Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ћириличар

Ћиров блог о историји

Recommended Posts

Ово је тема за личну употребу. Ево, да почнем са већ постојећим текстом:

 

Знамење и значење Босне

 

Признати грб Босне ( не и Херцеговине, јер је то потпуно засебна област ) већ је вијековима плави грб са златним љиљанима. Још од пада Босне под Османлије 1463. године тај грб је сматран за свебосански знамен, иако је то само био грб владарске породице Твртковића а не Босне као земље ( по Фојничком грбовнику љиљани су грб Твртковића, а лав на плаво-бијелом пољу грб Котроманића. Додуше, Твртковићи су само подгрупа Котроманића тако да се може рећи да је босанска династија имала два грба ).

 

Tvrtko.png %D0%9A%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%

 

Прво, што се тиче самог грба са љиљанима, постоје два гледишта. Прво је то да су љиљани увезени из Француске ( тачније од династије Анжујаца. Наиме, током рата за круну Угарске, босански владар је подржао Анжујца који је владао Напуљским краљевством. Након његове побједе, као знак захвалности за подршку, босански бан је добио златне љиљане на поклон и они се од тада налазе на грбу Босне. Ово се и види на претходне двије слике ), или уопште из иностранства, јер је сам симбол био веома раширен. Друго становиште јесте да је љиљан домаћи знак, настао у Босни. Као докази се наводе налази љиљана на стећцима, те на објектима из још ранијих времена. Мада, без обзира на објективну јачину оваквих аргумената, веома је сумњива пристрасност бошњачких кругова који аб инитио одбацују сваку другачију тврдњу. Српски и хрватски кругови су потпуно незаинтересовани за овај симбол осим у случајевима када га желе потпуно присвојити за себе, попут Бошњака. Национализам уопште није добродошао при објективним сагледавањима повијести, то је барем видљиво. Као што је већ речено, грб са љиљанима је још од пада Босне под Османлије сматран за босански грб и са њим су се поистовјећивало босанско становиштво. Но, како је већина градског и добар дио руралног становништва примио ислам, одједном је хришћански симбол ( који по неким тумачењима представља Свето Тројство ) постао знак муслиманске Босне. Римокатолички дио је био подијељен на босанску и хрватску струју па се то сходно и одразило на касније прихватање националног симбола ( то јест, једни римокатолици су себе сматрали Хрватима, а други Босанцима. Такво стање је опстало добро до 19. вијека гдје је познат лик фра Ивана Јукића који се изјаснио за Босанца, Бошњака ). Римокатоличко становништво је мање-више било домородачко и тешко се може рећи да су они досељеници у Босну. Са друге стране, православно становништво носи ту стигму досељеништва, али само онда када се пробуди бошњачки национализам. Истина је заправо да је један дио садашњег православног становништва заиста досељен у Босну силом, по наредби Порте из Истанбула, али је онај други дио домородачки ( предјели Семберије, Подриња и наравно сви православни Херцеговци ). Досељеници су смјештени или у Источну Босну, код Гласинца и Романије гдје су досељени из црногорских Брда након устанка 1713. и 1714. године када је босански паша Нуман-паша Ћуприлић разбио устанике и 3000 устаника са њиховим породицама доселио у Гласинац како би прориједио брдско становништво и ослабио њихову снагу и наум за будуће устанке. Иронијом повијести, само је терет пребацио ближе Босни, јер је Романија постала легло хајдука, а њен тежак терен муслимани нису радо походили па се стога ту православно становништво и одржало. Други дио досељеника је пресељен у босанску Крајину из разних српских земаља ( од Црне Горе, Херцеговине, преко Мораве до Косова ) и та мјешавина различитих српских племена и родова се убрзо издефинисала као Крајишници. Са друге стране, простори Семберије, сигурно и Посавине у неким дијеловима, те Подриња су увијек били блиски Србији и православље је у тим крајевима одавно већ заживјело. Херцеговина, с друге стране, била је дио Србије још од Стефана Немање, а под окриље Босне длази тек половином 14. вијека, када ју је Твртко освојио од Душанових вазала ( овај догађај се додуше оспорава, наравно, у српским круговима јер се у љетописима спомиње како је Душан заправо "подвинуо цијелу Босну пода се" и побиједио Твртка. Но, чињеница је да од половине 14. вијека, или макар крајем, херцеговачки владари су били вазали босанске круне ). Становништво Херцеговине је одвећ било и остало православно ( под Херцеговином подразумијевам стару Херцеговину која се протезала од Неретве па све до Скадарског језера и црногорских Брда ), а њен западни дио који је потпао под Босну ( хумске земље ) су и дан данас у саставу БиХ. Тако имамо стање да је домородачко становништво једне области под "страном" владавином. Потребно је напоменути да су Босна и Херцеговина двије потпуно различите области, те да стога се љиљани не могу сматрати симболом читаве БиХ као земље, јер је грб Котроманића искључиво босански грб. Са друге стране, то је и грб босанске државе ( држава је различит појам од земље ).

 

Што се ипак тиче грба босанске земље, у Фојничком грбовнику стоји грб Босне који се састоји од водоравно положеног полумејсеца и осмокраке звијезде изнад њега, на црвеној подлози. Сама вјеродостојност Фојничког грбовника је у питању баш код одређених грбова, као што је овај. Разлог је тај што се тај симбол ријетко гдје друго виђа ( ја за сада знам да је само представљен у Фојничком грбовнику, а могуће и у Охмућивићевићевом или Косјерић-Неорићевог. Заборавих од ког је Фојнички грбовник само препис ), што је само појачано читавом атмосфером сумње у вјеродостојност самог Фојничког грбовника. Но, са друге стране, овај знак уопште није необичан за словенско племство, а јавља се и ван словенских кругова, но рјеђе. Најбољи примјер јесте грб племићке породице од Сарајева са којом дијелим презиме, али не и сродство. На том грбу су представљена три водоравно положена полумјесеца на црвеном штиту. Постоје и остали грбови, а полумјесец и осмокраку звијезду сам чак видјео и код једне пољске племићке породице, на изложби постављеној на Калемегдану. Око овог грба нема никаквих спорења, осим дилеме да ли је уопште и вјеродостојан. Но, једно је сигурно, ово је симбол Босне као земље ( у Фојничком грбовнику ).

 

250px-Bosnien_och_Hercegovina_gammalt_st

 

Да се вратим натраг на Котроманиће са двије реченице. Поред fleur de lis симбола, њихов породични грб био је и лав на плаво-жутом пољу, односно златно-бијелом ( зависно од варијације ). Овај симбол је једноставно потиснут од стране љиљана па је данас скоро па заборављен да се напомене.
Но, потребно је рећи шта и о Херцеговини ( то јест о оном дијелу који је потпао под босанску власт-о Хуму ), јер је то засебна област. Западни дио старе Херцеговине је дошао под босанску власт у 14. вијеку и након одређених територијалних измјена стање је мање-више исто. Хумске земље су данас у саставу босанске државе. Грб Херцеговине ( тачније Хума ) носи сличности са грбом земље Босне из Фојничког грбовника. Наиме, на црвеном пољу се налази десна рука која држи сабљу, а изнад сабље сијају полумјесец и осмокрака звијезда. 
 
84461_p1010005.jpg  normal_Hercegova_zemlja-Grb_HumaMarica_D
 
Дакле, као прво, Босна и Херцеговина су двије засебне области и свака од њих има своје симболе. Босна има фојнички грб са полумјесецом и осмокраком звијездом као и љиљане Котроманића ( док је њихов лав једноставно потиснут ) који су прихваћени за симбол босанске државе и бошњачке нације. Са друге стране, босанска Херцеговина ( Хум ) за свој симбол има десну руку која држи сабљу изнад које такође сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Слиједећи чисту логику, грб Босне и Херцеговине би према томе могао и требао бити само грб који спаја љиљане, сабљу, полумјесец и осмокраку звијезду. Само тако ће државни симболи у потпуности одговарати повијести, имену и значењу онога кад се каже "Босна и Херцеговина".
 
10647116_10202404199258149_2409144192392

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Ми и они", како се људи дијеле и групишу

 

Од почетка историје, људи су се груписали и држали заједно. Наравно, то раде и животиње са својим чопорима, крдима и јатима, па ни не чуди да и људи то раде. Али, људи су то груписање уздигли на сасвим нови ниво. Наиме, код животиња, сврха груписања јесте лакше преживљавање и све се зауставља на томе. За нешто више, животиње нису ни способне. Али људи јесу.

 

Првобитне људске заједнице су заправо и имале само егзистенцијалну функцију. Њихова главна сврха је била да обезбиједе опстанак својих чланова кроз узајамну сарадњу и испомоћ. То се, као прво, види код примитивних племена која и данас постоје, на примјер на Пацифику. Ако неко у племену нема своју кућу, читаво племе долази и помаже му да је изгради, без икакве наплате. Логика таквог понашања је сљедећа - појединац може опстати само у заједници, али да би заједница опстала сваки појединац је мора чувати. Заједница се чува тако се помажу други појединци, чланови те заједнице. Сама међусобна помоћ је услуга која се захтијева, цијена која се мора платити, а добит је опстанак и стабилност заједнице. Овакав однос према својим "саплеменицима" се може уочити у читавом свијету, без обзира на ниво цивилизацијског напретка, али не овако чисто као код примитивних племена. Погледајмо само наше крајеве и нашу историју. Прво, ту су црногорска племена. Ако се нанесе штета припаднику племена, читаво племе устаје да га брани или освети ( овакав насилнији однос је ипак омогућио дуг опстанак крвне освете ). Друго, погледајмо установу мобе код сељачкој становништва. Шта је моба? Мобу сазива домаћин коме је потреба помоћ у раду на пољу. Читаво село долази да му помогне, а домаћинова обавеза је једино да обезбиједи колико може хране и да покаже захвалност. Нема новчане противнакнаде. Читаво село помаже једном човјеку зарад општег добра.

Лако је видјети да је корист од живота у заједници велика. Поготово у оваквој егалитарној и социјално одговорној заједници ( а та социјална одговорност заједнице не долази из принудних државних прописа, него из моралних и традиционалних оквира, што значи да постоји много већи степен добровољности ). Зато је сасвим разумљиво зашто је изопштење из заједнице била најтежа казна преступницима. У старом Риму, док је још био само једна од многих италских државица, примјењивала се оваква казна - aquae et ignis interdictio ( казна водом и ватром, што је симболичан начин да се каже како се преступник одваја од воде коју заједница има и од ватре кућних огњишта ). Дакле, непоштовање заједнице повлачи за собом изопштење. Ово је један потпун систем, с обзиром да постоји само једна сврха заједнице - опстанак.

 

Но, са цивилизацијским развитком, човјек је укротио природу и одједном заједница губи доста на свом егзистенцијалном значају. Заправо, њен значај остаје исти, јер без заједнице појединац опет не би могао преживјети, али се њена егзистенцијална улога узима здраво за готово, јер сада заједница поред основне егзистенцијалне функције почиње нудити и више од тога. Почела је нудити луксуз. Формирају се градови, расте занатска производња, рађају се професије које више не нуде производе који су неопходни за голи опстанак, али са собом ипак доносе лагоднији и испуњенији живот. Пошто нове услуге нису суштински неопходне за опстанак, почиње се јављати наплаћивање за своје услуге. Наравно, то је одувијек постојало, само се временом такво поступање ширило на све већи круг дјелатности, са развојем технологије и друштва. Може се рећи да у овом тренутку људи показују одређене знаке користољубља. Сада се дјелатност обавља ради зарађивања, ради извлачења одређеног добитка, а не ради голог опстанка. Људи постају егоцентричнији ( тачнији је енглески израз "self-centered" - више окренути себи ). Више него у ранијем периоду се даје значаја појединачним интересима. А зашто се то дешава? Одговор лежи у томе што услуга која се наплаћује није неопходна за голи опстанак. Наиме, моралне спреге за ове "несуштинске" послове су лабавије, јер су посљедице ( било позитивне, било негативне ) по опстанак појединца и по опстанак заједнице од мањег значаја у односу на посљедице које се тичу дјелатности које осигуравају њен сами голи опстанак. Укратко, друштво би некако преживјело без адвоката, али без пољопривредника, сточара, ловца, браниоца или љекара не би. Већи је морални преступ када би се ове суштински неопходне функције ускраћивале и ограничавале коришћењем наплаћивања, него што је то случај код адвокатске или умјетничке професије, на примјер. Дакле, закључак је да са цивилизацијским напретком људи постају више сконцентрисани на себе. У сплету нових друштвено-привредних, политичких и историјских околности, вјерност, лојалност једној заједници ради голог опстанка више није довољна како би се створила ефикасна друштвена структура. Потребно је разлог груписања и повезивања подићи на виши ниво.

 

Основе за разлог повезивања већ постоје. Нису сва друштва користила исте основе за изградњу тог разлога ( једни су користили језик, поријекло и сл. док су други користили државну силу ), али је крајњи резултат ипак био исти - груписање у једну чвршћу заједницу ( најчешће државну ). Сада су разлози за груписање нешто апстрактнијег карактера. Припадност и психолошка и емотивна везаност за заједницу се сада остварује, на примјер, поријеклом, или заједничким мјестом живљења. Ово су први обриси патриотизма ( да напоменем како ја правим разлику између патриотизма и национализма. Објашњење долази касније ). Додуше, ови елементи су постојали и раније, само њихов значај се тек у овом периоду повећава. На овај начин су настали Римљани ( прво је критеријум био поријекло, а касније грађански статус и културно-језичка истовјетност истовремено ), Египћани ( поријекло, заједничка земља, заједнички језик и култура ), Словени ( заједничко наслијеђе, блиски језици и култура ) итд. На овом степену се људи већ групишу и декларишу именом своје групе. Заједница сада добија име, што указује на пораст њеног значаја. Припадност заједници сада у себи садржи и одређене психолошке и емотивне елементе који су засновани на одређеним основама за повезивање ( језик, култура, заједничка држава... ). Стварање идентитета је текло на одређеним природним основама, на које људи нису могли тако лако свјесно и са одређеним циљем утицати. Тешко је предузети подухват да се, на примјер, коригује језик као основа заједнице. То је један процес који тече мање-више независно од воље људи. Исти је случај са поријеклом. Но, са даљим развојем друштва, рађа се и национализам који носи велике сличности са патриотизмом, али и велике разлике.

 

Национализам се у пракси јавља у 18. и 19. вијеку. Прво се појављује у Француској, а након Наполеонових ратова, идеје Грађанске револуције се шире као пожар по Европи. Националистичке идеје се првобитно јављају код Макијавелија који је независне државе-градове у сјеверној Италији називао нацијама. Национализам је дакле изворно етатистичке, односно цивилистичке оријентације. Појединац припада нацији ако је грађанин националне државе, а основ нације се налази у самој држави, односно у држављанству. Али, држава је људска, вјештачка, свјесна творевина, за разлику од географске регије или језика који се спонтано и самостално развијао природним процесом. Самим тим, држава ( тачније заједница ) је лакше промјенљива, а са њом и национализам је подложнији промјенама и еволуцији у схватању и виђењу појма нације. Како су се националне идеје будиле код различитих етничких групација, пошто оне све нису биле потпуно исте једне другима ( а неке су чак биле и потпуно различите ), за основе нације су узимани различити елементи. Иако је Макијавели нацију замислио на основу припадности одређеној држави, каснији национализми из 19. вијека су узимали и друге основе. Тако је Француска нација настала на основу држављанства. Њемачка нација је настала на припадности германском етносу, на заједничко језичко-културно-етничком наслијеђу, као што су и словенске нације настајале. Јапанска нација у модерном смислу је настала на истим етничко-културолошким основама. Али, ниједна савремена нација не би настала да није била у сукобу са другом групацијом. Наравно, није било потребно да тај сукоб буде оружани. Довољно је једнсотавно бити угрожен од стране друге групације. Српска нација је настала на етничко-културолошким основама, у сукобу са двије империје због свог циља обједињавања српског етничко-културног простора. Бугарска нација је настала на својим засебним етничко-кулутролошким основама у борби против муслиманске империје ради ослобођења и обједињавања својег етничког простора. Иако сличних основа које би се заједнички могле искористити за стварање једне нације, Србија и Бугарска су дошле у сукоб прво због регионалне надмоћи, а касније због територије, и  из тог сукбоа се коначно учврстила српско-бугарска национална диференцијација. Њемачка нација је настала из сукоба и борбе против француске надмоћи и утицаја међу бројним њемачким кнежевинама. Финска нација је настала из сукоба са руском државом. Јапан је као модерна нација настао због угрожености од стране САД-а и других западних сила. Кинеска нација се изродила као модерна из сукоба са западним силама и Јапаном. Руска нација је настала на етничко-културолошким основама и као модерна нација се оформила ослањајући се на своју словенску посебност и на силу руске државе. ( Русија је данас ипак један посебан случај, јер се разликују етнички Руси и просто држављани Руске федерације, али се обије групе називају руским именом. Дoдуше са одређеном разликом ).

 

Разлика коју правим између патриотизма и национализма је сљедећа. Патриотизам се јавио доста раније, заснивао се на факторима на које људи нису могли лако утицати ( природни фактори, такорећи ) и није му била потребна супротстављеност другој људској групацији како би настао и развио се. Национализам је еволутивни наставак патриотизма, са одређеним разликама. За настанак нације су потребне јасно дефинисане основе које могу бити како природни фактори на које људи не могу лако утицати ( заједнички језик, поријекло... ) тако и вјештачки фактори на које људи могу релативно лако утицати ( држављанство, постојање државе, одабир и/или стварање националног књижевног језика... ), али поред тога за сваку нацију да би настала је потребно прије свега да настане из сукоба или макар из просте супротстављености или различитости од неке друге групације људи. Управо због ове разлике јасно је зашто је национализам агресивнији облик груписања. Патриотизам није настао из сукоба или супротстављености. Патриотска идентификација не полази од супротстављености неком страном утицају, него од просте припадности, блискости и сличности са другим људима. Национална идентификација је готово увијек ( усуђујем се рећи и увијек ) настајала из неке врсте различитости, супротстављености или сукоба. Може се рећи да патриотизам у себи садржи само "ми", док национализам у себи садржи разликовање "ми и они", разликовање "нас" и "њих".

Велики дио идеја посуђен одавде:

 

http://youtu.be/Nosq94oCl_M

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ниједан метак није полетио

 

Само укратко један занимљив догађај:

 

https://www.youtube.com/watch?v=a0KEShtL8wo

 

Такозвани "Чарли Браун и Франц Стиглер инцидент" одиграо се 20.12.1941. након америчког бомбардовања Бремена. ЧАрли Браун је био пилот бомбардера Б-17 ( познат још као "Летећа тврђава" због монтираних митраљеза за одбрану од непријатељских ловаца, па је авион заиста и био покретна тврђава ) који је током бомбардовања био тешко оштећен. На њега је послат Франц Стиглер, њемачки елитни ловац коме је само још једно обарање требало да буде проглашен за аса. Умјесто да обори непријатеља, Стиглер је оштећеног Б-17 отпратио ван њемачког ваздушног простора и вратио се натраг у базу. 1990. године Браун је добио писмо од Стиглера који је чуо да се неко распитује за тај случај. У писму је стајало:"Ја сам тај што те је требао оборити.". Наиме, када су Стиглера упитали зашто није оборио бомбардера, испричао је како је прво пришао авиону са стране како би видјео кабину пилота. Митраљези Летеће тврђаве нису пуцали и то му се учинило чудним. Док се приближавао угледао је мртве или рањене војнике за митраљезима, а Брауна у кабини такође рањеног како управља бомбардером. У том тренутку се сјетио свога инструктора летења који им је рекао:"Ако ико од вас обори пилота без падобрана или авион који се не може бранити, дођите мени и донесите ми пиштољ да се убијем њиме јер би то значил ода вас нисам ништа научио.", те је одустао од обарања. Након повратка у базу, Стиглер је сурово кажњен и проглашен за издајника. Ова двојица су се срела 1990. гоине и постали су врло блиски пријатељи све до 2008. када су обојица умрли са неколико мјесеци разлике.

Share this post


Link to post
Share on other sites
У том тренутку се сјетио свога инструктора летења који им је рекао:"Ако ико од вас обори пилота без падобрана или авион који се не може бранити, дођите мени и донесите ми пиштољ да се убијем њиме јер би то значил ода вас нисам ништа научио.", те је одустао од обарања.

 

Очито Стиглер и пилот "месера" који је оборио Жуњића (према једној верзији) нису ишли у исту ловачку школу :)))

 

 https://www.pouke.org/forum/topic/25670-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%B0%D0%BF%D1%80/page-2#entry832945

Share this post


Link to post
Share on other sites

   

Ниједан метак није полетио
 

  

   Слично овоме, витештва је било и у Првом, Великом, рату:

 

   кад сам био млађан студент ја, забасали смо, групно, у Музеј Војводине. Кад, тамо, неки чича дивани о својој књизи о краљевској српској војсци. Прича чича, а ја заборавих и чичино и име књиге, да је у наступању српске војске кроз Банат и Бачку 1918, да би се избегло бесмислено крвопролиће, важио један својеврсни договор између Србаља и Аустроугара: кад српска војска дође преблизу противника у повлачењу, ови ће испалити један топовски плотун, не на наше, већ  да упозоре на близину. Онда Србадија, после плотуна, мало затегне коњима узде, одмори, сачека, па, опет напред. И поново, кад дођу на пушкомет - плотун. И тако до Сегедина. А, наши су могли и да се свете, али нису: знали су да је рат одлучен. Чојство, шта ли...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Досељавање Словена на Балкан?

 

Као прво, да ли је легитимно уопште и постављати ово питање? И поред тога што су досељавање Слвоена оспоравали надри-историчари попут Деретића, ова тема је далеко од бесмислене. Напротив чак! Само се проблему мора приступити без икаквих вриједносних предиспозиција. Лако се да примјетити да се становиште како су Срби заправо старосједиоци на Балкану сматра више патриотским у неким круговима него од супротног становишта. То је очигледан примјер политичке инструментализације историје, што је, наравно неприхватљиво. Али, неприхватљиво је и свако a priori одбацивање сагледавања теме из тог угла ( као што сам ја радио у почетку ). Прво, оваква два крајња понашања не приличе објективном научном приступу ( што морају у обзир узети они који желе што објективније сагледати проблем . Друго, потребно је испитати све углове, јер могуће је наћи и неко зрнце истине у супротним становиштима, или макар исправну идеју или начин размишљања.

 

Кренимо од самог актуелног спора - да ли су се Срби и Словени доселили на Балкан? Старосједилачка теорија, наравно, негира било какво досељавање и Србе сматра старосједиоцима Балкана. Иде се тако далеко некада да се укључује и винчанска култура као српска. Који су основи оваквог становишта? Пођимо од оних најопштијих ( или најопскурнијих ). Несторов љетопис као колијевку Словена спомиње Дунав. Овај први аргумент и није толико невјероватан, с обзиром колико се мало зна о најранијој прошлости Словена. У овом случају, винчанкса култура би веома лако могла потпасти под словенски или неки прото-словенски корпус. Мада, са друге стране постоје двије ствари које се морају узети у обзир. Прво - присјетимо се Дачких ратова. Дачани као народ су, сами по себи, мистерија. Њихов језик је, по хеленским историчарима, сличан језику Трачана, па су стога и сродни са њима, као и са Илирима. Али, не може се засигурно знати јесу лу Дачани ( па тиме и Илири и Трачани ) некакви Слвоени, прото-Словени или не. Не може се дати коначан одговор на то, па се зато и ова теза о Дунаву као колијевци Словена треба узети са одређеном резервом. Друго, Словени и Германи су сродни народи. Заправо, сроднијих између Германа и Словена нема! Изгледа да су они одувијек живјели једни поред других. То се огледа преко словенских и германских језика ( детаљније о томе можда други пут. Веома је занимљиво заправо ), обичаја, њихових религија између којих постоје многе сличности и могу се повући многе паралеле. Пошто су сродни народи, то значи да су живјели једни поред других. За Германе је утврђено како су се постепено ширили са сјевера ка југу и како су полако заузимали просторе данашње Њемачке од Келта. Постоји могућност да су се и Словени, као Германи, ширили са сјевера ка југу, таније из области данашње Русије ка западу и југу. Везе између Германа и Словена су вјероватно биле значајније, јер су СКандинавија и балтичко-руски предјели релативно близу и кроз читаву историју су имали доста контаката. Одатле би могла потицати и језичка сродност Словена и Германа. А то за собом повлачи и територијалну блискост, што би значило да су Словени сјеверњачки, а не дунавски народ. Још један аргумент да се дунавска теза узме са дозом скепсе. Узгред, постоји и треће, тренутно најприхваћеније становиште, да је колијевка Словена смјештена на пограничним подручјима Бјелорусије, Украјине, Словачке и Пољске.

 

Други аргумент старосједилачке теорије је тај да је једноставно немогуће преселити читав народ са једног мјеста на други, поготово не у Средњем вијеку. Гледе овога, направићу само једну паралелу. Са једне стране ставимо Вандале. Њихови походи су исцрпно документовани у римским хроникама. Из источне Европе су дошли, прво преко Илирије, па преко Италије ( гдје су и опљачкали Рим ), јужне Галије, Хиспаније и сјеверне Африке, тачно до данашњег Туниса. Као читав народ, наравно, са читавим породицама и поретном имовином. На свом путу су имали само непријатеље. Сад, са друге стране поставимо Србе у данашњој Лужичкој Србији. Прво, франачки хроничар Фредегар за Србе говори како имају кнеза Дервана који се прикључио Самовој Великоморавској држави. Друго, та хроника Дервана ставља у 7. вијек, и то тачно у доба владавине цара Ираклија у Византији ( када Порфирогенит и каже да су се Срби доселили на Балкан ). Треће, ако су Вандали могли превалити пут од источне Европе, преко територија огромног неприајтељског царства, како онда Срби нису могли прећи кроз територију своје, пријатељске "државе" чији су дио и били, без проблема, напада и ратовања? Не заборавимо да је тадашње Србе био глас како су вични рату ( што је уједно и разлог позива Ираклија да дођу и ратују са Обрима ). дакле, да ли је могуће да се Срби доселе на Балкан? Наравно да јесте. У прилог досељавању чак иду и топоними. Мада, прво се прича мора почети од Срба у Аустрији. Многи од Крајишника су из аустријске царевине отишли у руску и тамо су служили као руски војници. Са собом нису понијели само своје ратно умијеће, него и своје породице, а и имена својих мјеста. Тако у Украјини и данас се може наћи ( сад да ли се добро сјећам ) Панчево, на примјер. Неки од тих назива су "русификовани" или "украјинизирани" па их је теже препознати. Али, главно је да су Срби основлаи градове са именима оних из којих су дошли. Такво поступање треба имати на уму. А сада, погледајмо сљедеће - Србија има Мораву, а Чешка Моравску област. НАравно, ово не мроа бити доказ конкретно за досељење Срба, али јесте чињеница која се мора узети у обзир, јер се десило да се име родног краја понесе у нову постојбину ( иначе, постоји доста "моравских" области, пров Морава у Србији, затим Међимурје ( Међуморје ) у Хрватској, Прекимурје ( Прекоморје ) у Словениј, Моравска у Чешкој и Померанија у Њемачкој. Померанија и Померн су германизовани облици словенске ријечи "Поморје", што буквално значи "земља уз море". Сад, нисам сигуран да ли ове "Мораве" постоје и код источних Словена, али док не наиђем на једну такву, усуђујем се рећи да је један од аргумената у овој расправи и то што се изгледа ове "Мораве" појављују само код западних Словена. Запамтимо, Срби и Хрвати су изворно западни Словени, а Словенци су то чак и језички и географски ).

 

Наравно, мора се споменути један баварски географ чије име није остало запамћено. Он је записао како су Срби толики народ да из њих извиру сви остали Словени. Као у инат нама у данашњици, Фредегар неколико вијекова раније говори обрнуто, како су Срби потекли од Словена. Но, овдје се јавља једна претпоставка која можда и открива истину око ових супротности. Могуће је, наиме, да су се Словени раније називали Србима ( што је једна "деретићевска" тврдња ) али да су се временом сви, наравно, раслојили и да су само Срби у Лужици задржали то име. Није невјероватно заправо, али опет, ништа се не може са сигурношћу рећи. Ипак, са једне треће стране, Германи су Словене звали "Вендима", што је још једна мистерија око "правог" имена нашег ( наших ) народа.

 

Четврто, веома кратко. Могуће је да је и читав овај спор узалудан и да су оба становишта у праву у некој мјери. Једноставно, постоји и могућност да су Словени заиста и живјели уз Дунав, или чак дубље у Балканском полуострву, али и да су Срби и Хрвати касније дошли, населили се и успоставили своју доминацију над преосталим Словенима-старосједиоцима ( опет, није немогуће. Довољно је, на примјер, погледати карту ширења Србије од Стефана Немање па надаље. 90% територија данашње Србије није било под Немањином влашћу. Веома је могуће, заправо скоро сигурно и јесте, да су Срби посрбили друге Словене који су временом постали поданици српске државе ).

 

И за крај овог дијела, само ћу споменути имена Милојевића и Сипријана Робера, који су заступали тезу да су Срби старосједиоци Балкана. Пошто сам само површно читао о њима, не могу ништа више рећи.

 

Ако сам заборавио још неке аргументе за старосједилачку теорију, захтијевам да се то напише! Иначе оде глава  :D

 

deret.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

У чланку Православље, мир и рат[1]  Ненад Илић наводи примјер моралног понашања српског војника:

 

Нeгдe испод Соколца, 1916. годинe, причао јe потпуковник, јeдан наш војник зароби бугарског нарeдника. Војник јe био коњаник, на извиђању. Коња јe вeзао за јeдно стабло, па сe пeшицe упутио кроз шибљe. На јeдном извору – примeтио јe бугарског нарeдника. Умивао сe, расхлађивао водом. Поврeмeно јe марамицу натопљeну водом стављао на чeло. Наш војник јe учинио још два-три корака напрeд. Јeдно 'пст' и – бугарски нарeдник сe окрeнуо. Послe јe дигао рукe у вис...

... Наш војник јe узјахао свог коња, а заробљeног нарeдника пустио испрeд сeбe. Но, тeк што су прeшли коју стотину мeтара, нарeдник сe срушио. Подигао сe на колeна, склопио рукe за молитву и рeкао: 'Убиј мe, братко, молим тe. Убиј мe, нe могу даљe. Прeжали јeдан мeтак...' Нијe то могао да учини наш војник. Нијe могао да убијe свог заробљeника. Сјахао јe, с тeшком муком подигао заробљeног бугарског нарeдника у сeдло. Он јe пeшачио. Трeбало јe да прeђe око два и по киломeтра до својe јeдиницe. Сваки час сe освртао и глeдао да нарeдник нe паднe с коња. Придржавао га јe... Прeд својом јeдиницом наишли су на војводу Стeпу Стeпановића. Војвода јe посматрао нeобичан призор, нe знајући о чeму сe ради. Али, нашeг војника јe спопао страх: шта ћe рeћи славни војвода? Како јe смeо да учини тако нeшто? Зар заробљeном бугарском војнику дати коња? Војник јe стрeпeо. Војвода јe показао интeрeсовањe; тражио јe да му војник потанко исприча шта сe догодило. Кад јe наш војник рeкао да га јe бугарски нарeдник молио да га убијe, јeр нијe могао даљe да хода – одлучио јe да му уступи свог коња. 'Хиљадили сe такви синови'– рeкао јe војвода. 'Никад српски народ нeћe пропасти. Добро си поступио, војничe'...“.


[1] Ненад Илић, Православље, мир и рат

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ако сам заборавио још неке аргументе за старосједилачку теорију, захтијевам да се то напише! Иначе оде глава 

 

Поред генетике, за коју верујем да ниси компетентан, шта је са аргументом да ништа староседелачко овде није нађено, у смислу археолошких ископина? Искрено, не разумем се у то нити сам проучавао, али стално слушам да је једино што се овде ископава римско, византијско и спрско? Колико си упућен у то, колико то пије воду?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред генетике, за коју верујем да ниси компетентан, шта је са аргументом да ништа староседелачко овде није нађено, у смислу археолошких ископина? Искрено, не разумем се у то нити сам проучавао, али стално слушам да је једино што се овде ископава римско, византијско и спрско? Колико си упућен у то, колико то пије воду?

За генетику сам потпуно некомпетентан, али знам макар ово - не постоји "словенски", "германски" и сл. ген, већ се може само мјерити учесталост одређене хаплогрупе код различитих народа. Код Словена је највише заступљена Р1а хаплогрупа, иако је она постојала и прије Словена и налази се и у другим крајевима свијета. Али код Слвоена је најзаступљенија. Не мислим да се може тачно утврдити поријекло читавог народа у танчине на овај начин, али да је генетика релевантан извор података, то јесте. Но, не мора се бавити генетиком да би се покушало утврдити биолошко поријекло. Довољно је погледати висину, грађу тијела или одређених дијелова тијела, боју коже, боју очију и косе. На примјер, зађи мало по Босни, обиђи прво руралне крајеве, поготово у РС, и упознаћеш како тамнопуте тако и свијетлопуте људе ( а ти свијетлопути су најчешће смеђе косе и смеђих очију ). Онда, крени у урбану Босну, као на примјер у Зеницу, и примјетићеш како су Бошњаци не само свијетле пути, него их има и много већи број плавокосих и плавооких, него што их има у Срба. Примјер, моји другари из средње, тројица од нас десетак су тамне пути, природно. Мимо њих знам доста још таквих. А када сам код Бошњака на примјер, такви црнопути су к'о игла у пласту сијена. И шта сад то може значити? Најлогичније је да је то потврда како су босански Словени ( бићу коректан овдје, политички "вјешто" избјегавајући потпуно другу расправу ) који су примили ислам остали генетски хомогенији, јер су се, како је познато, вјенчавали само са муслиманима. А других муслимана у Босни није било сем Словена. Са друге стране, православни и католички Словени су остали живјети у селима већином, а велики дио је побјегао у планинске крајеве гдје су се измјешали са романским становништвом - Власима. И од Влаха су словенски Срби у БиХ у свој генетски базен узели нижи раст ( нижи од просјечног словенског ) и тамнију пут. Занимљиво је да је и у Србији тешко наћи црномањастог Србина. До сада знам само једног, а има мађарско презиме. Црни Угарин  :D

 

Тако да бих рекао да генетика јесте аргумент у овој расправи, али да се треба хладне главе сагледавати. Није 100% поуздано да се могу наћи конкретни одговори, али неке опште смјернице могу.

 

Само српско, римско или византијско? Превише ми патриЈотски вуче такво становиште. Оно, прво Срби па амебе. Постоје илирска и келтска налазишта, додуше не у истом броју као словенска. А опет, мора се имати на уму то да гдје су Римљани крочили, ту је све романизовано ( са изузетком јаких и развијених култура попут хеленске, египатске и јеврејске ) па оскудност илирских и келтских локалитета треба схватити ваљда у том смислу ( а не у смислу могућности да су Срби и прије 7. вијека живјели на Балкану ). Али нисам вичан ни археологији, али ово са романизацијом и потискивањем старосједилачке културе ми изгледа толико очигледно да ми је незамисливо да га озбиљан историчар и археолог не би узео у обзир.

 

Добро си ми питање поставио. Видим да се морам и за археологију активирати. Само да се студије заврше више  0703_read

Занимљиво је што је ово келтско налазиште уз Дунав. Не бих рекао да су Келти задирали дубље у унутрашњост Балкана. Само су на крају снимка све покварили... "Морава" ријеч келтског поријекла? "Брег/бријег"? Не знам одакле им ово...

http://youtu.be/GGBsIymbaAc

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли је Средњи вијек заиста био "мрачан"?

 

Тама Средњег вијека је нешто што се заправо подразумијева за тај историјски период ( од 476.-1453. године ). Овакво виђење тог периода потиче од урушавања римске цивилизације и културе под најездом германских и словенских варвара ( заправо, само германских како ће се касније у тексту испоставити ). Пометња и назадовање које је тада наступило било је невиђено, чак и до сада. Тековине римске културе, римског права, римске технологије, војног, економског и политичког уређења, научне и образовне тековине - све је замало па нестало под варварском најездом. Најбољи примјер јесте Франачка. Након освајања и покоравања романског и романизованог становништва, германски Франци су постали владајућа класа. Пошто су били варвари, били су неписмени, невични праву, философији, теологији, префињеној умјетности... Ове тековине су чуване или на недирнутом југу, у Италији, или по изолованим манастирима који су кроз читаву хришћанску Европу дјеловали као средишта учености. Али, у почетку Средњег вијека, то су били само мали трачци цивилизације у варварском мору. Писаних извора је веома мало, али на срећу по Западну Европу, веома су добро сачувани и опширни када се упореде са нашим, источноевропским ( на примјер, Несторов љетопис је веома уопштен јер покрива велико временско раздобље, а поред тога стоји као једини и главни извор руске историографије. Са друге стране, хронике Фредегара су опширне такође, али оне покривају владавину Карла Великог, што је начинило да Фредегар буде веома прецизан и поуздан извор ). Заиста, лако је рећи да је Средњи вијек мрачно доба. Но, да ли је?

 

Окренемо ли се мало на исток, ка Константинопољу, видјећемо нешто што потпуно одскаче од уобичајеног схватања о феудалном Средњем вијеку. Источно Римско царство је очувало римске тековине, кодификовало римско право, очувало и наставило римске градитељске, војне, философске и теолошке подухвате. Разлике су веома очигледне. У Западној Европи, коју су сада обликовала германска племена, моћ државе није била велика. Као прво, она се заснивала на вољи једног човјека - краља. Није имала своје развијене институције, није имала своје чиновништво, није имала чак ни своју војску. Сваки обласни господар је имао искључиво своју војску, као што је краљ имао своју. Државна војска није постојала. Са друге стране, Византија је имала редовну војску, но са увођењем пронијара више се приближила Западу у том погледу ( али разлика је постојала. Пронијари су управљали државним земљиштем и њихово право уживања те земље је условљено њиховом војном службом ). Друго, писменост и образовање уопште нису трпјели варваске недаће на Истоку. Манастири нису били једини центри учености ( иако у почетку јесу били у христијанизованим словенским земљама, али у Византији не ). Треће, затворена, аутархична, натурална привреда раног Средњег вијека у Западној Европи је главно обиљежје феудализма, заједно са феудалним политичким и административним системом. У Византији правих феудалаца није било, привреда је била слободна, развијена робно-новчана привреда. 

Дакле, може се рећи да Византија није феудална држава у том погледу. Али, такође се може бацити сумња и на обиљежавање Средњег вијека као "мрачног" раздобља људске историје.

 

Но, кренимо још источније и неколико стотина година унапријед. Крсташки ратови су почели. Западна Европа се цивилизовала под окриљем римокатоличке цркве, иако није ни близу Источном царству и његовом степену развоја. Али, за овај пасус није релевантна Византија, него Арабљани ( заправо, тачније муслимани ). Запад је кренуо у општу контраофанзиву против муслиманског свијета. Двије цивилизације, потпуно различите, сукобиле су се на два мјеста, у Палестини и у Шпанији. Са оба ратишта, Крсташи су кућама дносили нове вјештине и знања која су била непозната. Муслимани су, наиме, након заузимања сјеверне Африке, Блиског истока и простора иза њега, сакупили, превели и сачували многе римске и хеленске тековине из философије, математике и медицине. Платон и Аристотел су радо читани у муслиманском свијету. Медицински напредак муслимана је био свјетлосним годинама испред западноевропског. Толико је напредан исламски свијет био, заправо, да су се одређени хируршки инструменти, осмишљени у овом периоду, користили све до 20.-ог вијека. У Шпанији, након пада муслиманских држава, хришћани су остали запањени затеченим знањем. Нигдје у Шпанији није псотојала грађевина попут Алхамбре, на примјер.

Значи, и муслимански свијет се не уклапа у дефиницију заосталог феудалног средњевјековног доба.

 

А тако је било и на Далеком истоку. Кина је цвјетала, Индија такође. Само је Западна Европа, коју су покорила варварска племена, била у мрачном добу. А опет, данас се у читавом свијету Средњи вијек назива "Мрачним добом". Проблем лежи у евроцентричности историје, тачније у западноевроцентричности историје. Доминација Западне Европе у времену након Средњега вијека је узрок. Проблем са оваквим једностраним гледањем на цјелокупну историју ( или чак на нешто ширу историју, као на примјер историју Европе ) даје противрјечне и лоше резултате. Наиме, за сагледавање историје простора Западног Римског царства постоји одређена логика која је савршено примјенљива за те просторе, јер су на тим просторима завладала германска освајачка племена која су се слично понашала у сличним околностима. Са друге стране, на истоку, у Византији, прилиек су биле нешто другачије, па су словенски варвари имали другачију судбину ( имали смо ту историјску срећу да будемо потчињени и слабији од Византије, која нам је својом влашћу пренијела очуване римске тековине. Германи су морали причекати неколико вијекова за то, али ипак су нас сустигли, па онда и престигли јер су наше просторе окупирали сходно Турци и Монголи ). Западноевропски историјски резон је непримјенљив на источноевропски, као и обрнуто. И то важи за сва историјска раздобља.

 

Најљепши примјер примејне неодговарајућег резона јесте наше ( источноевропско ) неразумијевање француске Буржоаске револуције. Заиста, нама су непознати такви процеси, јер никада се нису ни десили ( осим у царској Русији, тек у 20.-ом вијеку, мада ни то није потпуно одговарајући догађај ) и веома тешко разумијемо значај тог државног и друштвеног преврата у Француској 1789.  Исто тако са Запада олако долазе осуде на рачун нашег сагледавања историје. И на крају крајева, зар је потребно рећи како уопште не разумијемо, и не знамо и не занимају нас историја и историјски процеси Далеког истока или Латинске Америке, или чак Африке? 

 

Суштина је, веома је важно увидјети начин размишљања, друштвене и историјске околности које стоје иза таквог начина размишљања и разумјети начин размишљања оног другачијег од нас.

 

И с тим на уму, поново постављам питање - да ли је Средњи вијек заиста био мрачан? За Германе и Западну Европу јесте. За нас? Био је просвјетљујући заправо. За исламски свијет, био је то врхунац њихове цивилизације. Само је важно схватити КО сагледава ШТА.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митологија је значајно средство изучавања повијести 1. ( наднародни аспект )

 

Прво, потребно је ставити неколико напомена на самом почетку. Митологија, када се гледа са становишта да је она средство изучавања прошлости, има исту логику као лингвистика. То и не чуди, с обзиром да су се са језиком заједно преносили и обичаји, предања, вјеровања и религија. Када се митологија тако почне сагледавати, ту нема мјеста сврставању митологија у народе и нације као једне апсолутне, дефинитивне, непромјенљиве категорије. То значи да је, на примјер, неисправно вампире сврстати чисто као словенско биће, јер се по читавом свијету јављају предања о бићима која пију крв људи и тако преживљавају. Словенски вампир је просто резултат прошлости људи који су са собом носили и преносили мит о вампиру. А опет, не постоји ниједан јасно дефинисани тип словенског вампира. Код једних ће се наћи нека карактеристика која код других Словена не постоји.

 

Тако је и у лингвистици. Један коријен ријечи ће временом изродити различите ријечи са истим или сличним значењем, а те нове ријечи ће бити резултат вишевјековних процеса кроз које је пролазио народ, носилац те ријечи. Један примјер то савршено илуструје - ријеч "вук". Кренимо од Русије. Руска ријеч је "волк". Чеси вука називају "влк", а Срби "вук". Коријен ријечи је исти, али различите гласовне промјене и морфологија довели су до различитих резултата. Али, аналогија се не завршава само код Словена. Германи кажу "вулф/волф". Очигледно је исто поријекло словенске и германске ријечи. То даље указује или на блиске контакте Словена и Германа, или на заједничко прастаро поријекло ова два народа. 

 

Исту овакву карту поријекла пружа и митологија. Само, потребно је прво схватити да се сличности у митологији огледају у истим или сличним мотивима, док је мање важно ( а често је и потпуно небитно ) гдје се тај мотив појављује. Ево неколико таквих мотива:

 

1. Бог громовник је противник змије/змаја: У српском и словенском предању говори се како Перун својим громовима се бори против ала и аждаја ( носилаца лошег времена ) ккоје су описане као велики змајеви. Када би Перун погодио дрво својим громом, то значи да се једна ала сакрила у његову крошњу, бјежећи од громовника, а он ју је тада убио. У германској митологији, каже се како ће када наступи Рагнарок, Тор борити се са Локијевом дјецом, међу којима је и Јормунгандр - велика змија. Заправо, Тор је главни непријатељ Јормунгандра, иако ће громовник погинути у борби са Фенриром. У јапанској митологији, божанство грома и олује је Сусано'о. Након свађе са својом сестром, Аматерацу, он ће отићи на путовање и помоћи ће старијем брачном пару тако што ће убити вишеглаву змију која их је истјерала из њиховог дома. У индијској митологији, бог грома, Индра, убија Вритру. Вритра је био велика змија/змај који је био оличење суше ( супротно од божанства грома и кише, олује ). Овај мотив се не среће у блискоисточним религијама ( египатска, вавилонска, асирска и сл. ).

 

2. Српски Међедовић и руски Иља Муромец: Српска бајка о момку кога је одгојила мечка у шуми има паралеле са овим руским богатиром. Наиме, Међедовић жели да оде у свијет људи, али мати медвједица му каже да ће му то дозволити тек када буде довољно јак да помјери велики камен испред њихове пећине ( паралела са Тезејем који је морао испунити исти задатак ). Када је то учинио, отишао је до оближњег села и опкладио се са ратарима за сва њихова рала да ће појести сав ручак који дјевојке буду донијеле за њих. Након што је добио опкладу, узео је само металне оштрице са рала и однио их сеоском ковачу. Рекао му је да му од свих њих направи добар буздован. Ковач га је покушао преварити и узео је пола метала себи, док је од друге половине направио буздован и Међедовићу га таквог предао. Међедовић је желио да провјери буздован те га је завитлао и бацио ка небу. Онда се подбочио како би му буздован пао на леђа. Када се то десило, буздован се разбио на сто комада. Међедовић уби ковача због преваре, узе сав свој метал и оде другом ковачу који му је направио буздован по његовој мјери.

Исти овакав поступак са буздованом учинио је и Иља Муромец, кога је такође први ковач покушао преварити, па га је он убио.

 

3. Луталица који провјерава доброту људи: У германској митологији, Один се знао прерушити у просјака и тако пресретати људе или им се појавити испред врата куће тражећи милостињу. Тако би провјеравао њихову доброту. Код Срба, постоји таква прича о Светом Сави, који се прерушио у просјака и кренуо у свијет кушати људе. Чак и у Библији, Бог шаље анђеле да се преруше у просјаке и да кушају људе у Содоми и Гомори ( колико год вјерници не воле да се на хришћанство гледа са овог аспекта ), гдје нађоше само Лота као праведника. 

 

Може се лако видјети како и митологија има наднародну и наднационалну црту. Узимајући ово у обзир и гледајући уназад, тешко је не посматрати примитивним, необразованим и надасве нетачним напоре да се издигне, глорификује и тачно дефинише једна једина национална, односно народна митологија. Наравно, и даље се не могу негирати посебности различитих митологија, попут германске, келтске, словенске, кинеске, индијске, египатске, грчке и свих осталих митологија, али се такође лако види како све оне нису изоловане једне од других. Старе религије су производи мноштва друштвених догађаја и друштвених процеса који се испољавају како у митологији, тако и у лингвистици.

 

Посљедња паралела са лингвистиком се своди на данашње погрешно уврежено гледање на митологију. Наиме, данашњи просјечан човјек када слуша о старим религијама стиче утисак како су те религиеј омале организоване системе вјеровања, како је сваки бог имао тано одређену функцију и тачно одређено мјесто у једном јединственом народном пантеону... што је потпуно нетачно. Главни кривац за то је исцрпно истраживање и доминација грчке митологије ( иако у задњем вијеку германска и келтска преузимају примат, сходно са јачањем германских западних држава на свјетској политичкој, економској али и културној сцени ) која је управо због исцрпног истраживања јако добро систематизована. Велика већина ( усуђујем се рећи скоро па сви ) стичу утисак како су се сви олимпијски богови једнако поштовали у читавој Хелади, с обзиром на то како се говори о њима. Истина је заправо нешто другачија. Пагански богови су се поштовали на исти начин на који се поштују данашњи свеци у православљу - локално. Ово не значи да су били непознати национално ( "национално" у веома широком смислу ), него да су њихова мјеста поштовања била локализована. Исто како се св. Василије Острошки поштује највише у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни, или св. Влахо у далматинском приморју, тако су се и пагански богови поштовали локално. Опште религијске норме ( попут црквених канона и догми ) нису постојале.

 

Од пресудног је значаја и принцип "сто села - сто обичаја", јер заиста у скоро сваком мјесту макар један детаљ мора бити другачији. То се најбоље види код српске Славе ( када бабе и жене крену причати шта ваља а шта не ваља спремати, када и како ). 

 

Дакле, на крају може се видјети како митологија, гледана на исти начин као и лингвистика, има наднационалне, децентрализоване и неорганизоване особине. Митологија је једна посебна категорија, једна маса вјеровања, обичаја, сујевјерја, бајки, причи, митова, легенди и пјесми која, попут воде, добија облик посуде ( народа ) у којој се налази. А ту посуду обликују други спољњи фактори кроз дијалектичке процесе, кроз процесе интеракције. И управо због интеракције могуће је пратити међусобне додире различитих народа и цивилизација, али и такође могуће је ( ако се правилно прате путеви уназад ) добити и карту поријекла тих народа. По правилу, та митолошка карта поријекла требала би пратити лингвистичку карту поријекла. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.

      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС
    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.

      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.
    • Од о.Горан,
      Врло битна и данас намерно запуштена тема. Чврсто сам убеђен да је један од најбитнијих разлога због којих се нама импутира тзв. геноцид у Сребреници( једно је ратни злочин, а друго геноцид), сем класичних интересних и геополитичких, управо тежак комплекс многих европских народа( а нарочито енглеског) када је геноцидност у питању. О њима је врло конкретно причала пре пар месеци руска потпаролка Марија Захарова
      https://www.skandalozno.net/zaharova-uputila-britaniji-zestoku-poruku-vi-ste-svetski-rekorderi-u-genocidu-ovo-su-vasi-rezultati/

    • Од Логос,
      Током поклоничког путовања 2016.  године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године.
      Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе.   Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се  одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије.   Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје.   Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена.  Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане.   Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе.   Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста.   Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
×
×
  • Create New...