Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Lion

Колико су пост и Свето Причешће повезани ?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest свештеник Иван

Сада нам се намеће једно врло занимљиво питање:

Одакле уопште то да се причешћујемо сваке Литургије или са друге стране да се причешћују једном, два пута или четири пута у току године? Одакле, потиче једна а одакле друга пракса?

Помаже Бог !

Оче, да ли ви сматрате да постоје само ове две праксе причешћивања ?

Ове две су некако најактуелније. Тема је покренута са намером да увидимо зашто постоји једна и друга и да ли постоји неко компромiсно решење у виду неке треће, четврте праксе.

Мени је такође и ово интересантно:

Свесни смо тога да наш народ, уопштено узевши, врло слабо познаје своју веру. Када би питали људе у којег Бога верују чули бисмо невероватне одговоре од којих су многи јереси осуђене на саборима, чак су и одговори које немају никакве везе са Богом Који је Света Тројица (сећате се само онога "има нека сила"). Опет, ти људи су они који се причешћују. Да ли вам говори то да Црква нема свој индетитет у познавању догмата вере већ да њено постојање има друго извориште? Наравно, то не значи да не треба да упознајемо своју веру. Владика Игнатије је изнео мишљење да је управо непознавање православља у њеном евхаристијском, причасном смислу, највећа препрека за активно учествивање у животу Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Моје мишљење је да су ове две најекстремније варијанте (праксе) причешћивања и мислим да се не може рећи да су најзаступљеније у нашем народу.

Никако не оправдавам причешћивање од два,три пута годишње али ни на свакој литургији...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Моје мишљење је да су ове две најекстремније варијанте (праксе) причешћивања и мислим да се не може рећи да су најзаступљеније у нашем народу.

Никако не оправдавам причешћивање од два,три пута годишње али ни на свакој литургији...

Треба да одговориш зашто, а не само да износиш констатације. Дакле, зашто не два-три пута годишње и зашто не на свакој литургији?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Моје мишљење је да су ове две најекстремније варијанте (праксе) причешћивања и мислим да се не може рећи да су најзаступљеније у нашем народу.

Никако не оправдавам причешћивање од два,три пута годишње али ни на свакој литургији...

Да ли можеш да даш појашњење, зашто мислиш да не може бити причешћивања на свакој Литургији? На пример, дошао си у цркву у Литургију, пратиш богослужење, слушаш молитве које позивају на Причешће, на крају се и благодари за Причешће... како се Ти понашаш, како доживљаваш све те моменте? Осећаш да си пропустио нешто битно или не?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Моје мишљење је да су ове две најекстремније варијанте (праксе) причешћивања и мислим да се не може рећи да су најзаступљеније у нашем народу.

Никако не оправдавам причешћивање од два,три пута годишње али ни на свакој литургији...

Да ли можеш да даш појашњење, зашто мислиш да не може бити причешћивања на свакој Литургији? На пример, дошао си у цркву у Литургију, пратиш богослужење, слушаш молитве које позивају на Причешће, на крају се и благодари за Причешће... како се Ти понашаш, како доживљаваш све те моменте? Осећаш да си пропустио нешто битно или не?

Свети Јован Златоусти каже да "време причешћа не одређује празник и светковина, него чиста савест и беспрекоран живот " !

Какав живот треба да водимо да би увек,на свакој литургији прилазили Светој Чаши ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

''Страшној осуди подлеже не само онај ко се недостојно, у нечистоти тела и духа,причешћује Телом и Крвљу Господњом,него се са правом осуђује и кажњава и онај ко се причешћује без плода и користи.Два су разлога из којих се такав осуђује због своје неплодности.Први је да ту тајну,толико спасоносну и благотворну,он чини бесплодном и некорисном у себи самом,не чинећи ништа добро ( као да је кривица до Тајне ).Други је да се такав причешћује неблагодарно,будући да затим не показује никакву захвалност Богу,кроз испуњење Његових заповести.Ако Христос Господ није оставио некажњенима оне који изговоре једну празну реч,неће ли тиме пре осудити онога ко толико великуТајну чини бесплодном у себи самоме ? Ко се причешћује Телом и Крвљу Христовом у спомен на Христа Господа и у то да је Он умро и васкрсао нашега ради спасења,мора да буде на само чист од сваке нечистоте тела и духа,да не би кушао Тело и пио Крв Господњу на осуду себи него је дужан да уз то и делом покаже да се заиста сећа Христа Господа Који је умро и васкрсао за нас управо тиме да би показао да је мртав греху,свету и себи,а жив Богу у Христу Исусу,Господу нашем.''

Преподобни Симеон Нови Богослов

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро Нешо, али какве закључке да изведемо из свега овога? Шта значи то "чист телом и духом"? Значи ли то онабезно "седам дана на води" или нешто друго?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali KO vodi besprekoran život? Ne postoji čovek na planeti koji može to da ispuni. I Hristos je rekao da nije došao pravednicima nego grešnicima da ih izleči. Ali kako da ih izleči ako se ne pričešćuju?

I ponovo postavljam pitanje: otkad je hrišćaninu "ne mogu da živim hrišćanski" ("besprekorno") opravdanje za bilo šta?

Takođe, mislim da u ovakvim raspravama postoji često problem što ljudi poznaju crkveni život u jednoj, eventualno dve-tri eparhije pa na osnovu toga grade sebi celokupnu sliku (što je opet "jeres").

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Морамо бити отворени када приступамо овој теми. Да ли значи то да ће неко постити 7 дана, причестити се достојно (шта год то значило), да би већ после тога опет упао у грех и опет чекао седам дана очишћења. Није ли то прилично лицемерно према Богу? Ја редовно служим и пажљиво читам литургијске молитве где ми управо и молимо Бога да се причестимо неосуђено, по милости Божијој. "Услов", ако можемо тако рећи, је да свагда служимо Богу и да коначно схватимо да је Христос тај Који нас спасава.

Аца је лепо рекао ко не треба да се причешћује ( а и то до оног момента када се покаје и када се поново присаједини литургијској заједници када нставља да живи у Цркви), ја сам нагласио да и ја такође то говорим (нарочито они који кажу да" нису грешни" не треба да прилазе јер се причешћују на своју пропаст), али и ту има разних зачкољица. Ето, изнео сам питање јеретичког исповедања вере. Свесни смо сви колико њих исповеда "неког Бога", "неку силу"... па опет не можемо рећи да то нису чланови Цркве. Је л тако? Они јесу чланови Цркве јерсу крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и не кваре литургијско устројство (као што то себи дозвољавају данас разне расколничке дружине).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iskreno ne znam koliko je neko član Crkve ko veruje u "neku silu", ne veruje u Vasrksenje nego u neki zagrobni život (a imah ihajhaj takvih), ne pričešćuje se... Krštenje po sebi nije dovoljno.

Ja se slažem da treba da budemo otvoreni, no činjenica je da mnogi ljudi svoju lenjost za preobražajem života u Hristu pravdaju "nemogućnošću" hrišćanskog života, prenebregavajući činjenicu da je trud ono što je bitno. No, osnova tako nečeg je lenjost.

S druge strane, nekoliko puta sam istakao slučaj ljudi koji dolaze svake nedelje na liturgiju, mole se, žive hrišćanski, a ne pričešćuju se. U takvim slučajevima zaista ne vidim poentu dolaska na liturgiju - isti efekat učešća imamo i ako sedimo kod kuće, gledamo prenos liturgije na televiziji, molimo se i pevamo uz televizor (ili uz radio kad slušamo prenos...).

Na ovom mestu bih rado istakao jedan lep citat iz Matejevog jevanđelja:

"Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели."

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Evgenik

Какав живот треба да водимо да би увек,на свакој литургији прилазили Светој Чаши ?

Хришћански.

А у чему је разлика? Не у томе што хришћани не гријеше и ходају по води:

него што чим згријеше, одмах припадају покајању. На тај начин хришћанин стиче

смирење које је основни услов за стицање очишћења и дарова Светог Духа.

Овако, приступамо понекад - шта то значи - да смо и хришћани "понекад", "ваља се" и сл.

Да нисмо са Христом непрестано, а ако нисмо да припадамо покајању,

него живимо један живот, а онда кад се сјетимо спасиће нас

баш једна седмица формалног поста и исповјести? Тешко.

Хришћанин је стање ума, а не обичај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени и даље није јасно.Свети Оци помињу беспрекоран хришћански живот,пост и покајање,као услов за Свето Причешће.Шта је беспрекоран хришћански живот?Труд који је у нашој људској моћи који улажемо да би жевели по Божијим заповестима уз Божију помоћ?Јер тачно је да смо грешни и пали,па самим тим шта значи бити достојан причестити се(наравно ако испунимо наш труд да живимо по Божијим заповестима,постимо и кајемо се),наравно и присуствујемо Литургији,да ли то значи бити "достојан"?Постити,како,на који начин,јер и ту нема неког колико толико јединственог става.Колико сам приметила иде се из крајности у крајност.Такође и колико пута се треба причестити у току године?Неки свештеници кажу да често причешћивање није добро,опет слушала сам и свештенике који кажу да је често причешћивање чак неопходно.По том питању сам баш прилично збуњена.Заиста већину верника које знам пред причест посте 7 дана.Али опет некако се бар мени чини да је акценат стављен на тај телесни пост,пост у храни,а да је духовни пост занемарен.Мени је то врста лицемерја.Јер колико сам схватила телесни пост би требао да буде само помоћно средство(које је и те како потребно,то не спорим да ме не схватите погрешно) духовном посту,односно нашем труду да колико је могуће очистимо сопствену душу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени и даље није јасно.Свети Оци помињу беспрекоран хришћански живот,пост и покајање,као услов за Свето Причешће.Шта је беспрекоран хришћански живот?Труд који је у нашој људској моћи који улажемо да би жевели по Божијим заповестима уз Божију помоћ?Јер тачно је да смо грешни и пали,па самим тим шта значи бити достојан причестити се(наравно ако испунимо наш труд да живимо по Божијим заповестима,постимо и кајемо се),наравно и присуствујемо Литургији,да ли то значи бити "достојан"?Постити,како,на који начин,јер и ту нема неког колико толико јединственог става.Колико сам приметила иде се из крајности у крајност.Такође и колико пута се треба причестити у току године?Неки свештеници кажу да често причешћивање није добро,опет слушала сам и свештенике који кажу да је често причешћивање чак неопходно.По том питању сам баш прилично збуњена.Заиста већину верника које знам пред причест посте 7 дана.Али опет некако се бар мени чини да је акценат стављен на тај телесни пост,пост у храни,а да је духовни пост занемарен.Мени је то врста лицемерја.Јер колико сам схватила телесни пост би требао да буде само помоћно средство(које је и те како потребно,то не спорим да ме не схватите погрешно) духовном посту,односно нашем труду да колико је могуће очистимо сопствену душу.

Да ли у опште ико зна шта је беспрекоран хришћански живот! Можеш и брда премештати и говорити на свим језицима, и познавати и знати све каноне и саборе и све молитве и Света Писма напамет, али ако немаш љубави, ништа си! А шта је љубав?

Мт 12

7 Kad biste pak znali šta je to: Milosti hoću a ne priloga, nikad ne biste osuđivali prave;

Ко је достојан тражити награде за свој труд!!!???

Ко су радници последњег сата???

0102_laugh какав је пост мио Господу???

Не поричем вредност поста, али што је вредније милост или суд над слабима!!! Да ли смо сигурни да занамо што ко чини у клетима, и што ко говори у срцу своме!!!???

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени и даље није јасно.Свети Оци помињу беспрекоран хришћански живот,пост и покајање,као услов за Свето Причешће.Шта је беспрекоран хришћански живот?Труд који је у нашој људској моћи који улажемо да би жевели по Божијим заповестима уз Божију помоћ?Јер тачно је да смо грешни и пали,па самим тим шта значи бити достојан причестити се(наравно ако испунимо наш труд да живимо по Божијим заповестима,постимо и кајемо се),наравно и присуствујемо Литургији,да ли то значи бити "достојан"?Постити,како,на који начин,јер и ту нема неког колико толико јединственог става.Колико сам приметила иде се из крајности у крајност.Такође и колико пута се треба причестити у току године?Неки свештеници кажу да често причешћивање није добро,опет слушала сам и свештенике који кажу да је често причешћивање чак неопходно.По том питању сам баш прилично збуњена.Заиста већину верника које знам пред причест посте 7 дана.Али опет некако се бар мени чини да је акценат стављен на тај телесни пост,пост у храни,а да је духовни пост занемарен.Мени је то врста лицемерја.Јер колико сам схватила телесни пост би требао да буде само помоћно средство(које је и те како потребно,то не спорим да ме не схватите погрешно) духовном посту,односно нашем труду да колико је могуће очистимо сопствену душу.

Да ли у опште ико зна шта је беспрекоран хришћански живот! Можеш и брда премештати и говорити на свим језицима, и познавати и знати све каноне и саборе и све молитве и Света Писма напамет, али ако немаш љубави, ништа си! А шта је љубав?

Мт 12

7 Kad biste pak znali šta je to: Milosti hoću a ne priloga, nikad ne biste osuđivali prave;

Ко је достојан тражити награде за свој труд!!!???

Ко су радници последњег сата???

0102_laugh какав је пост мио Господу???

Не поричем вредност поста, али што је вредније милост или суд над слабима!!! Да ли смо сигурни да занамо што ко чини у клетима, и што ко говори у срцу своме!!!???

Слажем се да вероватно нико не зна шта је беспрекорен хришћански живот до самог Бога и да је Љубав највећа од свих заповести,али у свему томе требамо да следимо учење Цркве и њен опит,она је та која нас води кроз духовни живот и на коју се ослањамо.Ми треба да се трудимо по својим могућностима.Православна црква приписује пост и ми верници се ослањамо на искуство цркве и Светитеља,као што рекох сматрам да је телесни пост средство помоћу кога треба да чистимо сопствену душу уз покајање и молитву,а у очишћеној души се полако насељава Бог Који Јесте Љубав.Можда грешим,исправите ме.Али опет став цркве у вези поста мени није јасан,да се не понављам,о томе сам писала у предходном посту.Читала сам Свете оце,њихов став о посту и причешћивању па и ту наилазим на разна мишљења,која су опречна,а исто и у вези причешћивања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...