Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Перезвон

Рачак, 16. годишњица

Оцени ову тему

Recommended Posts

Владика Атанасије Јевтић Грачаница, 1999.

 

Вапај Срба Косова и Метохије

 

Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и праведна су сва дела Твоја, и истинит си у свему што чиниш, и прави су путеви Твоји, и судови Твоји истинити и спасоносни.

Судбе истинске и праведне, и карање спасоносно, учинио си над нама у свему што си нам учинио, и што си навео на нас, и на народ наш и земљу нашу, због грехова наших. У истини и правди Твојој предао си нас у руке непријатеља безаконих, мрских одступника и безбожника домаћих, и поробио нас туђинским господарима неправедним, и тирјанину светском злобнијем од свих на земљи.

Ти се разгњеви и ми сагрешисмо, рекао је неко од слугу Твојих у старини. а нама је приличније да кажемо: Ми сагрешисмо, и Ти се зато разгњеви. И заиста сагрешисмо, и безаконовасмо, и одступисмо од Тебе и од завета Твога; прегрешисмо у свему, заповести Твоје спасоносне не послушасмо, нити одржасмо, нити сатворисмо, као што си нам заповедио, да нам добро буде.

И сада, Господе, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга постасмо свима људима, и свему роду људском на земљи. Јер, Владико Господе, умањисмо се већма од свих народа у свету, и понижени смо по свој земљи нашој, и посвуда од запада до истока, због зала и неваљастава вођа наших, и тирјанства охолих моћника земаљских, због многих посртања и грехова наших.

Као Патријарх отац наш, и ми данас по Косову и Метохији говоримо: "Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лаћа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће сунце заћи и преклонити се дан, и проћи тамна ноћ, и ова зимска беда што нас снађе. Јер нема онога ко нас штити, ни од туге што нас ослобађа. Мука наша утростручи се, и рекосмо са сузама: Докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја, докле ћеш се наоружавати на наслеђе Твоје? Устани, Господе, зашто спаваш, зашто лице Твоје, Боже наш, окрећеш од нас? И опет: Устани, Господе, помози нам Имена Твога ради. Тако свагда ридање ридању придодајемо, и ниоткуд помоћи не можемо добити".

Јер, Господе Вишњи и Свевидећи, нема у времену овом међу нама кнеза, ни вође, нема човека Србина непатворена; нема жртве чисте и неупрљане, нити приноса од срца права и неокорела. Сви зађосмо са пута Твога, због нашег удаљења од Тебе, због нашег остављања Тебе, Извора Живота, и обраћања ка новоископаним бунарима, у којима је вода закужена пре но што је и сасвим пресахла, па нас поје мутним водама и брлогом, трују нас отровом својих акрепа и светских змија. Зато си праведно допустио на нас ову богоостављеност, заслужено а небивало отуђење од Тебе и од Народа Твога, и од себе самих, у својој земљи и својој кожи.

Храмови Твоји у земљи нашој оскрнављени су и спаљени, свете обитељи монашке попране су и разорене. Часни крстови и иконе светих Твојих Угодника и Мученика полупане су и погажене најпре ногама домаћих безбожника, и затим и страних иноверника и иноплемених окупатора. И данас, као у турско доба, у овој Светој Земљи стародревних задужбина Отаца наших "Сам у цркви Христос руке Своје шири, чекајући паству које више нема". А нема је, јер је стадо Твоје издано и продано, препуштено вуковима, предано у руке нељудима, уљезима и освајачима, распродато низашто као робље склавинско, остављено на милост и немилост окорелих туђинаца и злочиначких арнаутских угњетача.

 

Од Пећске цркве, Дома Спасова, који опседају јаничари да га још једном запале и опљачкају, и од читаве на обе стране Дрима прострте Метохије, сада сасвим прогнане и попаљене, па преко спаљеног и разореног Неродимља до спаљеног Манастира Бинича у Поморављу, и до из дана у дан све више нападаног древносрпског Изморника и Новог Брда; и опет од Жар планине и спаљених Манастира Свете Тројице у Мушутишту и Светог Марка у Кориши, до српских згаришта у Подкаљаји у Призрену, и даље преко сравњеног до темеља Манастира Зочишта крај немањића Хоче и новог концлогора за Србе у Ораховцу, па до НАТО-бомбама разореног Голеша и огњем и мачем расељене Милутинове Приштине и Лазареве Самодреже, и Полабља и Бајгоре, пружа се наше ново Косовско Распеће, као што пре шест векова беше распрострт велики Крст над истим Косовским Разбојиштем. Но тада, Оци наши, и у телесном поразу духовно непоражени, написаше на Крсном стубу Косовском ове речи спомена живе вере и чојства и јунаштва:

"Човече, ти који Српским земљама ходиш, ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи, кад дођеш на поље ово, које се Косово зове, по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих, а међу њима видећеш тада камено биће, мене Крстозначног и освећеног како насред поља усправно стојим….

Овде је некада био велики самодржац, чудо земаљско и владар српски, по имену Лазар, велики кнез, побожности непоколебљиви стуб, бескрај богопознања и мудрости дубина, огњени ум, заштитник странаца, сиротињи помоћ, гладнима хранитељ, тужнима милост и утешитељ, онај који све воли што Христос хоће…"

А ево, Господе Самилосни, после шест столећа, завлада овде над нама лажни цар и лажни пророк са Газиместана, пре потурица неголи Србин, који нам говораше да неће бити издаје, нама који знамо да је издаја већ била, а сада се само обелоданила. Са таквим безбожним вођом и несрбином, остасмо сада "код Земље без земље, код Косова без Косова, код Милоша без Милоша, код себе без себе", код образа и поштења без образа и поштења, јер нам га тај безбожни комуниста, нечовек и расрбин, одузе и упрља. Зато такав, по речи српског песника, није ни могао нити може да брани и одбрани Косово, јер "Не може Агарен и одступник да брани твој род, нити паликућа од пожара да спасава, из ропства мисирског неће те извести рука Фараона, лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона". И овај паликућа своје и туђих кућа, варалица и издајник, пречицом нас је довео до овога пакла и безизлаза, у којем су невине жртве непокопане, деца поклана неоплакана, светиње спаљене и оскрнављене, цео народ поруган, погажен и понижен.

Његово десетогодишње безумље и нечовештво приписано је народу моме, који народ јесте грешан, али је ипак Народ Божији, јер је народ савести и покајања. А слични овоме тирјанину туђинци тирјани и лицемери, налицкани а окорели нељуди псевдохришћанског Запада, но од њега виспренији у лукавству, препреденији у дволичењу, овога отступника од Бога и народа хоће таквим какав је, да би могли и нама радити оно што њихово нечовештво ради малим људима и народима по васељени. Они по себи о њему мисле, да је и наш народ такав исти, и спрдају нам се и они и њихове домаће улизице, идолопоклоници Есперије, Нове Демоније, што ми још верујемо да смо народ Божји јер верујемо у Правду и Истину Божију, и што се још увек држимо Небеског завета Отаца наших, Косовског опредељења Мученика и Новомученика наших.

Заиста је праведно и истинито што народ наш Косовски данас зна и осећа да "Бог се драги на Србе разљути, за њихова многа сагрешења; наши вођи закон погазише, за правило лудост изабраше. Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство; великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице".

Пет векова страдасмо од туђинаца, никад потпуно ослобођени, али и никад до краја поробљени, нити отуђени од Бога и себе самих. Страдасмо од најезде свакога зла са Истока и са Запада, али највише пострадасмо за ове последње педесетогодишње окупације од отуђених од Бога и народа безбожних и нечовечних комуниста и неокомуниста, који овде и дођоше и завладаше нама помоћу западних безбожника и антихриста, од којих нам, и опет преко њих, дође и ово данашње најгоре и потоње зло. Од тих нељуди тмурно светлећег и уједно мрачећег Запада никада нам и не дође слобода и човечност, него само такозвани "нови светски поретци", нова поробљења која смењују она претходна, попут овог садашњег тирјанства и бомбардовања, од Ускрса до Ускрса и од Великог Петка до Великог Петка. Последње њихово тромесечно НАТО-бомбардовање народа недужног и поробљеног, овај домаћи тирјанин и они тирјани велеречиво проглашују, сваки за себе, за своју победе, а ко је онда поражен, Господе, Судијо Праведни? - Поражени смо ми, народ недужни, сужњи поробљени, Господе над Војскама Небеским и Судијо над тирјанима земаљским.

Седимо, Господе, на рекама косовским и метохијским, на Лабу и Ситници, Дриму и Бистрици, и плачемо као некада народ Твој Израиљ у Вавилону. Не дају нам ни воде чисте пити, ни жито наше зрело пожњети, ни убијене наше сахранити, ни песме косовске заветне певати. Са сузама хлеб свој сухи једемо, а говоре нам о изобилној хуманитарној помоћи, коју нема ко од кога чиста срца да прими, јер нам са нуђеном помоћи долазе разне уцене и продаје вере за вечеру; у многим местима нема коме ни да се разда, осим понеки старац и старица, избачени из својих кућа и станова, злостављани ранама и модрицама по телу и души, ако су још уопште и преживели, као што је у Подујеву и Приштини, Штимљу и Призрену. "Три старице држе Крст на Косову, код триста хиљада Срба што беше овде , плач је једне полуслепе старице, коју тенковима чува светска НАТО-сила! Две трећине Срба из "етнички очишћене" Метохије и из већине градова и насеља Косова, "од Чечана, побро, до Звечана", изгнани су и протерани, десетковани као сиротиња раја у турско и "власи" у усташко време, па нас још више бројем смањују и умањују, и све питају хумани посетиоци са Запада и њихови двооки а слепи код очију дипломати: "Колико вас је још остало?" Мучени Владика Косовско-Метохијски, сирак тужни без игде икога, одговара им горко и са сузама: "Малобројни смо, али смо неизбројни".

Дошла је на Косово велика и пребројна светска сила, кажу: да заустави насиље, да престане претходно прогоњење, а под том светском силом само су увишестручена зверска зла и насиља над нама, убиства и затирања каква свет још видео није. Својим бомбама и ракетама пре тога су затрли наше пшенице и винограде, нема жита ни за просфору, нема вина ни за Летурђију. Сва су поља Косова и Метохије изрована бомбама, баште и вртови затровани, душе наше нечовештвом загорчане и поништене. И сада, под новим "миротворцима", зло и насиље над читавим једним народом увећано је до непреглеђа и непредвиђа, јер се крај овом страданију не види, јер сила њихова неће да стане на крај злочинству арнаутском. А и како би када су им вође тих злодјеја савезници и сарадници у њиховом новоколонијализму, у њиховој владавини светом кроз дрогу, оружје и новац, и кроз остала разбојништва, названа тамоњиховом "демо(но)кратијом".

Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о "новом поретку" ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Оветшаше у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме изгубили поверење (они кажу "кредибилитет" НАТО-а) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је "нови поредак" само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашују за најгорег, за нетрпељивог, за "некооперативног" у само њиховим плановима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најнижих страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу "трагови им смрде нечовјештвом". Стално вичу: Мир, мир! - а мира немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТО-пактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде "ваздушну кампању", како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. Јер је последња реч те цивилизације - мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали "маљ Земље", као што је био Египат и Вавилон, Рим и Стамбол, а у наше време Берлин и Брисел, Њујорк и Вашингтон. Нема ни стварне људске цивилизације ни људске културе код њих, него је лицемерна политура, црвоточина испод глатке коре, гној испод улепшане коже. Кажу да они неће комунизам, а владање им је као и комунистичко: тирјанско поробљење људи и народа, гажење по срцима и савестима Људи и народа, велеречива хипокризија о "људским правима, слободама и једнакостима" - либерте, фратерните. егалите, оу ла морт -, а стварност им се своди на једначину смрти, ваљак поништења свега што није као они, јер претендују да сви буду по њиховој слици и прилици, по лику и подобију Звери апокалиптичке, не Христа него Антихриста, не Бога и Богочовека, него човеко-бога и псевдо-бога.

Вековима нам не дају да се ослободимо, нити своју кућу да уредимо; стално нам намећу своје диктате и унапред октроисана решења, која не могу ни да се остваре, а камоли да се одрже, јер су производ насиља и неправде, дело не људске врлине него ђавоље вештине, плод подмуклости безбоштва и нечовештва. Но они и даље то чине упорно и насилно, да би опет могли да се мешају у нашу кућу, да манипулишу туђом муком и патњом. А нама ће вечито говорити, без трунке људског стида и кајања: да смо неспособни да своју кућу уредимо, ред у својој авлији заведемо. Као да смо заборавили шта су нам све радили у ратовима и окупацијама које су над нама спроводили, и како су нас "ослобађали" да би нас чинили робовима двапут горима но што смо били. Тако да не будемо оно што смо били, и што можемо бити. него оно како нас они хоће, по лику и подобију свога самоидолопоклонства, како одавно рекоше Пророци Господњи.

Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нека познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да "мученој земљи, Мученика треба".

Боже Спаситељу наш, Надо свих крајева земаљских и оних најмањих и најудаљенијих, знамо из горког искуства живљења нашег, из историјског пута и устрајавања Отаца наших, да: што је дубља пропаст, то је и нада спасења већа. Јер то је тајна Крста Христа Твога, и тајна распећа наших на путу кроз ову Долину плача што се Земља зове.

Зато, Господе, Милостиви Човекољупче и Душеспасче, телом сатрвеним и душом сакрушеном, духом смиреним и језиком муцавим, молимо Те и преклињемо: да примљени опет будемо. Нека жртва поништења нашег буде благопријатна пред Тобом, и нека се и данас врши над нама света Воља Твоја. Јер нема постиђења онима који се уздају у Тебе. И сада, следујемо Ти свим срцем, и бојимо Те се, и тражимо Лице Твоје; немој нас постидети у овај страшни дан и час искушења нашег. Не предај нас до краја, Имена Твога ради; не раскини завета Твога, и не удаљи сасвим милости Твоје од нас, ради Отаца наших Теби угодивших, ради Саве Светитеља и Лазара Мученика, ради дечице невино прогоњене и сирочади уцвељене. Узбуни се душа наша у нама, и смути се срце наше у утроби нашој, кости се наше потрше у нама, од мноштва сагрешења наших, и од праведног гњева Твога. Уместо Немањића и Лазаревића, постасмо бранковићи и немилошевићи, од Орловића врапчевићи, од Танкосића танкодушићи. Издиру нам темеље храмова Твојих, и корене бића и битовања нашег. Хоће да нам сруше Високе Дечане и прелепу Грачаницу, да нам раскрсте Патријаршију и помунаре Љевишку. "Очни живац су нам растурили, сада би да нам и бели штап из руку отму. Земљу коју смо од Неба добили, неко им је обећао, и продао, и издао".

Али нас Ти, Господе Једини, немој издати. Ти нас, Боже Једини, нећаш оставити до краја љутим непријатељима и крвницима нашим, него ћеш нас призвати и опет оживети. Ако се и кожа моја распадне, и кости моје сатруну, опет ћу устати и стати преда Те, и славити Те, и исповедати се Имену Твоме Светоме. Јер смо били Народ стада Твога, а они нас учинише овцама за клање, лов зверовима и храну црвима.

Господе Благи и Свемоћни, погледај на убожјаке Твоје, вековима тлачене и гажене од свакога ко је овуда наилазио. Опомени се да смо прах земаљски, са душом у носу и утробом у рукама нашим. Па ипак, Ти си и над прахом у почетку стао, и из небића у биће нас призвао, и из смрти у живот нас превео и васкрсао. Јер си Ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и Крст Сина Твога очисти и опере, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца.

У свему овоме, Господе, ми Тебе не заборависмо, зато и Ти нећеш заборавити згажено лозје Винограда Твога. Ако ли заборависмо Име Бога нашег, ако ли пружисмо руке богу туђему и лажному, поврати нас и обрати нас; обасјај нас светлошћу Лица Твога; очисти нас од јавних и тајних грехова и прегрешења наших, васкрсни нас из свих гробова наших. Јер Ти си Бог Који је сишао у ад, и раскинуо окове сужања, и род Адамов васкрсао, и Царство нам Небеско завештао.

 

Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.

 

Стефан Метохијац, Харитон Косовац

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pentagon spokesman Kenneth Bacon told a briefing in Washington that “Serb TV is as much a part of Milosevic's murder machine as his military is,” hence a legitimate target of attack.

 

http://chomsky.info/articles/20150110.htm

 

 

 

 

he Clinton administration and NATO made no apologies for the civilian dead. "Serb TV is as much a part of Milosevic's murder machine as his military," said Pentagon spokesman Kenneth Bacon. "The media is one of the pillars of Milosevic's power machine. It is right up there with security forces and the military."

 

https://consortiumnews.com/1999/050499b.html

 

 

 

Foreign Minister Lamberto Dini of Italy criticized the attack on state television, saying, ''It is terrible, and I disapprove of it.''

 

http://www.nytimes.com/1999/04/24/world/crisis-balkans-belgrade-survivors-nato-attack-serb-tv-headquarters-luck-pluck.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

2001.godina 16.februar

Teroristički napad na autobus “Niš-ekspresa” kod Podujeva

“Niš-ekspres” je tokom 1999. godine, ali i kasnije kada je na Kosovu uspostavljena kontrola medjunarodnih snaga, bio jedini prevoznik koji je prevozio putnike na relaciji Beograd - Priština. Krajnja odredišta autobusa niškog prevoznika bila su srpske enklave na Kosovu. Tim putem krenuli su autobusi “Niš-ekspresa” i 16. februara 2001. godine, ali im je put prekinuo teroristički napad na prvi autobus u koloni. Poginula su na licu mesta dvojica vozača, ukupan broj žrtava bio je u prvom danu deset da bi se potom povećao na 12, a ranjenih je bilo 43.

U napadu koji se dogodio 16. februara 2001. godine stradali su vozači Milenko Kragović i Nenad Stojanović.

Tog 16. februara 2001. godine uobičajeno je formirana kolona “Niš - ekspresovih” autobusa na administrativnoj granici kod Merdara. Kolona je trebalo da stigne do Gračanice, a potom dalje do Štrpca. Na čelo i začelje kolone od sedam autobusa išao je vojni transporter KFOR-a. Sticajem okolnosti konvoj autobusa sa putnicima po prelasku administrativne granice predvodio je do tada drugi iz kolone autobus sa registarskom tablicom NI 117-61.

Nakon pređenih 20 kilometara oko 11 sati i 15 minuta kod sela Livadice u blizini Podujeva prvi autobus iza vojnog transportera odleteo je u vazduh. Istraga je utvrdila da se na tom delu puta u kanalizacionoj cevi koja je presecala put nalazila montirana eksplozivna naprava jačine sto kilograma eksploziva. Eksploziv je aktiviran iz kuće sa obližnjeg brda i to žicom dužine 600 metara. Namera terorista je bila očigledna : vojni transporter KFOR-a je propušten bez problema.

Fljorim Ejupi, kosovski Albanac, glavni osumnjičeni za zločin kod Livadica nikada nije ni suđen ni osuđen za delo koje mu se stavlja na teret. Nakon hapšenja pobegao je iz američke vojne baze Bondstil kod Uroševca. Tri godine kasnije 2004. Ejupi je uhapšen u Tirani i predat UNMIK policiji, ali ni nakon tog hapšenja nije pokrenut sudski spor za teroristički napad i ubistva nedužnih ljudi kod sela Livadice.

Vozači koji su tog dana bili u koloni koja se kretala ka Gračanici opisuju događaj kao stravičan .”Ispred nas smo ugledali autobus koji je poleteo u vazduh i pretvorio se u pečurku. Kroz vazduh su leteli delovi tela putnika, delovi autobusa…”Ovo su utisci vozača Zorana Jovanovića i Gradimira Krstića iz autobusa koji je vozio na začelju kolone.

 

http://sorryserbia.com/2012/nis-ekspres/

Share this post


Link to post
Share on other sites

21.3.1999.

 

PRIŠTINA - Četvorica policajaca su poginula, a jedan je ranjen u napadu terorista na policijsku patrolu, petsto metara od centra Prištine, na putu ka naselju Grmija.

Teroristi vatru su otvorili iz automatskog naoružanja na policijsku patrolu.

 

22.3.1999.

 

VAŠINGTON - Američki državni sekretar Medlin Olbrajt izjavila je juče da šalje u Beograd specijalnog izaslanika Ričarda Holbruka s poslednjim upozorenjem predsedniku Miloševiću da „zaustavi agresiju" na Kosovu, ili će biti suočen s bombardovanjem, javlja Rojters.

„Ambasador Holbruk će naglasiti predsedniku Miloševiću da su vazdušni udari NATO protiv SRJ u pripremi", rekla je Olbrajtova u saopštenju izdatom u Vašingtonu.

Ona je dodala da će se Holbruk sastati s Miloševićem večeras i istakla da je to poslednja prilika da se izbegne bombardovanje.

„Holbruk će jasno staviti do znanja da Milošević ima krut izbor da zaustavi agresiju protiv kosovskih Albanaca i prihvati prelazno rešenje sa snagama NATO za implementaciju, ili da snosi punu odgovornost za posledice vojne akcije NATO", rekla je Olbrajtova.

 

http://www.usembassy-israel.org.il/publish/press/state/archive/1999/march/sd4323.htm

 

 

*ово нема везе са мартом 99. али има везе са бабом:

Share this post


Link to post
Share on other sites
На Западу ништа ново! Једино нетрпељивост према Русима прераста у хистеричну мржњу, претвара се у фобију, достиже највишу тачку(ол тајмс хајест). Бивши генерал америчке војске Роберт Х. Скејлс са смијешком на уснама изговара у микрофон америчке телевизије „Фокс њуз” да „... у Украјини треба убијати што више Руса и тако ријешити проблем ове земље?!”

На годишњици ослобођења Аушвица нема руског предсједника. Уз преживјеле логораше сједе, Стивен Спилберг те предсједници република које су за вријеме Другог свјетског рата блиско сарађивале са Хитлером. Заборавили пољски организатори да позову Русе који су ослободили Аушвиц!!! Кажу ми у Паризу пријатељи, па то је било давно, нема везе, све се промијенило. Ја не мислим да се било шта промијенило. Реакција паришких пријатеља ме подсјетила на једну реплику из филма „Отац на службеном путу”. Усред породичне драме дјед реагује на заплет приче и, на инсистирање ујака на истини, старац вели: „Најбоље је да се то све заборави...” Једино што у случају Аушвица није у питању заборав него фалисификат.

А у изјави умировљеног генерала Скејлса у питању је стара и сада већ нескривена жеља Америке за уништењем Русије. Док је било комунизма ова се идеја прикривала под фирмом борбе против тоталитарног режима, сада је то очигледна намјера. Жеља за уништењем Руса стара је колико и Америка, а приписује се ВАСП-у, сада већ неформалној организацији бијелих протестаната који су завршавали најбоље школе у Енглеској и Америци. Из њихових редова су генерисали предсједници, али и идеје да су Руси опасни и да те словенске дивљаке треба уништити.

Као и друге ствари које у свијету обављају амерички оперативци тако је и ову са Русима формално уоквирио Холивуд деведесетих година! Тада је настала једна реченица изговорена 1993. у ходнику „Американ скул оф Парис” коју је похађао мој син Стрибор. Неки његов вршњак, десетогодишњи Американац, рекао му је, из чиста мира, у пролазу: „Рашн шит Југослав идиот.” Овај му није остао дужан. Ријешио је то како доличи дјеци. Било је то вријеме пет година након почетка перестројке, Горбачов је иза себе имао низ пријатељских потеза према Америма, чак је добио вербално обећање Буша старијег да се НАТО неће ширити на Исток, иако је већ тада рекламирао „пицу хот” за сто хиљада долара. Раде Шербеџија је одустао од Краља Лира, Карамазових и од глуме озбиљних филмова Живојина Павловића! Прихватио се улога руског негативаца епизодисте у холивудским филмовима („Рашн шит Југослав идиот.”).

Било је то вријеме када је Холивуд потиснуо Рамба у други план. Није више било мјеста за његово шакетање са Драгом, великим плавооким руским боксером, који је, узгред, више личио на Теутонца, идеала нацистичке Њемачке, него на Руса. Ову двојицу је Холивуд замијенио масовном производњом филмова гдје руски криминалци, бивши комунисти, бездушне убице, стичу богатство растурајући нуклеарно наоружање по свијету и, богатећи се преко сваке мјере, пријете да ће уништити планету. Цвјетала је, тако, на платнима широм свијета ВАСП идеја о Русима као дивљим Словенима, пијани Јелцин је играо Клинтону твист!

„Рашн шит Југослав идиот”, није смислио десетогодишњи дјечак на ходнику Америчке школе у Паризу. Такође, тешко је повјеровати да је у кући америчких дипломата који службују у Паризу могла бити изговорена таква реченица. Дјеца у Америци одрастају „слободно”, гледају телевизију, блокбастере! Њихови погледи на свијет ријетко одступају од шема видео-игрица и страсти коју буде блокбастери у којима рецептура Холивуда одређује добро и лоше. Тако се и њихова реченица формирала деведесетих на холивудском закључку да су Руси криминалци, растурачи дроге и да је свијет у опасности!

Тада није било генерала Роберта Х. Скејлса да им директно каже како треба убијати Русе. Постојао је Си-Ен-Ен који је готово сваку вијест на простору бивше Југославије, чак и када су Хрвати срушили мост у Мостару, започињао да су Срби традиционални савезници Руса. Увијек је било исто према рецептури рекламирања детерџента! И када нисмо чинили злочине и када јесмо, то је Си-Ен-Ену било исто. Због тога се не треба чудити како је неко ко је тада гледао филмове и слушао Си-Ен-Ен, видјевши Југословена, рекао: „Рашн шит Југослав идиот.” Шта ли тај мисли и намјерава данас? Не смијем ни да помислим. Можда се промијенио и постао антиглобалиста, кренуо путем којег не одређује Холивуд. Уосталом, ја у Америци имам пријатеље који су оштрији према Стејт департменту од пријатеља у Србији. Неки од њих уопште немају дилему да су Буш млађи и Буш старији, те Тони Блер, обични нацисти!

Како год буде, само да мржња и бијес не добију шансу, као у причи коју је забиљежио нобеловац Борис Пастернак у свом Дневнику. Група њемачких официра у вријеме Другог свјетског рата је у освојеном дијелу Украјине пронашла жене за забаву. У почетку су то била само флертовања, вријеме је пролазило, рат је тутњао далеко од провинције, дјевојке су постале жене. Нису то више биле само љубавнице. Њемачки официри су предложили свадбу. Обављена је колективна свадба у градској цркви, а онда су официри предложили својим женама Украјинкама да се склоне у Њемачку и да их тамо превезу авионом. Нећкале су се само неколико тренутака и прихватиле предлог. Сутра су већ сједиле у авиону. Махале су док се војни транспортер дизао са писте, а када се авион дигао на двије хиљаде метара копилот је отворио врата и једну по једну избацивао ван из летилице...

 
Емир Кустурица
објављено: 21.03.2015

Share this post


Link to post
Share on other sites
Вилијам Вокер: Масакр у Рачку је пример окрутности и варварства српских снага на Косову       субота, 16. јануар 2016.

Режисер случаја „Рачак“ у Дечанима је на годишњицу тог догађаја поновио да је „маскар“ у том селу само један од примера окрутности и варварства српских снага на Косову 1999.године.

Vilijam%20Voker.jpg

Вилијам Вокер, некадашњи изасланик верификационе мисије ОЕБС–а на Косову, који је фингирао хуманитарну катастрофу у селу Рачак, због чега је и бомбардована СРЈ, поново је на Косову. Овај пут у својству госта и то у Дечанима где су му поводом 17 година од догађаја у Рачку  (15. јануар 1999.) албанске власти уручиле две награде — „Награду народног хероја Шкељзена Харадинаја“ и „Награду захвалности града“.

Вокер је поново говорио о догађају из Рачака, оценивши да је „масакр у том селу само један пример окрутности, убиства и варварства српских снага на Косову“, наводи портал „КосСев“.

Вокер данас има 81 годину и један је од ретких светких званичника који се противи оснивању суда за злочине ОВК. Прати га репутација да је велки фан косовских националиста, па се и ова његова посета везује за опзициона дешавања у Приштини.

Вилијам Вокер је својевремено на десетогодишњицу случаја „Рачак“, одликован златном повељом за допринос човечанству од стране тадашњих премијера и председника Косова Хашима Тачија и Фатмија Сејдијуа. Новембра 2008. године тадашњи председник Албаније Бамир Топи прогласио га је за почасног грађанина те државе.

Иначе, за случај „Рачак“, који је Вокер свету представио као хуманитарну катастрофу, где су, наводно, српска војска и полиција маскрирале 45 недужних албанских цивила, касније се испоставило да је потпуна лаж.

Наиме,  Хелена Ранта, финска форензичарка која је била члан међународне комисје која је својевремно  истраживала догађај у селу Рачак, 2000. године је изјавила да је извештаје са обдукције тела писала под притиском Вокера и Министарства спољних послова Финске.

Она је у својој биографији написала да је Вокер гађао оловком јер није у својим извештају користила довољно убедљив језик како би осписала овај наводни злочин Срба. Она је праве наводе са обдукције дотаставила Хашком тибуналу, у којима изражава сумњу у број испаљених метака као и колико је њих заиста било смртоносно.

Осим тога, Рента је пред камерама показала оргиналн извештај из Рачка према коме је закључено да тела припадају борцима ОВК а не албаским цивилима.

Фински новинар Ари Русила, експерт за Балкан, је после Рентиног иступања у једном свом тексту написао да је Вокер радио за ОВК те да је његова улога на Косову била да им помогне у креирању маскра, како би се нашао довољно јак разлог за сагласност за почетак бомбрдовања. Према његовом писању, а на основу речи Ренте, ОВК је сакупила своје погинуле после борбе и обукла их у цивилну одећу после чега их је преместила у раније ископане ровове да би изгледали као да су стрељани.

(Спутњик) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Наиме,  Хелена Ранта, финска форензичарка која је била члан међународне комисје која је својевремно  истраживала догађај у селу Рачак, 2000. године је изјавила да је извештаје са обдукције тела писала под притиском Вокера и Министарства спољних послова Финске.

Она је у својој биографији написала да је Вокер гађао оловком јер није у својим извештају користила довољно убедљив језик како би осписала овај наводни злочин Срба. Она је праве наводе са обдукције дотаставила Хашком тибуналу, у којима изражава сумњу у број испаљених метака као и колико је њих заиста било смртоносно.

Осим тога, Рента је пред камерама показала оргиналн извештај из Рачка према коме је закључено да тела припадају борцима ОВК а не албаским цивилима.

Фински новинар Ари Русила, експерт за Балкан, је после Рентиног иступања у једном свом тексту написао да је Вокер радио за ОВК те да је његова улога на Косову била да им помогне у креирању маскра, како би се нашао довољно јак разлог за сагласност за почетак бомбрдовања. Према његовом писању, а на основу речи Ренте, ОВК је сакупила своје погинуле после борбе и обукла их у цивилну одећу после чега их је преместила у раније ископане ровове да би изгледали као да су стрељани.

 

 

Oва лаж је била повод за бомбардовање, као што су и "Маркале" биле повод за бомбардовање Републике Српске.

 

 

Прошле недеље је у Хашком трибуналу, у поступку извођења доказа одбране Ратка Младића, који се терети за „масакр Маркале-1“ (а по истој основи се терети и Радован Караџић), сведочио некадашњи припадник специјалне полицијске јединице „Бисер“, која је обезбеђивала Алију Изетбеговића.

Пошто је сведок заштићен, добио је и кодни назив – „сведок W-586“. Испричао је како су се о акцији „Маркале“ директно договарали и координирали Алија Изетбеговић и ратни верски поглавар босанских муслимана Мустафа Церић. Чак је прилично детаљно објаснио и како је све било издоговарано и како потом изведено. Открио је, дакле, и инспираторе и налогодавце и извршиоце.

Да подсетимо, на сарајевској пијаци Маркале почињена су два злочина. Први се догодио 5. фебруара 1994, када је артиљеријском гранатом убијено 68 људи, а рањено њих 144, док је други по сличном сценарију изведен 28. августа 1995, када је убијено 37 људи, а рањено 90. У фебруару 1994. власти Републике Српске врло оштро су демантовале да се ради о гранати коју су њене војне снаге испалиле, и било је пуно логике и добре повезаности закључака у доказима који су пристизали са Пала.

Међутим, стравични призори су већ обишли свет. Први је информацију објавио Би-Би-Си, чији се репортер случајно нашао скоро на лицу места, недалеко од Маркала, када је граната пала, а затим се укључио и дежурни Си-Ен-Ен. Аргументе Републике Српске није имао ко да чује.

Нешто слично десило се и августа 1995. Опет су западни медији у оркестрираној кампањи оптужили Пале, а НАТО је тај инцидент искористио да започне ваздушне ударе против Републике Српске.

Ипак, захваљујући интервенцији неколико земаља у СБ УН, формирана је комисија која је требало да истражи масакр на Маркалама. На њеном челу био је Јасуши Акаши, а сачињавало ју је пет стручњака из пет различитих земаља.

На основу података које је прикупила, комисија је утврдила како је граната могла бити испаљена с локације под контролом Армије РБиХ или Војске Републике Српске. Република Српска није окривљена, али је време било немогуће вратити назад. Бомбардовање се већ десило. Као и демонизација Срба.

Српско искуство са „специјалним медијским операцијама“ употпуњено је случајем „Рачак“. О свему што се тада дешавало сјајно је писао Живадин Јовановић у књизи „Косовско огледало“ (БФСР, Београд, 2006). Хелен Ранта, која је била на челу комисије за испитивање „случаја Рачак“, касније је све рекла. Међутим, када је требало да прича, она је ћутала. Тако је почела агресија на СР Југославију.

Шта ће се десити са сведочењем „W-586“? Да ли ће ико одговарати због лажи пласираних кроз медије? Да ли ће се отворити нове истраге о масакру на Маркалама? Да ли ће се макар неко огласити из надлежних тужилаштава на Балкану или у Схевенингену? Највероватније неће. У већини случајева, нису ти људи бирани на функције и преплаћени да би трагали за истином. Већ да би се писала лажна историја о грађанском рату у СФРЈ.

Али гледајући са ове временске дистанце, они више нису ни битни. До отварања расправе о узроцима и току рата у бившој Југославији пре или касније мора доћи. А онда ће се, после те дискусије која ће трајати можда и деценијама, писати објективније и тачније. Онда ће се причати и о Маркалама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...