Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Маша

Хранитељи и усвојитељи - приче из живота

Recommended Posts

Sergej usvojio devojčicu

Постављена слика

Popularni pevač i njegova supruga 12 godina su pokušavali da dobiju dete

Ovih dana nema kraja sreći Sergeja Ćetkovića. Nakon 12 godina braka u njegovom domu začuo se dečji plač. Njegova supruga Kristina i on usvojili su tromesečnu devojčicu. Srećna tročlana porodica trenutno se nalazi u Podgorici u kući njegovih roditelja, a u Beograd dolaze 25. juna kada će popularni pevač održati promociju novog albuma.

- Sergej i Kristina su toliko radosni što su napokon dobili ćerku da njihovoj sreći nema kraja. Po ceo dan i noć su uz bebicu, ljuljaju je, pevaju joj, ljube je… Ma, toliko je vole da je ne ispuštaju iz ruku! Ime joj još nisu dali, ali joj tepaju najnežnijim rečima - priča Sergejev prijatelj iz Podgorice.

Popularni pevač i njegova supruga Kristina 12 godina su pokušavali da dobiju dete. Nema šta sve nisu probali, ali uspeha nije bilo. Uprkos tome, a možda upravo i zbog toga, njihova ljubav i privrženost vremenom su postajali sve veći. Oboje su vernici, pa su se nekako i pomirili sa tim da će dobiti dete ako to bude bila Božja volja.

Pre godinu i po dana rešili su da svoju sudbinu ljudi bez dece spoje sa sudbinom nekog mališana koga su roditelji ostavili. Želeli su da ga usvoje, brinu se o njemu, gaje ga i pruže mu svu svoju ljubav i pažnju. Otišli su u Dom za nezbrinutu decu „Mladost“ u Bijeloj, u Crnoj Gori, i prijavili se za usvajanje. To je dugotrajna i komplikovana procedura i u njihovom slučaju potrajala je godinu dana.

Kada im je pre nekoliko dana javljeno da dođu po prelepu tromesečnu devojčicu i vode je kući, zaplakali su od sreće. Bebicu su doneli u dom Sergejevih roditelja u Podgorici. Tu su svakodnevno i Kristinini roditelji. Svi zajedno brinu o bebici i zasipaju je ljubavlju i nežnošću zahvalni Bogu što im je podario malog anđela.

- Eto, Sergej je godinu i po dana radio na novim pesmama i uporedo sa tim borio se za usvajanje deteta. Baš u trenutku kada je završio album, stigla mu je nagrada - ćerkica - priča drug popularnog pevača.

Srećna tročlana porodica u svoj dom u Beogradu stići će 25. juna. Do tada će bebica dobiti i ime, ali ne sumnjamo da će tata i mama nastaviti da joj tepaju iz milošte.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Цитат

 

"Из

Што се личног искуства тиче, моја мајка је хранитељица већ 6 год. У нашу породицу је тада дошла Љиљана, која је у то време имала 15. год. Још увек живи са нама. Другу децу нисмо чували, јер нисмо имали довољно простора у кући. :229229229: Ако неко жели нешто да пита, радо ћу одговорити.

Бити хранитељска породица није тешко. Промена као и свака друга, треба мало времена да се човек прилагоди у почетку и то је све. Обука за хранитеље није никакав баук, траје око 3 месеца, а предавања су 2-3 пута недељно. Домаће задатке решавају сви укућани заједно; не каже се без разлога да дете долази у хранитељску породицу. И породични интервју са надлежнима из Центра за социјални рад (психолог, социолог, правник и економиста) није ништа страшно: дођу, не буду ту ни пола сата, баце поглед на просторије у кући, питају где бисте дете сместили да спава, да учи, да има неки свој кутак, погледају породичне фотографије (ту смо их тек затрпали!) и то је све.

"Из биолошких у хранитељске породице неретко долазе деца исфрустрирана различитим врстама психолошких и физичких последица живота у нехуманом окружењу" - цитирам председницу нашег удружења хранитеља. Хранитељ мора да буде спреман да се сваког дана бори са тим као да се ради о његовом сопственом детету, јер просто и да хоће, не може другачије. Уз мало добре воље и уз помоћ Господа и Bogorodicaaaaaa све се лако преброди. Толико од мене за сада, а ви питајте слободно све што вас занима.


Свака част, Рончице за твој подвиг!  klapklap

319.gif све види, примила си велику плату на Небесима!   smiley-dance007

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част, Рончице за твој подвиг! 

  све види, примила си велику плату на Небесима!   

Мали је мој подвиг за сада, ако га упоште има. Биће боље кад једног дана и ја постанем хранитељица, ако  :229229229: дозволи, а надам се да хоће.  smiley-dance007

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част, Рончице за твој подвиг! 

  све види, примила си велику плату на Небесима!   

Мали је мој подвиг за сада, ако га упоште има. Биће боље кад једног дана и ја постанем хранитељица, ако  :229229229: дозволи, а надам се да хоће.   smiley-dance007


Знаш како се каже, пут од 10.000 миља започиње малим кораком!  319.gif

stadaradim

Share this post


Link to post
Share on other sites
Цитат

i mi se spremamo za hraniteljstvo,za jednog malooog decaka  :P

Da nije mali Pavle?Jupiiii! Mi i da hocemo,ne mozemo,nemamo reseno stambeno pitanje...

 

U skoli u kojoj radim imali smo djaka kojeg je od druge do 15-te godine gajila hraniteljka,ali je otisao u stranu,tj.poceo da se drogira,pa zena vrati dete soc.ustanovi,a onda ga u dom smestise,a tada je i dosao u skolu...

Share this post


Link to post
Share on other sites

U skoli u kojoj radim imali smo djaka kojeg je od druge do 15-te godine gajila hraniteljka,ali je otisao u stranu,tj.poceo da se drogira,pa zena vrati dete soc.ustanovi,a onda ga u dom smestise,a tada je i dosao u skolu...

То је један од оних проблема на које сам мислила кад сам написала у претходној поруци:

У суштини мало шта може да крене низбрдо, а да то исто не може човека да снађе и са сопственом децом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала, Рончице, на исцрпном одговору!

А сад, може ли нека прича из живота,

нека занимљива анегдота,

леп догађај,

везано за тај рад?

4chsmu1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала, Рончице, на исцрпном одговору!

А сад, може ли нека прича из живота, нека занимљива анегдота, леп догађај, везано за тај рад? blessyou

Може, може...

Кад је Љиљана дошла код нас, није била крштена и много је патила због тога. Кума која је крстила њену мајку, одбила је да јој буде кума, не сећам се разлога. И тако она одлучи да јој кума буде моја мајка.  nasznak

Одемо ми лепо код нашег свештеника, оца Славка, да закажемо крштење и он, пошто зна да је Љиља код нас у хранитељској породици, каже да неће наплатити крштење. Сад, то за плаћање није био никакав проблем, него сам видела на некој другој теми како свештеници "пљачкају" народ, па намерно зато напомињем, а и тамо ћу да напишем, да се зна!

Него, да се вратим на причу... Закаже нама свештеник за празник Света Три Јерарха, пошто је тај празник први "долазио у сусрет". Ја нисам могла да пођем са њима у цркву, била сам болесна  pravopop али оне оду, кад тамо, имају шта и да виде: сва деца из хранитељских породица се крсте истог дана! То нама нико није јавио, (нисмо тражили дозволу од Центра за крштење, пошто је Љиља тад већ била пунолетна), али ако су људи заборавили да позову Љиљану да и она дође тог дана,  zru се Сам побринуо за то! Тако је она постала наше кумче  :group111:

slava3

Share this post


Link to post
Share on other sites

А она је сама желела да се крсти?

Вероватно, уз вас, онако, то пожелела.

Па, да. Она је и раније ишла повремено у цркву (обично празницима), са својом баком, тамо у њеном селу, али није била крштена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Вилер Текс,
      Реалност у Хрватској.
      Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент....
      Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента".
      Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
       
    • Од Логос,
      Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде.
       
      „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу…
      Ах Ораховцу!!
      „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу…
      „И онда?“
      „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“
      „А чекај, где они играју фудбал?“
      „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш?
      „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“
      „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење.
      „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“
      На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама.
      „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“
      Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права?
      Нек дакле послуша хор, али на лицу места.
      Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују.
      Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате.
      Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно…
      Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог.
      „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање.
      „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“
      „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“
      Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет…
       
      Извор: Детињарије
       
    • Од Логос,
      Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример."

      Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.
      Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.
      Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:
       -    Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!
      Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори.
      Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.
      Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:
      -     Мајко, зашто не разговараш са мном?
       -     Јорго мој, како не разговарам с тобом?
       -     Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. 
       -     Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?
      Јоргос не одговори ништа.
      Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:
       -     Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?
       - Наш метод је успео! - одговорих.
       -     Какав метод?
       -     Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. 
       -    Мислиш да је то то?
       -    То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. 
       -    О, о! Какве се све тајне крију у човеку!
       -    Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.
      Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:
       -    Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.
       Ја сам у међувремену рекао родитељима:
       -     Ми ћемо се молити Богу за њега.
       -     Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац.
       -     Немој, не дирај га! - рекох ја.
       -   Ма он одлази, старче!
       Ја рекох:
       -     Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.
       Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:
       -    Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.
       -     Добро, како хоћеш - одговорише они.
      Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:
       -     Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.
       Отац му одговори:
       -  Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?
       -   Па шта да радим, оче?
       -  Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.
       -   Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола.
       -  Не знам - одговори отац. - Среди то некако.
       Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:
       -     Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.
       Он му рече:
       -    Добро, добро, дете моје.
       -    Јесте, али треба ми новац!
       -    Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.
       -    Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.
        Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:
       - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.
      Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.
      После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.
      "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу."

      Старац Порфирије Кавсокаливит
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, дана 21. априла 2019. године, свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске и ђакона Предрага Јелића из Даља и Срђана Лукића из Борова Насеља.  Епископ Херувим је после Литургије одржао беседу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи празник, празник у којем се испуни пророштво „Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу”. Данас је заиста велика хвала јер Господ Исус Христос улази у Јерусалим и почиње Тајна за коју смо се спремали свих ових четрдесет дана – Тајна Страдања Христовог. 
      Као Хришћани, поучава нас и свети апостол Павле у данашњој посланици, требамо бити деца радости, а не деца туге. Радости јер данас Христос улази у Јерусалим.
      Већ сутра почиње недеља страдања. У људским очима то је недеља туге и трагедије, али ако гледамо преображеним очима, којима бисмо требали гледати јер смо прошли пут свете Четрдесетнице, то треба бити пут нашега живота. Ако будемо тако гледали следићемо речи светог апостола Павла и бићемо деца радости. Јер Христос се распиње ради нас људи и даје себе за живот целога света, даје себе за живот човека. На јучерашњи празник, васкрсење Лазарево, омогућено је човеку да задобије Тајну спасења, тј. Васкрсење. Никако другачије – можемо бити само хришћани радости, а не хришћани прошлости. Увек гледамо у будућност која је одредница нашег живота у овоземаљским оквирима историје. Догађаји који су пред нама јесу историјски, али их не посматрамо из тог аспекта. Посматрамо их из аспекта будућности и Домостроја нашег спасења. Сви дани кроз које ћемо проћи у Страсној седмици су дани у којима се сећамо и саображавамо се са Тајнама нашега спасења. Христос полази на добровољно страдање, носи Крст ка Голготи и преображава тај Крст да бисмо ми као деца могли носити тај Крст Христов и живети преображеним начином живота. Крст је велика тајна драга браћо и сестре. Тај Крст који је био највећа поруга за време у које је Христос живео и разбојници су на крст били распињани. Он својим распињањем Крст преображава и највеће благо овога света. Онда можемо да замислимо колика је Тајна нашега спасења, ако се у материјалном смислу једно дрво преображава колика је тек духовна вертикала нашега живота у овоме свету. Наша вертикала је искључиво есхатолошка, никаква другачија и не може бити. 
      Данашњи празником, Уласком Господа Исуса Христа у Јерусалим на магарету, где Христос у Јерусалим није ушао као неки велможа и господар већ најпонизније – на магарету. Тако је учинио Господ да би показао смирење пред својим апостолима и ученицима. Деца су га дочекала узвикивајући ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Тиме нам се отвара Тајна данашњега празника, да кроз целу Четрдесетницу и целокупан циклус који смо прошли откријемо Тајну покајања. Кајали смо се током целе Четрдесетнице да бисмо видели Тајну и славу Васкрсења Христовога која је почела данашњим празником. 
      Кроз Страдалну седмицу кроз света богослужења саображаваћемо се са тим догађајима. Зато требамо полазити богослужења да бисмо се поучавали Речју која се пева кроз прелепе химне које нам откривају Тајну Живота вечнога. Тако требамо да живимо, да саображавамо себе Тајнама живота, тада више нећемо бити обремењени овом историјом већ ћемо бити деца радости. На крају свог живота певаћемо управо као и ова деца: ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”.
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан овде у Даљу, у нашој цркви посвећеној светом великомученику Димитрију. Заиста нас је Божија благодат сабрала овде где смо се причестили Телом и Крвљу Господњом да бисмо видели Тајну вечног Живота и срца своја припремили и преобразили за Тајну Христову, за Тајну Крста и Васкрсења. Преображавајмо своје душе и тела да бисмо видели радост Христовог васкрсења које је пред нама.
      Нека сте благословени и нека је благословено наше сабрање од сада и кроз сву вечност. Амин.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Ромејац,
      ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши
      Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме

      САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић.
      Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац.
      - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда.
      Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета.
      Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати.
      - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић.

      Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће.
      ЧАВРЉАЊЕ                                                                                                 
      Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш".
       
      http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши
×
×
  • Create New...