Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ћириличар

Ћиров блог о историји

Recommended Posts

Велика већина ( усуђујем се рећи скоро па сви ) стичу утисак како су се сви олимпијски богови једнако поштовали у читавој Хелади, с обзиром на то како се говори о њима. Истина је заправо нешто другачија. Пагански богови су се поштовали на исти начин на који се поштују данашњи свеци у православљу - локално. Ово не значи да су били непознати национално ( "национално" у веома широком смислу ), него да су њихова мјеста поштовања била локализована. Исто како се св. Василије Острошки поштује највише у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни, или св. Влахо у далматинском приморју, тако су се и пагански богови поштовали локално. Опште религијске норме ( попут црквених канона и догми ) нису постојале.

 

Да, можда, не.

 

Овде си утрефио поанту.

Вероватно је многобоштво и настало неком ондашњом глобализацијом. Не мислим да је искључиво тако настајало многобоштво. Али велика је вероватноћа да су локална божанства после неког освајања и прављења од низа мањих области веће целине-државе постајала божанства свих из те државе. То се почесто налази код Римљана да усвајају божанства освојених области, покорених народа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Ово је тема за личну употребу. Ево, да почнем са већ постојећим текстом:

 

Знамење и значење Босне

 

Признати грб Босне ( не и Херцеговине, јер је то потпуно засебна област ) већ је вијековима плави грб са златним љиљанима. Још од пада Босне под Османлије 1463. године тај грб је сматран за свебосански знамен, иако је то само био грб владарске породице Твртковића а не Босне као земље ( по Фојничком грбовнику љиљани су грб Твртковића, а лав на плаво-бијелом пољу грб Котроманића. Додуше, Твртковићи су само подгрупа Котроманића тако да се може рећи да је босанска династија имала два грба ).

 

Tvrtko.png %D0%9A%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%

 

Прво, што се тиче самог грба са љиљанима, постоје два гледишта. Прво је то да су љиљани увезени из Француске ( тачније од династије Анжујаца. Наиме, током рата за круну Угарске, босански владар је подржао Анжујца који је владао Напуљским краљевством. Након његове побједе, као знак захвалности за подршку, босански бан је добио златне љиљане на поклон и они се од тада налазе на грбу Босне. Ово се и види на претходне двије слике ), или уопште из иностранства, јер је сам симбол био веома раширен. Друго становиште јесте да је љиљан домаћи знак, настао у Босни. Као докази се наводе налази љиљана на стећцима, те на објектима из још ранијих времена. Мада, без обзира на објективну јачину оваквих аргумената, веома је сумњива пристрасност бошњачких кругова који аб инитио одбацују сваку другачију тврдњу. Српски и хрватски кругови су потпуно незаинтересовани за овај симбол осим у случајевима када га желе потпуно присвојити за себе, попут Бошњака. Национализам уопште није добродошао при објективним сагледавањима повијести, то је барем видљиво. Као што је већ речено, грб са љиљанима је још од пада Босне под Османлије сматран за босански грб и са њим су се поистовјећивало босанско становиштво. Но, како је већина градског и добар дио руралног становништва примио ислам, одједном је хришћански симбол ( који по неким тумачењима представља Свето Тројство ) постао знак муслиманске Босне. Римокатолички дио је био подијељен на босанску и хрватску струју па се то сходно и одразило на касније прихватање националног симбола ( то јест, једни римокатолици су себе сматрали Хрватима, а други Босанцима. Такво стање је опстало добро до 19. вијека гдје је познат лик фра Ивана Јукића који се изјаснио за Босанца, Бошњака ). Римокатоличко становништво је мање-више било домородачко и тешко се може рећи да су они досељеници у Босну. Са друге стране, православно становништво носи ту стигму досељеништва, али само онда када се пробуди бошњачки национализам. Истина је заправо да је један дио садашњег православног становништва заиста досељен у Босну силом, по наредби Порте из Истанбула, али је онај други дио домородачки ( предјели Семберије, Подриња и наравно сви православни Херцеговци ). Досељеници су смјештени или у Источну Босну, код Гласинца и Романије гдје су досељени из црногорских Брда након устанка 1713. и 1714. године када је босански паша Нуман-паша Ћуприлић разбио устанике и 3000 устаника са њиховим породицама доселио у Гласинац како би прориједио брдско становништво и ослабио њихову снагу и наум за будуће устанке. Иронијом повијести, само је терет пребацио ближе Босни, јер је Романија постала легло хајдука, а њен тежак терен муслимани нису радо походили па се стога ту православно становништво и одржало. Други дио досељеника је пресељен у босанску Крајину из разних српских земаља ( од Црне Горе, Херцеговине, преко Мораве до Косова ) и та мјешавина различитих српских племена и родова се убрзо издефинисала као Крајишници. Са друге стране, простори Семберије, сигурно и Посавине у неким дијеловима, те Подриња су увијек били блиски Србији и православље је у тим крајевима одавно већ заживјело. Херцеговина, с друге стране, била је дио Србије још од Стефана Немање, а под окриље Босне длази тек половином 14. вијека, када ју је Твртко освојио од Душанових вазала ( овај догађај се додуше оспорава, наравно, у српским круговима јер се у љетописима спомиње како је Душан заправо "подвинуо цијелу Босну пода се" и побиједио Твртка. Но, чињеница је да од половине 14. вијека, или макар крајем, херцеговачки владари су били вазали босанске круне ). Становништво Херцеговине је одвећ било и остало православно ( под Херцеговином подразумијевам стару Херцеговину која се протезала од Неретве па све до Скадарског језера и црногорских Брда ), а њен западни дио који је потпао под Босну ( хумске земље ) су и дан данас у саставу БиХ. Тако имамо стање да је домородачко становништво једне области под "страном" владавином. Потребно је напоменути да су Босна и Херцеговина двије потпуно различите области, те да стога се љиљани не могу сматрати симболом читаве БиХ као земље, јер је грб Котроманића искључиво босански грб. Са друге стране, то је и грб босанске државе ( држава је различит појам од земље ).

 

ниједна од те две теорије (да су кринови анжујског порекла или да су некакво аутохтоно босанско знамење) није тачна. стари грб Котроманића још од бана Стјепана I је сребрни привез (коса греда) на плавом пољу (могуће и на црвеном, јер нисмо сигурни у тинктуре). тај грб је преузео и његов синовац бан Твртко кад је наследио престо (види се на његовом банском печату). кринове/љиљане је унео на породични грб тек након што се у Милешеви крунисао за краља Србије 1377. у грб је унео и круну са криновим венцем коју је ставио на шлем испод челенке у виду перјанице од пауновог перја. кринови код Стефана Твртка су знак његовог новог краљевског достојанства и прате промену титуле- симбол су круне (круна ће их заменити у штиту већ код његових наследника). с обзиром да титула (круна) долази од Немањића, одатле долазе и кринови.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ниједна од те две теорије (да су кринови анжујског порекла или да су некакво аутохтоно босанско знамење) није тачна. стари грб Котроманића још од бана Стјепана I је сребрни привез (коса греда) на плавом пољу (могуће и на црвеном, јер нисмо сигурни у тинктуре). тај грб је преузео и његов синовац бан Твртко кад је наследио престо (види се на његовом банском печату). кринове/љиљане је унео на породични грб тек након што се у Милешеви крунисао за краља Србије 1377. у грб је унео и круну са криновим венцем коју је ставио на шлем испод челенке у виду перјанице од пауновог перја. кринови код Стефана Твртка су знак његовог новог краљевског достојанства и прате промену титуле- симбол су круне (круна ће их заменити у штиту већ код његових наследника). с обзиром да титула (круна) долази од Немањића, одатле долазе и кринови.

Давно сам оригинално писао овај текст. У међувремену сам се увјерио да је "домородачка" теорија нетачна, али за анжујску теорију не могу се усудити тако је лако одбацити. Управо у Твртково вријеме водио се грађански рат за угарску круну и Твртко је стао на страну анжујског побједника. Након тога на босанском грбу се појављују љиљани. Али, у то вријеме се дешава и крунисањеу Милешеви, ко што ти кажеш.

 

Али, зар није и српски љиљан анжујског поријекла, од Јелене Анжујске?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Давно сам оригинално писао овај текст. У међувремену сам се увјерио да је "домородачка" теорија нетачна, али за анжујску теорију не могу се усудити тако је лако одбацити. Управо у Твртково вријеме водио се грађански рат за угарску круну и Твртко је стао на страну анжујског побједника. Након тога на босанском грбу се појављују љиљани. Али, у то вријеме се дешава и крунисањеу Милешеви, ко што ти кажеш.

 

Али, зар није и српски љиљан анжујског поријекла, од Јелене Анжујске?

 

не, хипотеза о анжујском пореклу кринова у грбу краља Стефана Твртка је потпуно неоснована. он кринове није унео док је био вазал угарског краља Лајоша Анжујског (до тад је користио грб свога стрица бана Стјепана II, што се види и на печату који си горе приказао), него непосредно након свог крунисања 1377. године. заједно са љиљанима (као новим шаржама у штиту) у грб је унео и круну (са љиљанима у венцу). ова грбовна промена је уследила као хералдички израз Твртковог политичког уздизања. у том смислу љиљани су недвосмислена порука у значењу- ја сам сад краљ. представљају изазов угарским Анжујцима, који Твртков нови грб нису никад признали и прихватили (као ни његово крунисање). с обзиром да круна (тј. краљевска титула) и владарски легитимитет долазе од Немањића (Твртко је био њихов једини потомак довољно моћан да своје право на круну оствари), самим тим и љиљани долазе од Немањића, јер су хералдички симбол краљевског достојанства (тј. круне као такве).

 

иначе, краљица Јелена, супруга краља Уроша I, није била анжујског рода, него највероватније ћерка сремског велможе Јована Анђела (зато је правилније- Јелена Ангелина, а не Јелена Анжујска) и Матилде од Пожеге. самим тим ни кринови код Немањића не долазе од ње (нити од Анжујаца, тј. Капета), него од краљевских инсигнија које је папа Хонорије III послао краљу Стефану Првовенчаном 1217. то се може пратити на печатима и кованом новцу још од времена краља Владислава.

 

што се тиче илирских грбовника, лав на "грбу Котроманића" (златни преко поља са плавим и сребрним косим пречкама) није старо породично знамење, него каснији рефлекс (конструкција састављача грбовника дон Петра Охмућевића) још једног симбола који је краљ Твртко преузео од Немањића. пропети лав (lion rampant) налазио се на печату цара Уроша са његове повеље из 1366. (тзв. Bulla leonis). сам печат није сачуван, али је сачуван његов опис, на основу кога знамо како је изгледао. Твртко не само да је преузео од Уроша форму и елементе владарског наслова (''благоверни и Богом постављени Стефан .. Србљем, Поморју и Западним странама''), него се трудио да у што већем обиму преузме и његове владарске симболе и тиме се представи као легитимни наследник Немањића и самим тим као настављач њихове државне традиције. због тога се на аверсу његовог великог (четвороструког) златника, који је исковао поводом свог крунисања, налази пропети лав:

 

Zlatnik_-_Tvrtko_I_Kotromani%C4%87.jpg

 

MONETA AUREA REGIS STEPHANI

 

што се тиче грб са оружаном (оклопљеном) руком која држи подигнут мач, то знамење долази са грба војводе Хрвоја Вукчића из знамените босанске породице Стјепанића, који су били кнезови средњовековних Доњих Краја (данашње Крајине). док је онај ''грб Илирије'' са полумесецом и звездом чиста кострукција (приписано знамење).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српски национализам од 1804. - 1881. 

 

Да би се ушло у разматрање неког проблема, потребно је прво одредити сљедеће:
1. шта је предмет разматрања ( прецизно дефинисати предмет )
2. какав је начин разматрања предмета
3. шта је циљ разматрања
Као прво, предмет овог разматрања јесте српски национализам. Национализам као предмет овог разматрања ће бити дефинисан као појава, идеја, идеологија, покрет и/или начин мишљења који обједињује шире народне масе на основу појма "нације", настао у XИX вијеку. О нацији заправо постоје два различита схватања која бих назвао грађанском теоријом и етно-културолошком теоријом. Грађанска теорија нације је настала у Француској и основни је појам нације на политичком Западу. По овом схватању нацију чини скуп грађана једне државе ( најкраће и најједноставније речено ), без обзира на етничке, религијске или културолошке разлике. Етно-културолошко схватање нације полази од тога да нацију чини један етнос, односно скуп више етноса који дијеле заједничку ( ближу или даљу ) повијест, културу, језик, обичаје, предање ( што би се рекло, "традицију" ). Ово схватање нације је настало у Њемачкој. Ова два схватања се могу, дакле, још звати и француска и њемачка теорија нације. Ово разматрање ће узимати у обзир оба схватања, због природе, повијести и положаја самог српског народа и српске нације.
Придјев "српски" ће се такође тумачити на два начина, у ужем и у ширем смислу. У ужем смислу "српски" ће значити "јужнословенски православни народ који говори српским језиком". Српски језик је изједначен са црногорски, босанским, српскохрватским, југословенским и књижевним хрватским у овом разматрању. У ширем смислу, придјев "српски" ће значити "јужнословенски народ чији дијелови говоре српским језиком, имају заједничко поријекло, заједничку повијест, обичаје, предање...". Разлика између ова два схватања постоји и има већи значај него што на први поглед изгледа.
Разматраће се само српски национализам, али у контексту општих прилика у Европи и свијету. Дакле, никако неће се издвојено посматрати, већ ће само бити посебно наглашен као једини предмет разматрања.
 
Као друго, начин овог разматрања биће строго аналитички, објективно-повјесни. Разматраће се прво општа повијест српског национализма, са свим његовим облицима. Друго, разматраће се узроци и посљедице српског национализма, услови у којима је настајао, у којима се развијао и у којима се тренутно налази. Временски размак који ће се разматрати биће од 1804. године па до 2014, са повременим освртом и на ранија доба, када то буде потребно.
 
Циљ овог разматрања јесте покушати приказати што потпуније повијест, садржину, облик, узроке и посљедице српског национализма од 1804. до 2014. и приказати његово развијање у том временском размаку. 
 
***
 
Српска револуција ( 1804 - 1881 ):
 
Године 1804. дигнут је Први српски устанак. Циљ устанка био је потпуно ослобођење Србије и свих Срба од отоманске власти. Разлог за устанак се може тражити у доласку дахија у Смедеревски пашалук и њиховом самовлашћу. Централна власт Отоманског царства није имала контролу над дахијама који су увели тешко безакоње у земљи. И након њиховог протјеривања, поново су се вратили и наставили старим путем. Кап која је прелила чашу били су превелики порези које сељаци нису могли отплатити, али је то још више погодило српске трговце. Њихов привредни интерес био је угрожен што због безакоња, што због превише отежаних услова за пословање и стварање профита. Након Сјече кнезова, устанак је коначно дигнут и за вођу је изабран Ђорђе Петровић, касније назван од Турака Карађорђе, који је био, наравно, трговац. Одмах на почетку је битно уочити ову особину како Првог, тако и Другог устанка. Њих је водио виши, богатији слој Срба. Војсковође су били углавном нахијски кнежеви, трговци и хајдуци. Вођа из обичног народа није било, што је и сасвим разумљиво. Српски народ је до тог тренутка одржао себи својствену врсту свесрпске идеологије чији је главни ослонац била Црква. Основа народног покрета за ослобођење од Турака се дакле јавља како у интересу више класе Срба, тако и у народној српској идеологији која се већ може сматрати национализмом у зачетку. за виши слој ( трговце, кнежеве, свештенике ) та народна идеја је служила и као пропаганда ( пропаганду не треба схватити у погрдном смислу. Наравно, и сами припадници тог вишег слоја су вјеровали у ту идеологију. Оно што се мора имати на уму јесте да су они ипак свој лични имовински интерес стављали на прво мјесто. То је и био прави разлог побуне. Да је народно ослобођење било први и прави разлог побуне побија само држање устаника до битке на Иванковцу, до које су наглашавали да се не буне против Порте, већ против дахија и њиховог безакоња. Наравно, одређени дијелови Цркве, поред обичног народа, су сасвим сигурно саму идеологију стављали на прво мјесто ). У овом стању развоја, може се говорити о српском национализму у зачетку, иако није био потпуно јасно дефинисан, нити је био главни узрок побуне, али је сасвим сигурно био главна покретачка сила саме борбе за ослобођење. Главни носилац и чувар ове идеје јесте Црква, која ју је одржала од XВ вијека.
Ништа није било пуно другачије ни током Другог устанка 1813. године. Једине разлике са Првим устанком јесу те да је Други устанак био успјешан, и да су се послије јасније одражавале ове особине српске народне идеологије ( то јест да је њен главни идејни носилац и чувар била сама Црква, да је била главна покретачка сила народних маса, и да је била оруђе виших слојева српског друштва, касније саме кнежевине и краљевине, при борби са сусједним силама. Наравно, касније се српска народна идеја уздиже изнад таквог стања, али постепено ). Кнез Милош Обреновић је владао Србијом у миру, сарађујући како са Отоманским царство, тако и са Аустријом. За вријеме његове владавине радио је Вук Стефановић Караџић који је поставио основе даљем развоју српске народне идеје. Вук је писао о "Србима три закона" и био је заговорник њиховог евентуалног уједињења. Борио се за увођење народног језика као књижевног, свесрпског језика умјесто црквенословенског који је био неразумљив обичноме Србину. Црквенословенски језик који се тада користио је заправо био руска редакција црквенословенског језика која је прво дошла аустријским Србима са књигама посланим из Русије ради спрјечавања замирања српског идентитета. Црква је тај језик држала као један од стубова српског одржања, а и своје моћи у народу. Вукова језичка реформа јој је пријетила на два фронта-са једне стране изгубила би моћ и посебност коју јој је давао црквенословенски језик кога је обичан народ доживљавао највјероватније као што се на Западу доживљавао латински, као неки виши језик од обичног, говорног. Са друге стране, Вукова теза о Србима три закона је релативизовала будућу улогу Цркве у српском народу. Уколико Срби не би сви били православне вјере, Црква не би могла се сматрати српским чуварем, већ тек једном од више српских религија. Укратко, изгубила би своју посебност у одређеној мјери. Поштовање и углед који је сасвим оправдано имала у српском православном народу, сигурно није уживала у истој мјери код католика и муслимана. Тако је Вук Караџић представљао пријетњу Цркви, и из тог сукоба већ излази прва подјела на више облика српског национализма. Вук је представљао "народну струју", а Црква, заједно са књижевницима који су били противници Вуковог језика, чинила је "црквену струју". Та црквена струја могла би се још назвати и права конзервативна струја, док би Вукова била напредњачка струја. Потребно је више пажње посветити анализи овог сукоба.
Наиме, и Вукова и црквена струја заснивале су се на њемачком схватању нације. Дакле, нацију су чиниле одређене етничке, културне, повијесне и/или вјерске заједничке особине. Вукова напредњачка идеја српске нације не би обухватала елемент вјере као дио појма српске нације. Главни елементи напредњачког схватања били су језик и заједничко поријекло. Са друге стране, црквена, конзервативна идеја српске нације би као један од главних елемената узела и вјеру ( дакле поред заједничке повијести и језика ), те би само православни Срби могли бити дио српске нације. Ова два схватања ће заправо и опстати у каснијим временима, те ће се временом зближити и донекле преплитати, али никада потпуно спојити.
 
Након Милошевог абдицирања и свргавања Михаила, на власт долази Александар И Карађорђевић. За вријеме његове власти, 1844. године написано је Начертаније. То је заправо био препис једог чешког програма који се тицао словенског, па и српског уједињења. Илија Гарашанин је у Начертанију као циљеве српске спољње политике поставио ослобођење јужнословенских народа од отоманске власти и њиховог примања у српски национални корпус. То се односило на данашње Македонце и Бошњаке, поред данашњих православних Срба и Црногораца. Дакле, поново је потребно анализирати употребу српског национализма као оруђа. Србија је у то вријеме била снага у развоју, са аспирацијама за даљим проширењем. Она није имала конкуренцију у другим словенским државама, јер других словенских држава није ни било, осим занемарљиве Црне Горе. Да би се употријебила државна сила увијек је потребно оправдање за ту силу. У овом тренутку, Србија је циљала да захвати што више може, па јој је самим тим требало  најпрактичније оправдање. Ту практичност је обезбјеђивало напредњачко схватање српске нације, јер је обухватало шири круг људи од црквеног појма. Поред тога, Србија је од самог почетка била изразито секуларна. Државна власт није жељела црквена ограничења ( што је, могло би се рећи, чак позитивна посљедица апсолутизма Обреновића ) која би јој сасвим сигурно дошла са прихватањем црквеног конзервативног схватања српске нације. Но, на крају, главни разлог прихватања напредњачког схватања јесте чисто практичне природе, јер он оправдава шири круг дјеловања. Поново се национализам користи као оруђе виших слојева, сада већ праве државне власти. Та чињеница поново никако не искључује оправданост, ни истинитост, нити умањује значај и вриједност српског национализма. Национални осјећај у Срба је тада почео веома брзо да јача у свим крајевима и у свим његовим друштвеним слојевима. Био је главна покретачка сила и основна мисао српског народа.
Наравно, у овом добу неопходно је споменути и Његоша као још једног од идеолога српског национализма. Својим Горским вијенцем ударио је темеље каснијем развоју националне идеје. Из народних пјесама он је први пут узео и у српску националну идеју ставио "Косовски завјет" у својој књизи. Честим позивањем на Милоша Обилића и Косовску битку, Горски вијенац једноставно одзвања мишљу да је дошло вријеме за српски против-напад и протјеривање туђина. Ипак, Његошево схватање српске нације је било црквено-конзервативно, као што се види и у самом дјелу гдје православни Црногорци убијају "Турке" ( а заправо Црногорце муслимане ) који неће да пређу у православље. То је и разумљиво с обзиром да је Његош био владика, црквено школована личност. Он је на Цркву гледао као на један од носилаца српства, што и јесте била у ранијим временима, а поготово у Црној Гори и Босни. Но, идеја Косовског завјета заправо долази од Његоша.
 
Послије смрти Михаила Обреновића 1868. године, на власт долази Милан Обреновић. Под његовом влашћу, 1881. године донијет је закон којим је дозвољено стварање политичких странака. Убрзо су настале Радикална, Напредна и Либерална странка, све махом националистичке, и то напредњачкога схватања можда? Тешко је ипак рећи којој националној струји је која странка припадала, јер се те струје више нису сукобљавале. Но, из каснијих дјеловања након Првог свјетског рата, а из Начертанија, могло би се рећи да је државна сила била првенствено напредњачкога националнога схватања. Ипак, Пашић је упоредо са уједињењем са Хрватима, радио и на "малом рјешењу" које је значило стварање српске државе која би обухватила циљеве постављене како Вуковим схватањем Срба три закона, тако и Начертанијем ( што је једнако шешељевској Великој Србији, од Вардара до линије Карлобаг-Огулин-Вировитица ). Напредњачко схватање је, може се закључити, постало владајуће у вишим слојевима српског друштва и унутар државне силе, док је црквено-конзервативно схватање се учврстило, иронично, код обичног народа. Напредњачка Вукова струја која је права народна опција је постала национална идеја виших слојева и заузела је мјесто конзервативног схватања као схватања мањине, док је ова заузела њено мјесто идеје широких народних маса. Повијест је заиста краљица ироније. 
 

 

У овом временском размаку, почетна српска народна идеја је поставила темеље свом даљем развоју и еволуцији у национализам у правом смислу те ријечи. Од самога почетка, српски национализам се развијао по њемачком моделу који је за обавезне елементе националности узимао заједничко поријекло, језик, повијест, предање и културу. У духу тог пута развитка, касније су се развила два схватања појма српске нације. Ужи појам је био црквено-конзервативни који је као обавезан елемент узимао и вјероисповјест, док је шири појам почивао на свим другим елементима осим на вјерском. У њиховом самом зачетку дошло је до сукоба из кога је веома брзо, чак за мање од пола вијека, напредњачки, Вуков, народни однио превагу и узео мјесто званичне српске националне политике Иронично, народно напредњачко схватање постало је схватање владајуће мањине, а црквено широких народних маса. У овом периоду та два схватања су била одвојена, али ће се касније почети преплитати са доласком Другог свјетског рата, пропашћу идеје о уједињењу Срба три закона и уздизању црквено-конзервативног појма српске нације као основне српске националне идеје. Тај успон је условљен македонским антисрпским покретом ВМРО ( који је заправо био бугарски покрет ) и усташким покретом у НДХ који је на своју страну придобио босанске муслимане, које је напредњачка струја сматрала за Србе. Слом напредњачког схватања је дошао услијед разочарења које је наступило, прво од стране босанских муслимана, па касније од стране данашњих Македонаца. Наравно, узроци таквих дјеловања муслиманског и македонског корпуса је условљен како српским, тако и несрпским дјеловањем, што би требало бити предмет детаљније анализе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Национални замах ( 1881. - 1918. )

 

Године 1881. је донијет закон који дозвољава оснивање политичких странака. Веома брзо донијет је и Радикалски устав 1888. године који је од Србије направио уставну парламентарну демократску монархију. Српски парламент је коначно добио овлашћења и моћ која припадају парламентима у тадашњој Европи. Окружење Србије се постепено мијењало. Године 1878. Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину, а 1908. је анексирала. Исте године је Бугарска постала независна од Отоманског царства. Болесник са Босфора је пропадао и циљеви српске националне политике одједном су изгледали сасвим могући.

Са једне стране, губитак Босне и Херцеговине је био огроман ударац српској националној идеји, али са друге стране анексија је приморала Србију да све своје снаге окрене ка истоку и југу. Ускоро је створен савез балканских држава који ће муњевитом брзином срушити вјековну власт Истанбула на овим просторима.

 

Ово је било вријеме националног замаха, али не само српског, већ и грчког и бугарског. До сада, српска национална идеја се развијала и борила да добије свој коначан облик. Основа српске националне политике било је напредњачко схватање српске нације које је обухватало просторе Босне, Херцеговине, Војводине, Црне Горе, Шумадије и вардарске Македоније сматрајући људе са тих простора чисто Србима. Ипак, анексија Босне и Херцеговине је одузела огроман дио жељеног националног корпуса, са једне стране, а са друге стране, народ вардарске долине ( иако анационалан ) је по њемачком моделу нације више припадао бугарском него српском националном корпусу ( што је у својим картама представио и Јован Цвијић ). Ипак, политика српске владе никако није мијењала свој правац. Национални замах је све више узимао маха. Већих превирања и промјена у самој националној идеји није било у овим временима. Од 1881. до 1918. српска национална политика била је вуковска, напредњачка, а сам народ се држао црквено-конзервативног схватања. У Босни су се јављала српска и муслиманска удружења која су у почетку сарађивала. Српски национализам је почињао да заузима мјесто и међу босанским муслиманима. ОДређени муслимани су се изјашњавали као Срби, али су наилазили на отпор код своје православне браће. Наиме, подјеле у Босни и Херцеговини су биле толико дубоке да се код велике већине и православних и муслиманских Словена развио однос који имају двије различите народности ( наравно, било је одбојности и на муслиманској страни ). Православни и муслимани нису могли видјети своје заједништво. Пошто је предмет разматрања само српски национализам, онда ћу се само ограничити на узроке ове подјеле који су дошли са те стране. Наиме, Срби су развили осјећај идентитета који се заснивао на вјерској опредијељености. Само православни Србин је припадао српској нацији. То је уједно била и посљедица саме повијести балканских просотора. Муслимани су вијековима били владајућа класа која је наглашавала своју посебност у односу на хришћанску рају, са којом је дијелила језик и поријекло. Такво стање је условило касније јачање црквено-конзервативне националне струје међу обичним српским народом. Православци су одбијали србовање муслимана, а већина муслимана је и даље чувала своју посебност, упркос незавидном положају у којем су се нашли послије 1878. Ускоро је српска нација изгубила муслимански народ на који је рачунала.

 

Балканским ратовима српски национализам је ипак имао велике побједе. Један од циљева Начертанија је испуњен-Македонија је у саставу српске државе. Али, више није било Срба погодних за ослобађање, осим оних у Аустро-Угарској. То је управо био и један од разлога због којих је Србији и објављен рат. Национални замах послије успијеха у Балканским ратовима је био тако јак да су одређени кругови у Бечу страховали од ланчане реакције унутар Хабзбуршке царевине. Аустро-Угарска је већ годинама покушавала да на неки начин изађе у сусрет српском национализму који је успјео распирити највише хрватски национализам. Одговор је дошао у виду тријализма Царевине. То је уједно и зачетак југословенске идеје, која је већ и постојала паралелно у Србији. Но, то су биле двије врсте југословенства. Хабзбуршко југословенство је заговарало уједињење Војводине, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине и осталих јужнословенских земаља у засебну краљевину унутар Аустро-Угарске. Таква идеја је и одговарала Бечу, иако нису сви мислили да тако. Српско југословенство је утемељено на Србији као Пијемонту Јужних Словена. Србија би требала својом силом ослободити како Србе, тако и Хрвате и Словенце са којима би створила једну државу. То је заправо било проширење начина мишљења напредњачког схватања српске нације. И природно је што јесте, јер је Србија била та сила која је жељела да уједини. Она је хтјела да употријеби своју државну моћ за одређено дјеловање, а за свако државно дјеловање је потребно оправдање. У овом случају, најпрактичније оправдање је лежало у југословенству, створеном простим проширивањем вуковске националне идеје од стране малобројне више класе. Управо та чињеница да је неколицина кројила читаву националну политику и довела до каснијег сломе напредњачке струје. Не узимајући у обзир сама осјећања обичног народа, политичке и интелектуалне елите су на крају створиле Југославију.

 

Једна од црта било којег национализма јесте појава крајње струје која, иако обухвата мали број сљедбеника, има способност да у критичним тренуцима утиче на даљи ток националне повијести. Попут Јоване од Орлеана која је живјела за ослобођење Француске од Енглеза, јапанске војне хунте до краја Другог свјетског рата која је обликовала јапанско друштво као изразито ксенофобично и традиционално, попут младотурске револуције и Ататуркове реформе, и српски национализам је имао своје представнике крајње националне струје ( зависно од случаја до случаја, крајња националистичка струја је доносила како лоше тако и добре посљедице, а некад само једне или друге ). То су били припадници групе "Уједињење или смрт", односно "Црна рука". Група официра српске војске се удружила ради дјеловања ка уједињењу и помагању уједињења свих Срба. Црна рука је била дакле војна организација, што је и природно. Наиме, војни кругови су најподложнији идејама које имају за циљ јачање свог центра моћи ( свог војног центра моћи који би се посредно јачао преузимањем и јачањем државне силе ), то јест колективистичким идејама. Потребно је само погледати друге државе у којима је војска имала значајан утицај.

Пруска је била војничка држава, високо бирократизована, створила је друштво чврсте дисциплине и солидарности. Њен колективизам је највише дошао до изражаја у самом њеном владару, Фридриху Великом Хоенцолерну. Он је у свом дјелу "Антимакијавели" истакао како и сам владар мора служити општем добру.

Царски Јапан до краја Другог свјетског рата је имао војнике као главне покретаче државе. Главне одлике таквог Јапана јесу јак етатизам, милитаризам, агресивност, строга традиционалност...

У Совјетском савезу државна сила је почивала на војној сили. Иако војска није управљала самом државом, њен значај је био велики. Упоредо са тим, совјетски социјалистички модел је тежио да ојача и очува снагу свог центра моћи у Москви.

Дакле, војска се користи ради јачања и одржавања снаге државног центра моћи, како по наредби државе, тако и по сопственом нахођењу. Црна рука потпада под овај други случај. Њени припадници су независно од српске владе предузимали различите дјелатности за које су сматрали да помажу интересима Србије. Црна рука је заправо и убила краља Александра Обреновића и Драгу Машин 1903. године, послије чега су на престо дошли Карађорђевићи, што је и примјер како овакви војни кругови и дјелују-употребом јаке, прецизне, муњевите и добро употријебљене силе. Исти случај је и са претпостављеном везом Црне руке са младобосанцима који су извршили атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву. На том примјеру се поново види природа национализма као идеологије ( а уједно и природа свих политичких идеологија ), а то је да се идеологије увијек користе као оруђе ради остварења одређених интереса. Како је првобитна српска народна идеја била оруђе у рукама вишег слоја Срба, трговаца и кнежева првенствено који су имали за циљ успостављање повољнијих услова за свој интерес прилико Првог и Другог устанка, тако је у овом случају југословенски национализам Младе Босне био оруђе српског национализма Црне руке. Можда је овај појединачни случај заправо приказ једне шире слике, правог стања српског национализма приликом стварања Краљевине СХС.

 

Послије убједљиве побједе Србије у Првом свјетском рату, а прије тога у Балканским ратовима, сви циљеви српске напредњачке националне политике били су испуњени. У року од 6 година оствариле су се жеље и надања која су под османском и аустријско-мађарском влашћу била сузбијена. Та надања и идеје су се за најмање 50 година од Првог устанка развила у јасно дефнисану идеологију која је себи поставила јасне циљеве. Вјековне жеље су се оствариле само за кратких 6 година, што је невјероватно муњевита брзина. Имајући то у виду, каснији догађаји приликом и послије стварања Краљевине СХС онда уопште не зачуђавају.

Српска држава је под собом држала све просторе од Вардара до Триглава. То је било више него што се очекивало. Пред српском владом и будућим краљем Александром Карађорђевићем стајао је избор - узети само досадашње циљеве српске националне политике, или задржати и додатне земље које нису биле дио првобитног плана. Александар се одлучио за ово друго. Наравно, српски национализам није могао пружити оправдање државној сили за такав поступак, те је умјесто њега изабран југословенски национализам. Поново, идеологија је искоришћења за оправдавање дјеловања државног центра моћи. Ипак, југословенски национализам је још више патио од проблема који ће касније докрајчити вуковско схватање српске нације, а то је да су га обликовале и одржавале мале елитистичке групе људи које нису узимале у обзир права национална и народна осјећања обичног народа.

Сличности српског вуковског и југословенског национализма су постојале, и поред чињенице да је први природна а други интелектуална присилна творевина. Сличности су се огледале у истим елементима нације које су прихватали, али које је југословенски национализам шире тумачио. Српски национализам обухвата само Србе, то јест српски језик, српску повијест, предање, културу, док је југословенски национализам занемарио назив језика, па га онда узео за главни језик државе и друштва ( иако су се говорила 3 словенска језика у Краљевини СХС ). Оба национализма су одбацивала елемент религије ( као што је то био случај и са њемачким национализмом ). Још к томе, Југославија је била несумњиво српска творевина. Без српске војске која је обезбједила границе са Мађарском, Аустријом и Италијом стање би било другачије. Из тог разлога, судбина српског вуковског национализма се везала за судбину саме Југославије и југословенства. Разлог за то је био велика сличност између те двије идеје у начину приступања проблему уједињења свих, односно дијела јужних Словена, а и изведености југословенског национализма из српског. Ове двије идеје су од почетка биле уско везане. Због тога ће опстанак вуковског схватања српске нације зависити од успијеха југословенства у будућности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
што се тиче грб са оружаном (оклопљеном) руком која држи подигнут мач, то знамење долази са грба војводе Хрвоја Вукчића из знамените босанске породице Стјепанића, који су били кнезови средњовековних Доњих Краја (данашње Крајине). док је онај ''грб Илирије'' са полумесецом и звездом чиста кострукција (приписано знамење).

Пошто сам зелен као грашак у хералдици, хвала на овим подацима :)

Е сад, само још ово питање, зашто рецимо у Орбиновом Краљевству Словена стоји као грб Хума баш овај грб? ( додуше нисам читао књигу, него сам је видјео у једном кафићу и прелистао. Никако да скрпим новца и среће да је купим :/ ) Тачније, моје питање је који грб се може узети као грб Хума - овај или неки други, или ниједан не претеже? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пошто сам зелен као грашак у хералдици, хвала на овим подацима :)

Е сад, само још ово питање, зашто рецимо у Орбиновом Краљевству Словена стоји као грб Хума баш овај грб? ( додуше нисам читао књигу, него сам је видјео у једном кафићу и прелистао. Никако да скрпим новца и среће да је купим :/ ) Тачније, моје питање је који грб се може узети као грб Хума - овај или неки други, или ниједан не претеже? 

 

рука са мачем је чест мотив у средњовековној угарској хералдици. одатле је преузео и војвода Хрвоје Вукчић Стјепанић (који је био угарски витез и вазал)- најпре у челенку, а затим и на штит. ово је његов познати грб из тзв. Хрвојевог мисала:

 

463px-Hrvoje_Vukcic_Grb.jpg

 

с обзиром да је он своје области проширио и на земље изван босанских Доњих Краја, пре свега на Хрватску и Далмацију све до ушћа Неретве (постао је и херцег сплитски) почело се његово знамење (у нешто упрошћеном виду без осталих шаржи) везати за простране територије којима је управљао (мада је боље рећи владао, јер се понашао скоро потпуно самостално). тако се оружана рука са мачем (негде бодежом) јавља у разним грбовницима, не као војводин лични/породични грб, него као земаљски грб (негде Далмације, негде Хрватске, а негде Босне или Хума). у време аустро-угарске окупације то ће постати и званични грб БиХ (на инсистирање и залагање Лајоша Талоција).

 

грб Хума би по логици ствари могао бити грб Николића (потомака хумског великог кнеза Мирослава)- сребрни орао на црвеном; или грб херцега Стјепана Вукчића Косаче- три сребрне косе пречке на црвеном. то су историјски грбови ових племићких родова, мада нису стигли да постану и грбови области, јер је доласком Османлија прекинут нормалан (редован и очекиван) хералдички развој.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево мало алтернативне историје:

 

https://www.youtube.com/watch?v=ENhxrKNamtU

 

  • Живановић на почетку емисије каже како се његова жена бавила археолошким ископавањима и да је закључила како је немогуће да је милион Словена се доселило на Балкан са Карпата и за двије године превладало Балканом. Ово заправо нико озбиљан није ни тврдио. Владимир Ћоровић у Историји Срба ( која је писана прије педесетак и више година ) приказује вишевјековно насељавање Словена на Балкан у различитим таласима и из различитих праваца ( ако ћемо наводити званичне изворе званичне теорије о досељавању Словена ).  0703_read
  • Пешић у 30.-ом минуту спомиње како су њемачке дипломате ( нисам схватио да ли је мислила на средњевјековне или на неки каснији период ) своју државу представљали као "Regnum Germanorum, populus Sclavorum". Ако је то истина, волио бих видјети списе гдје се то спомиње.  :good2:
  • Одмах након тога, говори се о сличности српског језика и санскрита. Хајд, нисам компетентан за то поље, али мишљења сам да су те сличности потекле из чињенице што су оба језика индоевропски. Сличности постоје и између словенских и германских ријечи, постоје ријечи са истим или сличним корјенима, па је ваљда и германска група језика везана са санскритом? Тако да... веома сам скептичан када се употријеби аргумент ове сличности.  :.mislise.
  • Живановић одмах након тога спомиње како је у Њемачкој објављена књига у којој њемачки историчари напуштају "германско-нордијску" школу мишљења и како ништа од тога није тачно. Ту књигу је његова жена донијела у библиотеку Народног музеја у Београду. Занимљиво.  :good2:
  • 44. минут - Живановић спомиње прво како је открио скелет кромањонца на једном налазишту код Дунава. Касније је вршио истраживање проучавајући лобање мјештана из околине. У једном селу нашао је становништво са лобањама идентичним кромањонским. Одмах је то узео као аргумент да досељавања Словена није било, јер је очигледно да су ти мјештани потомци кромањонаца, с обзиром на грађу лобање, те да стога нема мијешања и утицаја на облик лобање који би ваљда требали доћи са мијешањем различитих народа. Моје примједбе - прво, могуће је да је било мијешања, али да је домородачки елемент превагнуо и сачувао своје биолошке карактеристике; друго, Словени нису запосједали најнеприступачније предјеле и у таквим предјелима се романско и романизовано домородачко становништво и одржало чак до данашњих дана ( Власи ). Касније јесте долазило више до мијешања, али није немогуће да је у неким мјестима домородачки елемент превагнуо, а у другима словенски, а да у некима није ни долазило до мијешања. Значајна чињеница дакле, али не мислим да се може узимати као валидан аргумент против досељавања Словена. А да не спомињем како неосновано одмах закључује како су ти преци били Словени заправо, само због идентичне грађе и облика лобање са становништво из једног села негдје код Дунава. Неправилан начин закључивања.  ne_shvata
  • 50. минут - Лондон и Темза су српске ( словенске ) ријечи? Како? Ма... шифра "галаксија Србомеда".  :120286:
  • 56. минута - Херакле је један од словенских богова? Па, код Словена јесте чест мотив "Чак Норис" јунака ( Марко Краљевић или Иља Муромец на примјер ), тако да ако Херакле није словенско божанство, или ако није макар произашао из словенског корпуса ( посредно или непосредно ), онда је макар ријеч о једном мотиву који је заједнички неколицини народа ( непобједиви јунаци се јављају и код других народа - Зохак и бјелоглави Зал код Персијанаца, Самсон код Јевреја, сви они велики витезови из средњевјековних списа као Артур, Ланселот, Танхојзер ).  :.mislise.
  • И одмах након тога питање "Да ли вјерујете у теорију еволуције?". Наравно, као прави алтернативац, Живановић не вјерује у ТЕ  :)))

Ето зашто је потребан велики опрез у приступу са алтернативном историјом. Честе су неправилности у закључивању, залажење у политику, превелико поједностављивање и генерализовање, али са друге стране не мањка ни занимљивих чињеница ( или истинитих или макар могућих ).  А емисија је занимљива, на крају крајева.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Симо Хајха, снајпериста са највише потврђених убистава у историји ( 505 ).

 

4-The-Incredible-Story-of-Finnish-Sniper

Током Совјетско-финског рата, служио је као снајпериста у финској војсци. Користио је финску верзију совјетске пушке Мосин-Нагант. Пошто је био вјешт ловац прије и послије рата, његови резултати не чуде ( управо је зато и добио надимак "Бијела смрт" ). Поготово када се узме у обзир да је Стаљин у својим чисткама елиминисао најспособније официре Црвене Армије, те су нови апартчики били толико неспособни да совјетским војницима нису обезбједили ни бијелу камуфлажну одјећу током великог дијела рата. Тако су били и лаке мете за снајперисте. Совјети су организовали лов на Хајху, користећи своје снајперисте и чак артиљерију. Пред крај рата, Хајху је у главу погодио метак из артиљеријске гранате и разнио му лијеву страну вилице. Саборци су га одвукли на сигурно и када се опоравио, рат је већ био завршен. Умро је 2002. године.

Када су га питали како је постао тако добар, његов одговор је био:"Вјежбом.".

 

adY0V6D_700b.jpg

 

Ево пјесме  0501_music

 

https://www.youtube.com/watch?v=q5CaQ37VYvw

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе, совјетска војска је изгубила преко 300.000 војника, а финска 70.000. 

 

Како ли би "Барбароса" онда изгледала да Стаљин није побио најспособније ( неким чудом су Жуков, Рокосовски, Шапошњиков и још неколицина способних преживјели )...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Душанов законик - О Цркви и црквеним стварима

 

Црква у Србији заузима веома висок и важан положај, што показује и сам Душанов законик који у првих 37 чланова уређује ствари од важности за Цркву. Као најважније начело државног и друштвеног уређења, Законик проглашава рад најприје за хришћанство. Општа норма "хришћанства" се детаљније разрађује у каснијим члановима и јасно се поставља црта разграничења између хришћана, латина и других јеретика.

У члановима 6-10 Законик јасно говори како је латинска вјера јерес. Али, са друге стране, латинска јерес је блаже санкционисана у односу на остале јереси, јер се латинском свештенству прије свега само забрањује преобраћивање правовјерних а кажњава се по законима светих отаца. Правовјерном који је преобраћен у латинску јерес даје се прилика да се обрати натраг у православље, што уколико не би урадио казнио би се опет по закону светих отаца. Санкцију за другу јерес Законик сам прописује, и то жежење по образу и изгнанство како јеретика тако и његовог јатака. Лако је увидјети подјелу јурисдикције између државе и цркве. Држава је на себе узела кажњавање обичних јеретика док је регулисање проблема латинске јереси остављено цркви. То и не чуди с обзиром да је Закоником постављено начело строге раздвојености свјетовне и црквене судске власти у члану 12.

 

Законик наставља даље тако што поставља одређена правила која се тичу црквених великодостојника и духовника у члановима 11-14. Наиме, Законик наређује да се духовници, епископи, игумани и калуђери постављају само уз благослов и дозволу цркве, те санкционише свако кршење тог правила, било то у виду насилног свргавања црквеног великодостојника са власти, или у виду постављања црквеног великодостојника подмићивањем. Такође је санкционисан и физички насртај на свештено лице у виду "чупања црквенога човјека" тако што је прописана новчана казна ( глоба ) ако је он почупан без суда. Иначе, Законик упућује на судско рјешавање спорова.

 

Даљи облик сарадње државе и цркве огледа се у државној интервенцији у случају пострижених монаха који не живе у манистиру, него по својим кућама. Законик наређује принудно спровођење криваца у манастире. Монасима није дозвољено да живе у манастиру у области у којој су до тада живјели ( ово је очигледно допуна црквених правила о монаштву од стране државе ради ефективности одржавања поретка предвиђеног законима светих отаца, пошто држава посједује монопол над физичком присилом ). Законик наређује и да сваки манастир донесе свој закон општежитија, како би сваки имао правно уређену своју унутрашњу сферу.

 

Обичном свештенству, Законик гарантује баштину, уколико је имају. Ако поп нема баштину, постоји Закоником предвиђена општа обавеза да му се дају "три њиве".

 

Дакле, држава подржава цркву тако што прописује случајеве који би се данас могли сврстати у кривична дјела или у прекршаје. Правна сигурност је повећана самом чињеницом да држава пријети својом присилом за дјела учињена против цркве. Законик олакшава и економски положај цркве тако што сва црквена имања ослобађа "од свих работа, малих и великих", како на царским имањима тако и у селима меропаха. Чак штавише, цркве и манастири су ослобођени обавезе поноса ( издржавања свјетовне властеоске пратње током боравка на одређеној територији ) у свим случајевима осим када цар лично негдје иде, што представља ослобођење од великог терета. Властеоски људи који бораве на црквеној земљи дужни су вратити се у своје области ( успоставља се општа обавеза нечињења за субјекте свјетовног права да не смију представљати финансијски терет цркви ). Још к томе, држава се повлачи из судских предмета црквене јурисдикције и Законик забрањује било какво свјетовно мијешање у црквене ствари. Но, одређена ограничења за цркву постоје. Прво је то да је прописано да црквом управљају "господин цар, патријарх и логотет и нико други". Сам редослијед указује на то да цар, на крају крајева, остаје изнад црквене власти. То се огледа и у члану 27 гдје се забрањује надлежност великих цркава над царским црквама. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Натпис на надгробној плочи босанске краљице Катарине Косаче, у Риму

 

"CATARINAE REGINAE BOSNENSI, STEPHANI DVCIS SANTI SABBAE, EX GENERE HELENAE, ET DOMO PRINCIPIS STEPHANI NATAE, THOMAE REGIS BOSSINE VXORI. QVANTVM VIXERIT ANNO RVM. LIIII ET OBIIT ROMAE ANNO DOMINI M.CCCC.LXXIV.XXV. DIE OCTOBRIS."

 

Queen_Catherine_of_Bosnia.jpg

 

Године 1545. написан је препис овога натписа на "словенском" ( српском ) језику, како на латиници тако и на ћирилици:

 

"Catharini chraglizi Bosanscoi herzega svetoga save, s poroda Ielline, i cucchie zara Stiepana roieni, Tomascia Chraglia Bosanscoga sceni colico scivi godini LIV ( 54 ) i priminu v Rimi na lita Gospodina 1474 na 25. dni octobra. Spominak gne pismo postavglien."

 

Epitaf_na_grobu_kraljice_Katarine.jpg

 

Када се схвати како су слова латинице коришћена да представе словенске гласове, онда се добије сљедеће:"Катарини, краљици босанској, херцега светога Саве, с порода Јелине и куће цара Стјепана рођени, Томаша, краља босанскога жени колико живи години 54 и примину в Рими на лита Господина 1474. на 25. дни октобра. Спомињак је писмо постављен."

 

Мавро Орбини године 1600. ( или 1601.) издаје своје "Краљевство Словена" у којем спомиње овај препис натписа из 1545. године. Пет стотина година једва да је промијенило наш(е) језик(е).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.

      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС
    • Од Логос,
      „Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.

      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“.
      Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата.
      Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“.
      „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“.
      Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство.
      „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“
      Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори.
      „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом.
      Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС.
       
      Извор: РТС

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.
    • Од о.Горан,
      Врло битна и данас намерно запуштена тема. Чврсто сам убеђен да је један од најбитнијих разлога због којих се нама импутира тзв. геноцид у Сребреници( једно је ратни злочин, а друго геноцид), сем класичних интересних и геополитичких, управо тежак комплекс многих европских народа( а нарочито енглеског) када је геноцидност у питању. О њима је врло конкретно причала пре пар месеци руска потпаролка Марија Захарова
      https://www.skandalozno.net/zaharova-uputila-britaniji-zestoku-poruku-vi-ste-svetski-rekorderi-u-genocidu-ovo-su-vasi-rezultati/

    • Од Логос,
      Током поклоничког путовања 2016.  године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године.
      Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе.   Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се  одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије.   Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје.   Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена.  Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане.   Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе.   Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста.   Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
×
×
  • Create New...