Jump to content
marija

Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

Оцени ову тему

Recommended Posts

Video klip iznad kao da su radili najveći mrzitelji Crkve. Sasvim moguće i teolozi u večitom pokušaju. Šmeman je neponovljiv! Čak je i na poslednjoj Liturgiji koju je služio predstavio svoja mišljenja uvidu molitve na kraju Bogosluženja jer je jednostavno znao, kao i mnogi Sveti ljudi, da je došao do kraja ovozemaljskog puta. (Sveti vladika Nikolaj upokoio se moleći na kolenima) Ali, to što Šmemana vrlo poštujem, ne znači da potcenjujem učenje Svetih Otaca. Da se razumemo, nisam nikakav revnitelj, čak mi se ti neidentifikovani "revnitelji" što pljuju Crkvu i sveštenstvo - jako, jako mi se gade!  0203_cool  4chsmu1

Kao terazije, ne bi na odmet bilo pročitati šta Serafim Rouz kaže na temu Svetih Otaca

Blaženi Serafim Rouz: "Sveti Oci Pravoslavne duhovnosti - nadahnuće i siguran vodič ka Istinskom Hrišćanstvu":

NIKADA RANIJE NIJE BILO OVOLIKO laznih ucitelja, kao u ovom jadnom XX – om veku, tako bogatom u materijalnim dostignucima, a tako siromasnom u umu i dusi. Svako razumljivo misljenje, cak i najludje, cak i ona dosad odbijana od strane generalne svesti svih civilizovanih ljudi – danas imaju svoju skolu i sopstvenog „ucitelja“. Manji broj ovih ucitelja dolaze sa predstavama ili obecanjima „duhovne moci“ i laznih cuda, kao sto to rade neki okultisti i „harizmaticari“. Najveci broj savremenih ucitelja nude, ne vise od mesavine nesvarenih ideja koje su primili „iz vazduha“, ili one dolaze od modernih samoproglasenih „mudraca“ (ili „mudrih zena“) koji znaju vise od predaka, samo zahvaljujuci tome sto zive u nasim „prosvetljenim“ vremenima. Kao rezultat svega toga, filosofija ima hiljade skola, a „Hriscanstvo“ hiljadu sekti.  :mad:

Gde se moze naci istina u svemu ovome, ako je uopste zaista moze naci u nasim zavedenim vremenima? Na jednom mestu se moze pronaci izvor istinskog ucenja, dolazeci od Samog Boga, neumanjen vec vekovima, vec uvek svez, isto i jedino kod svih onih koji ga istinski uce, vodeci one koji ga prate vecnom spasenju.

Ovo mesto je Pravoslavna Crkva Hristova, izvor milosti Presvetog Duha, a istinski

ucitelji ove Bozanske nauke koja se izliva iz ovog izvora, su Sveti Oci Crkve Pravoslavne.

Avaj! Kako malo Pravoslavnih ovo zna, i zna u dovoljnoj meri da pije sa ovog izvora! Koliko samo savremenih jerarha vode svoja stada, ne na istinske pasnjake duse - Svete Oce, vec na razrusene staze savremenih mudraca koji obecavaju nesto „novo“ i bore se samo da ucine da Hriscani zaborave istinsko ucenje Svetih Otaca, ucenje koje je – sasvim je tacno – potpuno van saglasnosti sa laznim idejama koje vladaju i upravljaju u nasem modernom vremenu.

Pravoslavno ucenje Svetih Otaca, nije sano za jedno doba, bilo ono „moderno“ ili „drevno“. To ucenje je prenoseno u neprekinutom nizu od vremena Hrista i Njegovih Apostola do danasnjeg dana i nikada pre nije bilo vremena, kada je bilo neophodno da se otkrivju „izgubljena“ svetootacka ucenja. Cak i kada bi mnogi Pravoslavni Hriscani zanemarivali ovo ucenje (kao sto je slucaj u nasim danima), pravi predstavnici, ucitelji su i dalje prenosili onima koji su bili gladni tog ucenja. Postojala su velika razdoblja Otaca, kao sjajni period  IV veka, a postojali su i periodi kada je dolazilo do slabljenja u poznanju svetootackog ucenja medju Pravoslavnima, ali nikada nije postojao period, jos od samog osnivanja Crkve Hristove na zemlji, kada Otacka tradicija, Predanje nije vodilo Crkvu; nije postojalo stolece bez Svetih Otaca koji su ziveli u njemu. Sveti Nikita Steatos, ucenik i biograf Svetog Simeona Novog Bogoslova, je napisao: „Dozvoljeno je od Gospoda da iz generacije u generaciju ne prestane pripremanje od strane Duha Svetoga, Njegovih proroka i prijatelja za Njegovu Crkvu.  molimoli + pravopop

Vrlo je korisno za nas, poslednje hriscane, da rukovodjenje i podsticaj trazimo u Sveim Ocima nasih i skorijih vremena, onima koji su ziveli u slicnim uslovima a ipak, sacuvali neosteceno i nepromenjeno isto uvek – sveze ucenje, koje nije za jedno vreme ili trku, vec za sva vremena do kraja sveta, i za celu trku Pravoslavnih. Pre naseg obracanja ka dvojici skorijih Svetih Otaca, ipak, da rascistimo pre svega, da za nas, Pravoslavne Hriscane, proucavanje Svetih Otaca nije zaludno akademsko vezbanje. Mnogo od onoga sto prolazi kao „otacki preporod“ u nasim vremenima, jedva je nesto vise od igracki inovernih naucnika i njihovih „Pravoslavnih“ imitatora, ne od onih koji su ikada „otkrili“ Otacku istinu, zbog koje bi bili spremni da zrtvuju svoj zivot.

Takva „patrologija“ je samo racionalisticka ucenost koja uzima ucenje Otaca za predmet izucavanja, bez ikakvog razumevanja da istinsko, pravo ucenje Otaca sadrzi istine od kojih zavise nasi duhovni zivot ili smrt.

Takvi pseudo-patristicki naucnici trose svoje vreme dokazujuci da je „pseudo Makarije“, bio Mesalijanac, jeretik bez razumevanja ili podviga, vezbanja cistog Pravoslavnog ucenja istinskog Svetog Makarija Velikog; da je „pseudo Dionisije“, bio proracunati falsifikator knjiga, cije su misticke i duhovne dubine potpuno iznad njegovih tuzioca; da je potpuno Hriscansko i monasko zitije Sv. Varlaama i Joasafa, predanog nam od Svetog Jovana Damaskina, nista drugo do „prepricavanje price o Budi“; i stotinu slicnih basni proizvedenih od „eksperata“ za lakovernu publiku, koja nema predstavu o agnostickoj atmosferi u kojoj su ova „otkrica“ nastala. Gde postoje ozbiljna pitanja ucenika koja se ticu nekih otackih tekstova (a naravno, ona postoje), ona sigurno nece biti resena, ako budu postavljena tim „ekspertima“, koji su potpuni tudjini za istinsku otacku tradiciju, koji samo zive o njihovom trosku. Kada „Pravoslavni“ naucnici pokupe ucenja pseudo – patristickih naucnika, ili naprave sopstvena istrazivanja u istovetnom racionalistickom duhu, posledice mogu biti tragicne;oni se cesto smatraju od mnogih za „predstavnike Pravoslavlja“, i njihove racionalisticke proglase smatraju da su deo „istinskog otackog“ izgleda, obmanjujuci mnoge Pravoslavne Hriscane.  0409_feel

Otac Aleksandar Smeman, naprimer, dok pokusava da se oslobodi od „Zapadnog uticaja“, u svom nepoznavanju istinske Otacke tradicije skorijih vekova (koja se pre moze naci u manastirima, nego po akademijama), uobrazava da je potpuno savladao Pravoslavnu teologiju u modernim vremenima, postao je sam zarobljenik protestantskih racionalisticih ideja sto se tice liturgijske teologije, i bio je dobro ocenjen od Protoprezvitera M.Pomazanskog, istinskog Otackog teologa danasnjice. Nazalost, takvo jasno razotkrivanje, tek treba da se jasno uradi u slucaju G.P. Fedotova, pseudo-naucnik Ruskih Svetitelja i Svetih Otaca, koji zamislja da je Sveti Sergije „bio prvi Ruski svetitelj koji se moze nazvati mistikom“ (a ignorisuci cetiri veka jednako „mistickih“ Ruskih Otaca koji su im prethodili(, traga beznadezno za „originalnoscu“ u „pisanom radu“ Svetog Nila Sorskog (sto pokazuje da on cak i ne shvata znacaj tradicije u Pravoslavlju), klevece velikog Ruskog Svetitelja, Tihona Zadonskog kao „sina Zapadnog Baroka, pre nego naslednika Istocne duhovnosti“, i sa velikom povrsnoscu, pokusava da Svetog Serafima Sarovskog predstavi (koji je u stvarnosti tako zapnjujuce u otackoj tradiciji, da se jedva moze razlikovati od velikih Otaca Egipatske pustinje), kao neki „jedinstveno Ruski“ fenomen, koji je bio prvi predstavnik ove vrste duhovnih staraca u Rusiji, „ciji“ je pristup svetu necuven u Istocnoj tradiciji“, i koji je bio „preteca novog oblika duhovnosti, koja se moze slediti samo u asketskom monastvu“.

Tuzne posledice ovakovog pseudo-ucenja se cesto pojavljuju u stvarnom zivotu; lakoverne duse, koje prihvataju ove lazne zakljucke za prave, pocinju da rade na „liturgijskom preporodu“ protestantskih temelja, pretvaraju Svetog Serafima (ignorisuci njegova „nepodesna“ ucenja, prema misljenju jeretika, koje on deli sa celom Otackom tradicijom), u Hindu jogina ili „harizmaticara“, i uopste prilaze Svetim Ocima kao i najveci broj savremenih naucnika – bez dubokog postovanja i straha, kao da su na istom nivou, kao prema vezbi u ezoteriji ili nekoj vrsti intelektualne igre, umesto kao prema vodicu ka istinskom zivotu i spasenju.

NISU TAKVI ISTINSKI Pravoslavni naucnici, nije takva istinska Pravoslavna otacka tradicija, gde je originalno pravo ucenje istinskog Hriscanstva prenoseno u neprekinutom nizu, bilo usmeno, bilo pisanom ili stampanom reci, od duhovnog oca, duhovnom sinu, od ucitelja uceniku.

U XX - om veku, jedan Pravoslavni jerarh se istakao posebno zbog svoje otacke orijentacije. Arhiepiskop Teofan Poltavski (+ 6 februar 1940.), jedan od utemeljitelja Ruske Zagranicne Crkve i mozda glavni graditelj njenog beskompromisnog i tradicionalnog ispovedanja.

U godinama, u kojima je bio na mestu zamenika predsedavajuceg u Sinodu ove Crkve (20 – ih godina), bio je svuda priznat kao najvise svetootacki usmeren od svih Ruskih teologa u inostranstvu. U 30- im godinama, on se povlaci u potpuno zatvornistvo da postane drugi Teofan Zatvornik; od tada je on bio, tuzno, u velikoj meri zaboravljen. Srecom, uspomena na njega, sveto je cuvana od strane njegovih ucenika i sledbenika, i u proslim mesecima, jedan od njegovih vodecih ucenika, Arhiepiskop Averkije iz manastira Svete Trojice u Dzordanvilu, Njujork, objavio je njegovu biografiju sa odredjenim brojem njegovih propovedi.

U tim propovedima moze se jasno videti jerarhovo postovanje i strah pred Svetim Ocima, njegova poslusnost prema njima, i njegova nenadmasna poniznost koja se jasno ogleda u tome, sto on ne prenosi nista svoje, vec samo ideje i same reci Svetih Otaca.

Tako, u propovedi na Pedesetnicu, on govori: „Ucenje o Svetoj Trojici je vrhunac Hriscanske teologije. Stoga, ja se ne usudjujem da prenesem ovo ucenje svojim recima, vec recima Svetih i Bogonosnih bogoslova i velikih Otaca Crkve: Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova i Vasilija Velikog. Moje su samo usne, ali su reci i misli njihove. Oni vam predstavljaju Bozanski obrok, a ja sam samo sluga na njihovoj Bozanskoj gozbi.“  amin-nas

blessyou Hvala na pažnji  0203_cool

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otac Aleksandar Smeman, naprimer, dok pokusava da se oslobodi od „Zapadnog uticaja“, u svom nepoznavanju istinske Otacke tradicije skorijih vekova (koja se pre moze naci u manastirima, nego po akademijama), uobrazava da je potpuno savladao Pravoslavnu teologiju u modernim vremenima, postao je sam zarobljenik protestantskih racionalisticih ideja sto se tice liturgijske teologije, i bio je dobro ocenjen od Protoprezvitera M.Pomazanskog, istinskog Otackog teologa danasnjice.

Да ли може да се прочита ова оцена Шмемана од стране Помазанског. Баш би ме интересовало да видим неку озбиљну, а не површну, критику мисли о Шмемана. Шмеман је феноменалан, али некада претерује у критиковању монаштва, тј често генерализује, али су веома драгоцене његове критике лоших појава у цркви као институцији

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико је Роуз, због свог касног приступања православљу, успео да постане репер православне мисли?

Такође, није ли његово касно обраћање утицало и на то да ревнује и када не треба?

Може ли неко и ово да ми појасни: да ли је ''смак света'' ако православни теолози износе ''примедбе'' у вези других теолога - поготово када се ради о две личности које су тренутно прилично ''популарне'' (Шмеман и Роуз) барем код нас?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико је Роуз, због свог касног приступања православљу, успео да постане репер православне мисли?

Такође, није ли његово касно обраћање утицало и на то да ревнује и када не треба?

Може ли неко и ово да ми појасни: да ли је ''смак света'' ако православни теолози износе ''примедбе'' у вези других теолога - поготово када се ради о две личности које су тренутно прилично ''популарне'' (Шмеман и Роуз) барем код нас?

Као што видиш он се позива и на критике Шмемана од стране других богослова и није "смак света", а Роуза сам споменуо у смислу конструктивне критике... и молимте какве има везе његово "касно" обраћање?

Овде би се придружио Ђорђу:

Да ли може да се прочита ова оцена Шмемана од стране Помазанског. Баш би ме интересовало да видим неку озбиљну, а не површну, критику мисли о Шмемана. Шмеман је феноменалан, али некада претерује у критиковању монаштва, тј често генерализује, али су веома драгоцене његове критике лоших појава у цркви као институцији

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не треба на ове глупости обртаћати пажњу. Обично су ово пројекције неостварених и пропалих студената теологије.

Slozio bih se sa kolegom! Niko od ozbiljnih teologa danasnjice nece tako ostro da kritikuje Smemanovu teologiju ni njega kao licnost! XX vijek je bio siromasan teologijom,kada se usporedi a prethodnim vremenima, ali i kao takav dao je velike bogoslove, Smemana,Florovskog,Afanasjeva,Janarasa,Mandzaridisa... Ovo su bogoslovskiautoriteti danasnjeg vremena i to niko, bas niko ne moze da ospori! Najgore je to sto ljudi koji nikada nista nisu procitali od Smemana,apriori, pljuju po tom Svetom liku i velikom blagu koje nam je ostavio!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Qbin

Ако Роузова критика Шмемана у овом тексту није површна онда не знам шта је површност.

Човече, текс уопште не говори о Шмеману и зато се Роуз није удубио у даље разматрање његове теологије.

дакле те речи имају контекст и само се у њему могу и користити.

Но, најбоље би било да се отвори посебна тема критике Шмемановог богословља, јер у овој она испада као да се наставља на горе постављени клип који нема благе везе са истом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашао сам само овај мали одломак на нету а сигуран сам да сам раније видео целу књигу "Евхаристија" у којој је о.Александар Шмеман на један врло леп начин описао значај и место читања Светог Писма на богослужењима. Јел зна можда неко где се може наћи? У међувремену ево одломка:

Сада по први пут од када је почело евхаристијско путовање, свештеник се окреће према народу. До овог момента он је био онај који води Цркву у њеном успону. Али сада покрет је достигао свој циљ. И свештеник, чије је литургисање јединствена функција и послушање у Цркви да изобрази, да учини присутном свештеничку службу самог Христа  говори народу: "Мир свима". У Христу човек се враћа Богу и у Христу Бог постаје човек. Као нови Адам, као савршени човек, Он нас води Богу. Као оваплоћени Бог, Он нам открива Оца и мири нас са Богом. Он је наш мир  измирено са Богом, божански опроштај, заједништво. И мир, који свештеник објављује и призива на нас, мир је Христов, установљен између Бога и Његовог света, у који смо ми као Црква ушли.

У овом миру "који превазилази сваки разум"  сада почиње литургија речи.

Западни хришћани нису навикли да разликују реч од свете тајне, тако да је њима, можда, тешко да разумеју, даје по православном схватању литургија речи исто толико светотајинска, колико је и света тајна "еванђелска". Света тајна је пројава речи. И све док не буде превазиђено лажно двојство између речи и свете тајне, а нарочито док се не постигне истинито значење хришћанског "сакраментализма" (светотајства) у свој његовој чудесности, немогуће је схватити значење ни речи ни тајне. Објава речи је пар екселанс на светотајински чин, јер то је чин који преображава. Он мења људске речи Еванђеља у Реч Божију и у пројаву Царства Божијег. Он мења и човека који слуша Реч у примаоца Речи и у Храм Духа Светога... Сваке суботе увече, на свечаном васкрсном бденију на свечаном входу се износи Еванђеље усред храма, међу вернике. Са овим чином се манифестује и објављује дан Господњи. Јер Еванђеље није само сведочанство о Христовом васкрсењу: Реч Божија то је вечити долазак к нама васцелог Господа, то је сама сила и радост васкрсења.

На литургији читању Еванђеља претходи "алилуја" певање тајанствене "Тхеофорус" (Богоносне) речи, која означава радосни поздрав оних који гледају долазак Господа, који знају да је он присутан и који изражавају своју радост због ове славне "Парусије". Ево га!  могао би да буде скоро адекватан превод ове непреводиве речи.

Управо стога читање и проповедање Еванђеља је у Православној цркви литургијски чин, нераздвојни и битни део свете тајне. Оно се слуша као Реч Божија а прима се у Духу Светоме, тј. у Цркви која је живот Речи и њен "раст" у свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Књигу имам, али је текст повелик да бих га куцао greengrin а волео бих да га поставим овде где је тема читање Светог Писма.

Сећам се када сам добио овакву поуку "Па шта ако закаснимо на Литургију? Нећеш да чујеш јеванђеље? Па имаш кући па читај." А ето, о.Александар Шмеман говори управо супротно таквом размишљању и то језиком који је за такве саветнике разумљив и ауторитативан.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика





Још један компромис који је довршен је теолошки компромис; прецизније Евхаристијски компромис. Наједном ми је постало јасно да ултимативно, дубински, постоји демонска борба са Евхаристијом у нашој Цркви - и то не случајно! Без постављања Евхаристије у сами центар-Црква је "религијски феномен", али не Црква Христова, стуб и тврђава истине (1Тим 3 15). Читава историја Цркве била је обележена пијетистичким покушајима да се Евхаристија редукује, да се учини "сигурном", да се разводни у пијетизму, да се сведе на пост и припрему, да се ишчупа из Цркве (еклисиологија), из света (космологија. историја), из Царства (есхатологија). И постало ми је јасно да уколико имам призвање, оно је овде, у борби за Евхаристију, против ове редукције. против расцрковљења Цркве која се одиграва кроз клерикализацију са једне стране, и кроз посветовњачење (worldliness) с друге.




Hvala, L

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...