Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Невезано са будизам, мени се увек свиђала та нека јапаснска једноставност. 

Кад погледаш рецимо људе у Индији, па то све нешто шарено, пуно боја, разних облика и креација, а у Јапану све просто са мало детаља. 

 

Можда грешим, али ми ова башта тако делује. Само шљунак, 2-3 камена и то је то. Читава уметност а предивно изгледа. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Виђао сам те баште у мини варијанти. Некла класична посуда са песком по који камен. Обично мачке с*ру у њима. 

 

zen macke....

Share this post


Link to post
Share on other sites
kad idem na more, kupim one grabuljice

 

Kad idem na more napunim peskom konzervu 15cmx 25cm dubine 10cm, moji kaktusi obožavaju taj pesak.

Nekad neka zanimljiva biljčica isklija iz tog peska.

Ostalo mi je još malo peska u toj konzervi, nekad uhvatim sebe da grabuljam školjkama kroz taj pesak...odlutam u mislima dok to radim.

Kad sam bila mala moja baba je zrno po zrno odvajala pasulj, pirinač ili žito za kuvanje od nečistoća, nije bilo kao sad da se kupi belija, pirinač bez kamenčića i slično.

Osećaj je isti kao i ovo sa  grabuljanjem po pesku ;)

 

pesak.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

не познајем ову тематику, али ми се допадају зен приче....

 

 

 

Majcin savet
Dun, ucitelj singona, bese poznat kao dobar poznavalac sanskrta u periodu Tokugava. Kao mlad, uobicavao je da drzi predavanja svojoj braci ucenicima.
Njegova majka cu za ovo i napisa mu pismo:
"Sine, ja mislim da nisi postao Budin poklonik iz zelje da za druge postanes hodajuci recnik. Nema kraja poucavanju i tumacenju, sjaju i slavi. Zelela bih da prekines sa tim predavanjima. Zatvori se u neki mali hram u udaljenom delu planine. Posveti svoje vreme meditiranju i na taj nacin dosegni pravu spoznaju."

Share this post


Link to post
Share on other sites

zen-art.jpg?w=225&h=300     Estetika zena

 

U mnogim religijama umetnost se gotovo smatra kao ilustracija važnije ili više duhovne strane života. Međutim, u zenu umetnost je sredstvo potrage za satorijem (prosvetljenjem). Zen želi da vidimo umetnost kao put koji vodi ka buđenju i oslobođenju od ega. Zen želi da dođemo u kontakt sa unutrašnjim radom našeg bića, bez traženja utočišta u egu ili u eksternim i natprirodnim stanjima i iskustvima. Upoređujući Istočnu i Zapadnu estetiku Alan Watts smatra da na Zapadu umetnici žele podrediti prirodu svojoj volji, organizirajući je u racionalne okvire, dok na Istoku umetnik prihvata prirodu kakva jest i želi predstaviti njenu suštinu. Istočnog umetnika ne interesira fotografsko prikazivanje predmeta, već prikazivanje njegove suštine ili duha. On je fasciniran svetom, te ne pokušava ovladati njime, već ga doživeti. On se divi tom svetu, toj misteriji, području lepote i iluzije koju pokušava preneti na platno. Zapadni umetnik pomoću tehnike pokušava kreirati iluziju oblika stvarnosti dok istočni, dakle, ukazuje na njenu suštinu. Bitno je ono što se ne vidi, ne ono što se vidi.

Celi koncept istočne umetnosti bazira se na sugestiji onog što se nalazi iza oblika, jer lepota nije oblik, već ono što on izražava. U tome možemo naći odgovor na manjak potrebe ka boljim tehničkim rešenjima koji bi im omogućili ”realnije” prikazivanje oblika. Njih ”realnost” ne zanima, oni su obuzeti duhom, a duh se ne može prikazati, već sugerirati. No, mora se naglasiti da ova razlika između zapadne i istočne umetnosti nije potpuna i više je istorijska nego savremena, jer u današnje vrijeme granice se gube. Pošto je Japan morao otvoriti svoje granice pred prijetnjom američkih osvajača 1867. g., Amerikancima, a potom i ostalom svetu, obostrani uticaj bio je neizbežan. Taj događaj će omogućiti evropskim umetnicima koji nisu bili zadovoljni postojećom umetničkom situacijom u zapadnoj Evropi, paročito u Francuskoj, da se upoznaju s japanskim drvorezima koji su znatno drugačiji od onog što je akademizam tog vremena poučavao.

 

zen.jpg?w=300&h=210

 

Zen umetnik sugerira suštinu estetskog objekta na najjednostavniji i najneposredniji način. Unutar njegovog sastava reprezentiranja, bilo šta može postati objekt stvaranja. Kao što vidimo u haiku poeziji najjednostavnija slika je najpoželjnija, od žabe na listiću do kapljice vode. Bilo kakav zvuk može postati muzika, dok se u slikarstvu objekt izražava s najmanje moguće poteza. No, da bi umetnik mogao naslikati objekt u njegovoj biti, on mora potpuno shvatiti prirodu objekta kojeg slika, njegovu buda prirodu. To je težak zadatak.

Kineski car je jednom prilikom naručio od jednog umjetnika sliku omiljene koze. Slikar je pitao za kozu, kako bi je mogao prostudirati. Prošle su dvije godine i car je postao nestrpljiv te je zahtijevao da mu se koza vrati, što se i učini. Nakon što je slikar priznao caru da nijeje dovršio sliku koju je imao naslikati, uzeo je četkicu i povukao osam spontanih poteza, koji su ostali zapamćeni u analima kineskog slikarstva kao najbolji prikaz koze.

 

Magnolia%252C%252520sumi-e%252520Kigel%2

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Zen umetnost ne pokušava stvoriti iluziju ”realnosti.” Ono napušta prikazivanje ”realnosti”, i bavi se umjetnim prostornim vezama koje su dizajnirane na način da podstaknu čoveka na razmišljanje o onome što je iza ili iznad stvarnosti. Ono što treba naglasiti je da jednostavnost zen umetnosti leži u činjenici da kad se želi istaknuti suština objekta, on se mora lišiti svih stvari koje su nepotrebne i mogu skrenuti um s puta. Tome služe koani u zen treningu. Možemo zaključiti da jednostavnost kojom je prožeta zen umetnost proističe iz spoznaje suštine objekta kojeg je umetnik odlučio prikazati. Jednostavnost nije sama sebi svrha – njena svrha je ukazati na suštinu objekta, koji se ne može spoznati racionalno, već intuitivno. Tako npr. u Ikebani, umetnosti aranžiranja cvijeća, svaki list, cvet ili grana koji nisu nužni se odstranjuju; u haiku pesmi izostavlja se svaka riječ koja nije apsolutno nužna, dok u sumi-e slikarstvu izostavlja se svaki potez ili mrlja.

 

orchids-primavera.jpg

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Poreklo ove težnje ka jednostavnosti leži u budističkoj doktrini o Sunjati (praznini). To je po budistima sveobuhvatna praznina koja sadrži potencijal za ”deset tisuća stvari”. Praznina se ne sme shvatiti kao pojam, jer pojmovno mišljenje neće pomoći pri njenom shvatanju. U pitanju je neposredna, intuitivna spoznaja temelja čitavog postojanja. Umetnik čistog, smirenog uma, stvara iz praznine. On je sam medij kroz koji se iskazuje praznina. On je sam nevažan. Ne postoji umjetnik koji stvara, postoji samo stvaranje. Ne postoji kreativan umetnik, već kreativnost. Njezino ispunjavanje materijalom koji nije potreban sužava njene mogućnosti i vodi čovjeka u stranputicu. U umetnosti, ideja praznine se iskazuje u nedorečenosti. Bitna je sugestija. Ostavljajući štogod nedorečenim prepušta se posmatraču da upotpuni ideju. Time neko remek-delo uvlači posmatrača u sebe, dokle god se ne stope u jedno. Posmatrač postaje deo dela, kao što delo postaje deo njega. Praznina je tu zbog posmatrača, poziva ga da uđe i do vrha ispuni svoju estetsku emociju.

 

01mariposa-qi+baishi.jpg

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Kada bi se objekt prikazao vizualno identičan svom pandanu u realnosti, potaknuo bi divljenje tehnici prikazivanja, što nije cilj ove vrste umetnosti. Na Zapadu nam se često događa da se divimo tehničkim postignućima svakakve vrste, od umetnosti nadalje, ali divljenje ne pokreće um ka intuitivnom istraživanju kojem teži zen. Kada se divimo objektu, naša pažnja je usmerena ka njemu i njemu samo, što je greška po zenu. Zen teži ka intuitivnoj spoznaji stvarnosti, obeležje tog stanja je um koji Japanci nazivaju mushin(ne-um) ili munen(ne-misao). U mushinu um ne zastaje ni na jednom objektu, on je poput vode koje teče i nikada se ne zaustavlja.

S toga zen umetnost ne zamara um afektivnim doživljavanjem, već potiče ka intuitivnom spoznavanju, ka kontemplaciji i nadasve doživljavanju. Tehnička veština muti um, zamara nas mislima ”Kakva sjajna izvedba?”, ”Kako je to napravio?” itd. Kao što možemo primietiti um je vezan u spletkama o zamršenosti tehnike, nije slobodan da shvati suštinu objekta. Vezan je na površini, i time atrofiran za shvatanje večne istine koja prožima sam predmet. Kroz zen umetnost se ne opisuje realnost kakvu je mi vidimo, već buda priroda koja je prožima.

 

feminine-beauty-andrea-realpe.jpg?w=300&

 

Za zen umetnike lepota je nešto trenutnoi večno prolazno. Simbol takvog razmišljanja je ladolež, cvet koji cveta u Japanu. Njegov život traje jedan dan i upravo u tome je njegova lepota. Njemu se mora diviti u prvom procvatu rano ujutro, kad se sunce diže. Poslepodne njegovih cvetova više nema.

Život protiče kroz sve objekte u svakom trenutku, i bit je u tome da se bude u harmoniji s večnom prolaznošću. Vrednost sadašnjeg trenutka se ne može izmeriti, već samo doživeti. Lepotu večnog trenutka ne treba kvariti mislima o prolaznosti.

 

”Bor živi hiljadu godina,
a ladolež samo jedan dan;
ali oboje ispunjavaju svoju sudbinu."

 

Izvor: https://mornarius.wordpress.com/2011/03/09/japanske-zen-umjetnosti-zen-slikarstvo-ikebana-origami-bonsai-chado-kimono/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред визуелног, естетика зена поседује и звучни израз. За то је веома популаран инструмент "шакухачи" - бамбусова флаута.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
U toku Edo perioda (1615-1868), Shakuhachi doživljava ozbiljne promene. Do tada je bila tanka i dugačka flauta, jako slična kineskom Xiao. U XVII veku počeo se koristi deblji bambus koji se nalazio u planinama japanskog ostrva Kyushu, i tada ova flauta ima pet rupa. Razvijena je i složena tehnika sviranja ovih instrumenata (tehnika disanja, korišćenje mišića lica, oblikovanje usana). Samo ime instrumenta je sastavljeno od dve reči: Shaku je merna jedinica (1 shaku je približno 30cm) i hachi je broj 8. 
 
Komuso.jpg
 
Kada je u ujedinjenom Japanu zavladao mir mnogi samuraji su se pridružili lutajućim monasima iz Fuke. Ovi monasi nazivani komuso - monasi ništavila, su prosili svirajući Shakuhachi. Nosili su korpe na glavama kao simbol njihove odvojenosti od svetovnih stvari. Prerušeni u ove monahe, samuraji ili ronini su postali špijuni za šoguna, koristeći Shakuhachi kao oružije. Postoji priča da je korišćenje debljeg bambusa i ojačana konstrukcija ovog instrumenta upravo zbog ronina. Sa ovakvim instrumentom mogli bi da se brane, pošto kao monasi nisu smeli da nose svoje katane.
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Звук једне руке

 

Старешина храма у Кенину био је Мокураи, Тиха грмљавина. Мокураи имађаше једног малог, дванаестогодишњег штићеника по имену Тојо. Тојо је имао прилику да види како старији ученици сваког јутра и вечери походе учитеља у његовим одајама, да би примили поуку у виду сан-зена или личног вођства, при чему су добијали коане како би предупредили лутање ума.

И Тојо имађаше жељу да прими санзен.

„Причекај мало,” поручио му је Мокураи. „Превише си млад.”

Али, дечак беше упоран, тако да учитељ напослетку пристаде.

Те вечери се мали Тојо у одређено време нашао на прагу Мокураијеве одаје за санзен. Уда-рио је у гонг да би обзнанио своје присуство, у знак поштовања три пута је учинио наклон пред вра-тима, а потом ушао и сео пред учитеља у тишини испуњеној поштовањем.

„Звук две руке можеш да чујеш кад пљеснеш рукама,” рече Мокураи. „Сада ми покажи звук једне руке.”

Тојо се наклонио и отишао у своју собу да размисли о питању. Кроз прозор до њега допираше музика гејши.„Аха! Имам га!”, обрадова се.

Следеће вечери, када учитељ од њега затражи да му дочара звук једне руке, Тојо стаде да из-води музику гејша.

„Не, не,” рече Мокураи. „То никако. То није звук једне руке. Уопште га ниси схватио.”

Помишљајући да га музика можда омета, Тојо се пребаци на неко мирније место. Опет и изно-ва думаше. ”Звук једне руке – шта ли ће то бити?” Изненада зачу како капље вода. „Зацело је то,” помисли Тојо.

Када се поново појавио пред учитељем, Тојо стаде да опонаша капљање воде.

„Шта ти је то?” питао га је Мокураи. „То јесте звук воде која капље, али не и звук једне руке. Покушај поново.”

Залуд је Тојо медитирао како би открио звук једне руке. Чујаше хук ветра. Но и тај звук беше одбијен као погрешан.

Чујаше крик сове. Ни тај није ваљао.

Ни скакавци не ствараху звук једне руке.

Више од десет пута долазио је Тојо код Мокураија са свакојаким звуцима. Сви су били погрешни. Готово годину дана разбијао је главу питањем шта би то могло да представља звук једне ру-ке.

Најпосле је мали Тојо уронио у истинску медитацију и превазишао све звуке. „Више нисам могао да их сакупљам,” објаснио је касније, „и тако сам дошао до нечујног звука.”

Тојо је схватио звук једне руке.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ko si Ti (razni ljudi)?

 

Pitam čulnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ja sam ja, i misli na svoje telo.

Pitam misaonog čoveka: ko si ti? A on odgovara: dva stranca vidim u sebi, i ja se probijam između njih gostujući čas u jednom čas u drugom. I misli na instinktivnu i svesnu dušu svoju.

Pitam duhovnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ima neko u dnu duše moje, pružim ruke da ga dohvatim, no vidim da bi mi za to trebale ruke duže od vasione. Pitaj Njega ko sam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Estetski ideali zena

Tokom istorije japanske kulture razvili su se određeni estetski ideali ili načela pod uticajem zena, koja se mogu smatrati pečatom vrhunskih umetničkih dela. Tih ideala ima mnogo, ovde ću naglasiti samo najvažnije.

 

mono-no-avare.jpg?w=300&h=192

 

Jedan od najstarijih je mono no aware ili ”neizreciva, tužna lepota”. Taj ideal potiče iz budizma, i označava prolaznost svih stvari. Na svijetu ništa nije stalno, sve se menja. No, razlika između zena i ostalih filozofskih škola je što u zenu prolaznost podstiče radost. Zašto? Zato jer zbog prolaznosti život vredi živeti. Upravo zbog svoje lepršavosti i krhkosti život je vredan življenja i stvari dobijaju na značaju. Kada život ne bi bio prolazan, ne bi bio život. Bio bi nešto drugo. Stoga zen uči doživljavanju kao načinu življenja. To je ono neizrecivo ”ah” kada se susretnete sa doživljajem beskrajne lepote prolaznosti sveta. To je onaj osećaj kada se radost i tuga prožimaju. Ovim idealom prožeta je haiku poezija. U ovom idealu iskustvo satorija našlo je svoj estetski izraz. Taj ideal možemo naći u Genji Monogatori (Priče o /princu/ Genjiju) Murasaki Shikibu iz 11. veka, jednom od najvrednijih dela japanske i svetske proze uopšte, i prvi istorijski roman u modernom smislu te reči, u svetu. Ono što taj roman čini važnim su opisi likova u duhu mono no aware spisateljice Murasaki Shikibu, s kojim se čitalac može saosećati. U savremenom Japanu taj ideal predstavlja cvjetanje trešnjinog cvieta. Ono traje sedam dana, nakon kojeg otpadne. Njegovo iščezavanje priziva osećaj mono no aware.

 

 

Drugi ideal je sabi ili ”rustični sloj ili osamljenost” koji označava osamu ili smirenost duha. Reč sabi je skraćenica japanske reči sabireru, koja otprilike znači postati osamljen. Tokom vremena pojam je zadobio još jedno značenje, a to je ostareti dobro, ili ono što je ostarelo dobro. Što znači da rieč sabi označava ne samo starost koja vodi ka iskustvu i mudrosti, već i sloj koji stare stvari čini lepima. Ona označava i smirenost, samoću i duboku usamljenost. Ovaj ideal se može naći u velikoj zbirci poezije Manyoshu. Sabi izražava atmosferu samoće i usamljenosti koja ruši razliku između objekta i subjekta. Ovaj ideal vuče korene iz taoističke filozofije besciljnog života. Kako Alan Watts kaže: ”Kada taoistički sveštenik ide da šeta, on ne ide nigde, on jednostavno šeta.” Besciljni život konstantna je tema svake zen umetnosti. Prikazi bambusa na vetru ili usamljenog kamena, u zen umetnosti označavaju usamljenost svakog čovjeka. Možemo imati prijatelje, ljubavne partnere…ali naposljetku svako je sam... To je upravo ono što osećamo pri pogledu na ovakve radove. Navode nas na kontemplaciju. Zato su zaboravljena mahovina na nadgrobnom spomeniku, bambus na vetru ili usamljeni kamen izrazi estetskog ideala sabi. Ako ulazimo u simboliku navedenih primera, mahovina, bambus ili kamen izražavaju ego postojanje, dok vetar, nadgrobni spomenik ono gde ego prebiva. Sabi izražava prazninu svih stvari, usamljeno postojanje svih bića i predmeta u univerzumu. Sabi je zen pojam u kojem se ta usamljenost prihvata.

 

gledam u daljinu –

nema cvetova, ni obojenog lišća

na morskome žalu osamljena koliba

u bledećem svetlu

jesenjeg sutona

zen-simplicity_wabi.png?w=300&h=135

 

Kada se u raspoloženju sabi spazi nešto sasvim obično i skromno, nastaje raspoloženje koje se izražava u estetskom idealu wabi ili ”jednostavna lepota ili siromaštvo”. U ovom estetskom idealu cieni se umerenost, niti savršeno niti nesavršeno. Mesec je lijep kada ga ne pokrivaju oblaci, isto onoliko koliko i kada ga pokrivaju. U wabi idealu više se ciene predmeti koji su nesavršeni od onih koji su savršeni. Alan Watts prepričavajući jednu zgodu između zen majstora i trgovca prikazao je ovaj ideal. U zgodi se pripovieda kako je trgovac imao jednu posudu koju je pokazao zen majstoru, no potonji nije pokazao interes za nju. Na to se trgovac naljutio i razbio posudu. Trgovčeva slučkinja sakupila je komadiće posude i zalepila ih. Kada je zen majstor ponovno video tu posudu bio je oduševljen.

 

 

Kada se pri neuspehu u umu ne uzdiže osećanje nepravde, tada bi rekli u Japanu, to je wabi. Bašo to izražava na sljedeći način:

 

letnje trave -

sve što je ostalo

od snova ratnika

 

Ovaj estetski ideal naročito se razvio u waka i haiku poeziji. Raspoloženje wabi može se videti u uzaludnoj borbi ratnika sa bezvremenom večnošću prirode ili u prikazu putnika na vetru, kao što se može videti u Bašovoj haiku pesmi.

Pod siromaštvom wabi podrazumeva da se ne zavisi od materijalnih stvari ovoga sveta kao što su bogatstvo, moć i slava, već da se bez njih oseća nešto od najveće vrednosti, nešto iznad vremena i društvenog položaja.

 

imga1kv9.png?w=300&h=219

 

Yugen ili ”dostojanstvo” je ideal koji su Japanci uzeli od Kineza kod kojih je imao značenje tamnog ili mističnog. Od svih ideala yugen je najteže izraziti. Za yugen je važna imaginacija. Iako ne vidimo planinu, mi je možemo zamisliti i tim zamišljanjem ona može postati jasnija, nego ikad pre. Ono označava jednu temeljnu karakteristiku istočne kulture, a to je aludiranje na predmet, pre nego objašnjavanje ili vizuelno sagledavanje. No, ono ne znači sanjarenje, već sagledavanje dubine sveta u kojem živimo. Umetnost u kojoj se yugen najčešće izražava je no drama. Ona se može shvatiti kao izraz dostojanstvenosti koji sugeriše nešto ”više” od samog sebe. R. H. Blyth pišući o no drami objašnjava i ideal yugen: ”Postoji ona posebna protivrečnost u stvarnosti osećanja i nestvarnosti, konvencionalnosti glume; to je stvarni svet, a ipak svet snova(…). Kad je Basho gledao no dramu, on je bio na putovanju; kad je putovao, našao je da je glumac u no drami. San i stvarnost, život i umetnost, poezija i svet svakidašnjice, istorijska prošlost i trenutna sadašnjost ista su stvar…”

 

bamboo-snow.jpg?w=216&h=300

 

Sledeći pojam je šiori ili tananost. Slika bambusovog lišća koje se savija pred silom snega je tipičan primer ovog ideala. On označava krhkost i tananost čoveka pred silama prirode, no ta krhkost i tananost nema lošu konotaciju. Ona ne podstiče na žaljenje. Upravo je zbog tih karakteristika čovek neopisivo drag i lep. Sličan ovom idealu je hosomi, koji znači isto tananost. On se pojavljuje u haiku poeziji u pesmama o barskim pticama i insektima uopšte.

Basho je tokom svog života razvio ideal karumi ili ”lakoća duha”. To je ideal u kojem čovek prihvata pojave onako kako dolaze s lakoćom karakterističnom za smireni um.

 

https://mornarius.wordpress.com/2011/03/09/japanske-zen-umjetnosti-zen-slikarstvo-ikebana-origami-bonsai-chado-kimono/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од .............,
      Да ли је медитација спојива са хришћанством?   У последње време је у нашим крајевима све више заступљена далеко-источна „духовност“ која је код нас продрла преко јоге или New age синкретистичких погледа на свет.  Медитацију често представљају као не-религијску, личну методу самоспознаје, досезања хармоније, итд. Али зашто је она неспојива са православним хришћанством?   Медитација је заснована на будистичком учењу досезања нирване. По будизму, смисао медитирања је одстрањивање било какве жеље и помисли. Не треба да мислимо или желимо ни лоше, ни добро, потребно је да смо сасвим празни. То је једини начин да прекинемо реинкарнацију, поновно рађање и досегнемо нирвану – непостојање. Живот је по себи лош, страдање и патња. Да бисмо зауставили агонију живота потребно је да немамо никакву жељу, мотив, склоност. Да немамо личност. Ово се суштински коси са хришћанством које сваку личност сматра створеном по лику Божијем, а живот сматра добрим, Божијим даром. Срж саме хришћанске вере јесте победа живота над смрћу, победа постојања над непостојањем. Зато верујемо у Страдалог и Васкрслог Христа, зато је сво наше настојање усмерено ка Њему и вери у живот после смрти. (Зашто тај живот не може да буде реинкарнација неком другом приликом.)   Медитација постоји у сличним облицима и у другим религијама, као што је хиндуизам, и поменута њу ејџ идеологија, али је овакво, будистичко значење данас најзаступљеније.   Али  - да ли може постојати добра медитација?   Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати.    Православно хришћанство познаје созерцавање, промишљање срцем. То није толико интелектуално прегнуће, колико прихватање Божијег Промисла, пребивање у Његовој близини. Особа искуствено доживљава и прихвата Божију љубав. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти. О томе је писао Свети Јован Лествичник, на томе се темељи исихастичка теологија.   Наравно, условно можемо назвати медитацијом и размишљање, у молитвеном духу, о Божијем плану за свет и нас лично. Како је мој лични живот повезан са великим Божијим интервенцијама кроз историју? Шта Он жели од мене? Да ли се правилно служим Његовим даровима? Да ли сам и како сам погрешио? То су све питања која човек треба себи да поставља. Ово порађа мотивацију на делање, промену, али смо уједно и помирени  са животом јер прихватамо Божију вољу, осећамо да смо у Његовој близини (созерцање). Из свега овога је јасно да је сваки облик православне „медитације“ прожет молитвеношћу и богослужбеним етосом, где је Причешће епицентар и извориште благодати.    Православље полази од посебности сваке личности али и од суштинског значаја заједнице. Полази од живе жеље за Христом, пред Кога износимо сав свој труд, страдање, недоумице, љубав, чежњу. Далекоисточна медитација негира, гуши сваку жељу, док православно созерцавање осмишљава сваку жељу, приносећи их Богу. Али највећа жеља је, свакако, сâм Бог. Медитација полази  од мог личног духовног мира, смештајући моје лично добро пре Бога који, на крају крајева, не постоји или сам ја сâм бог (њу ејџ). Православље полази од љубави према Богу. Кад би могао да се деси такав парадокс, православни хришћанин би радије био у паклу са Христом, него у рају сâм.   И док будистичка медитација полази од намере да се појединац „ослободи“ везаности за овај свет, људе, природу, време – созерцавање усмерава особу да поштује Богом створен свет и пронађе свој смисао кроз делатну љубав према Богу и ближњима. Медитацијом човек бежи од света, живота, па и себе самог;  у православљу се човек суочава са собом и животом, осмишљава све Христом, и кроз ту наду се мења на боље.  Православна молитва, созерцавање и богослужење, све је узалудно ако се не пројави у конкретном односу према конкретним људима.   Човек не треба да одбацује своје жеље. Чак и ако су те жеље лоше, треба их изнети пред Господа, прихватити свој грех да бисмо се суочили са својим недостацима и признали да без Бога не можемо ништа, па ни да се променимо на боље. Никад не треба бежати од себе јер та трка се увек претвори у бесконачно јурење у  круг. Треба се суочити са својим недостацима и надвисити их. Зато је и Христос постио, пристао на кушање, признао Свој страх у Гетсиманском врту, пристао на смрт да би је поразио.    Поразно је што многи схвату  православља као својеврсни бег од стварности. Тачно је да се на Литургији пева, уоквиру песме „Иже херувими“ – „сваку своју животну бригу оставимо“. Али то је зато што смо, претходно, кроз све прозбе, молитве, јектеније, кроз помињања на Проскомидији – све своје бриге и принели Богу. А сада, кад смо сваку своју животну бригу већ Њему принели да их осмисли и да помогне,  док се Дарови износе, кад почиње Тајна вечера,  ми созерцавамо близину Божију, јер ускоро ћемо се с Њим сјединити. Не приличи да се бринемо „као они који ће примити Цара свих“ у Тајни Причешћа.     Дакле, Црква није бег од стварности, она је пуноћа стварности. Богослужење није заборав  проблема, оно је молитва, вапај за Божијим присуством целим током ношења нашег крста. Литургија није духовна представа створена да разгали верска осећања, него прилажење и сједињење са Самим Христом. А живот у својој целости није подељен на световно и духовно, већ је сав озарен Божијом лепотом и прожет светом борбом.   Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо.   Док говоримо "ом".   Марко Радаковић Извор: Авденаго
    • Од Логос,
      Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду – Небојша Дугалић, одржао је предавање у понедељак, 18. фебруара 2019. године, у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: Вера и уметност. Предавање је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, организовала Црквена општина у Врбасу. На звучном запису предавања благодаримо Радију Беседи.
       
       
    • Од Milan Nikolic,
      Америка гурнула Кину у крило Русије: Нова сарадња у космосу
      Русија и Кина планирају да оформе заједничку орбиталну станицу, а први кораци у том правцу требало би да буду направљени већ ове недеље. Руски експерти оцењују да обе земље имају велики потенцијал, а да руско-кинеска сарадња у овој сфери има велику перспективу.
      Извор из руске ракетно-космичке индустрије наводи да кинеску страну, која планира да наредних година започне изградњу вишемодуларне космичке станице, интересује руско искуство дугих летова, као и изградње великих космичких објеката.
      Осим тога, како је навео извор, Кина нема низ важних технологија и спремна је да предложи своје партнерство у замену за њих.
      Експерти истичу да је управо због тога Кина окренута ка Русији као према искусном савезнику и добром суседу.
       
      Водећи научни сарадник Института за истраживање свемира Руске академије наука Натан Ејсмонт позитивно оцењује значај предстојећих преговора о стварању заједничке свемирске станице.
      „О томе се одавно прича. Надамо се да ће све испасти како треба. Кинезе су у неком смислу Американци ’бацили‘ у неку врсту изолације, а чак су их ударили и санкцијама. Већ много година Американци чине све како би спречили развој кинеске науке и технике. На пример, због америчких санкција Кина не може да продаје своје услуге лансирања тј. коришћења својих космодрома. Иако су могућности Кине сада веома велике, Кинези не могу да изађу на то тржиште. То се, углавном, односи на технологије у космичком простору. Кинези траже друге партнере, а резултат тога је и сарадња коју покушавају да развију са нашом земљом. Када је реч о стварању орбиталних станица, Кина каска за осталим учесницима тог процеса. Ипак, они постижу одређене успехе — лансирали су малу орбиталну станицу, која се фактички састојала из два модула. Међутим, постоје планови да се та станица прошири“, наводи Ејсмонт.
      Експерт додаје да постоје и неке препреке када је реч о руско-кинеској сарадњи, али да се оне могу превазићи.
      „Постоје и препреке техничке природе када је реч о успостављању сарадње. Кинези су за своје орбиталне станице изабрали нешто другачије орбите. Ако се сада планира спајање са кинеским станицама, постојаће одређени проблеми. Међутим, такви проблеми су постојали и својевремено између САД и Совјетског Савеза и они су решени. Перспективе у сарадњи Русије и Кине у космосу су велике и таква сарадња би била корисна за све. Истраживање космоса не може да буде чисто национални задатак. У томе, условно речено, учествује цело човечанство. Тако да је веома добро што ће сада та сарадња добити нови импулс“, каже Ејсмонт.
        Русија и Кина су прошле године постигле договор да значајно прошире сарадњу у истраживању космоса, пре свега у истраживању Месеца и стварању заједничких орбиталних група.
      До тада је њихово партнерство у космичкој индустрији било засновано на два документа која су потписана готово пре око четврт века, али су оба документа по природи била декларативна и нису укључивали заједничко деловање.
      Идеја конкретизације билатералне сарадње у мирољубиве сврхе настала је почетком двехиљадитих година, када је Кина показала прве велике успехе у истраживању космоса, а Москва имала средства да настави са великим програмима.
      Прекретница у преговорима били су догађаји из 2014. године, пошто је сарадња Русије и САД постала угрожена због политичких битака.
      Очекује се да ће делегација космичке администрације Кине већ крајем ове недеље посетити Москву, где ће са „Роскосмосом“ обавити преговоре о могућностима стварања заједничке орбиталне станице, а такође ће бити речи и о сарадњи у области пилотских програма.
       
      https://rs.sputniknews.com/analize/201807061116419051-svemir-rusija-kina-stanica-analiza/
    • Од Милан Ракић,
      А те једнороге у првим годинама живота хране анђели. И не, ово није почетак сценарија за неки научно фантастични или епско-бајковити филм, ово је економска прича. Прича о томе шта све може од државе да очекује мали предузетник у Кини ако му је делатност у области високе технологије. Једнорог је у ствари фирма толико фантастична да је име добила по митском чаробном створењу. Али, кренимо редом.

      На 40. годишњицу отварања према свету Кина пребројава своје успехе. Један од њих је свакако спектакуларан напредак науке и технологије.
      Млади инжењери – садашњост и будућност Кине Од земље која је некад производила само сировине и полупроизводе, а потом дечје играчке и чачкалице, Кина се данас претворила у водећу светску силу у свету науке и технологије о чему сведочи и чињеница да од десет значајних технолошких патената на свету из Кине сваке године долази бар пет.
      На 19. конгресу Комунистичке партије Кине председник Си Ђинпинг је затражио не само да се још убрза научни напредак већ и да се стечена знања ефикасно примене у индустрији и производњи.
      Водећу улогу у томе и данас имају велике компаније у којима је највећи или чак једини акционар држава и које запошљавају стотине хиљада младих стручњака и производе све, од електронике свих врста, опреме за микро и нано тенолошку призводњу, генетски инжењеринг, телекомуникције и мeдицину до сателита и војне опреме најнoвије генерације.
      Једини проблем са овим системом научно-технолошког развоја је био то што су млади стручњаци превише коштали велике системе а много њих је и напуштало земљу.
      Оно што везује човека са знањем и идејом за Кину је сопствена компанија у Кини. И влада је почела да стимулише њихово оснивање и рад.
      Сви велики кинески градови имају индустријске паркове са разним олакшицама за њихове житеље али највеће предности имају они у научно-технолошким парковима и инкубаторима, фирмама које обезбеђују услове за рад малим предузећима.
      Престоница Пекинг од 2014. године има статус технолошко-научног центра па су у њему смештени и највећи истраживачки центри и техно-паркови. Због тога је прошле године од десет највећих технолошких достигнућа Кине, девет рођено у Пекингу.
      Електронска улица Обишли смо Зонгуанчун, научни парк у Пекингу, да видимо како функционише. Изабрали смо баш њега прво јер је највећи, заузима површину од скоро 50 квадратних километара, јер је показатељ како се у Кини идеје и планови претачу у акцију (председник Си Ђинпинг је ланисрао пројекат "Три града, једна зона" за изградњу техно-паркова) и зато што је најстарији.
      Почео је као електронска улица спонтано окупљених малих предузећа 1988. а онда је влада наложила отварање технолошке демо-зоне која је била ембрион данашњег парка. У њему се види шта је постигнуте за четири деценије отварање према свету.
      Ко се сећа куповања транзистора, батеријских лампи и дигиталних вентилатора у улици електронике деведесетих, нека зна да у Зонгуанчун парку данас ради четрдесет водећих кинеских техничко-технолошких колеџа и универзитета међу којима и највећи, Пекиншки технички универзитет.
      Производе хиљаде стручњака које треба задржати у земљи и зато у њему има највише оних анђела који узгајају једнороге.
      Шта су једнорози?
      Дакле, "једнорог" је у кинеској пословној терминологији стартап (новоосновано) предузеће које није старије од пет година а на тржишту вреди више од 100 милиона јуана (15 милиона долара).
      Баве се новим технологијама и услугама у области интернета, Интернет куповине, трансакција, софтвера, решења за пословање фирми на интернету, роботиком, аеронаутиком, биотехнологијама, генетиком, иновативним решењима за ауто индстрију па и мање научно-фантастичним технологијама попут подног грејања и кућних апарата.
      Следећи фасцинантан податак је да Кином шетају читава крда једнорога. Само у Зонгуанчун парку основано је 30.000 предузећа: као и код свих стартапова само мали број успе али тај мали број у Кини увек има четири цифре.
      У 2017. години 25 предузећа из парка је успело да се региструје на великим светским берзама попут Сингапура, Хонгконга, Токија, Лондона или њујоршког Вол Стрита. "Леново" и "Баиду" су почели одатле.
      Држава подстиче те фирме на више начина, најмање директним финансијским средствима. Један је изградња паркова. Сви објекти у њима, инфраструктура па чак и опрема за разне делатности добијају се бесплатно и врхунски су.
      Кина успешно зауставила одлив мозгова Друга је оснивање инкубатора за мала и средња предузећа. Те фирме финансира држава и задатак им је да помогну новим фирмама да се снађу на тржишту и реше административне изазове.
      Како то раде видели смо на примеру инкубатора-фирме "Inno Tree". Сама фирма постоји већ три деценије и увек се бавила технолошким развојем.
      Последњих година бави се развојем вештачке интелигенције а, уз помоћ државе прерасла је у индустријски акцелератор. То је фирма која у техно-парку окупља мала стартап предузећа која развијају високу технологију, чипове, софтвере и вештачку интелигенцију и помаже им да се изборе са изазовима које су и они на почетку превазилазили и сада имају искуства.
      Прави им базе података, решава админиситрацију, повезује их са другим фирмама које се баве сличним пословима и са потенцијалним купцима и инвеститорима.
      Кад смо споменули инвеститоре ту долазимо до оних анђела и још једног вида државне подршке.
      Повластице онима који ризикују
      Држава финансира инкубаторе (сваке године оцењује и њихов успех и према листи која се састави иду и донације државе) и даје посебне повластице и олакшице приватним инвеститорима који су спремни да се упусте у рискантно финансирање стартапова.
      Инвеститори који се одлуче да малој фирми која је тек основана, има добру идеју и подршку инкубатора дају кредит са минималном каматом и никаквим средствима обезбеђења кредита називају се "инвеститори анђели" (angel investors).
      Осим подстицаја државе, они често имају користи и oд тога што понекад по повољним условима купе патенте или услуге фирме коју су подржали, мада она није дужна да са њима сарађује. У Зонгуанчун парку се оствaрује скоро 80 oдсто анђеоских инвестиција у Кини.
      За државу је корист од паркова очигледна, развој нових технологија, њихова примена у привреди али и упољшавање младих стручњака и давање прилике да се окушају у уновчавању својих знања и идеја. Тако се зауставља одлив мозгова.
      У протеклих пет година 15.000 стручњака вратило се из иностранства и раде у више од 5.000 фирми у Зонгуанчун парку.
      Сам директор фирме "Inoo Tree" је 15 година живео у Америци, докторирао, радио у "Гуглу" да би се вратио у Кину где је, тврди, много боља клима за рад и развој.
      После свега што смо видели, верујемо му.
      Бојан БРКИЋ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...