Jump to content

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Sophrosyne

Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина

Оцени ову тему

Recommended Posts

админ

Болест је свако одсупање од здравља, при чему је захваћен цео организам или поједини органи.

А шта је здравље? :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
A sta je zdravlje :)

 

 

А шта је здравље? :)

По СЗО "здравље је стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести или немоћи".

 

Ово је нешто што смо морали увек да знамо. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево дефениције која је мени доступна:

 

1. Болест је поремећено стање организма које произилази од анатомске промене или функционалног поремећаја једног или више органа, под утицајем неког узрока који изазива болест, у ком случају одбрамбена реакција против истог представља у суштини обољење.

Share this post


Link to post
Share on other sites
По СЗО "здравље је стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести или немоћи".

 

Ово је нешто што смо морали увек да знамо. :)

 

Одлично. Сада би требало да пређемо на анализу КАКО долазимо до појма болести. Односно, који фактори и приступи доводе до дефинисања тог појма.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Анастасија

 

Ову тему постављам из следећег разлога. Наиме, да видимо да се око кључних ствари ме можемо користити само науком (научним фактима), већ да нам је потребна и философија. Желим овим да покажем да нису у праву они који целокупно постојање желе да "дефинишу" само и једно кроз науку. Много тога и у самој науци зависи од философије.

 

ekstra

 

Жан-Клод Ларше: "Теологија болести"

 

Књига је одлична.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  Жан-Клод Ларше: "Теологија болести"   Књига је одлична.
 

 

ОК, али идемо поступно. Корак по корак, да деконструишемо појам болести. Онда ћемо јасно видети шта се иза њега крије, односно шта га то као појам дефинише. Видећемо да то више није само наука (медицина).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ja ti mogu reci sta je zdravlje- " Zdravlje je stanje punog fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja" ili "Zdrav sam ako se u svakom pogledu dobro osecam"

Znaci sve suprotno je bolest!

 Одлично. Ове дефиниције ће нам бити од велике помоћи. Хвала.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Savremeni čovek je okupiran iznalaženjem načina kako da živi duže, bez bola, bez bolesti. Ovakvo stremljenje čoveka je opravdano i razumljivo. Međutim, krajnja posledica, ili možda bolje, prvi uzrok svih naših bolesti i stradanja jeste smrt, koju Sveto Pismo naziva „poslednjim neprijateljem“.

 

Današnja nauka nam pruža mnoštvo mogućnosti da produžimo život i učinimo ga manje tegobnim, manje bolnim... no, poslednji neprijatelj, smrt, uvek zlokobno čeka, ne propuštajući da se projavi još za vreme našeg zemaljskog bivstvovanja, kroz propadanje, bol, stradanje i bolest... Pitanje bolesti i zdravlja zapravo je pitanje života i smrti. Ono je i metafizičko, jer svaki pokušaj sagledavanja ovog problema vodi u neminovno davanja odgovora na pitanje smisla postojanja čoveka i sveta. U tom kontekstu, odgovor na pitanje zdravlja i bolesti koji nalazimo u pravoslavnom predanju je višeslojan – istovremeno i ontološki i egzistencijalan.
STVARANjE IZ NIČEGA
Prema učenju Svetog Pisma, svet je stvoren iz ničega, njegova ontološka osnova, njegovo polazište i temelj jeste ništa. I to ništa u apsolutnom značenju te reči. Po uspelom izrazu Sv. Atanasija Velikog, „biće sveta je nebiće“. To što je čitav svet pozvan u postojanje tvoračkom voljom Božijom, implicira da taj svet – i u njemu čovek – ne može postojati bez i mimo Boga, zahvaljujući svojim sopstvenim energijama i silama.
Prema tumačenju Otaca Crkve, praroditeljski greh upravo i predstavlja pokušaj čoveka da svoju egzistenciju obezbedi zajednicom sa ovim svetom, predstavlja ostvarenje uverenja da mu Bog nije neophodan, te da može živeti bez Njega... U tom smislu, greh je promašaj, promašaj cilja, radi koga je Bog sazdao kosmos i čoveka. A taj cilj nije drugo do zajednica ljubavi sa Bogom, i večni život sveta i čoveka kroz to zajedničarenje sa Bogom kao izvorom života i Životom samim. Odabravši da pokuša da živi bez Boga, čovek je odabrao smrt, budući da je smrt svojstvena samoj njegovoj prirodi koja je sastavljena iz delova, a „prirodi delova je svojstveno da se razdeljuje“ (Sv. Atanasije Veliki, Protiv idola, 28).
Upravo tu dolazimo do same suštine hrišćanskog učenja, do razloga zbog koga je Drugo Lice Svete Trojice, Sin Božiji, postao čovek ostajući Bog. Sv. Atanasije Veliki kaže: „Videći, dakle, da je svekolika stvorena priroda, koliko to zavisi od njenih vlastitih logosa, promenljiva i trošna, a da ne bi to isto primila i sva vaseljena i razložila se u nebiće, On, Koji je Svojim večnim Logosom sve stvorio i doveo tvar u postojanje, nije je ostavio da zbog svoje prirode propada i stradava, kako ne bi došla u opasnost da opet dospe u nebiće“ (Sv. Atanasije Veliki, Protiv idola, 41).

BOLEST KAO DEZINTEGRACIJA
Sv. Oci su razvili svojevrsno liturgičko-podvižničko sagledavanje čoveka. Dezintegracija čoveka koja se događa u smrti a najavljuje u bolesti, biva često podsticana nepravilnim usmerenjem čovekove volje i delanja. Kao što nepravilan odnos prema telu – prejedanje, odavanje porocima itd. – vodi bolesti, tako i nepravilan odnos prema Bogu i bližnjem, a to znači neliturgijski, nepodvižnički odnos, vodi javljanju različitih duhovnih poremećaja, koji nanose štetu i čovekovom telu. Gordost, samoljublje, srebroljublje, mržnja, licemerstvo... sve to vodi razbijanju zajednice ljubavi sa Bogom i bližnjim.

Smrtnost i propadljivost predstavljaju svojstvo čovekove prirode. Međutim, on je prizvan i pozvan da nadiđe ograničenja sopstvene prirode, ne na osnovu nje same – pošto je to nemoguće i stoga predstavlja promašaj, greh – već u zajednici sa Bogom, koja je i omogućena ovaploćenjem Sina Božijeg. Najprisniji vid zajedničarenja sa Bogom javlja se u Sv. Liturgiji, u kojoj čovek pristaje da usaglasi svoju volju sa logosom – dakle, ciljem, smislom – svoga postojanja. U Liturgiji čovek počinje da živi saglasno svojoj izvornoj prirodi, ne više sobom i po sebi, već Bogom i po Bogu. On se saobražava Božijem načinu postojanja, postajući i sam bog, iako ne po prirodi. Kako govori Sv. Jovan Zlatousti: „Kao što je Adam za one koji su od njega proistekli, iako nisu jeli od drveta, postao uzrok smrti koja je uvedena kroz kušanje, tako je i Hristos za one koji su se od Njega rodili, iako oni nisu ništa dobro učinili, postao davalac pravednosti koju nam je svima podario preko krsta“ (I. Chrysostomi, Opera omnia, ed. 2. Paris, 1834–1839, T.9, 529C).
SMRT KAO TRAGEDIJA
Prema Pravoslavnom Predanju, bolest i stradanje predstavljaju „simptome“ smrti, predznake kraja koji je utkan u našu prirodu, a grehom – promašajem – postao delatan i delotvoran. Čini se da i savremena nauka potvrđuje ovakvu determinisanost čoveka na nivou prirode. Zaista se, smrt – a time i bolest – javlja kao sasvim prirodna, čak poželjna. Ona doprinosi „pročišćenju“ vrsta od slabih i nemoćnih jedinki: nestajanje starih i iznemoglih; stvara prostor za rađanje i život mladih; smrt jednih predstavlja uzrok i mogućnost života drugih. Smrt, a time i bolest, na ovakvom prirodnom nivou, ima pozitivnu ulogu, predstavlja drugu stranu samog života, njegov neodvojivi parnjak. Mi teorijski možemo da prihvatimo ovakvu koncepciju, sve dok ona ne dovede u pitanje postojanje ličnosti sa kojima imamo zajednicu ljubavi. Tek tada smrt otkriva svoje pravo lice, pokazuje se kao tragedija, kao nenormalni i protivprirodni događaj sa kojim se mirimo samo u nemoći.
PEDAGOGIJA SMRTI I BOLESTI
Pored ovog ontološkog određenja smrti i bolesti s jedne strane, i isceljenja i života s druge, u pravoslavnom iskustvu postoje i interpretacije u kojima se akcenat stavlja na pedagoški značaj bolesti i isceljenja.
Čovek je, prema pravoslavnom učenju, stvoren po liku Božijem, kao slobodno, samovlasno biće, sposobno za ljubav ali i odricanje ljubavi. Ta sloboda čoveka može se projaviti kao destruktivno negiranje Boga, samog izvora života. Međutim, kako vidimo u Hristu, ali i nebrojenom mnoštvu Svetih, ta sloboda se može projaviti i kao priznavanje drugog, kao upodobljavanje Njemu, kao usaglašavanje svoje volje sa voljom Božijom. U tom smislu, bolest se može javiti i kao posledica poremećaja odnosa sa Bogom, što za posledicu ima i poremećaje u funkciji samog čoveka, kako u odnosima sa njegovim bližnjima, tako i u njegovom telesnom i psihičkom sklopu. „Svako zlo je bolest duše, a vrlina je isto što i zdravlje“, kaže Sv. Vasilije Veliki. Zlo nije ništa drugo do pogrešno usmerenje čovekovih dejstava, njegovih prirodnih energija. U tom smislu činjenje zla, sasvim prirodno, izaziva nepravilno funkcionisanje čitavog psihosomatskog sklopa čovekovog. Sv. Vasilije nastavlja: „Dobro su neki opisali zdravlje rekavši da ono predstavlja ravnotežu prirodnih energija. Ako bi neko i o blagostanju duše tako govorio, ne bi pogrešio“ (Sv. Vasilije Veliki, Šestodnev 9,16). Maksim Ispovednik kaže da je zdravlje dobro, ali ne za svakoga, i da je bolest loša, ali ne za svakoga. Smisao ovih reči je da bolest može čoveku da pruži mogućnost istinitog sagledavanja njegove egzistencijalne situacije. U Otkrivenju Jovanovom čitamo: „Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba, a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag. Savetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bele odore, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš... Zato revnuj, i pokaj se. Evo stojim na vratima i kucam. Ako ko čuje glas Moj i otvori, ući ću k njemu i večeraću s njime i on sa Mnom“ (Otkr 3,14–20). Bolest, dakle, može predstavljati priliku – da čovek otvori oči svog uma, i da sagleda da je zaista „sve sujeta svetska i da je ovaj život samo senka i san“. Bolest se tako može javiti kao pedagoško sredstvo, kao prilika da se istina našeg bitisanja sagleda bez obmanjivog svetlucanja različitih užitaka. U bolesti čovek sagledava da je biće kome je potrebna zajednica, zajednica sa Bogom ali i sa bližnjima. Naravno, bolest ne predstavlja neku vrstu božanske prinude na dobro. Poznati psiholog Bruno Betelhajm, sećajući se svojih iskustava iz koncentracionog logora, izvodi zaključak kako su tamo ljudi koji su bili dobri postajali još bolji, a oni loši – još gori. Slična analogija se može primeniti i na bolest: dok će jedni iskoristiti priliku koju im bolest pruža i sagledati sopstvenu ne samodovoljnost, drugi će se povesti za savetom žene pravednoga Jova: „pohuli na Boga i umri“. Bolest dakle, može predstavljati egzistencijalnu mogućnost za čoveka, ali mogućnost koja nikada neće prekoračiti granicu njegove slobode, tog uslova sine qua non za ljubav i zajedničarenje.
BOLEST I GREH
Rekli smo da greh predstavlja promašaj cilja, zastranjenje s puta koji je Bog odredio čoveku, a taj put nije ništa drugo do put Života. Drugim rečima, „plata za greh je smrt“. U tom smislu, na osnovu mnogovekovnog iskustva, Sv. Oci su razvili svojevrsno liturgičko-podvižničko sagledavanje čoveka. Dezintegracija čoveka koja se događa u smrti a najavljuje u bolesti, biva često podsticana nepravilnim usmerenjem čovekove volje i delanja. Kao što nepravilan odnos prema telu – prejedanje, odavanje porocima itd. – vodi bolesti, tako i nepravilan odnos prema Bogu i bližnjem, a to znači neliturgijski, nepodvižnički odnos, vodi javljanju različitih duhovnih poremećaja, koji nanose štetu i čovekovom telu. Gordost, samoljublje, srebroljublje, mržnja, licemerstvo... sve to vodi razbijanju zajednice ljubavi sa Bogom i bližnjim. Ali, budući da je čovek, kao ličnost, relaciono biće, biće odnosa, ovakvi poremećaji neizostavno deluju i na njega kao jedinku, neretko izazivajući i telesna oboljenja. Zbog toga je jedini lek protiv ovakve bolesti, „lek besmrtnosti“, kako ga naziva Sv. Ignjatije Bogonosac – stalno pričešćivanje, neprestano zajedničarenje sa Bogom i svima Svetima. A iz tog iskustva zajedničarenja sa Bogom i bližnjima, rađa se i jedna drugačija etika, etika liturgijsko-podvižnička, koja život sagledava kao istinito prevazlaženje i odbacivanje obmane sopstvene samodovoljnosti. Drugi – i Bog i bližnji – se više ne posmatra kao sredstvo ili prepreka za zadovoljenje sopstvenih egoističkih zahteva. Drugi se javlja kao onaj u čijim se očima ogledamo, kao egzistencijalna potvrda stvarnosti i jedinstvenosti našeg sopstvenog bića. Ljubav koja se rađa iz takvog iskustva nije više površna sentimentalna ljubav, već predstavlja ontološko određenje čoveka.
LEČENjE I ISCELjENjE
Kao potvrda realnosti budućeg Carstva Božijeg javljaju se brojna čudesna isceljenja. Tamo će „Bog otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike: ni bolesti neće biti više“. Ali, dok u Liturgiji predokušamo Carstvo Budućeg Veka, dok znamo da je smrt izgubila svoj žalac jer nam je vaskrsenje obećano i potvrđeno, čudesna isceljivanja koja susrećemo jasno nam svedoče o stvarnosti onoga što nam je obećano.
Da li to znači da hrišćani treba da zauzmu donekle pasivan stav u odnosu na pitanja lečenja bolesti? Da se uzdaju samo u čuda Božija? Naravno da ne. Upravo kroz lečenja koja nam medicina pruža vidimo delovanje premudrosti Božije. U knjizi „Premudrosti Isusa Sina Sirahova“ čitamo: „Lekaru ukaži počast kakva mu dolikuje zbog njegovog služenja, jer je i njega Gospod stvorio, i isceljenje dolazi od Višnjega. Gospod je od zemlje stvorio lekove i razuman ih čovek ne odbacuje. Ljudima je radi toga dao znanje, da bi proslavili Njega i čudesna dela Njegova: njima On isceljuje čoveka i poništava bolest njegovu. Onaj što sprema lekove pravi od njih mešavine, i nema kraja delima njegovim, zbog njega biva dobro na zemlji sine moj! U bolesti svojoj ne očajavaj, nego se moli Gospodu i On će te isceliti.“ (Sir 38,1– 2; 4).
Ono što ne smemo da zaboravimo je da svaki ljudski napor u lečenju ima svoje granice. Krajnja granica jeste smrt i ona ne može da bude prevaziđena u okvirima naše prirode, pa, shodno tome, ni veštinama koje imamo ili koje ćemo imati. Mi možemo donekle da popravimo stanje naše prirode, ali ne možemo sami da napravimo dvig koji bi nam doneo istinito i konačno isceljenje – a to je pobeda nad smrću. Tako nešto nije moguće bez onoga koji je rekao: „Bez Mene ne možete učiniti ništa“. Zato je naša nada vazda u Hristu koji smrću razruši smrt i svima u grobovima život darova.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ja ti mogu reci sta je zdravlje- " Zdravlje je stanje punog fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja" ili "Zdrav sam ako se u svakom pogledu dobro osecam"

Znaci sve suprotno je bolest!

 

Ја сам онда болестан јер тренутно не могу да купим апарат за еспресо који желим? Мало ми је ова дефиниција здравља преширока...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×