Jump to content
Ћириличар

Ћиров блог о историји

Recommended Posts

1 hour ago, geronymo рече

Plavo ,zeleno u crveno okruženi gradovi su?

Мислих касније некад дописати, пошто сам журио поновити неколико ствари за испит :smeh1:

Али ево, таман и уђох да видим карту још једном.

Елем, плави градови су они који су данас већински хрватски, црвени су српски, а зелени су бошњачки. Њих сам обиљежио према попису 2013 ( мада се ситуација, што се тиче ове карте конкретно, није уопште промијенила од рата ). Недавно ми је пало на памет како су земље Хрвоја Хрватинића управо оне земље које Хрвати данас насеавају у БиХ, као и оне земље у босанској Крајини из којих су Хрвати избјегли па на њихово мјесто Османлије населише Србе и Муслимане. Одлучих данас да то провјерим, па обиљежих Хрвојеве земље и поклопише се, као што се види, са данашњим хрватским становништвом + са бившим хрватским земљама на којима данас живе српски и бошњачки Крајишници ( чак је и Милошевић Туђману, наводно, нудио Бихаћ на основу тога што се тај дио назива "турска Хрватска" ). Онда одлучих да то урадим и са Косачама и српским земљама. И гле, земље Сандаља Хранића Косаче се заистављаше источно од Неретве, гдје и дан данас живе православни Срби. Херцег Стејпан је касније успјео освојити бивше Хрвојеве земље, конкретно хрватски дио БиХ и Далмацију до Сплита, али се није дуго одржао чврсто у тим земљама - што због Турака, што због ратова са својим сином, што због сукоба са босанским краљем - па се језгро Косача ипак може сматрати источна Херцеговина ( плус западна половина србијанског и црногорског Санџака ). Мимо Фоче, као градског центра на стратешком положају, све у Херцеговини је остало као српско православно. 

Онда, када погледамо земље босанског краља, Врхбосну ( Сарајево, Високо, Фојница... ), Усору и Соли ( Семберија и Тузла ) види се измијешаност православаца и муслимана - управо народа које су Османлије досељавале на границу ( уз претходно присутне Бошњане који су прешли на ислам ), те да је сама ужа Босна измијешана. Управо као што је и дан данас. И то се управо раслојавање одиграло, историјски иронично, током рата на тај начин да су Срби очистили себи руралне дијелове, а Бошњаци се збили у велике градове након рата. То ме подсјети на један докментарац о рату, мислим да је био у продукцији Ал Џазире или Дојчевелеа ( нека је од тих антисрБских снага ) гдје је једна Бошњакиња рат окарактерисала као "рат града против села", што ето и није нетачно. Историја је стварно краљица ироније.

Још к томе, ако се погледа правац кретања зелених градова, види се веома јасно правац кретања сјеверозапад - југоисток. Од Бихаћа до Врхбосне до Фоче до Санџака до Косова до муслиманског дијела Македоније ( албанског тј. ) и ето нас код Солуна, пратећи ову "зелену магистралу". Јасан остатак Османске империје у њеном позном добу, од 19. вијека па надаље, јер је настојала одржати што јој је било остало, а што се ослањало на ову "зелену магистралу" територијално као на кичму.

На крају крајева, Усора и Соли су као области бивале и под Србијом ( најпознатије је раздобље када је Драгутин владао овим земљама ), имају неких старих назнака православља ( негдје раније сам поставио карту са Крстарице коју су људи тамо састављали, обиљежавајући православне цркве и манастире прије 15. вијека ) и може се рећи да су увијек биле у неком превирању између Србије и Босне што се тиче утицаја - као и данас ( Усора је сада српска, Соли је сада бошњачка ).

Или - што се ствари више мијењај, то све више остају исте :) Хрвати ту гдје су и били. Бошњаци ту гдје су и били. Срби ту гдје су и били. Једино што Хрвати изгубише дијелове данашње босанске Крајине, али ништа то није толико значајно када се погледа шира слика.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@geronymo зар није лијепо када се карте поклапају као пузле? Види само Србију прије него што је Твртко освојио Хум од Душана половином 14. вијека - буквално је то источна Херцеговина Косача ( а земље на западу Босне што су као прелазни појас од Босне ка Хрватској/Угарској су управо оне земље које је Хрвоје Хрватинић касније држао, и који су дио те "турске Хрватске" или "босанске Хрватске" ):

karta.thumb.jpg.a0799840f6f97945d594d7d3e5dfd327.jpg

ПС: ово је та карта са Крстарице. Црвене тачке су 100% сигурно православни манастири и цркве у Босни прије пада под Турке. Остало су мањи степени вјероватноће.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1/3/2015 at 21:49, Ћириличар рече

Знамење и значење Босне

Сад кад знам нешто основно о хералдици, ево исправних рјешења:

БиХ

BiH.thumb.jpg.3551fdcf3e2ce625af672d1af9e0dc72.jpg

Република Српска ( скромнија верзија )

RSBiH.thumb.png.a98e702c175d22e71046baef485b3730.png

Република Српска ( "фак ју ту Сарајево" верзија ):

5ac14da1753dd_RSBiH-Full.png.a5382364ebd60ae77b895ca1931fd531.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala mnogo za odgovor, tako sam i sam nešto pretpostavio. 

A mape i jesu neka vrsta puzli, dosta govore. Što se mene tiče volim ih čitati.

A ova verzija zastava za RS entitet je fenomenalan, potpisujem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, geronymo рече

Gledajuci obe mape , Dubica ostaje iza bosanskih i srpskih zemalja. Pošto dolazim iz tog okruženja buni me manastir Mostanica (12 vijek ,Vukanova zadužbina ) znajući da je Dubica (tj. župa dubicka) 90 % rimokatolička pod uticajem Ugarske.

И то почетак 12. вијека. То је прије Немањића ( технички говорећи, пошто нису они ниодакле изникли тек тако ), када је Босна и даље била искључиво српска. Бан Кулин, зачетник засебне босанске државности, је савременик Стефана Немање у другој половини 12. вијека. Претпостављам да је Дубица дио тог неухватљивог српско-хрватског етничког граничног појаса, који је био заправо западније мало него што је данас ( умјесто на Неретви гдје је данас, оригинално је био на Цетини како каже Ћоровић, ријеци између Дубровника и Сплита; па није немогуће да су Срби насељавали и те предјеле - или да су само српски властелини ту владали, а нису нешто марили за конфесије јер је Велика Шизма била још свјежа и не довољно озбиљно схваћена као дефинитивна подјела Цркве. А тек гдје је та граница бивала сјеверније, у Босни, то тек Бога питај ).

Још један ниво ироније - Срби су заправо данас ту гдје су од почетка били :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одличан канал за учење основне историје. Поготово препоручујем:

 

 

Игнорисати нетачну етничку карту Југославије у првом видеу :D 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.4.2018. at 21:45, geronymo рече

Plavo ,zeleno u crveno okruženi gradovi su?

Пречишћена верзија - уз игнорисање малих властелина, попут Павловића ( који су имали земље и у Херцеговини, као Требиње, и у Босни подно РОманије и у Подрињу ). Хрватска је наравно тада била дио Угарске, но све ванбосанске земље сам овдје ставио чисто као de iure земље, док сам Босну подијелио по фактичкој моћи и зони утицаја Хрвоја, Сандаља и Котроманића.

Није историјски најпрецизнија, али је генерално тачна.

bosnie04.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Ћириличар рече

Није историјски најпрецизнија, али је генерално тачна.

bosnie04.gif

Занимљиво је када се направи пресјек између ове властеле и гласовне промјене јата. Узевши у обзир само да је жуто ( ијекавица ) у западној БиХ донесена са Србима које су Османлије ту насељавале - поставља се логично питање ко и шта је било прије Срба ијекаваца? Једино је могуће да је то било смеђе - икавица. Зелени дијалекат ( источнобосански ) је, колико знам, историјски био и остао штокавски ијекавски.

Untitled.jpg.72d42dc90a1924c395d192fa9b27539e.jpg

Оно што је занимљиво је то да Тузла спада у источнобосансkи ( ијекавски ) дијалекат, али Зеница спада у икавски. Такође, са прелазом ијекавице у икавицу долази и прелазак из штокавице у шћакавицу која се поклапа са икавицом:

New_western_subdialects.PNG.368880b4897f48ed39238e3a04201a26.PNG

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ћириличар рече

Оно што је занимљиво је то да Тузла спада у источнобосансkи ( ијекавски ) дијалекат, али Зеница спада у икавски. Такође, са прелазом ијекавице у икавицу долази и прелазак из штокавице у шћакавицу која се поклапа са икавицом:

Детаљније са Википедије:

Цитат

Zapadnobosanski dijalekt (novoštokavski ikavski) koristi stanovništvo u zapadnoj, srednjoj i južnoj Bosni (Travnik, Bugojno, Zenica, Livno) i na sjeveru Hercegovine. Ovaj dijalekt unutar štokavskog narječja koriste Bošnjaci i Hrvati.

Istočnobosanski dijalekt (šćakavsko-ijekavski) koriste stanovnici širokog pojasa od Sarajeva na jugu do Tuzle na sjeveru, sa centrima u Sarajevu, Kladnju, Brezi, Srebreniku, Tuzli, Zavidovićima, Olovu, Visokom, Fojnici, Kaknju. Ovaj dijalekt unutar štokavskog narječja koriste Bošnjaci i Hrvati.

Istočnohercegovački dijalekt (novoštokavski ijekavski) koriste Bošnjaci u području srednje i istočne Hercegovine (Čapljina, Stolac, Nevesinje), istočnoj Bosni (Goražde, Višegrad, Rogatica), te u većem dijelu Crne Gore i dijelu Srbije (Nikšić, Pljevlja, Prijepolje), kao i stanovnici većih gradova (uključujući i one protjerane iz gradova kao Teslić, Prijedor, Banja Luka, Doboj, Zvornik, Vlasenica). Ovaj dijalekt unutar štokavskog narječja koriste Bošnjaci, Srbi, Crnogorci i Hrvati.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сама хрватска Википедија каже да је источнобосански дијалекат доказано ијекавски:

Цитат

Istočnobosanski dijalekt je rubni dijalekt zapadnoštokavskog narječja. Dominatan refleks jata je jekavski, a u prošlosti je prvenstveno bio srodan ostalim zapadnoštokavskim dijalektima, prvenstveno [Dubrovački_dijalekt|dubrovačkom štakavskom jekavskom], gdje se nalazila glavna luka za to područje, neretvanskom (ili istočno neretvansko-pelješkom) ikavsko-jekavskom štakavskom, koji se nalazio između Dubrovnika i govornog područja dijalekta, te drugim šćakavskim dijalektima; šćakavskom ikavskom Livanjsko-vrbaškom (koji danas čini dio šćakavskog poddijalekta zapadnog dijalekta ili novoštokavske ikavice) te šćakavskom zatvoreno ekavskom (neizmjenjeni jat) Slavonskom.
U prošlosti je dijalekt vjerojatno obuhvaćao područje istoka starobosanske jezgre, odnosno oko Visokog, Vareša i Kraljeve Sutjeske te do Podrinja, a na sjeveru do Soli.
Migracijama za vrijeme Turaka, takvo se stanje mijenja, smanjuje se doticaj s drugim (staro)šćakavskim dijalektima, a govornici dijalekta se pomiču na zapad.
Postoje značajne enklave govornika ovog dijalekta u Republici Hrvatskoj, prvenstveno oko Virovitice i Hrvatske Kostajnice, te u Mađarskoj, oko grada Pečuha (baranjski Hrvati). Također je vrlo vjerojatan kontakt na području današnjeg Podunavskog (baranjsko-bačkog) ikavsko-jekavskog poddijalekta Slavonskog dijalekta.
Dijalekt je u tim migracijama izgubio i krajnji istok Bosne, odnosno podrinje, ali se proširio na zapad prema porječju rijeke Bosne, kao i na sjever prema rijeci Savi, područja koja su nekad zauzimali drugi, ikavski i zatvoreno ekavski (neizmjenjeni jat) šćakavski dijalekti. Za takve promjene su i bitne povratne migracije muslimanskih Bošnjaka iz Slavonije na nekoć pretežito katolička područja (porječje rijeke Bosne), kao i preseljenja katolika u Slavoniju (npr. migracije pod Eugenom Savojskim krajem 17.stoljeća).

Ovaj dijalekt karakterizira (i)jekavski refleks jata (originalno dvoglas ie, kasnije ijekavski u dugim, jekavski u kratkim slogovima prijelaz poluglasa u a, a samoglasnog -l (originalno dvoglas uo, ponegdje očuvano kao takvo) i stražnjeg nazala u -u.

Dijalekt se obično ne dijeli na poddijalekte, ali se svojom različitošću mogu istaknuti govorice okolice Virovitice, Kostajnice i Pečuha, koji su nastali za vrijeme zbjegova pred Turcima. Od različitosti u glavnom području dijalekta se ističe područje Tuzle (veća štakavizacija), područja Usore i Fojnice/Lepenice (kao rubna, a po Brozoviću i originalno i drugačiji poddijalekti) u odnosu na ostatak (glavninu) govora.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.2.2017. at 18:50, Ћириличар рече

Великашке породице нашег средњег вијека

Шубић

1. Šubić.png

Веома стара хрватска великашка породица којој се трагови могу наћи још у 11. вијеку. Владали су Брибирском кнежевином која се налазила сјеверозападно од Скрадина, а своју моћ су временом повећавали и успјели се проширити чак у дијелове Хума и Босне, док на крају нису изгубили све посједе у Далмацији и добили нове у данашњој сјеверозападној Хрватској ( Чаковец ). Били су међу главним учесницима угарске унутрашње политике, а поготово у ратовима за мађарски престо између Арпадоваца и Анжујаца гдје су држали равнотежу између двије стране. Један Шубић је успјео и доћи на мјесто босанског бана, но није се дуго одржао на престолу. Имали су повремене контакте са Немањићима, и то у два наврата - током угарских ратова за круну у којима је краљ Драгутин подржавао Арпадовце, и касније у 14. вијеку када се Младен III Шубић оженио сестром цара Душана, Јеленом. Након Младенове смрти, цар Душан је послао одреде својих војника до Сплита како би осигурали земље за Јелену, али она се убрзо морала повући и предати све што је било Младеново угарским магнатима. Главни огранак породице изумире 1456. године, али њено име наставља живјети кроз споредну лозу Зрињских, из које је изашао један од најпознатијих хрватских јунака, Никола Шубић Зрински ( по њему данас носи име почасна "Гарда Зринског" ). Он је остао упамћен по тврдоглавој одбрани угарске тврђаве у Сигету ( Сегедин ) од Османлија 1566. године, гдје је и погинуо заједно са свим браниоцима. Данас у Мађарској стоји споменик Николи и султану Сулејману Величанственом, као споменик на ту битку. Занимљиво је да је Никола био ожењен са Катарином Франкопан, припадницом друге највеће хрватске великашке породице.

Грб Николе Шубића Зринског

1a. Šubić-Zrinski.png

Земље Шубића на врхунцу њихове моћи ( 13.-14. вијек )

727px-Šubićevska_Hrvatska.jpg

Занимљиво је да је Никола Зрински познат и у Јапану у задњих 100 година, јер су пјесме и приче о њему донијели хрватски морепловци у аустроугарској морнарици када су доживјели бродолом и насукали се у Јапану. Зато се данас тамо може чути како пјевају пјесму о одбрани Сигета, "У бој, у бој":

 

To su bili austrougarski dezerteri (Česi, Slovaci i Hrvati, pripadnici austrougarske ratne mornarice) koji su u Rusiji osnovali československe legije i ratovali na strani bjelogardejaca, ruske carske vojske protiv boljševika i koji su tu pjesmu na kraju rata poslije potpisivanja mira pri povratku kući u Evropu plovili preko Japana i tako  1919 tu pjesmu donijeli usput u Japan. To su oni, pogledajte taj video ispod i taj drugi dole i objašnjenje na linku:

https://en.wikipedia.org/wiki/U_boj,_u_boj

https://hr.wikipedia.org/wiki/U_boj,_u_boj

Još jedna primjedba! U linku dole (forumski post sa Krstarice) piše ovako.

Nepoznate su, doduše, reči pesme koju su pevali Česi i upravo to je predstavljalo problem da Japanci nađu "original" sve do 1970-tih. Ono što je interesantno jeste da je kompozitor Zajc po narodnosti Čeh i da jedino ta numera u celoj operi, hor "U boj, u boj", nije komponovana prema libretu, već je tekst pisan na postojeću melodiju. Pogađaš - tekst koji su Česi pevali, bio je češki, a Japanci nisu pronašli original, već Zajčevu obradu. Naći će i original, ne sumnjam.

https://tinyurl.com/ycx2nomx

https://tinyurl.com/y9pvn3vp

https://tinyurl.com/ycq9nz3o

Ovo je samo pretpostavka i nije tačna. Česi nemaju nikakve slične vojničke pjesme niti su tu pjesmu ikada prevodili na češki. Pjevali su je dakle isto onako kako su je naučili od tih hrvatskih kolega. Od vojničkih pjesama Česi imaju uglavnom te stare moravske, češke i slezske husarske i verbunjke koje su folklorne a autori su im redovito anonimni, nisu poznati, potom te austrugarske marševe i te novije ili sokolske iz 19. vijeka i doba Prve Republike izmedju dva svjetska rata, ili one još novije takozvane budovatelske graditeljsko-patriotske iz doba socijalizma ili sad te najnovije postsocijalističke stvari, pjesme, koračnice i marševe po uzoru na savremene američke koje su većinom komponovane i znaju im se autori. A nikakav prevod U boj, u boj na češkom ne postoji ni dan danas jer se sve te opere po pravilu ne prevode, ne prepjevavaju tj. izvode se i pjevaju svugdje u onim originalnim jezicima u kojim su napisane, kako Zajčeve tako i Dvořakove ili Smetanove ili Wagnerove itd.,  Gledaoci tj. pozorišni posjetioci samo dobiju skraćeni prevod, kratki rezime sadržaja svakog čina opere da znaju o čemu se radi. Prevodjenjem bi se izgubio originalni ritam i melodija. No, postoji jedna vojnička pjesma koja je kod nas vrlo popularna a porijeklom je ustvari češka, to je ta ispod ove, s tim češkim grbovima. Prepoznaćete svi odmah o kojoj je pjesmi riječ jer je svojataju i Srbi i Hrvati (Bošnjaci i Crnogorci zatim još ne) a ustvari je češka patriotska takozvana buditeljska pjesma (budnica) iz druge polovine 19. vijeka i zove se Sokolici. 

https://vlast.cz/6-cervence-sokolici/ 

https://tinyurl.com/ya262ldt

Pojačajte zvuk desno dole!

Pojačajte zvuk iznad!

 

Evo još par takvih moravskočeških-dalmatinskih pjesama koje su ustvari pjevali regruti češki, moravski, slezski i slovački koji su vojni rok služili u Dalmaciji u austrogarskoj ratnoj mornarici. A medju njima su mogli takodjer biti i mladići sa Charvatského Podluží i Mikulovska, Palavska, Břeclavska, Lednicko-Valtickog areala, Hlohovca, Tvrdonica, Charvatské Nove Vsi itd.  koji su Moravski Hrvati. https://www.dny-slovanske-kultury.cz/palava/

http://www.moravstichorvati.cz/ 

Pojačajte zvuk dole desno!

Pojačajte zvuk iznad!

Te ne treba mješati sa folklorom Moravskih Hrvata, to je nešto drugo!

 

 

Pojačajte zvuk dole desno!

Pojačajte zvuk iznad!

Glavno da su Albanci "ILJIRI"  :) 

https://www.youtube.com/watch?v=b1ouIDlMQLI

A ko ne voli ni Albance ni Iljire evo alternative :D 

https://www.youtube.com/watch?v=_HhpRPn2D_Y

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Изгледа да оцила која Србија има на свом грбу вуку коријене још до првих дана Рима:

Цитат

Once, when a plague was ravaging the population, a brass shield fell from the sky and was brought to Numa. He declared that Egeria had told him it was a gift from Jupiter to be used for Rome's protection. He ordered ceremonies to give thanks for the gift and quickly brought about an end to the plague. The Ancile became a sacred relic of the Romans[13]and was placed in the care of the Salii.

A ево како та "анцила" штитови изгледају:

Ancile,_Nordisk_familjebok.png

Извори:

Нума Помпилије ( Википедија )

Оцила ( Википедија )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.

      Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.
      „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.
      „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.
      Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.
      „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.
      Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.
      „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.
      Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.
      „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија.
       
      Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.
      Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.
      „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.
      „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.
      Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.
      „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.
      Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.
      „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.
      Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.
      „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Ракић,
      За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind".
      Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.
       
    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.
      http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/06/09/14623942/Amfilohije-090619.mp4
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС
    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.
      http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/06/09/14623942/Amfilohije-090619.mp4
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...