Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

Љубав, психолошки, па и онтолошки...(Лицем у лице с Д/другим)

Recommended Posts

Духовник неће увек нити свакоме откривати све оно што је задобио као познање од Бога, већ ће, саобразно свачијем стању, свакоме прићи на одговарајући начин.

Мајка која не говори своме детету све оно што јој падне на ум не скрива своје мисли због немања љубави, већ управо због љубави нема поверења, тако да, скривајући од детета све што му није на корист, све оно чему оно још није дорасло, што није кадро да прими у своје незрело тело и у своју незрелу душу, управо таквим поступањем показује љубав према њему.

Неискреност, одсуство непосредности и једноставности, као и "неповерљивост", могу да буду и добри. Лекар неће све открити болеснику, нити начелник потчињеном, нити учитељ ученику.

 

Стање и узраст, пријемчивост и готовост одређују ствар и истину која ће се откривати у свету.

 

Људска душа налик је на брод. Као што брод има свој подводни део, и душа мора да има своју свест, која ће бити невидљива за свет. Овим не мислимо на "подсвест", већ на свест која се скрива за добро истине. Зло треба скривати, како никога не бисмо претерано замарали. И добро нам ваља скривати, да га не пролијемо улудо. Скривати се мора ради користи свију. То што душа скрива своје зло понекад представља духовну неопходност; скривање свога добра скоро је увек одлика мудрости и праведности.

 

Није свако "одсуство искрености" неправедно; и није свако "неповерење" издаја крајњег поверења.

 

Крајње поверење може се имати само према Триједином Богу, и према свим Његовим законима и речима. Неповерење према себи увек је мудрост, и свако истинско, позитивно неповерење према другима, неповерење из љубави, представља продужетак свештеног неповерења према себи самом... Јер неретко човек нема власти над собом у својим делима и речима; он лута у злу, а да ни сам тога није свестан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Не веровати себи у свакој ствари"... - то начело има свој дубоки и спасоносни смисао. Сопствено искуство, властити ум, срце, мисао, расположење... - све је то колебљиво, јадно и неодређено; ту нема апсолутног предмета поверења. А од неповерења према свему колебљивом долази свесавршено и безгранично поверење према Тријединоме Богу.

Ближњима се не сме веровати у истој мери колико ни себи не верујемо (и у истој мери се према њима сме гајити поверење!); а себи се може веровати само у складу са властитим сагласјем с Откривењем Божијим, са вољом Христовом, која је пројављена у свету и која се открива у души.

Само духовним оцима и руковођима живљења у Христу, истинским и искусним, можемо се у потпуности поверавати, верујући им више него себи, и предавати им властити слух и властиту душу у име Божије.

 

Мој ближњи, мој пријатељ, само је делић мене самог (јер он је делић читавог човечанства, чији сам и ја делић). Последице првородног греха, страсти, својствене су и њему и мени. Наравно, у различитој мери и различитим нијансама, али и он и ја подједнако имамо основа да не гајимо поверење према властитој, још увек двојакој природи и непреображеној вољи. Ми скоро увек поступамо "по страсти", са примесама греховног, а не "бестрасно", не слободно - у Христу.

 

Ја сам заиста колебљив и непостојан; усковитла ме сваки нападај свезлог противника, и чистота својствена дубини моје душе сваки час бива помућена иловачом што се диже са њеног дна. Ближњи мој колебљив је једнако као и ја, и исто толико је кадар чинити добро, каогод и зло.

 

Имам потребу да непрестано проверавам себе самога, а та потреба својствена је и моме ближњем. Дужан сам да неуморно проверавам и вреднујем своје поступке у свету да ли су по Богу? Проверавање захтева не само зло, него и "добро" што је у мени, јер је зло неретко очигледно, док се добро само чини "добрим", а у суштини је зло. И зло захтева проверавање; ни злу се не сме "веровати" према првој особини "злог". Помраченим људима (а ми смо такви) и оно што је добро чини се рђавим, уколико је повезано са болом, тегобношћу и увредом нашег самољубља. Овде није реч о злобној сумњичавости, већ о добром, творачком неповерењу према себи и према свему што нас у свету окружује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грех нам се готово увек чини некако "слатким"; не сме се веровати таквој сласти, јер она је најгорча туга и патња. Патња (на пример, у борби за чистоту тела и душе) нам се чини неиздржљивом и одвратном; али ни оваквом закључку не смемо веровати, јер из доброг страдања проистиче мир што превазилази сваку радост.

 

Људи су склони да причају много, а често и дуго, и рекло би се да њихове идеје морају служити добру; али колико се само нетачности, саблажњивости и испразности излива из њихових уста! Не сме се веровати свим речима... Људи неретко сами подносе свакојаке патње због речи које су изрекли и кају се због њих. Да, није све што од човека исходи (па чак и у најплеменитијим намерама!) добро. Много шта је непотребно, узалудно, греховно, и такво је не само за онога ко износи, већ и за онога ко те непотребне ствари прима.

 

Вазда продубљујући своју љубав према људима, никада не смемо заборављати да су сви људи болесни, и да међу њима морамо живети у непрестаном трезвљењу, не само спрам себе, већ и спрам свих који нас окружују... Само уколико имамо оно прво, биће нам плодоносно ово потоње.

 

Дакако, не треба гајити неповерење према самом човеку, већ према конкретном стању у коме се он налази. Степен поверења увек треба мењати саобразно стању нечије просветљености у Богу. Уколико нам се особа коју волимо и којој смо до сада увек веровали одједном појави у стању нетрезвености и почне да нам дели некакве савете, хоће ли наша љубав према њој престати? Ако је дубоко волимо, наша љубав неће нестати, неће чак ни ослабити. Нестаће само поверење, не само према речима, него и према осећањима тога човека, докле год се он налази у таквом стању.

 

Људи се ређе опијају вином него другим страстима: гневом, злопамћењем, похотом, пристрашћеношћу према новцу, славољубљем... Страсти делују на разум и вољу човекову попут вина, изопачујући читаву душу његову. Човек опијен било којом страшћу не влада собом, престаје да буде оно што јесте, постаје "играчка у рукама демона"; тако бива чак и са човеком који је, када је слободан од страсти, испуњен истинском дубином и чистотом Христовом, онолико колико је она могућна у границама наше земаљске, личне и наследне греховности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Светлијем стању човековом припада и савршеније поверење. На пример: желео бих да изговорим беседу, или да се причестим Светим Тајнама, али осећам да ми је душа испуњена смућеношћу и страстима... У оваквом случају дужан сам да поступим по Еванђељу, односно да, оставивши свој дар крај жртвеника, пођем да се помирим са душом, "са мојим братом", другим речима, да се смирим, да уђем у небески живот. То је образац праведног и доброг неповерења према себи, у име Христове љубави према себи самоме. Моја егоистичка љубав,гнапротив, желела би да презре, да не опази недостатке мога бића, она би моју душу прогласила "достојном", неправедно би јој поверовала и дозволила њеном греховном стању да се излије на свет, или да се без покајања приближи Богу, Његовој пламтећој купини. Дозволила би, али не по заповестима Божијим (које подразумевају: "Скини обућу с ногу својих", односно одбацивање греховног стања душе), већ по самовољи... И био бих опаљен нелажним законима Божије чистоте.

 

Несумњиво, дужан сам да се и према себи и према другима односим без пристрашћености. Али неће ли то значити да "судим" некоме, насупрот Речи Божијој: "Не судите да вам се не суди"? Никако! Расуђивање је одлика израстања људске душе из њене рђаве незрелости. Расуђивање је она "мудрост" за коју је казано: "Будите мудри као змије". Расуђивање је круна љубави, и свети учитељи Цркве држе - о, тајне! - да је оно изнад "љубави", изнад, разуме се, "људске", неразумне, често чак и погубне љубави. Расуђивање је небеска мудрост у живљењу, духовни разум љубави, који јој не одузима снагу, већ јој пружа со.

"Не бацајте бисера својих..." - то није немање љубави (реч Божија учи само и једино љубави!), већ мудрост љубави, познање вишњих, небеских закона, који се изливају на читав греховни свет, не мешајући се, међутим, ни са чим греховним.

"Не бацајте бисера својих..." јесте заповест о неповерењу у љубави, заповест која води ка љубави и чува љубав.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја"!... Непрестано желим да у себи и у свему остварим ту љубав; да укинем "царство своје" и откријем Божије. Не веровати, не прихватати ништа "своје", "људско", греховно и полугреховно... Отворити слух свој и срце своје (сву дубину његову!) само за Божије, за оно чисто, светло... "Да дође Царство Твоје"! До смрти се нећу умирити у жудњи за њим - у свему. Молим се, и та реч не пада хладно са мојих усана, већ извире из читавог мога бића и принуђава ме да се злопатим, као у пустињи.

 

Слашћу ме испуњава Суд Божији који се твори у моме срцу и над мојим срцем... О, сладак ми је Долазак Христов! Господа срећем посвуда. Не јавља ми се Господ свуда, већ ја срећем Њега - у свакој речи, у сваком дисају... у разговорима, намерама и поступцима људским.

 

Желим само Њега. И желим да мрзим сваку "правду" која није Његова. Све желим само у Њему, без Њега ми не треба ништа, све ми је бескрајно тегобно и мучно. Он је светлост мога срца. Не бих учинио ништа добро када бих знао да Му то моје добро није угодно. Вазда - и ноћу и дању - знам да је Он близу; али не чујем увек његово топло дисање, јер сам не стремим увек к Њему, јер не желим увек Њега више од свега осталог. У оваквом свом осећању опажам такву немоћ, такву слабост и ништавност, да ми ништа земно не може подарити успокојење, нити пружити ослонац. Једино Он, Који је казао: "Мир Свој дајем вам"

 

http://www.sabornik.com/index.php?lang=sr&ldd=bibliotexts&tid=1033

Share this post


Link to post
Share on other sites
видети све грехе људске и осуђивати свако зло, али при томе никога не осудити...

 

 

 

facenew22222222

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна од великих тековина модерног друштва је идеја о универзалним људским правима и слободама, као и достојанству (сваког) човека које извире из самог његовог постојања као човека, и не зависи од његовог порекла (класне припадности), традиције, уверења, расе и сл. Оно, међутим, што је за свакодневни живот људи много важније од начелних декларација и принципа је њихово функционисање у пракси.
 

                                               img.lrytas.lt.jpg


И ту је модерно друштво у протеклих стотинак година учинило веома много, не само када је реч о политичким правима и слободама (као што је увођење општег права гласа за пунолетне особе, равноправно третирање свих грађана једне земље пред законом и сл.) већ и када је у питању култура свакодневне комуникације и начин на који се односимо према другима. И једно и друго је последица идеје о достојанству човека као и идеје о грађанину као слободном и одговорном конститутивном чиниоцу друштва. Тако је однос поштовања и уважавања према другом човеку велико цивилизацијско постигнуће које, треба то увек напоменути, није независно од хришћанске идеје о човеку. Пружити другима оно што очекујемо за себе, уважавати слободу појединца све док она не угрожава неког другог, јесу наизглед потпуно секуларизоване вредности савремених (пре свега западних) друштава, при чему се заборавља да је њихово порекло у хришћанској антропологији и етици, која би се једноставно могла формулисати, у свом афирмативном као и одричном облику на следећи начин: „(не) чини другоме што (не) желиш да теби чине“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЕРА И ТОЛЕРАНЦИЈА

Често се данас може чути опаска да нам није потребан концепт толеранције јер су православна вера и традиција изнад тога; оне траже љубав према другоме уместо просто толеранције што је, свакако, много више.

Ипак, ако мало размислимо видећемо да је овакав аргумент у најмању руку неопрезан. Иако је хијерахија ових вредности исправно постављена на теоријском плану, чињеница је међутим да је у пракси ниво толеранције у друштву, почев од оне елементарне, често тако низак да се и ниво уважавања другог човека чини недостижним, док љубав постаје пука фикција.

ЉУБАВ И СЛОБОДА

Проблем се састоји у томе што је љубав нешто што се не може тражити, наметати или захтевати, нити може постојати без слободе и жеље конкретних личности да воле. Насупрот томе, толеранција и поштовање другога јесу вредности од којих је могуће кренути и које се у једном друштву могу захтевати од сваког појединца. Другим речима, толеранција и уважавање јесу минимум на коме је неопходно градити однос према другоме, док је љубав оптимум те релације. Проблем је чини се и у томе што пречесто истичемо максималистичке циљеве а да при томе нисмо способни да остваримо ни оне најелементарније. Треба се увек изнова подсећати да није реч само о моралном или законодавном проблему када неко врши насиље над другим, загађује природну средину или амбијент у коме људи живе (када говоримо о овом последњем, о чему се веома мало говори, довољно је само погледати енормне количине ђубрета, пластичних кеса и сличног отпада којима су преплаљени наши градови, шуме и села да би се видело о каквом проблему је реч), учествује у корупцији или је подстиче, уводи лаж и бахатост као легитиман однос према другоме и према свету итд. У свакој од ових ствари и свима њима заједно је реч и о дубоко религиозном и хришћанско-антрополошком проблему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОДНОС ПРЕМА ДРУГОМЕ

Омаловажавање поштовања, толеранције или моралних вредности, свесно или несвесно, води у легитимисање (потенцијалног) нечовечног односа према другоме као и према целокупној Божјој творевини. Тако се јавља опасност да метафизика постане начин легитимисања зла (премда је тачно и то да западање у морализам и пијетизам прети да исцрпе метафизику у етици).

Изгледа да управо хришћани пречесто заборављају да се љубави учимо цео живот и да се у њој нећемо престати усавршавати ни у Царству Небеском. Тражити, стога, да љубав у једном друштву буде полазна основа није само наивно већ и немогуће. Када би то било могуће онда би се спасење налазило већ у самом друштву тако да не бисмо ни имали потребу за Црквом.

ПОШТОВАЊЕ ДРУГОГА

Поштовање другог човека, уљудно понашање и сличне одлике (развијене) културе свакодневног живота јесу вредности које сваки члан једног друштва уз сасвим мали напор може пружити другоме. Тиме читав друштвени амбијент постаје култивисанији и пријатнији за живот. Тачно је да нас то само по себи неће одвести у рај, и да хришћани на томе не могу и не треба да се задрже. Али је исто тако тачно и да је одсуство уважавања другога сасвим сигуран показатељ наше удаљености од Царства Небеског.

Аутор: др Давор Џалто
Православље - Број 1059

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам поверење у једну особу изгубио због милион разлога, а и даље сам је волео због неких других разлога.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ја сам поверење у једну особу изгубио због милион разлога, а и даље сам је волео због неких других разлога.
то је права љубав....само треба разграничити ствари.....љубав је независна....

Share this post


Link to post
Share on other sites

то је права љубав....само треба разграничити ствари.....љубав је независна....

 

Била је права љубав... :) Али некоме то није било довољно :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди!

      Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.
       
      Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа.
      Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду.
      Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете.
      Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.
      Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?!
      Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима.
      Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га.
       
      А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили.
      Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију.
      И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави!
       
      Свети Лука Кримски
       
      Извор: Пријатељ Божији
    • Од Логос,
      У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!
      Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!
       
      Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:
       
      Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!
      Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!
      Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!
      Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав
      Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!
      Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!
      Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Логос,
      У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!
      Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!
       
      Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:
       
      Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!
      Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!
      Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!
      Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав
      Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!
      Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!
      Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!
       
       
       
       
       
       
       
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство епископ канадски г. Митрофан служио је Свету Архијерејску Литургију на дан Светог великомученика Георгија победоносца у храму Св. Георгија на Бановом Брду.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Његовом Перосвештенству саслуживали су: Протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Славко Божић, Недељко Божић, јереј Никола Гаврић, протоћакон Радомир Перчевић, ђакон Саво Топаловић, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Часлава Маринковића и др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројних верника и славара.
      После причешћа, присутни верници предвођени свештенством обишли су храм славском литијом и поменули све преминуле браћу и сестре у Христу.
      Потом је уследило резања колача, који је ове године принела породица Танаскоски, после које се епископ Митрофан обратио верном народу и говорио о значају Христовог Васкрсења. Преосвећени је рекао и да следбеници Христови треба да буду спремни на страдања исто као што је и Христос пострадао за све нас. Истакавши значај љубави, која и смрт побеђује, владика је говорио о подвигу Светог Георгија и свих страдалнила за име Христово тада и данас, а нарочито на Косову и Метохији, где верни народ страда само зато што су Срби и Православци. Честитавши још једном празник, преосвећени је призвао да чувамо и имамо љубав међу собом.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Предавање Митрополита  др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...