога дана, изненада, појавила се у Јеврејској општини Сарајево са екипом израелске телевизије. Снимају о њој документарни филм: како је изашла из опкољеног Сарајева, шта ради и како живи… Нисам, до тада, био дио те приче. Наравно да смо се изгрлили и изљубили не кријући радост што се поново сусрећемо. Испричао сам јој тада причу, коју није знала, а коју је мени моја бака Бончика испричала: како је њена мајка Зеинеба спасила мог деду. Била је сва узбуђена просто невјерујући да је њена мајка спасила још један живот, сада је знала да је и то био разлог великог пријатељства њене мајке и моје баке. У међувремену сам сазнао да је моја баја Бончика оставила код Зеинебе неке ћилиме и ствари из куће. Све ју је уредно чекало када се вратила у Сарајево. Нисам јој никада испричао да сам дошао у посјед једне дописнице из 1942. године у којој моја бака пише Дари Лисац, Српкињи удатој за Хрвата: “Молим те, види како је Зеинеба, помози јој, она је мени пуно ваљала”.

 

Дух Зеинебин и Бончикин, њихова животна порука, њихово босанско схватање комшилука, тако, ето, имају свој наставак.

 

Овај поновни сусрет, оних који се прије никада нису упознали, сусрет као најближе родбине, даје наду да у свијету има још оних који желе добро. Послије шабатње вечере растали смо се не договоривши ништа, али сад сигурно знамо да ћемо доживјети, опет, поновни сусрет.

 

Само неколико дана пошто сам забиљежио ову причу, рабин Елиезер Папо, на једном предавању, испричао је како је на питање о њеној пожртвовности у спашавању Јевреја, Зеинеба одговорила :”Ја нисам спашавала Јевреје, ја сам спашавала комшије!”.

 

Објављено: 10.4.2014.

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сине, иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио

 

slika-1-595x400.jpg

 

 

„Ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.“

Први дани новембра 1913. године у Београду су били време славља. Последњи ланци вековног ропства су пуцали. Победоносна српска војска ослободила је Стару Србију. Косово и Метохија и Македонија су коначно били слободни. Велика победа имала је своју цену. На хиљаде знаних и незнаних јунака су пали у бојевима код Куманова, Прилепа и Битоља. Док је Српство славило победу у првом Балканском рату, породице су сахрањивале своје најмилије, „осветнике Косова” како су их сви називали.

У тишини београдског Новог гробља, 1. новембра 1912. године, сина јединца је сахранио професор и политичар Љубомир Ковачевић. Омиљени професор Љуба је био секретар Српске краљевске академије и бивши министар просвете. Сина Владету је истпратио у бој иако је једним разговором са утицајним пријатељима могао да га склони од сваке опасности. Отац и син су делили исти сан и били су спремни да за њега поднесу сваку жртву.

Пред немим скупом, под кишним небом, крај отворене раке која се спремала да заувек загрли његовог вољеног сина, Љубомир Ковачевић је одржао говор. Милан Јовановић Стојимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу“.

Кратак очев говор пренела је „Политика”:

 

Сине,

Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.

Сине,

Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.

Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!

http://akademskikrug.rs/sine-idi-mirno-jer-si-ti-svoj-dug-otadzbini-ispunio/

Share this post


Link to post
Share on other sites

“Ко спаси један живот, спасао је читав свет”

 

„ПРАВЕДНИЦИ МЕЂУ НАРОДИМА: НОВИ САД” – ИЗЛОЖБА

 

IMG_3936-1.jpg

 

 

Отварањем изложбе „Праведници међу народима“ у Малом ликовном салону, почео је програм Културног центра Новог Сада поводом сећања на жртве Новосадске рације 1942. године под називом „Ледена тишина говори“. Осим едукативног карактера, изложба је посвећена сећању на Новосађане који су по цену својих живота спасавали суграђане Јевреје. Марија Томић, Надежда Пашчан и др Душан Јовановић су својим делима и храброшћу, упркос претњи смртном казном, свима који су помагали у скривању Јевреја, заслужили титулу Праведника међу народима, једно од највећих признања Државе Израел.

 

  Марија Томић је спасавала рођаке свог супруга и непознате људе, Надежда Пашчан је спасила свог рођака, а Душан Јовановић је, такође, помагао људима које није познавао. Признање Праведници међу народима, у виду медаље и повеље, сведочи о храбром чину особа, нејевреја, који су током Другог светског рата рескирали своје животе и животе својих ближњих, како би спасавали често њима непознате особе јаврејског порекла. Израелски парламент, формирао је 1953. године Јад Вашем, музеј сећања на жртве Холокауста. У Јад Вашему постоји зид часних људи где се урезују имена свих Праведника, а до скоро је била пракса да се сади и дрвеће у њихово име, које означава живот и поновно рађање.

Сведочење спасене жртве Холокауста да се госпођа Марија Томић, рођ.Шанц, звана Кетика из Новог Сада, прогласи за ПРАВЕДНИКА можете погледати ОВДЕ

 

Аутор и водич кроз изложбу историчар Стефан Радојковић рекао је да је идеја да се од Малог ликовног салона направи едукативни простор, да се споје текст, слика и разговор, и да то буде нека врста интерактивне учионице.

-Ово није класична изложба, јер овде не постоје све информације у смислу да неко може сам да дође и да му све буде јасно, па је моја улога да људе проведем кроз причу о Праведницима међу народима као институцију и људима из Новог Сада који су заслужили то почасно звање. Од 25 хиљада Праведника на свету, 131 је, за сада, регистровано из Србије, а троје из Новог Сада-истакао је Радојковић.

 

-Културни центар Новог Сада већ трећу годину за редом ораганизује низ културно-уметничких и историјско-едукативних програма у спомен жртава Новосадске рације. Поред овог стравичног злочина који се догодио у јануару 1942. године, ми се овде у Малом ликовном салону сећамо и добрих људи и њихових подвига у Другом светском рату. Прошле године, у овом истом простору, организовали смо изложбу о логору у Шарвару посвећену Владики Ћирићу, Јовану Ћулуму и др Кости Хаџију који су спасавали децу из тог логора. Ове године се сећамо Новосађана Марије Томић, Надежде Пашчан и др Душана Јовановића који су ризикујући своје животе спасавали комшије рођаке и суграђане Јевреје-рекла је заменица директора Културног центра Новог Сада Сунчица Марковић.

  Након отварања изложбе Радојковић је одржао и кратак едукативни час објаснивши ко су Праведници међу народима из Новог Сада, и шта значи ово значајно признање.

 

Изложба траје до 24. јануара, а сви заинтересовани за едукативне часове могу се пријавити на мејл info@kcns.org.rs.

 

Још фотографија и видео на овом линку:

http://www.kcns.org.rs/vest/izlozba-pravednici-medju-narodima/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЗАУВЕК У САМОМ СРЦУ БЕСЛАНА

 

Разговор с мајком хероја Русије Дмитрија Разумовског, Валентином Александровном Разумовском

 

 

212700.p.jpg
Херој Руске Федерације потпуковник Дмитриј Разумовски, начелник одељења специјалних јединица «Вимпел».
Погинуо је приликом ослобађања талаца у Беслану

 

«Заувек сте у самом срцу Беслана – момци, који сте срцем заклонили децу,» - гласи натпис на споменику припадницима специјалних јединица у Беслану. Терористи су се крили иза «живог штита» - деце и жена. Чланови јуришне групе морали су да жртвују свој живот како би спасили таоце. У операцији је погинуло десет специјалаца. Ово је интервју с Валентином Александровном Разумовском – мамом хероја Русије Дмитрија Александровича Разумовског – начелника одељења Управе «В». Дмитриј је погинуо за време операције ослобађања талаца 3. септембра 2004. године.

 

Тема: https://www.pouke.org/forum/topic/40357-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%98-%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%87%D0%B8/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ONI SU SE SUPROTSTAVILI ZLU I POSTALI HEROJI

Godine 2012-e u Australiji je održana izložba pod nazivom "Spasioci: Fotografije moralne hrabrosti". Izložene fotografije prikazuju osobe koje su spasavale druge u vreme genocida.

Tako na fotografijama možemo videti ženu koja je rizikovala život kako bi spasila dete Jevreja u vreme holokausta, vojnika iz Kambodže koji je pomogao stotinama osoba da pobegnu od sigurne smrti i Crvenih Kmera, ali i dvoje Bosanaca koji su rizikovali svoj život da bi spasili svoje komšije. Oni su Borivoje i Ljubinka Lelek. 

Zahvaljujući njima, mnogi Bošnjaci iz Istočne Bosne spaseni su od sigurne smrti. Kako kaže Borivoje, pre rata su živeli sa svojim komšijama bez ikavih problema. 

"Nikada nismo imali sukob ili situaciju koja bi dovela do nesuglasica. Uvek nam je bilo lepo zajedno. Pomagali smo jedni drugima. Rat nas je iznenadio, mislili smo da će dogovor biti postignut i da će sve brzo biti zaustavljeno", kaže Borivoje. 

Možemo li kod tebe?

Onda je jedne noći na njegova vrata pokucao Bošnjak iz Rogatice. Bio je sa suprugom i troje dece, tri devojčice. 

"Imao je ovde u komšiluku tetku, ali se plašio da ostane tu tokom noći sa ženom i decom. Došli su i pitali me 'Možemo li kod tebe?', i ja sam rekao 'Hajde, dođite'. Dao sam im sobu u kojoj su žena i devojčice ostajale tokom dana. Nisu izlazile. Sve se to dešavalo pre nego što je jedna kuća zapaljena u susednom selu", seća se Borivoje. 

Nakon toga, ovaj hrabri čovek je sa svojim prijateljem otišao u selo gde je kuća zapaljena da vidi šta se događa. 

"Videli smo vojsku koja je tražila čovjeka koji je bio u mojoj kući. Kada sam se vratio, rekao sam mu da ga ne mogu skrivati i da ću sa njim poći gde god je potrebno, ali ovde je bilo opasno i za njega i za mene. Onda su ih tokom noći odvela tri čovjeka kroz našu teritoriju u Sarajevo", pojašnjava Borivoje. 

Priča o ovoj bosanskoj porodici i njihovoj hrabrosti samo je jedna od njih 21 koje govore o herojima u vremenu genocida. Osim Bosne, tu su i priče iz Ruande, Kambodže i drugih delova sveta. 

Projekat počeo u Sarajevu

Leora Kahn, aktivistkinja i izvršna direktorka organizacije PROOF: Mediji za društvenu pravdu, kaže kako ovakve priče govore o onoj drugoj strani, ljudskoj dobroti u vremenu bola i patnje. 

"Ljudi sa kojima smo razgovarali su kao ti i ja, to su obični ljudi. Oni su farmeri, taksisti, radnici, očevi, majke... To je veoma važno naglasiti. Ne mora se biti diplomata i imati mnogo novca. Svako se može izdvojiti u takvim teškim vremenima", kaže Leora. 

Interesantno je da je ovaj projekat počeo upravo u Bosni i Hercegovini, kada je u julu 2011. godine ispred BBI centra napravljena slična izložba sa imenima ovih heroja. Ovo je ujedno i poslednja izložba u okviru projekta "Spasioci: Fotografije moralne hrabrosti". 

Nakon Sarajeva, izložbe su održane u SAD-u, Kambodži, Švajcarskoj, Kanadi i Australiji.

oni-su-se-suprotstavili-zlu3.jpg

BORIVOJE I LJUBINKA SU SPASAVALI BOŠNJAKE ISTOČNE BOSNE

oni-su-se-suprotstavili-zlu4.jpg

SILAS JE SPASIO STOTINE TUTSIJA OD GENOCIDA U RUANDI 1994. GODINE

oni-su-se-suprotstavili-zlu7.jpg

NGEN NGON JE SPASAVAO KAMBODŽANE OD GENOCIDA KOJI SU NAD NJIMA HTELI DA UČINE CRVENI KMERI

http://znakoviporedputa.com/inspirativno/603-oni-su-se-suprotstavili-zlu-i-postali-heroji

Share this post


Link to post
Share on other sites

Remember this lady – Irena Sendler!

Look at this lady – Let us never forget!  The world hasn’t just become wicked…it’s always been wicked. The ‘Nobel’ prize doesn’t always go to the most deserving.   https://letvent.com/2013/02/03/remember-this-lady-irena-sendler/

wLhZXIF.jpg

Irena Sendler
Died — 12 May 2008 (aged 98)
Warsaw, Poland

During WWII, Irena Sendler got permission to work in the Warsaw ghetto, as a Plumbing/Sewer specialist. She had an ‘ulterior motive’. She KNEW what the Nazi’s plans were for the Jews. Irena smuggled infants out in the bottom of the tool box she carried and she carried in the back of her truck a burlap sack, (for larger kids). She also had a dog in the back that she trained to bark when the Nazi soldiers let her in and out of the ghetto. The soldiers of course wanted nothing to do with the dog and the barking covered the kids/infants noises. During her time of doing this, she managed to smuggle out and save 2,500 kids/infants. She was caught, and the Nazi’s broke both her legs, arms and beat her severely. Irena kept a record of the names of all the kids she smuggled out and kept them in a glass jar, buried under a tree in her back yard. After the war, she tried to locate any parents that may have survived it and reunited the family. Most had been gassed. Those kids she helped got placed into foster family homes or adopted. Last year, Irena was up for the Nobel Peace Prize. She was not selected. President Obama won one year before becoming President for his work as a community organizer for ACORN.

In MEMORIAM – 63 YEARS LATER, I’m doing my small part by posting this message. It is now more than 60 years after the Second World War in Europe ended. This is being sent as a memorial chain, in memory of the six million Jews, 20 million Russians, 10 million Christians and 1,900 Catholic priests who were murdered, massacred, raped, burned, starved and humiliated! Now, more than ever, with Iran, and others, claiming the HOLOCAUST to be ‘a myth’. It’s imperative to make sure the world never forgets, because there are others who would like to do it again.

LpJycPb.jpgS4FctkD.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Diana veća od Šindlera

Marko PRELEVIĆ | 04. april 2010. 20:59 | Komentara: 35

 Delo Diane Budisavljević, Austrijanke koja je iz logora NDH spasla 12.000 srpske dece, gotovo nepoznato (1). Dnevnik koji je vodila od 1942. do 1945. objavljen tek pre šest godina. Molila za pomoć, Kvaternika, Stepinca, Artukovića

Diana sa mužem, ćerkom i unukom

Diana sa mužem, ćerkom i unukom

ZA ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet. I Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci.Jedan od njih, pisac Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, javio se ovih dana „Novostima“ iz Brazila, u želji da se o Dijani, njenom radu i deci koju je spasla sazna što više ljudi, dok prašina zaborava potpuno ne zatrpa i njeno herojsko delo, ali i zločin protiv koga je ustala.
 


Činjenice


ISTORIJA za Dijanu kaže ovo: Dijana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, organizovala je veliku akciju spasavanja oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti.Ta činjenica se navodi u mnogim publikacijama koje su se bavile stradanjem dece u NDH. Kod srpskih istoričara, o Diani čitamo u radu Milana Koljanina, kod Milana Bulajića, ali i Dragoja Lukića, koji je uz pomoć ostataka njene kartoteke uspeo da sastavi dosad najkompletniji spisak ubijene i zatočene dece u NDH.U zvaničnim publikacijama, kao i na sajtu Spomen-područja „Jasenovac“, ime Dijane Budisavljević nalazi se pod odrednicom „Spasavanje dece“.- Akcija koju je organizovala Dijana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece (više od 10.000) jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi - stoji na sajtu.U Hrvatskoj, o Dijani je pisala prof. Mirjana Ajduković sa Filozofskog fakulteta (pominje je kao „utemeljivača socijalnog rada u Hrvatskoj“), pa istoričar i teolog Josip Kolanović.

 

Dnevnik

BAŠ dok je Kolanović bio na čelu Hrvatskog državnog arhiva, ova institucija objavila je, 2003. godine, „Dnevnik Diane Budisavljević“, potresno svedočanstvo o spasavanju dece potkrepljeno dokumentima i fotografijama, spiskovima mališana i fotokopijama dela kartoteke od 12.000 dece koju je Dijana uredno vodila, ne bi li mališanima sačuvala identitet. Iz zaborava je „Dnevnik“ - dragoceni istorijski dokument - izronio gotovo šest decenija posle oslobođenja i to zahvaljujući Dianinoj unuci, Silviji Sabo.Uprkos svemu tome, Dianin herojski čin široj javnosti gotovo je nepoznat. Za nju nikada nije čuo ni najveći broj dece, danas odraslih ljudi, koji su preživeli ustaške logore. Diana Budisavljević nije slavljena kao heroj, nijedna ulica, škola ni u Hrvatskoj, ni u Bosni ne nose njeno ime. Ne pominje se ni u jednom udžbeniku istorije. O njoj nije napisana nijedna knjiga niti snimljen film, ima je tek u retkim novinskim tekstovima...- Razloga za to ima više - objašnjava Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju. - Posle rata, insistiralo se da je KPJ sve organizovala, da je stajala iza svega. U tu se „šemu“ nije uklapala nezavisna akcija Diane, koja nije bila član partije. Uz to, ona je bila buržujka, Austrijanka, pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti, sarađivala i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu? Takva je, nažalost, bila logika zbog koje se o Diani sada vrlo malo zna.Ni Dianin „Dnevnik“ objavljen pre šest godina, koji je vođen na nemačkom, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. i koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova. Ne samo zbog toga što teme Drugog svetskog rata više nisu više u žiži interesovanja, već i zato što je štampan u samo 700 primeraka. Tako, recimo, u Beogradu postoji - samo jedna kopija.

 

Akcija

A Dianin dnevnik govori sve. Tu čitamo kako je odlazila, sama ili sa saradnicima (među kojima su bili profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić), u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak - pa čak i u Jasenovac - i odatle „otimala“ od ustaša izgladnelu i bolesnu decu.Baš u uvodu „Dnevnika“, u prvom od 388 zapisa koje je Diana uredno vodila tokom skoro pet godina danonoćne borbe da sačuva živote što više malih logoraša, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima. Slučajno je od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom.- Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslave vere ne postoji nikakva akcija pomoći - piše Diana.„Dnevnik“ opisuje vređanja, prepreke, odbijene molbe, decu za koju je Diana znala da im se bliži kraj, bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, te nemačkim generalima, koji su bili mnogo raspoloženiji da pomažu pravoslavcima od ustaških vlasti...

KARTOTEKA

ZA svu decu Dijana je pedantno vodila kartoteku, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da pronađu mališane - objašnjava Leonardo Rašica. - Ali, svu dokumentaciju, i sve fotografije, morala je da preda 1947. godine, po naređenju Ozne. Ta konfiskacija predstavljala je za nju „smak sveta“, jer, to je značilo da neće uspeti da neku decu vrati svojim pravim roditeljima.Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH. I kasnije, kada se vratila u svoj Insbruk, ostala je ćutljiva.- Znala je da kaže: „Uradila sam šta sam mogla i šta je trebalo, i to je to.“ A možda je mislila da je mogla da spasi još dece - kaže Leonardo Rašica.

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLJEVIĆ“

10. jul 1942, Stara Gradiška:„Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol“ (...)„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora“.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:269688-Diana-veca-od-Sindlera

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...