Jump to content
Ћириличар

Ћиров блог о историји

Recommended Posts

Ово је тема за личну употребу. Ево, да почнем са већ постојећим текстом:

 

Знамење и значење Босне

 

Признати грб Босне ( не и Херцеговине, јер је то потпуно засебна област ) већ је вијековима плави грб са златним љиљанима. Још од пада Босне под Османлије 1463. године тај грб је сматран за свебосански знамен, иако је то само био грб владарске породице Твртковића а не Босне као земље ( по Фојничком грбовнику љиљани су грб Твртковића, а лав на плаво-бијелом пољу грб Котроманића. Додуше, Твртковићи су само подгрупа Котроманића тако да се може рећи да је босанска династија имала два грба ).

 

Tvrtko.png %D0%9A%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%

 

Прво, што се тиче самог грба са љиљанима, постоје два гледишта. Прво је то да су љиљани увезени из Француске ( тачније од династије Анжујаца. Наиме, током рата за круну Угарске, босански владар је подржао Анжујца који је владао Напуљским краљевством. Након његове побједе, као знак захвалности за подршку, босански бан је добио златне љиљане на поклон и они се од тада налазе на грбу Босне. Ово се и види на претходне двије слике ), или уопште из иностранства, јер је сам симбол био веома раширен. Друго становиште јесте да је љиљан домаћи знак, настао у Босни. Као докази се наводе налази љиљана на стећцима, те на објектима из још ранијих времена. Мада, без обзира на објективну јачину оваквих аргумената, веома је сумњива пристрасност бошњачких кругова који аб инитио одбацују сваку другачију тврдњу. Српски и хрватски кругови су потпуно незаинтересовани за овај симбол осим у случајевима када га желе потпуно присвојити за себе, попут Бошњака. Национализам уопште није добродошао при објективним сагледавањима повијести, то је барем видљиво. Као што је већ речено, грб са љиљанима је још од пада Босне под Османлије сматран за босански грб и са њим су се поистовјећивало босанско становиштво. Но, како је већина градског и добар дио руралног становништва примио ислам, одједном је хришћански симбол ( који по неким тумачењима представља Свето Тројство ) постао знак муслиманске Босне. Римокатолички дио је био подијељен на босанску и хрватску струју па се то сходно и одразило на касније прихватање националног симбола ( то јест, једни римокатолици су себе сматрали Хрватима, а други Босанцима. Такво стање је опстало добро до 19. вијека гдје је познат лик фра Ивана Јукића који се изјаснио за Босанца, Бошњака ). Римокатоличко становништво је мање-више било домородачко и тешко се може рећи да су они досељеници у Босну. Са друге стране, православно становништво носи ту стигму досељеништва, али само онда када се пробуди бошњачки национализам. Истина је заправо да је један дио садашњег православног становништва заиста досељен у Босну силом, по наредби Порте из Истанбула, али је онај други дио домородачки ( предјели Семберије, Подриња и наравно сви православни Херцеговци ). Досељеници су смјештени или у Источну Босну, код Гласинца и Романије гдје су досељени из црногорских Брда након устанка 1713. и 1714. године када је босански паша Нуман-паша Ћуприлић разбио устанике и 3000 устаника са њиховим породицама доселио у Гласинац како би прориједио брдско становништво и ослабио њихову снагу и наум за будуће устанке. Иронијом повијести, само је терет пребацио ближе Босни, јер је Романија постала легло хајдука, а њен тежак терен муслимани нису радо походили па се стога ту православно становништво и одржало. Други дио досељеника је пресељен у босанску Крајину из разних српских земаља ( од Црне Горе, Херцеговине, преко Мораве до Косова ) и та мјешавина различитих српских племена и родова се убрзо издефинисала као Крајишници. Са друге стране, простори Семберије, сигурно и Посавине у неким дијеловима, те Подриња су увијек били блиски Србији и православље је у тим крајевима одавно већ заживјело. Херцеговина, с друге стране, била је дио Србије још од Стефана Немање, а под окриље Босне длази тек половином 14. вијека, када ју је Твртко освојио од Душанових вазала ( овај догађај се додуше оспорава, наравно, у српским круговима јер се у љетописима спомиње како је Душан заправо "подвинуо цијелу Босну пода се" и побиједио Твртка. Но, чињеница је да од половине 14. вијека, или макар крајем, херцеговачки владари су били вазали босанске круне ). Становништво Херцеговине је одвећ било и остало православно ( под Херцеговином подразумијевам стару Херцеговину која се протезала од Неретве па све до Скадарског језера и црногорских Брда ), а њен западни дио који је потпао под Босну ( хумске земље ) су и дан данас у саставу БиХ. Тако имамо стање да је домородачко становништво једне области под "страном" владавином. Потребно је напоменути да су Босна и Херцеговина двије потпуно различите области, те да стога се љиљани не могу сматрати симболом читаве БиХ као земље, јер је грб Котроманића искључиво босански грб. Са друге стране, то је и грб босанске државе ( држава је различит појам од земље ).

 

Што се ипак тиче грба босанске земље, у Фојничком грбовнику стоји грб Босне који се састоји од водоравно положеног полумејсеца и осмокраке звијезде изнад њега, на црвеној подлози. Сама вјеродостојност Фојничког грбовника је у питању баш код одређених грбова, као што је овај. Разлог је тај што се тај симбол ријетко гдје друго виђа ( ја за сада знам да је само представљен у Фојничком грбовнику, а могуће и у Охмућивићевићевом или Косјерић-Неорићевог. Заборавих од ког је Фојнички грбовник само препис ), што је само појачано читавом атмосфером сумње у вјеродостојност самог Фојничког грбовника. Но, са друге стране, овај знак уопште није необичан за словенско племство, а јавља се и ван словенских кругова, но рјеђе. Најбољи примјер јесте грб племићке породице од Сарајева са којом дијелим презиме, али не и сродство. На том грбу су представљена три водоравно положена полумјесеца на црвеном штиту. Постоје и остали грбови, а полумјесец и осмокраку звијезду сам чак видјео и код једне пољске племићке породице, на изложби постављеној на Калемегдану. Око овог грба нема никаквих спорења, осим дилеме да ли је уопште и вјеродостојан. Но, једно је сигурно, ово је симбол Босне као земље ( у Фојничком грбовнику ).

 

250px-Bosnien_och_Hercegovina_gammalt_st

 

Да се вратим натраг на Котроманиће са двије реченице. Поред fleur de lis симбола, њихов породични грб био је и лав на плаво-жутом пољу, односно златно-бијелом ( зависно од варијације ). Овај симбол је једноставно потиснут од стране љиљана па је данас скоро па заборављен да се напомене.
Но, потребно је рећи шта и о Херцеговини ( то јест о оном дијелу који је потпао под босанску власт-о Хуму ), јер је то засебна област. Западни дио старе Херцеговине је дошао под босанску власт у 14. вијеку и након одређених територијалних измјена стање је мање-више исто. Хумске земље су данас у саставу босанске државе. Грб Херцеговине ( тачније Хума ) носи сличности са грбом земље Босне из Фојничког грбовника. Наиме, на црвеном пољу се налази десна рука која држи сабљу, а изнад сабље сијају полумјесец и осмокрака звијезда. 
 
84461_p1010005.jpg  normal_Hercegova_zemlja-Grb_HumaMarica_D
 
Дакле, као прво, Босна и Херцеговина су двије засебне области и свака од њих има своје симболе. Босна има фојнички грб са полумјесецом и осмокраком звијездом као и љиљане Котроманића ( док је њихов лав једноставно потиснут ) који су прихваћени за симбол босанске државе и бошњачке нације. Са друге стране, босанска Херцеговина ( Хум ) за свој симбол има десну руку која држи сабљу изнад које такође сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Слиједећи чисту логику, грб Босне и Херцеговине би према томе могао и требао бити само грб који спаја љиљане, сабљу, полумјесец и осмокраку звијезду. Само тако ће државни симболи у потпуности одговарати повијести, имену и значењу онога кад се каже "Босна и Херцеговина".
 
10647116_10202404199258149_2409144192392

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Ми и они", како се људи дијеле и групишу

 

Од почетка историје, људи су се груписали и држали заједно. Наравно, то раде и животиње са својим чопорима, крдима и јатима, па ни не чуди да и људи то раде. Али, људи су то груписање уздигли на сасвим нови ниво. Наиме, код животиња, сврха груписања јесте лакше преживљавање и све се зауставља на томе. За нешто више, животиње нису ни способне. Али људи јесу.

 

Првобитне људске заједнице су заправо и имале само егзистенцијалну функцију. Њихова главна сврха је била да обезбиједе опстанак својих чланова кроз узајамну сарадњу и испомоћ. То се, као прво, види код примитивних племена која и данас постоје, на примјер на Пацифику. Ако неко у племену нема своју кућу, читаво племе долази и помаже му да је изгради, без икакве наплате. Логика таквог понашања је сљедећа - појединац може опстати само у заједници, али да би заједница опстала сваки појединац је мора чувати. Заједница се чува тако се помажу други појединци, чланови те заједнице. Сама међусобна помоћ је услуга која се захтијева, цијена која се мора платити, а добит је опстанак и стабилност заједнице. Овакав однос према својим "саплеменицима" се може уочити у читавом свијету, без обзира на ниво цивилизацијског напретка, али не овако чисто као код примитивних племена. Погледајмо само наше крајеве и нашу историју. Прво, ту су црногорска племена. Ако се нанесе штета припаднику племена, читаво племе устаје да га брани или освети ( овакав насилнији однос је ипак омогућио дуг опстанак крвне освете ). Друго, погледајмо установу мобе код сељачкој становништва. Шта је моба? Мобу сазива домаћин коме је потреба помоћ у раду на пољу. Читаво село долази да му помогне, а домаћинова обавеза је једино да обезбиједи колико може хране и да покаже захвалност. Нема новчане противнакнаде. Читаво село помаже једном човјеку зарад општег добра.

Лако је видјети да је корист од живота у заједници велика. Поготово у оваквој егалитарној и социјално одговорној заједници ( а та социјална одговорност заједнице не долази из принудних државних прописа, него из моралних и традиционалних оквира, што значи да постоји много већи степен добровољности ). Зато је сасвим разумљиво зашто је изопштење из заједнице била најтежа казна преступницима. У старом Риму, док је још био само једна од многих италских државица, примјењивала се оваква казна - aquae et ignis interdictio ( казна водом и ватром, што је симболичан начин да се каже како се преступник одваја од воде коју заједница има и од ватре кућних огњишта ). Дакле, непоштовање заједнице повлачи за собом изопштење. Ово је један потпун систем, с обзиром да постоји само једна сврха заједнице - опстанак.

 

Но, са цивилизацијским развитком, човјек је укротио природу и одједном заједница губи доста на свом егзистенцијалном значају. Заправо, њен значај остаје исти, јер без заједнице појединац опет не би могао преживјети, али се њена егзистенцијална улога узима здраво за готово, јер сада заједница поред основне егзистенцијалне функције почиње нудити и више од тога. Почела је нудити луксуз. Формирају се градови, расте занатска производња, рађају се професије које више не нуде производе који су неопходни за голи опстанак, али са собом ипак доносе лагоднији и испуњенији живот. Пошто нове услуге нису суштински неопходне за опстанак, почиње се јављати наплаћивање за своје услуге. Наравно, то је одувијек постојало, само се временом такво поступање ширило на све већи круг дјелатности, са развојем технологије и друштва. Може се рећи да у овом тренутку људи показују одређене знаке користољубља. Сада се дјелатност обавља ради зарађивања, ради извлачења одређеног добитка, а не ради голог опстанка. Људи постају егоцентричнији ( тачнији је енглески израз "self-centered" - више окренути себи ). Више него у ранијем периоду се даје значаја појединачним интересима. А зашто се то дешава? Одговор лежи у томе што услуга која се наплаћује није неопходна за голи опстанак. Наиме, моралне спреге за ове "несуштинске" послове су лабавије, јер су посљедице ( било позитивне, било негативне ) по опстанак појединца и по опстанак заједнице од мањег значаја у односу на посљедице које се тичу дјелатности које осигуравају њен сами голи опстанак. Укратко, друштво би некако преживјело без адвоката, али без пољопривредника, сточара, ловца, браниоца или љекара не би. Већи је морални преступ када би се ове суштински неопходне функције ускраћивале и ограничавале коришћењем наплаћивања, него што је то случај код адвокатске или умјетничке професије, на примјер. Дакле, закључак је да са цивилизацијским напретком људи постају више сконцентрисани на себе. У сплету нових друштвено-привредних, политичких и историјских околности, вјерност, лојалност једној заједници ради голог опстанка више није довољна како би се створила ефикасна друштвена структура. Потребно је разлог груписања и повезивања подићи на виши ниво.

 

Основе за разлог повезивања већ постоје. Нису сва друштва користила исте основе за изградњу тог разлога ( једни су користили језик, поријекло и сл. док су други користили државну силу ), али је крајњи резултат ипак био исти - груписање у једну чвршћу заједницу ( најчешће државну ). Сада су разлози за груписање нешто апстрактнијег карактера. Припадност и психолошка и емотивна везаност за заједницу се сада остварује, на примјер, поријеклом, или заједничким мјестом живљења. Ово су први обриси патриотизма ( да напоменем како ја правим разлику између патриотизма и национализма. Објашњење долази касније ). Додуше, ови елементи су постојали и раније, само њихов значај се тек у овом периоду повећава. На овај начин су настали Римљани ( прво је критеријум био поријекло, а касније грађански статус и културно-језичка истовјетност истовремено ), Египћани ( поријекло, заједничка земља, заједнички језик и култура ), Словени ( заједничко наслијеђе, блиски језици и култура ) итд. На овом степену се људи већ групишу и декларишу именом своје групе. Заједница сада добија име, што указује на пораст њеног значаја. Припадност заједници сада у себи садржи и одређене психолошке и емотивне елементе који су засновани на одређеним основама за повезивање ( језик, култура, заједничка држава... ). Стварање идентитета је текло на одређеним природним основама, на које људи нису могли тако лако свјесно и са одређеним циљем утицати. Тешко је предузети подухват да се, на примјер, коригује језик као основа заједнице. То је један процес који тече мање-више независно од воље људи. Исти је случај са поријеклом. Но, са даљим развојем друштва, рађа се и национализам који носи велике сличности са патриотизмом, али и велике разлике.

 

Национализам се у пракси јавља у 18. и 19. вијеку. Прво се појављује у Француској, а након Наполеонових ратова, идеје Грађанске револуције се шире као пожар по Европи. Националистичке идеје се првобитно јављају код Макијавелија који је независне државе-градове у сјеверној Италији називао нацијама. Национализам је дакле изворно етатистичке, односно цивилистичке оријентације. Појединац припада нацији ако је грађанин националне државе, а основ нације се налази у самој држави, односно у држављанству. Али, држава је људска, вјештачка, свјесна творевина, за разлику од географске регије или језика који се спонтано и самостално развијао природним процесом. Самим тим, држава ( тачније заједница ) је лакше промјенљива, а са њом и национализам је подложнији промјенама и еволуцији у схватању и виђењу појма нације. Како су се националне идеје будиле код различитих етничких групација, пошто оне све нису биле потпуно исте једне другима ( а неке су чак биле и потпуно различите ), за основе нације су узимани различити елементи. Иако је Макијавели нацију замислио на основу припадности одређеној држави, каснији национализми из 19. вијека су узимали и друге основе. Тако је Француска нација настала на основу држављанства. Њемачка нација је настала на припадности германском етносу, на заједничко језичко-културно-етничком наслијеђу, као што су и словенске нације настајале. Јапанска нација у модерном смислу је настала на истим етничко-културолошким основама. Али, ниједна савремена нација не би настала да није била у сукобу са другом групацијом. Наравно, није било потребно да тај сукоб буде оружани. Довољно је једнсотавно бити угрожен од стране друге групације. Српска нација је настала на етничко-културолошким основама, у сукобу са двије империје због свог циља обједињавања српског етничко-културног простора. Бугарска нација је настала на својим засебним етничко-кулутролошким основама у борби против муслиманске империје ради ослобођења и обједињавања својег етничког простора. Иако сличних основа које би се заједнички могле искористити за стварање једне нације, Србија и Бугарска су дошле у сукоб прво због регионалне надмоћи, а касније због територије, и  из тог сукбоа се коначно учврстила српско-бугарска национална диференцијација. Њемачка нација је настала из сукоба и борбе против француске надмоћи и утицаја међу бројним њемачким кнежевинама. Финска нација је настала из сукоба са руском државом. Јапан је као модерна нација настао због угрожености од стране САД-а и других западних сила. Кинеска нација се изродила као модерна из сукоба са западним силама и Јапаном. Руска нација је настала на етничко-културолошким основама и као модерна нација се оформила ослањајући се на своју словенску посебност и на силу руске државе. ( Русија је данас ипак један посебан случај, јер се разликују етнички Руси и просто држављани Руске федерације, али се обије групе називају руским именом. Дoдуше са одређеном разликом ).

 

Разлика коју правим између патриотизма и национализма је сљедећа. Патриотизам се јавио доста раније, заснивао се на факторима на које људи нису могли лако утицати ( природни фактори, такорећи ) и није му била потребна супротстављеност другој људској групацији како би настао и развио се. Национализам је еволутивни наставак патриотизма, са одређеним разликама. За настанак нације су потребне јасно дефинисане основе које могу бити како природни фактори на које људи не могу лако утицати ( заједнички језик, поријекло... ) тако и вјештачки фактори на које људи могу релативно лако утицати ( држављанство, постојање државе, одабир и/или стварање националног књижевног језика... ), али поред тога за сваку нацију да би настала је потребно прије свега да настане из сукоба или макар из просте супротстављености или различитости од неке друге групације људи. Управо због ове разлике јасно је зашто је национализам агресивнији облик груписања. Патриотизам није настао из сукоба или супротстављености. Патриотска идентификација не полази од супротстављености неком страном утицају, него од просте припадности, блискости и сличности са другим људима. Национална идентификација је готово увијек ( усуђујем се рећи и увијек ) настајала из неке врсте различитости, супротстављености или сукоба. Може се рећи да патриотизам у себи садржи само "ми", док национализам у себи садржи разликовање "ми и они", разликовање "нас" и "њих".

Велики дио идеја посуђен одавде:

 

http://youtu.be/Nosq94oCl_M

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ниједан метак није полетио

 

Само укратко један занимљив догађај:

 

https://www.youtube.com/watch?v=a0KEShtL8wo

 

Такозвани "Чарли Браун и Франц Стиглер инцидент" одиграо се 20.12.1941. након америчког бомбардовања Бремена. ЧАрли Браун је био пилот бомбардера Б-17 ( познат још као "Летећа тврђава" због монтираних митраљеза за одбрану од непријатељских ловаца, па је авион заиста и био покретна тврђава ) који је током бомбардовања био тешко оштећен. На њега је послат Франц Стиглер, њемачки елитни ловац коме је само још једно обарање требало да буде проглашен за аса. Умјесто да обори непријатеља, Стиглер је оштећеног Б-17 отпратио ван њемачког ваздушног простора и вратио се натраг у базу. 1990. године Браун је добио писмо од Стиглера који је чуо да се неко распитује за тај случај. У писму је стајало:"Ја сам тај што те је требао оборити.". Наиме, када су Стиглера упитали зашто није оборио бомбардера, испричао је како је прво пришао авиону са стране како би видјео кабину пилота. Митраљези Летеће тврђаве нису пуцали и то му се учинило чудним. Док се приближавао угледао је мртве или рањене војнике за митраљезима, а Брауна у кабини такође рањеног како управља бомбардером. У том тренутку се сјетио свога инструктора летења који им је рекао:"Ако ико од вас обори пилота без падобрана или авион који се не може бранити, дођите мени и донесите ми пиштољ да се убијем њиме јер би то значил ода вас нисам ништа научио.", те је одустао од обарања. Након повратка у базу, Стиглер је сурово кажњен и проглашен за издајника. Ова двојица су се срела 1990. гоине и постали су врло блиски пријатељи све до 2008. када су обојица умрли са неколико мјесеци разлике.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Au kakva prica, uvek su ovakve zanimljive, nose nesto egzistencijalno u sebi sto ih cini posebnim. 

 

No, hteo sam da komentarisem da je tema fenomenalna, dopada mi se, pogotovo ovo oko nacionalizma, samo nastavi.  :good2:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
У том тренутку се сјетио свога инструктора летења који им је рекао:"Ако ико од вас обори пилота без падобрана или авион који се не може бранити, дођите мени и донесите ми пиштољ да се убијем њиме јер би то значил ода вас нисам ништа научио.", те је одустао од обарања.

 

Очито Стиглер и пилот "месера" који је оборио Жуњића (према једној верзији) нису ишли у исту ловачку школу :)))

 

 https://www.pouke.org/forum/topic/25670-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%B0%D0%BF%D1%80/page-2#entry832945

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

   

Ниједан метак није полетио
 

  

   Слично овоме, витештва је било и у Првом, Великом, рату:

 

   кад сам био млађан студент ја, забасали смо, групно, у Музеј Војводине. Кад, тамо, неки чича дивани о својој књизи о краљевској српској војсци. Прича чича, а ја заборавих и чичино и име књиге, да је у наступању српске војске кроз Банат и Бачку 1918, да би се избегло бесмислено крвопролиће, важио један својеврсни договор између Србаља и Аустроугара: кад српска војска дође преблизу противника у повлачењу, ови ће испалити један топовски плотун, не на наше, већ  да упозоре на близину. Онда Србадија, после плотуна, мало затегне коњима узде, одмори, сачека, па, опет напред. И поново, кад дођу на пушкомет - плотун. И тако до Сегедина. А, наши су могли и да се свете, али нису: знали су да је рат одлучен. Чојство, шта ли...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Досељавање Словена на Балкан?

 

Као прво, да ли је легитимно уопште и постављати ово питање? И поред тога што су досељавање Слвоена оспоравали надри-историчари попут Деретића, ова тема је далеко од бесмислене. Напротив чак! Само се проблему мора приступити без икаквих вриједносних предиспозиција. Лако се да примјетити да се становиште како су Срби заправо старосједиоци на Балкану сматра више патриотским у неким круговима него од супротног становишта. То је очигледан примјер политичке инструментализације историје, што је, наравно неприхватљиво. Али, неприхватљиво је и свако a priori одбацивање сагледавања теме из тог угла ( као што сам ја радио у почетку ). Прво, оваква два крајња понашања не приличе објективном научном приступу ( што морају у обзир узети они који желе што објективније сагледати проблем . Друго, потребно је испитати све углове, јер могуће је наћи и неко зрнце истине у супротним становиштима, или макар исправну идеју или начин размишљања.

 

Кренимо од самог актуелног спора - да ли су се Срби и Словени доселили на Балкан? Старосједилачка теорија, наравно, негира било какво досељавање и Србе сматра старосједиоцима Балкана. Иде се тако далеко некада да се укључује и винчанска култура као српска. Који су основи оваквог становишта? Пођимо од оних најопштијих ( или најопскурнијих ). Несторов љетопис као колијевку Словена спомиње Дунав. Овај први аргумент и није толико невјероватан, с обзиром колико се мало зна о најранијој прошлости Словена. У овом случају, винчанкса култура би веома лако могла потпасти под словенски или неки прото-словенски корпус. Мада, са друге стране постоје двије ствари које се морају узети у обзир. Прво - присјетимо се Дачких ратова. Дачани као народ су, сами по себи, мистерија. Њихов језик је, по хеленским историчарима, сличан језику Трачана, па су стога и сродни са њима, као и са Илирима. Али, не може се засигурно знати јесу лу Дачани ( па тиме и Илири и Трачани ) некакви Слвоени, прото-Словени или не. Не може се дати коначан одговор на то, па се зато и ова теза о Дунаву као колијевци Словена треба узети са одређеном резервом. Друго, Словени и Германи су сродни народи. Заправо, сроднијих између Германа и Словена нема! Изгледа да су они одувијек живјели једни поред других. То се огледа преко словенских и германских језика ( детаљније о томе можда други пут. Веома је занимљиво заправо ), обичаја, њихових религија између којих постоје многе сличности и могу се повући многе паралеле. Пошто су сродни народи, то значи да су живјели једни поред других. За Германе је утврђено како су се постепено ширили са сјевера ка југу и како су полако заузимали просторе данашње Њемачке од Келта. Постоји могућност да су се и Словени, као Германи, ширили са сјевера ка југу, таније из области данашње Русије ка западу и југу. Везе између Германа и Словена су вјероватно биле значајније, јер су СКандинавија и балтичко-руски предјели релативно близу и кроз читаву историју су имали доста контаката. Одатле би могла потицати и језичка сродност Словена и Германа. А то за собом повлачи и територијалну блискост, што би значило да су Словени сјеверњачки, а не дунавски народ. Још један аргумент да се дунавска теза узме са дозом скепсе. Узгред, постоји и треће, тренутно најприхваћеније становиште, да је колијевка Словена смјештена на пограничним подручјима Бјелорусије, Украјине, Словачке и Пољске.

 

Други аргумент старосједилачке теорије је тај да је једноставно немогуће преселити читав народ са једног мјеста на други, поготово не у Средњем вијеку. Гледе овога, направићу само једну паралелу. Са једне стране ставимо Вандале. Њихови походи су исцрпно документовани у римским хроникама. Из источне Европе су дошли, прво преко Илирије, па преко Италије ( гдје су и опљачкали Рим ), јужне Галије, Хиспаније и сјеверне Африке, тачно до данашњег Туниса. Као читав народ, наравно, са читавим породицама и поретном имовином. На свом путу су имали само непријатеље. Сад, са друге стране поставимо Србе у данашњој Лужичкој Србији. Прво, франачки хроничар Фредегар за Србе говори како имају кнеза Дервана који се прикључио Самовој Великоморавској држави. Друго, та хроника Дервана ставља у 7. вијек, и то тачно у доба владавине цара Ираклија у Византији ( када Порфирогенит и каже да су се Срби доселили на Балкан ). Треће, ако су Вандали могли превалити пут од источне Европе, преко територија огромног неприајтељског царства, како онда Срби нису могли прећи кроз територију своје, пријатељске "државе" чији су дио и били, без проблема, напада и ратовања? Не заборавимо да је тадашње Србе био глас како су вични рату ( што је уједно и разлог позива Ираклија да дођу и ратују са Обрима ). дакле, да ли је могуће да се Срби доселе на Балкан? Наравно да јесте. У прилог досељавању чак иду и топоними. Мада, прво се прича мора почети од Срба у Аустрији. Многи од Крајишника су из аустријске царевине отишли у руску и тамо су служили као руски војници. Са собом нису понијели само своје ратно умијеће, него и своје породице, а и имена својих мјеста. Тако у Украјини и данас се може наћи ( сад да ли се добро сјећам ) Панчево, на примјер. Неки од тих назива су "русификовани" или "украјинизирани" па их је теже препознати. Али, главно је да су Срби основлаи градове са именима оних из којих су дошли. Такво поступање треба имати на уму. А сада, погледајмо сљедеће - Србија има Мораву, а Чешка Моравску област. НАравно, ово не мроа бити доказ конкретно за досељење Срба, али јесте чињеница која се мора узети у обзир, јер се десило да се име родног краја понесе у нову постојбину ( иначе, постоји доста "моравских" области, пров Морава у Србији, затим Међимурје ( Међуморје ) у Хрватској, Прекимурје ( Прекоморје ) у Словениј, Моравска у Чешкој и Померанија у Њемачкој. Померанија и Померн су германизовани облици словенске ријечи "Поморје", што буквално значи "земља уз море". Сад, нисам сигуран да ли ове "Мораве" постоје и код источних Словена, али док не наиђем на једну такву, усуђујем се рећи да је један од аргумената у овој расправи и то што се изгледа ове "Мораве" појављују само код западних Словена. Запамтимо, Срби и Хрвати су изворно западни Словени, а Словенци су то чак и језички и географски ).

 

Наравно, мора се споменути један баварски географ чије име није остало запамћено. Он је записао како су Срби толики народ да из њих извиру сви остали Словени. Као у инат нама у данашњици, Фредегар неколико вијекова раније говори обрнуто, како су Срби потекли од Словена. Но, овдје се јавља једна претпоставка која можда и открива истину око ових супротности. Могуће је, наиме, да су се Словени раније називали Србима ( што је једна "деретићевска" тврдња ) али да су се временом сви, наравно, раслојили и да су само Срби у Лужици задржали то име. Није невјероватно заправо, али опет, ништа се не може са сигурношћу рећи. Ипак, са једне треће стране, Германи су Словене звали "Вендима", што је још једна мистерија око "правог" имена нашег ( наших ) народа.

 

Четврто, веома кратко. Могуће је да је и читав овај спор узалудан и да су оба становишта у праву у некој мјери. Једноставно, постоји и могућност да су Словени заиста и живјели уз Дунав, или чак дубље у Балканском полуострву, али и да су Срби и Хрвати касније дошли, населили се и успоставили своју доминацију над преосталим Словенима-старосједиоцима ( опет, није немогуће. Довољно је, на примјер, погледати карту ширења Србије од Стефана Немање па надаље. 90% територија данашње Србије није било под Немањином влашћу. Веома је могуће, заправо скоро сигурно и јесте, да су Срби посрбили друге Словене који су временом постали поданици српске државе ).

 

И за крај овог дијела, само ћу споменути имена Милојевића и Сипријана Робера, који су заступали тезу да су Срби старосједиоци Балкана. Пошто сам само површно читао о њима, не могу ништа више рећи.

 

Ако сам заборавио још неке аргументе за старосједилачку теорију, захтијевам да се то напише! Иначе оде глава  :D

 

deret.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У чланку Православље, мир и рат[1]  Ненад Илић наводи примјер моралног понашања српског војника:

 

Нeгдe испод Соколца, 1916. годинe, причао јe потпуковник, јeдан наш војник зароби бугарског нарeдника. Војник јe био коњаник, на извиђању. Коња јe вeзао за јeдно стабло, па сe пeшицe упутио кроз шибљe. На јeдном извору – примeтио јe бугарског нарeдника. Умивао сe, расхлађивао водом. Поврeмeно јe марамицу натопљeну водом стављао на чeло. Наш војник јe учинио још два-три корака напрeд. Јeдно 'пст' и – бугарски нарeдник сe окрeнуо. Послe јe дигао рукe у вис...

... Наш војник јe узјахао свог коња, а заробљeног нарeдника пустио испрeд сeбe. Но, тeк што су прeшли коју стотину мeтара, нарeдник сe срушио. Подигао сe на колeна, склопио рукe за молитву и рeкао: 'Убиј мe, братко, молим тe. Убиј мe, нe могу даљe. Прeжали јeдан мeтак...' Нијe то могао да учини наш војник. Нијe могао да убијe свог заробљeника. Сјахао јe, с тeшком муком подигао заробљeног бугарског нарeдника у сeдло. Он јe пeшачио. Трeбало јe да прeђe око два и по киломeтра до својe јeдиницe. Сваки час сe освртао и глeдао да нарeдник нe паднe с коња. Придржавао га јe... Прeд својом јeдиницом наишли су на војводу Стeпу Стeпановића. Војвода јe посматрао нeобичан призор, нe знајући о чeму сe ради. Али, нашeг војника јe спопао страх: шта ћe рeћи славни војвода? Како јe смeо да учини тако нeшто? Зар заробљeном бугарском војнику дати коња? Војник јe стрeпeо. Војвода јe показао интeрeсовањe; тражио јe да му војник потанко исприча шта сe догодило. Кад јe наш војник рeкао да га јe бугарски нарeдник молио да га убијe, јeр нијe могао даљe да хода – одлучио јe да му уступи свог коња. 'Хиљадили сe такви синови'– рeкао јe војвода. 'Никад српски народ нeћe пропасти. Добро си поступио, војничe'...“.


[1] Ненад Илић, Православље, мир и рат

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Ако сам заборавио још неке аргументе за старосједилачку теорију, захтијевам да се то напише! Иначе оде глава 

 

Поред генетике, за коју верујем да ниси компетентан, шта је са аргументом да ништа староседелачко овде није нађено, у смислу археолошких ископина? Искрено, не разумем се у то нити сам проучавао, али стално слушам да је једино што се овде ископава римско, византијско и спрско? Колико си упућен у то, колико то пије воду?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поред генетике, за коју верујем да ниси компетентан, шта је са аргументом да ништа староседелачко овде није нађено, у смислу археолошких ископина? Искрено, не разумем се у то нити сам проучавао, али стално слушам да је једино што се овде ископава римско, византијско и спрско? Колико си упућен у то, колико то пије воду?

За генетику сам потпуно некомпетентан, али знам макар ово - не постоји "словенски", "германски" и сл. ген, већ се може само мјерити учесталост одређене хаплогрупе код различитих народа. Код Словена је највише заступљена Р1а хаплогрупа, иако је она постојала и прије Словена и налази се и у другим крајевима свијета. Али код Слвоена је најзаступљенија. Не мислим да се може тачно утврдити поријекло читавог народа у танчине на овај начин, али да је генетика релевантан извор података, то јесте. Но, не мора се бавити генетиком да би се покушало утврдити биолошко поријекло. Довољно је погледати висину, грађу тијела или одређених дијелова тијела, боју коже, боју очију и косе. На примјер, зађи мало по Босни, обиђи прво руралне крајеве, поготово у РС, и упознаћеш како тамнопуте тако и свијетлопуте људе ( а ти свијетлопути су најчешће смеђе косе и смеђих очију ). Онда, крени у урбану Босну, као на примјер у Зеницу, и примјетићеш како су Бошњаци не само свијетле пути, него их има и много већи број плавокосих и плавооких, него што их има у Срба. Примјер, моји другари из средње, тројица од нас десетак су тамне пути, природно. Мимо њих знам доста још таквих. А када сам код Бошњака на примјер, такви црнопути су к'о игла у пласту сијена. И шта сад то може значити? Најлогичније је да је то потврда како су босански Словени ( бићу коректан овдје, политички "вјешто" избјегавајући потпуно другу расправу ) који су примили ислам остали генетски хомогенији, јер су се, како је познато, вјенчавали само са муслиманима. А других муслимана у Босни није било сем Словена. Са друге стране, православни и католички Словени су остали живјети у селима већином, а велики дио је побјегао у планинске крајеве гдје су се измјешали са романским становништвом - Власима. И од Влаха су словенски Срби у БиХ у свој генетски базен узели нижи раст ( нижи од просјечног словенског ) и тамнију пут. Занимљиво је да је и у Србији тешко наћи црномањастог Србина. До сада знам само једног, а има мађарско презиме. Црни Угарин  :D

 

Тако да бих рекао да генетика јесте аргумент у овој расправи, али да се треба хладне главе сагледавати. Није 100% поуздано да се могу наћи конкретни одговори, али неке опште смјернице могу.

 

Само српско, римско или византијско? Превише ми патриЈотски вуче такво становиште. Оно, прво Срби па амебе. Постоје илирска и келтска налазишта, додуше не у истом броју као словенска. А опет, мора се имати на уму то да гдје су Римљани крочили, ту је све романизовано ( са изузетком јаких и развијених култура попут хеленске, египатске и јеврејске ) па оскудност илирских и келтских локалитета треба схватити ваљда у том смислу ( а не у смислу могућности да су Срби и прије 7. вијека живјели на Балкану ). Али нисам вичан ни археологији, али ово са романизацијом и потискивањем старосједилачке културе ми изгледа толико очигледно да ми је незамисливо да га озбиљан историчар и археолог не би узео у обзир.

 

Добро си ми питање поставио. Видим да се морам и за археологију активирати. Само да се студије заврше више  0703_read

Занимљиво је што је ово келтско налазиште уз Дунав. Не бих рекао да су Келти задирали дубље у унутрашњост Балкана. Само су на крају снимка све покварили... "Морава" ријеч келтског поријекла? "Брег/бријег"? Не знам одакле им ово...

http://youtu.be/GGBsIymbaAc

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли је Средњи вијек заиста био "мрачан"?

 

Тама Средњег вијека је нешто што се заправо подразумијева за тај историјски период ( од 476.-1453. године ). Овакво виђење тог периода потиче од урушавања римске цивилизације и културе под најездом германских и словенских варвара ( заправо, само германских како ће се касније у тексту испоставити ). Пометња и назадовање које је тада наступило било је невиђено, чак и до сада. Тековине римске културе, римског права, римске технологије, војног, економског и политичког уређења, научне и образовне тековине - све је замало па нестало под варварском најездом. Најбољи примјер јесте Франачка. Након освајања и покоравања романског и романизованог становништва, германски Франци су постали владајућа класа. Пошто су били варвари, били су неписмени, невични праву, философији, теологији, префињеној умјетности... Ове тековине су чуване или на недирнутом југу, у Италији, или по изолованим манастирима који су кроз читаву хришћанску Европу дјеловали као средишта учености. Али, у почетку Средњег вијека, то су били само мали трачци цивилизације у варварском мору. Писаних извора је веома мало, али на срећу по Западну Европу, веома су добро сачувани и опширни када се упореде са нашим, источноевропским ( на примјер, Несторов љетопис је веома уопштен јер покрива велико временско раздобље, а поред тога стоји као једини и главни извор руске историографије. Са друге стране, хронике Фредегара су опширне такође, али оне покривају владавину Карла Великог, што је начинило да Фредегар буде веома прецизан и поуздан извор ). Заиста, лако је рећи да је Средњи вијек мрачно доба. Но, да ли је?

 

Окренемо ли се мало на исток, ка Константинопољу, видјећемо нешто што потпуно одскаче од уобичајеног схватања о феудалном Средњем вијеку. Источно Римско царство је очувало римске тековине, кодификовало римско право, очувало и наставило римске градитељске, војне, философске и теолошке подухвате. Разлике су веома очигледне. У Западној Европи, коју су сада обликовала германска племена, моћ државе није била велика. Као прво, она се заснивала на вољи једног човјека - краља. Није имала своје развијене институције, није имала своје чиновништво, није имала чак ни своју војску. Сваки обласни господар је имао искључиво своју војску, као што је краљ имао своју. Државна војска није постојала. Са друге стране, Византија је имала редовну војску, но са увођењем пронијара више се приближила Западу у том погледу ( али разлика је постојала. Пронијари су управљали државним земљиштем и њихово право уживања те земље је условљено њиховом војном службом ). Друго, писменост и образовање уопште нису трпјели варваске недаће на Истоку. Манастири нису били једини центри учености ( иако у почетку јесу били у христијанизованим словенским земљама, али у Византији не ). Треће, затворена, аутархична, натурална привреда раног Средњег вијека у Западној Европи је главно обиљежје феудализма, заједно са феудалним политичким и административним системом. У Византији правих феудалаца није било, привреда је била слободна, развијена робно-новчана привреда. 

Дакле, може се рећи да Византија није феудална држава у том погледу. Али, такође се може бацити сумња и на обиљежавање Средњег вијека као "мрачног" раздобља људске историје.

 

Но, кренимо још источније и неколико стотина година унапријед. Крсташки ратови су почели. Западна Европа се цивилизовала под окриљем римокатоличке цркве, иако није ни близу Источном царству и његовом степену развоја. Али, за овај пасус није релевантна Византија, него Арабљани ( заправо, тачније муслимани ). Запад је кренуо у општу контраофанзиву против муслиманског свијета. Двије цивилизације, потпуно различите, сукобиле су се на два мјеста, у Палестини и у Шпанији. Са оба ратишта, Крсташи су кућама дносили нове вјештине и знања која су била непозната. Муслимани су, наиме, након заузимања сјеверне Африке, Блиског истока и простора иза њега, сакупили, превели и сачували многе римске и хеленске тековине из философије, математике и медицине. Платон и Аристотел су радо читани у муслиманском свијету. Медицински напредак муслимана је био свјетлосним годинама испред западноевропског. Толико је напредан исламски свијет био, заправо, да су се одређени хируршки инструменти, осмишљени у овом периоду, користили све до 20.-ог вијека. У Шпанији, након пада муслиманских држава, хришћани су остали запањени затеченим знањем. Нигдје у Шпанији није псотојала грађевина попут Алхамбре, на примјер.

Значи, и муслимански свијет се не уклапа у дефиницију заосталог феудалног средњевјековног доба.

 

А тако је било и на Далеком истоку. Кина је цвјетала, Индија такође. Само је Западна Европа, коју су покорила варварска племена, била у мрачном добу. А опет, данас се у читавом свијету Средњи вијек назива "Мрачним добом". Проблем лежи у евроцентричности историје, тачније у западноевроцентричности историје. Доминација Западне Европе у времену након Средњега вијека је узрок. Проблем са оваквим једностраним гледањем на цјелокупну историју ( или чак на нешто ширу историју, као на примјер историју Европе ) даје противрјечне и лоше резултате. Наиме, за сагледавање историје простора Западног Римског царства постоји одређена логика која је савршено примјенљива за те просторе, јер су на тим просторима завладала германска освајачка племена која су се слично понашала у сличним околностима. Са друге стране, на истоку, у Византији, прилиек су биле нешто другачије, па су словенски варвари имали другачију судбину ( имали смо ту историјску срећу да будемо потчињени и слабији од Византије, која нам је својом влашћу пренијела очуване римске тековине. Германи су морали причекати неколико вијекова за то, али ипак су нас сустигли, па онда и престигли јер су наше просторе окупирали сходно Турци и Монголи ). Западноевропски историјски резон је непримјенљив на источноевропски, као и обрнуто. И то важи за сва историјска раздобља.

 

Најљепши примјер примејне неодговарајућег резона јесте наше ( источноевропско ) неразумијевање француске Буржоаске револуције. Заиста, нама су непознати такви процеси, јер никада се нису ни десили ( осим у царској Русији, тек у 20.-ом вијеку, мада ни то није потпуно одговарајући догађај ) и веома тешко разумијемо значај тог државног и друштвеног преврата у Француској 1789.  Исто тако са Запада олако долазе осуде на рачун нашег сагледавања историје. И на крају крајева, зар је потребно рећи како уопште не разумијемо, и не знамо и не занимају нас историја и историјски процеси Далеког истока или Латинске Америке, или чак Африке? 

 

Суштина је, веома је важно увидјети начин размишљања, друштвене и историјске околности које стоје иза таквог начина размишљања и разумјети начин размишљања оног другачијег од нас.

 

И с тим на уму, поново постављам питање - да ли је Средњи вијек заиста био мрачан? За Германе и Западну Европу јесте. За нас? Био је просвјетљујући заправо. За исламски свијет, био је то врхунац њихове цивилизације. Само је важно схватити КО сагледава ШТА.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Митологија је значајно средство изучавања повијести 1. ( наднародни аспект )

 

Прво, потребно је ставити неколико напомена на самом почетку. Митологија, када се гледа са становишта да је она средство изучавања прошлости, има исту логику као лингвистика. То и не чуди, с обзиром да су се са језиком заједно преносили и обичаји, предања, вјеровања и религија. Када се митологија тако почне сагледавати, ту нема мјеста сврставању митологија у народе и нације као једне апсолутне, дефинитивне, непромјенљиве категорије. То значи да је, на примјер, неисправно вампире сврстати чисто као словенско биће, јер се по читавом свијету јављају предања о бићима која пију крв људи и тако преживљавају. Словенски вампир је просто резултат прошлости људи који су са собом носили и преносили мит о вампиру. А опет, не постоји ниједан јасно дефинисани тип словенског вампира. Код једних ће се наћи нека карактеристика која код других Словена не постоји.

 

Тако је и у лингвистици. Један коријен ријечи ће временом изродити различите ријечи са истим или сличним значењем, а те нове ријечи ће бити резултат вишевјековних процеса кроз које је пролазио народ, носилац те ријечи. Један примјер то савршено илуструје - ријеч "вук". Кренимо од Русије. Руска ријеч је "волк". Чеси вука називају "влк", а Срби "вук". Коријен ријечи је исти, али различите гласовне промјене и морфологија довели су до различитих резултата. Али, аналогија се не завршава само код Словена. Германи кажу "вулф/волф". Очигледно је исто поријекло словенске и германске ријечи. То даље указује или на блиске контакте Словена и Германа, или на заједничко прастаро поријекло ова два народа. 

 

Исту овакву карту поријекла пружа и митологија. Само, потребно је прво схватити да се сличности у митологији огледају у истим или сличним мотивима, док је мање важно ( а често је и потпуно небитно ) гдје се тај мотив појављује. Ево неколико таквих мотива:

 

1. Бог громовник је противник змије/змаја: У српском и словенском предању говори се како Перун својим громовима се бори против ала и аждаја ( носилаца лошег времена ) ккоје су описане као велики змајеви. Када би Перун погодио дрво својим громом, то значи да се једна ала сакрила у његову крошњу, бјежећи од громовника, а он ју је тада убио. У германској митологији, каже се како ће када наступи Рагнарок, Тор борити се са Локијевом дјецом, међу којима је и Јормунгандр - велика змија. Заправо, Тор је главни непријатељ Јормунгандра, иако ће громовник погинути у борби са Фенриром. У јапанској митологији, божанство грома и олује је Сусано'о. Након свађе са својом сестром, Аматерацу, он ће отићи на путовање и помоћи ће старијем брачном пару тако што ће убити вишеглаву змију која их је истјерала из њиховог дома. У индијској митологији, бог грома, Индра, убија Вритру. Вритра је био велика змија/змај који је био оличење суше ( супротно од божанства грома и кише, олује ). Овај мотив се не среће у блискоисточним религијама ( египатска, вавилонска, асирска и сл. ).

 

2. Српски Међедовић и руски Иља Муромец: Српска бајка о момку кога је одгојила мечка у шуми има паралеле са овим руским богатиром. Наиме, Међедовић жели да оде у свијет људи, али мати медвједица му каже да ће му то дозволити тек када буде довољно јак да помјери велики камен испред њихове пећине ( паралела са Тезејем који је морао испунити исти задатак ). Када је то учинио, отишао је до оближњег села и опкладио се са ратарима за сва њихова рала да ће појести сав ручак који дјевојке буду донијеле за њих. Након што је добио опкладу, узео је само металне оштрице са рала и однио их сеоском ковачу. Рекао му је да му од свих њих направи добар буздован. Ковач га је покушао преварити и узео је пола метала себи, док је од друге половине направио буздован и Међедовићу га таквог предао. Међедовић је желио да провјери буздован те га је завитлао и бацио ка небу. Онда се подбочио како би му буздован пао на леђа. Када се то десило, буздован се разбио на сто комада. Међедовић уби ковача због преваре, узе сав свој метал и оде другом ковачу који му је направио буздован по његовој мјери.

Исти овакав поступак са буздованом учинио је и Иља Муромец, кога је такође први ковач покушао преварити, па га је он убио.

 

3. Луталица који провјерава доброту људи: У германској митологији, Один се знао прерушити у просјака и тако пресретати људе или им се појавити испред врата куће тражећи милостињу. Тако би провјеравао њихову доброту. Код Срба, постоји таква прича о Светом Сави, који се прерушио у просјака и кренуо у свијет кушати људе. Чак и у Библији, Бог шаље анђеле да се преруше у просјаке и да кушају људе у Содоми и Гомори ( колико год вјерници не воле да се на хришћанство гледа са овог аспекта ), гдје нађоше само Лота као праведника. 

 

Може се лако видјети како и митологија има наднародну и наднационалну црту. Узимајући ово у обзир и гледајући уназад, тешко је не посматрати примитивним, необразованим и надасве нетачним напоре да се издигне, глорификује и тачно дефинише једна једина национална, односно народна митологија. Наравно, и даље се не могу негирати посебности различитих митологија, попут германске, келтске, словенске, кинеске, индијске, египатске, грчке и свих осталих митологија, али се такође лако види како све оне нису изоловане једне од других. Старе религије су производи мноштва друштвених догађаја и друштвених процеса који се испољавају како у митологији, тако и у лингвистици.

 

Посљедња паралела са лингвистиком се своди на данашње погрешно уврежено гледање на митологију. Наиме, данашњи просјечан човјек када слуша о старим религијама стиче утисак како су те религиеј омале организоване системе вјеровања, како је сваки бог имао тано одређену функцију и тачно одређено мјесто у једном јединственом народном пантеону... што је потпуно нетачно. Главни кривац за то је исцрпно истраживање и доминација грчке митологије ( иако у задњем вијеку германска и келтска преузимају примат, сходно са јачањем германских западних држава на свјетској политичкој, економској али и културној сцени ) која је управо због исцрпног истраживања јако добро систематизована. Велика већина ( усуђујем се рећи скоро па сви ) стичу утисак како су се сви олимпијски богови једнако поштовали у читавој Хелади, с обзиром на то како се говори о њима. Истина је заправо нешто другачија. Пагански богови су се поштовали на исти начин на који се поштују данашњи свеци у православљу - локално. Ово не значи да су били непознати национално ( "национално" у веома широком смислу ), него да су њихова мјеста поштовања била локализована. Исто како се св. Василије Острошки поштује највише у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни, или св. Влахо у далматинском приморју, тако су се и пагански богови поштовали локално. Опште религијске норме ( попут црквених канона и догми ) нису постојале.

 

Од пресудног је значаја и принцип "сто села - сто обичаја", јер заиста у скоро сваком мјесту макар један детаљ мора бити другачији. То се најбоље види код српске Славе ( када бабе и жене крену причати шта ваља а шта не ваља спремати, када и како ). 

 

Дакле, на крају може се видјети како митологија, гледана на исти начин као и лингвистика, има наднационалне, децентрализоване и неорганизоване особине. Митологија је једна посебна категорија, једна маса вјеровања, обичаја, сујевјерја, бајки, причи, митова, легенди и пјесми која, попут воде, добија облик посуде ( народа ) у којој се налази. А ту посуду обликују други спољњи фактори кроз дијалектичке процесе, кроз процесе интеракције. И управо због интеракције могуће је пратити међусобне додире различитих народа и цивилизација, али и такође могуће је ( ако се правилно прате путеви уназад ) добити и карту поријекла тих народа. По правилу, та митолошка карта поријекла требала би пратити лингвистичку карту поријекла. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру обележавања осамстотог јубилеја манастира Милешеве као и прославе великог празника Рођења Светог Јована Претече – Ивањдана, у навечерје празника, 6. јула 2020. године, у великој сали Дома културе у Пријепољу, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, бивши декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је академско предавање о значају Видовдана и Ивањдана у историји српског народа.   Звучни запис предавања   Дечији хор Красница из Чајнича на самом почетку отпевао је тропар Светом Јовану Крститељу, а затим је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије кратким уводним излагањем отворио ову посебну духовну свечаност и дао реч проти Предрагу.   Како се отац Предраг у свом радном веку највише бавио управо историјом српске Цркве и српског народа он се у свом излагању базирао на та два значајна дана и празника повезујући их и уклапајући их у српски духовни, културни и историјски контекст.   Након његовог дивног и поучног излагања, хор  из Чајнича је отпевао неколико песама из свог репертоара и потом се Епископ Атанасије захвалио свим учесницима и позвао да се сутрадан на сам дан празника сви окупимо у манастиру Милешеви како бисмо употпунили прославу овог значајног дана за српски народ али и за цео хришћански свет.   Почасни гост на предавању био је и Преосвећени Епископ жички г. Јустин у пратњи неколико свештенослужитеља из Епархије жичке, који су на позив Епископа Атанасија дошли у посету Милешевској епархији како би заједно узнели молитве и благодарност Богу поводом сутрашњег великог празника Рођења Светог Јована Претече.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Под називом „Јустинијанска куга” (The Justinianic Plague/ Justinianische Pest/ Peste Justinienne) реч је  о пандемији у времену источно-римског цара Јустинијана (527– 565.г.), која је, сходно историчарима, избила 541. у Египту, да би 542. досегла Константинопољ и потом се проширила на целокупну позноантичку област Медитерана. Пандемија је можда индиректно допринела на крају антике неуспелој Јустинијановој Restauratio imperii и важи за највећу епидемију између северне и севернозападне Европе у медитеранском простору и Ирану. Све до 770. г. појављивала се у нередовним таласима у апокалиптичким размерама. Сходно данашњим сазнањима, реч је била о куги. Избијање заразе у години 542. после Христа затекла је разорено Римско царство, све до појаве Арханђела Михаила папи.     „У оно време је избила куга, која је готово све човечанство сатрла”. Овако извештава историчар и хроничар Прокопије Кесаријски о по оновременом цару источног Рима Јустинијану названој епидемији „Јустинијанска куга”, коју је и сам 542.  г. доживео. Такође и савременици извештавају о деловању заразе, која се убрзо у тој мери проширила да је готово половина становништва античког животног простора било жртва.   У Цариграду је, сходно Прокопију ,за 4 месеца у којима је владала зараза, понекад и 10.000 људи умрло у једном дану. Од 80 манастира у региону ту заразу није ни један преживео. Бродови без посаде били су ношени морем, а када су јаки земљотреси и загонетни морски таласи дошли, стало се ширити осећање краја света, као што се у извештају Прокопија вели као предзнак краја Римског царства. „Сунце је сијало без снаге читаву једну годину, као да је месец, и остављало утисак да је сасвим помрачено. Осим тога, светлост није била чиста и уобичајена као раније. Од тада (…) није престајао рат ни зараза, као ни зло које је људе само у смрт терало.”   Ова аномалија времена је била последица вулканске ерупције   И заиста се 535/536.г. догодила аномалија времена. Моћна ерупција вулкана између Суматре и Јаве, где је 1000 година доцније, 1883. г. Кракатау експлодирао, па је читава једна година била помрачена и више година се слој облака дебљине од 150 километара вијао на небу у такозваној ултра-дугој „вулканској зими”. Годови на стаблима јасенова показују абнормалан раст, који ће управо да се врати у години избијања епидемије 542. Али и истовремена експлозија вулкана Илопанго у Ел Салвадору можда је допринела још већој аномалији времена. При томе је све лепо почело под Јустинијаном, дететом са села у Македонији, на источноримском трону. Неуморно делујући римски цар је непрегледно римско право дао да се кодификује у „Corpus Iuris", те отпочео читаву серију ратова против персијских Сасанида, Вандала у северној Африци и Острогота у Италији. Делове царства које се клонило своме крају, могао је привремено повратити.   Градњом храма  „Агија Софија” подигао је најмоћнију цркву на свету. Он је важио за најмоћнијег владара позне антике. Доцније је овај Прокопије у својој тајној историји осудио Јустинијана I као бескрупулозног репресивног владаоца, „демона у људском обличју”. Ови извештаји Прокопија из Кеасрије као „vir spectabilis", као признати пратилац на поприштима, важе као документарни извештаји у виду детаљне хронике. Отуда је јустинијанска куга прва историјски документована пандемија у историји човечанства. Дуга контраверза је владала међу стручњацима шта је заправо био њен узрок? Са највећом вероватношћу реч је о Yersinia Pestis, куги плућа и куги чирева, што је 2013. г. на примеру скелета из 6. века у Ашхајму покрај Минхена коначно разјашњено.   Чак до Британије је зараза доспела, која је у целокупној Европи оставила трагове. Недавно је историчар културе К. Харпер објавио студију „Fatum" у којој тврди да до данас није објашњено како је дошло до тзв. „антонијске куге” чија је жртва био и Маркп Антоније Аурел око 180. после Христа.   Да ли заразе, земљотреси и временске катастрофе, као што је климатска промена, наговештавају пропаст значајних политичких светских царстава?   Арханђел Михаило , предводник небеског војинства, појавио се папи Гргуру Великом на тврђави San’Angelo на обали Тибра у Риму  са замахом исуканог мача и обећао да ће у међувремену у Рим доспелу кугу коначно поразити. Око 590. г. епидемији је био коначни крај, и та бронзана статуа на Terrazzo dell' Angelo, на највишој тачки монументалног здања над вечним градом, подсећа на крај те епидемије. Ово је дело фламанског вајара Петера Антона фон Фершафелта из године 1752, које је постављено месту  где су претходни споменици на истом месту евоцирали сећање на ту пошаст.   Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић  (Минхен – Рим)   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Милан Ракић,
      Четири тома књиге "Православна вера", аутора протојереја Томаса Хопка (1939-2015), некадашњег декана Академије Светог Владимира у Њујорку, представља незаобилазну литературу за све оне који се тек упознају са Православљем. Писана разумљивим и свима приступачним речником, ова књига (у 4 тома) је и препоручена литература за кандидате за упис на Православни Богословски факултет.
      Трећа књига, "О Библији и историји Цркве", има део о садржају и тумачењу Библије, као и део о историји Цркве, са указивањем на главне богословске, литургијске и духовне токове кроз векове.
    • Од Драгана Милошевић,
      Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци
      Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци.
      Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве.
      Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава.
      У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге.
      – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред.
      – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић.
      Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја.
      Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД.
      – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић.
      Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској
      Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић.
      Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ
      WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци...  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Запањујуће је што је измењени, допуњени и прекрштени устав одштампан и пре него што је уопште дошао на дневни ред јулског сабора, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, говорећи о изменама кровног документа српске цркве у Северној и Јужној Америци
      Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци.
      Сабор у Клирвотеру у Флориди имао је очекиван исход: усвојена је одлука Светог архијерејског Синода којом су стављене ван снаге све одлуке Црквеног сабора које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју из јула прошле године. Ради се о изменама Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којима је и сам документ преименован, а уз неке друге измене највише је пала у очи управо ова о увођењу у назив „српске православне епархије”, уместо Српске православне цркве.
      Једнодневном заседању председавао је патријарх српски Иринеј, који је, уочи почетка васкршњег поста, на Флориду допутовао право са заседања делегација православних цркава у Аману. Посећујући више парохија у САД, он је говорио о неопходности јединства, којем је посвећена и прва одлука сабора на Флориди: СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, „ради уклањања неспоразума, поново потврђује своје унутарње јединство и наглашава да је саставни део аутокефалне СПЦ”. Потребу да се нагласи, практично, да нема раскола у Америци, условио је вероватно начин на који су рађене измене кровног документа српске цркве на овом континенту. То је рађено без знања двојице „америчких” епископа (владике буеносајреског Кирила и канадског Митрофана) организовањем јулског сабора под председавањем тројице епископа (новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим) од петоро чланова Епископског савета и примењивањем новог назива „Српске православне епархије у САД” на званичном сајту и службеним документима и пре него што је сабор одобрио измене устава.
      У разговору за „Политику”, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за црквено право, сумира да су измене, допуне, преименовање и неблагословена примена тзв. устава Српских православних епархија у САД изазвале бројне и озбиљне неспоразуме у САД и шире. Како додаје, позлеђене су старе и отворене нове ране тим чином за који је Синод донео одлуку да се стави ван снаге.
      – Легитимна је брига о правној заштити епархија СПЦ у САД, али то се не може чинити на начин који је демонстриран у јулу 2019. године у Чикагу. Устав или било који други општи правни акт није Свето писмо и може се мењати. Али, мора се поштовати процедура, што није био случај у САД прошле године. Катастрофални правни пропусти су накнадно објашњавани наводом „да то и није нови устав”. Спорно је, уз много шта друго, и то што је то устав „прекрштен” до еклисиолошке непрепознатљивости. Један од аутора измена, допуна и прекрштавања устава јавно је поставио питање зашто би један исти устав важио у САД, Бразилу и Канади. По тој логици, сутра неко други може да постави питање и зашто би један устав важио у Београду, Чикагу, Лесковцу и Бањалуци. То, у сваком случају, није добар приступ, јер ствара простор за манипулације са великим последицама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      Он додаје да га је запањило што су организатори и председавајући одштампали измењени, допуњени и прекрштени устав и пре него што је уопште дошао на дневни ред.
      – То ни Броз није радио! То је први „октроисани” црквени устав у историји СПЦ! У земљи слободе говора ускраћено је право часницима Црквеног сабора да дискутују и гласају иако је Свети архијерејски Сабор у мају 2018. године изричито навео чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим је прописано да се уставне измене врше позитивним гласањем најмање три четвртине чланова Црквеног сабора. Једном речју, тај акт је споран и са формалноправне и са материјалноправне стране и зато је данас у депоу црквеноправне историје као пример како се не ради – каже Џомић.
      Како наводи, и он лично се сусрео са безакоњем, како их назива, „уставних” креатора и „подаритеља”, јер су његово име и презиме, без његовог знања и сагласности, „из ко зна којих разлога” злоупотребили и неовлашћено ставили међу имена чланова „законодавног одбора”. О тој „беспризорној злоупотреби”, обавестио је Синод и патријарха Иринеја.
      Питањем општег црквеноправног акта, по тумачењу одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру, које нам је дао наш саговорник, треба да се бави постојећи Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци, а не само тројица епископа из САД.
      – Мислим да је потребно да свака епархија са седиштем у једној савезној држави у САД има свој статут и ништа више од тога. Ти статути морају бити у сагласности са канонима и Уставом СПЦ. Немају пролаза приче које се лансирају из САД о јерархијском уређењу цркве када су у питању материјално и финансијско пословање. Јерархијска власт је важна и непорецива, али у нашој цркви постоји и црквено-самоуправна власт. Црквена имовина није ничија бабовина. Довољно је да се види како је Свети Мардарије управљао црквеном имовином – наводи Џомић.
      Тешко стање у Митрополији аустралијско-новозеландској
      Један устав треба да важи за читаву СПЦ, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      – Због специфичних прилика и аутономног статуса, Православна охридска архиепископија треба да задржи свој устав који је одобрио Свети архијерејски Сабор. Под хитно у ранг статута треба спустити Устав митрополије аустралијско-новозеландске, чија је примена оживела старе ране раскола, довела до братских сукоба, а епархију до финансијског колапса. Надам се да наши саборски оци неће дозволити репризу аустралијског случаја у Америци – закључује Џомић.
      Политика Online - Како је одбачен први „октроисани” устав у историји СПЦ
      WWW.POLITIKA.RS Устав „Српских православних епархија у САД” дефинитивно је стављен ван снаге одлуком Црквеног сабора Српске православне цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...