Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Маша

Хранитељи и усвојитељи - приче из живота

Recommended Posts

Mama za sva vremena! Džejn Brigs (58) majka je sa najviše dece na svetu - ima ih ukupno 34!

 

1593026-60.jpg

 

 

Kuća nije tesna kad deca nisu besna: Džejn sa decom

Džejn, pored petoro bioloških potomaka, ima 29 dece koju je usvajala iz celog sveta. Ona i suprug Pol (59) sa decom žive srećni i zadovoljni u gradiću Foling Voters, u Zapadnoj Virdžiniji (SAD). Većina dece koju je usvojila pati od neizlečivih bolesti ili poremećaja u razvoju, ali to Džejn ne smeta da im pruži svu svoju ljubav.

„Uživam da budem majka. Biti majka je moja karijera. Svoj svojoj deci kažem da su vazduh koji dišem i kiseonik bez kojeg ne mogu da živim”, kaže Džejn

 

1593057-61.jpg

Ponosni roditelji sa usvojenom bebom: Džejn i Pol

Ona sa suprugom Polom želi da ima još dece, a zbog godina bi volela da usvoji stariju decu koja nisu prihvaćena u društvu zbog bolesti ili nekih poremećaja. Deca koju su Džejn i Pol usvojili između ostalog boluju od raka, polija, defirmiteta nogu, autizma, zastoja u radu bubrega... Godišnje na namirnice ovaj bračni par troši čak 52.000 dolara kako bi prehranio brojnu porodicu.

Oni su Džozefa (24) iz Ukrajine usvojili kada je imao 14 godina. Dečak je bio izopšten iz društva zbog toga što je rođen sa deformitetom usne.

„Svi su me zlostavljali. Nisam verovao da će me neko prihvatiti zbog problema koje sam imao. Nikada neću moći da se odužim Džejn i Polu zbog svega što su učinili za mene“, rekao je Džozef.

 
Džejn i Pol su prvo dete usvojili 1985. Bio je to Abraham, siroče iz Meksika. On je imao teškoće u razvoju zbog povreda koje je zadobio kada ga je očuh pretukao. Usvajali su decu još iz Bugarske i Gane. Džejn i Pol sa decom žive u kući od 460 kvadratnih metara koja ima devet spavaćih soba.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прелеп пример људске љубави . Ово треба да прочитају сви , а поготову они који се заносе са неким стварима као што је расизам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

да освежимо ову лепу тему....да ли би усвојили дете....

 

...без обзира на разлог.....ако немате и не можете да имате децу, ако желите да проширите породицу, ако имате материјалних могућности, ако желите да једном детету пружите нормалан развој и живот....

 

                                    usvajanje-deteta.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Usvojili osmoricu braće

 

Bračni par Melisa i Skot Grouvz iz Omahe (Nebraska), koji je usvojio dva brata, tokom vremena je usvojio i njihovo šestoro braće da ne bi bili razdvojeni.

 

Kada je upoznala Skota, Melisa je već imala četvorogodišnju ćerku. Posle godinu dana su se venčali.

Pošto nikako nisu mogli da dobiju dete, prijavili su se na obuku za hraniteljske porodice i dve nedelje pošto su dobili dozvolu ponuđeno im je da usvoje dva dečaka. Melisa kaže da ju je pomisao na usvajanje dvoje dece u prvi mah uplašila, ali da su ipak odlučili da preuzmu brigu o Noi (3) i njegovom 22-mesečnom bratu Čejsu.

“Odmah su nas osvojili i ubrzo smo odlučili da ih usvojimo”, kaže Melisa. Samo nekoliko nedelja posle usvajanja, primili su telefonski poziv u kome su obavešteni da su Noa i Čejs dobili još jednog brata kome je hitno potrebno obezbediti hranitelje. Posle manje od godinu dana, Melisa i Skot su usvojili bebu Gareta.

Samo 11 meseci kasnije, usledio je još jedan poziv: prevremeno se rodio brat Hajden, koji je imao zečju usnu i bio izložen dejstvu droga. “Ovog mališana je čekao težak životni put, ali je bio naš koliko i ostali naši dečaci. Naravno da smo pristali i postao je član naše porodice”, kaže Melisa.

 

Onda su usvojili još dva brata: Eštona, koji je imao četiri i po meseca, a u maju 2009. i novorođenče Kurana.

 

Ali, ni tu nije bio kraj. Majka dečaka obratila im se na Fejsbuku: Da li bi usvojili njenu nerođenu bebu? “Imali smo dobre razloge da kažemo ne – nedostatak vremena, novca itd, ali sve je nekako došlo na svoje mesto i u junu sledeće godine sedeli smo u porodilištu i čekali dolazak našeg sina Brajera”, kaže Melisa.

 

“U oktobru 2013. prevremeno je rođen naš budući osmi Sin Zain, koji je bio izložen dejstvu droga i imao Daunov sindrom.”

 

“Za nas je usvajanje u prvi mah bio način da stvorimo kompletnu porodicu jer se činilo da nećemo dobiti dete”, kaže Melisa: “Ali za nas je to sada mnogo više. Otvorilo nam je oči, proširilo horizonte naše porodice, obogatilo nam živote i donelo nam toliko ljubavi i sreće.”

 

Izvor: sajt Bebac

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hraniteljstvo kao dar

Humanost dve hraniteljke iz Blaca i njihova briga o deci bez roditeljskog staranja nagrađena je tradicionalnim Svetosavskim blagodarnicama koje dodeljuje ova opština. Jedna se hraniteljstvom bavi od 1979. godine i kroz njen dom je prošlo devetoro dece, dok je drugu na ovaj plemenit posao podstakla njena ćerka.

 

Blačanka Vera Dujić je hraniteljka već 35 godina i kako kaže za to joj je samo potrebna ljubav. Vera ne žali neprospavane noći, i dane uložene u stvaranje boljeg života, za devetoro dece bez roditeljskog staranja, koja su uz njeno troje stasavala i otišla u svet.

Prokuplje.jpg

 

"Moje radno vreme je u kontinuitetu, ali najsrećnija sam, recimo, kada znam da je ono sito, lepo obučeno, nahranjeno i meni je njegov osmeh sve", priča Vera.

Ljubica Mijatović je u svet hraniteljstva ušla na ćerkin nagovor koja je uz svoje brata i sestru od malena želela da deo majčine ljubavi podari onima koji su ostali bez nje.

"Smatram da su ljubav, nega i razumevanje najpotrebniji za tu decu. Trudim se da im pružim majčinsku ljubav, da vidim osmeh na tim licima i radost", kaže Ljubica.

U Blacu trenutno ima deset hraniteljskih porodica. I sve one su ovaj plemenit i odgovoran posao pretvorile u snažnu podršku deci u periodu odrastanja.

"U tom slučaju mora da postoji ljubav prema deci. Kada dođe vreme da napuste tu porodicu, vrlo često nevoljno odlaze odatle", napominje Ljubiša Milićević, direktor centra za socijalni rad u Blacu.

Humanost dve hraniteljke iz Blaca nije ostala nezapažena. A njihova nesebična briga o deci bez roditeljskog staranja nagrađena je tradicionalnim svetosavskim blagodarnicama koje dodeljuje ova opština.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Esma Redžepova

profimedia-0018797244100.jpg Esma Redžepova, Foto: Profimedia

Vjerovali ili ne, legendarna pjevačica je usvojila čak 47 dječaka i jednu djevojčicu. Ona nikada nije krila da ne može da ima svoju djecu, pa je tako sa svojim pokojnim suprugom riješila da uveseli druge mališane. Pjevačica ističe kako je u kontaktu sa svom svojom djecom, te da je stroga prema unučadima jer želi da budu vaspitani kako treba.

Izvor: www.24sata.rs

 

VLADE DIVAC

Jedan od naših najuspešnijih košarkaša je 1999. godine iz doma u Zvečanskoj usvojio devojčicu Petru, koju pazi kao malo vode na dlanu. On se sa suprugom Snežanom odlučio na ovaj potez, nakon što su videli prilog na televiziji o mališanima bez doma. Košarkaš i njegova supruga su u više navrata istakli kako bi rado usvojili još dece.

 

Lepa Brena

lepa-brtenagrand081214ra.jpg Lepa Brena, Foto: M.Mitrović

Naša folkerka od 2007. godine brine o dječaku sa Filipina Džoniju, koji živi sa njima na Bežanijskoj kosi. Brena se nikada nije javno izjasnila o njegovom usvajanju, iako ju je Džoni u nekoliko navrata zvao "mama".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Amerikanci i Šveđani usvojili 87 srpske dece

 

Novi dom u inostranstvu u poslednjih desetak godina pronašlo je 116 mališana iz Srbije. Najviše devojčica i dečaka sada ima nove porodice u Americi, njih 47, i u Švedskoj 40

 
 
 
04%20%281%29_620x0.jpg
 

NOVI dom u inostranstvu u poslednjih desetak godina pronašlo je 116 mališana iz Srbije. Najviše devojčica i dečaka sada ima nove porodice u Americi, njih 47, i u Švedskoj 40! Prošla godina je, prema podacima Ministarstva rada, bila rekordna po broju inostranih usvojenja kada je 21 dete druge roditelje pronašlo van granica naše zemlje.

 

Razlika između naših i stranih usvojitelja je u tome što domaći, kao razlog usvajanja navode svoju potrebu da se ostvare kao roditelji, dok su u svesti stranaca altruističke i religijske motivacije, da usreće druge. Kako za "Novosti" objašnjava Dragan Vulević, pomoćnik ministra za rad, u Srbiji se ljudi jave uglavnom kada do određenih godina ne uspeju da biološkim načinom postanu mame i tate, ili posle nekoliko neuspešnih vantelesnih oplodnji.

- Oni žele da zadovolje potrebu za detetom, ali i da odgovore na njegove potrebe. Strani usvojitelji već imaju svoju biološku decu, ostvarili su se na tom polju i uglavnom usvajaju četvrto ili peto dete. Karakteristično je da su to mališani sa smetnjama u razvoju, fizičkim hendikepom ili ozbiljnim zdravstvenim problemima - kaže Vulević.

Po našem zakonu, prvenstvo prilikom usvajanja imaju ljudi iz Srbije. Na put u neku od evropskih zemalja, Kanadu ili Ameriku, mogu da krenu devojčice i dečaci za koje se u razumnom roku, a to je oko godinu dana, ne nađe usvojitelj u Srbiji. Najčešće duže čekaju deca sa razvojnim problemima i Romi.

MEŠETARI IZ SAD PRILIKOM usvajanja nadležni traže od svake agencije koja posreduje u proceduri da ima hašku licencu i da ispunjava standarde za rad. - Pre nekoliko godina javila se jedna američka agencija koja je pokušala da mešetari i vara sopstvene građane. Odmah je obaveštena američka ambasada, a oni su dalje reagovali - kaže Vulević.

- Naši roditelji u zanemarljivo malom broju prihvataju bolesnu i romsku decu - naglašava Vulević. - Poslednjih godina pojavljuje se blagi trend tolerancije na ove razlike, ali je to još neznatno.

Najzainteresovaniji za naše devojčice i dečake već godinama unazad su Šveđani, a mnoge organizacije iz ove skandinavske zemlje sarađuju na ovom polju i sa Kinom, Korejom, Etiopijom, Rumunijom. Švedska je Srbiju ocenila pouzdanom zemljom, odakle dolaze deca sa raščišćenim porodičnim statusom i pouzdanom procedurom.

- To nazivamo opštom podobnošću deteta za usvajanje - kaže Vulević. - Znači, dete je bez roditeljskog staranja, nepoznatih roditelja, koji su ili lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti. To utvrđuju centri za socijalni rad i sudovi.

Iako smo tek u decembru 2013. godine ratifikovali Hašku konvenciju o međunarodnom usvojenju, mi smo po njenim merilima postupali oduvek. Srpsko zakonodavstvo je, smatra naš sagovornik, pouzdano u ovoj oblasti i zato se stranci odlučuju za nas. U postupku se usvojitelju predoče sve karakteristike deteta, poreklo, zdravstveno stanje, razvojni potencijali, ništa ne sme da se krije.

- Samo tako on može da donese odluku da li želi baš to dete - kaže naš sagovornik. - Ako mu to ne kažete, dovodite ga u zabludu. I mi volimo da sarađujemo sa Šveđanima, zato što švedske agencije koje rade na pripremi usvojitelja, jako dobro to rade i imaju razvijene usluge podrške usvojitelju u kriznim periodima. Oni u Srbiji provedu sa detetom od 20 do 25 dana, dete ih prihvati, ali podrška kada se vrate u Švedsku je vrlo značajna, a oni to jako dobro rade.

PRECIZNA PROCEDURA PSIHOLOG, pedagog, socijalni radnik i pravnik dva meseca procenjuju opštu podobnost kandidata. Procenjuju se psiho-socijalne osobine, do kojih se dolazi na osnovu intervjua sa kandidatima i poseta njihovom domaćinstvu. Razlika u godinama između usvojitelja i deteta ne može biti manja od 18 godina, niti veća od 45 godina. Usvajaju se mališani od navršena tri meseca do osamnaeste godine. Posle programa pripreme za buduće usvojitelje i procene odluka o tome da li imaju opštu podobnost za usvojenje deteta, podaci o budućim usvojiteljima se unose u Jedinstveni lični registar usvojenja. I ovaj postupak traje po zakonu 60 dana.

Iako mnogi misle da naše devojčice i dečake prihvataju naši ljudi koji žive u inostranstvu, to uglavnom nije tako. Ima onih koji imaju veze, ali i onih koji nemaju. Na primer, u Kanadi imamo čoveka koji je naš poreklom, ali mu je žena Kanađanka. Ako ima više zainteresovanih usvojitelja za jedno dete, ukoliko je mešovit par, ili su u pitanju naši ljudi koji imaju strano državljanstvo, oni imaju prednost zbog kulturološkog nivoa, lakše adaptacije, jezika...

Kada dete ode u inostranstvo prati se posle adaptacije i usvojenja, koje traje oko mesec dana. To se radi direktnim kontaktom, zatim blogovima, a agencije koje su posredovale na šest meseci u Srbiju šalju izveštaje o stanju deteta, nadležni ih posećuju.

- Profesionalna sreća je kada vidite rezultat sopstvenog rada - priča naš sagovornik. - Primera radi, kada se usvoji dete sa teškim fizičkim deformitetima koje vidite posle godinu dana, a njegov oporavak je neverovatan. Ili mališan bez ekstremiteta koji pliva u bazenu, devojčica iz Zvečanske koja leži i ne pomera se ni levo ni desno, a onda nakon šest meseci pokreće i ruke i noge. Fizički napredak i pogled deteta sve vam govore.

Vulević podseća da usvojiteljstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, samo što su se deca pre 20 godina prihvatala potpuno i nepotpuno. Sada se koristi samo prvi model, gde usvojitelji postaju roditelji sa svim pravima i obavezama. Socijalni sistem kod nas postoji od 1953. godine, pouzdanost i stručna procedura su na veoma visokom nivou.

 

ADAPTACIJA

* DANAS se usvojitelji pripremaju u školama za roditelje, u kojima ih uče kako da kažu deci da su usvojena.

* KOD domaćih usvojenja, postoji adaptacioni period koji traje najviše šest meseci, a može i kraće.

* POD budnim okom stručnjaka centra za socijalni rad, mališan postaje deo porodice, ali tek kada se donese zaključak da su se usvojitelji adaptirali na dete i ono na njih.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:536170-Amerikanci-i-Svedjani-usvojili-87-srpske-dece

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени је једино жао што сам сама и не могу ни да усвајам, нити да се бавим хранитељством.

 

А мало сам скептична према оовом усвајању наше деце у иностранству...

Share this post


Link to post
Share on other sites
да освежимо ову лепу тему....да ли би усвојили дете....   ...без обзира на разлог.....ако немате и не можете да имате децу, ако желите да проширите породицу, ако имате материјалних могућности, ако желите да једном детету пружите нормалан развој и живот....
 

Hm... maštam o hraniteljstvu ima jedno četiri godine.. zavidim ljudima i ženama koji su se u tome ostvarili... kao i o radu u domu, i opet neostvarenost...

Nemam materijalne uslove (tj.stalan posao, opet/zasad, a stan imam), želju i dobru volju imam...

znanja i iskustva imam...

srca imam... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Nemam materijalne uslove (tj.stalan posao, opet/zasad, a stan imam), želju i dobru volju imam... znanja i iskustva imam... srca imam...
na veliku zalost, ista je stvar sa vecinom ljudi koji bi to zeleli..... :1759280v7keu5ymzp:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Усвојили осморицу браће

 

Брачни пар Мелиса и Скот Гроувз из Омахе (Небраска), који је усвојио два брата, током времена је усвојио и њихово шесторо браће да не би били раздвојени.

 

Када је упознала Скота, Мелиса је већ имала четворогодишњу ћерку. После годину дана су се венчали.

Пошто никако нису могли да добију дете, пријавили су се на обуку за хранитељске породице и две недеље пошто су добили дозволу понуђено им је да усвоје два дечака. Мелиса каже да ју је помисао на усвајање двоје деце у први мах уплашила, али да су ипак одлучили да преузму бригу о Нои (3) и његовом 22-месечном брату Чејсу.

“Одмах су нас освојили и убрзо смо одлучили да их усвојимо”, каже Мелиса. Само неколико недеља после усвајања, примили су телефонски позив у коме су обавештени да су Ноа и Чејс добили још једног брата коме је хитно потребно обезбедити хранитеље. После мање од годину дана, Мелиса и Скот су усвојили бебу Гарета.

Само 11 месеци касније, уследио је још један позив: превремено се родио брат Хајден, који је имао зечју усну и био изложен дејству дрога. “Овог малишана је чекао тежак животни пут, али је био наш колико и остали наши дечаци. Наравно да смо пристали и постао је члан наше породице”, каже Мелиса.

 

Онда су усвојили још два брата: Ештона, који је имао четири и по месеца, а у мају 2009. и новорођенче Курана.

 

Али, ни ту није био крај. Мајка дечака обратила им се на Фејсбуку: Да ли би усвојили њену нерођену бебу? “Имали смо добре разлоге да кажемо не – недостатак времена, новца итд, али све је некако дошло на своје место и у јуну следеће године седели смо у породилишту и чекали долазак нашег сина Брајера”, каже Мелиса.

 

“У октобру 2013. превремено је рођен наш будући осми Син Заин, који је био изложен дејству дрога и имао Даунов синдром.”

 

“За нас је усвајање у први мах био начин да створимо комплетну породицу јер се чинило да нећемо добити дете”, каже Мелиса: “Али за нас је то сада много више. Отворило нам је очи, проширило хоризонте наше породице, обогатило нам животе и донело нам толико љубави и среће.”

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/usvajanje-dece-u-pravoslavnim-porodicama/

Share this post


Link to post
Share on other sites

У 870 хранитељских породица одраста 1050 деце

Последњих година, хранитељи су едуковани за рад са децом са посебним потребама и збрињавање жртава породичног насиља, а од јануара почиње кампања за смештај деце миграната, речено је јуче поводом обележавања осам година рада Центра за породични смештај и усвојење

Кад бисте упознали осамнаестогодишњу Љубину Којић, не бисте претпоставили да се иза блиставог осмеха и несвакидашње лепоте крије трновит животни пут. На свој осми рођендан смештена је у Дом за децу без родитељског старања у Ваљеву.

Потом је бригу о њој преузела хранитељска породица Стојановић из Коцељеве. У живот ове девојчице уселила се радост, пољупци и топлина. А онда јој се свет срушио – њена хранитељица је изненада преминула.

Љубина је морала да промени средину, школу, пријатеље. Последњих шест месеци, живи у хранитељској породици Теодоровић у Ваљеву. Али, од својих снова не одустаје. Жарко жели да наредне године у Београду упише Медицински факултет.

– Сви моји нови пријатељи се изненаде кад им откријем детаље из свог живота. Упркос свему што ми се догодило, руководим се девизом „Ко зна зашто је то добро”. Да је све било другачије можда и не бих овако очврснула, можда не бих тако чврсто одлучила да се посветим лекарском позиву. Живот ме је натерао на многа одрицања, али мислим да ће ми то само помоћи да се пожртвовано бавим својом будућом професијом – каже Љубина и поверава нам.     

Она је једна од 1050 деце и младих који одрастају у хранитељским породицама у Србији. Добрила Грујић, директорка Центра за породични смештај и усвојење, не крије задовољство што из године у годину расте број породица које су спремне да своја срца и врата дома широм отворе за децу којој је потребна родитељска топлина.

На обележавању осам година рада Центра, директорка Грујић је нагласила да се број деце у систему социјалне заштите повећава. Поређења ради, 2008. године 520 деце је било смештено у 340 хранитељских породица а данас их је двоструко више, у 870 породица.

Последњих година, интензивно се радило на едукацији хранитеља за смештај деце са посебним потребама, као и за ургентно збрињавање жртви породичног насиља. Добрила Грујић је најавила кампању за смештај деце миграната, која ће се реализовати у сарадњи са британском хуманитарном организацијом „Save the children” и Међународним комитетом спаса.

Јучерашњој прослави годишњице Центра за породични смештај и хранитељство, која је одржана у Клубу посланика, присуствовала је и хранитељица Весна Лукић у чијем дому одраста двогодишњи Андрија, који је рођен у затворској болници.

– Пре шест месеци стигао је у наш дом. Већ након прве две, три недеље, потпуно нас је опчинила разноликост и посебност његових осећања – прича Весна, додајући да је, током година родитељског и хранитељског искуства, дошла до своје формуле за одгајање срећне деце.

– Деца су људи, ако им се обраћате са поштовањем, то ћете и добити. Ако им дате љубав, то ћете и примити. Морате их третирати као себи равнима, да би стекли самопоуздање и веру у своје способности – закључује Весна Лукић.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/370153/U-870-hraniteljskih-porodica-odrasta-1050-dece

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.9.2010. at 14:49, marina рече

Ja imam toliku zelju da budemo hraniteljska porodica, ali moj suprug ne zeli iz nekog straha, kao da nije spreman za to i zato sam jako tuzna sto ne mogu da ga ohrabrim

Ovako i kod nas...samo ja vise nisam tuzna...ako bude trebalo, sam ce pozeleti, a ako ne treba, bolje ne pritiskati. Ionako ko zna da li bismo bili dobri hranitelji...tu najvise zapravo u sebe sumnjam, jer sam inace po ceo dan sama sa decom, muz dolazi kuci tek predvece. A cesto patim od migrene i u tim trenucima sam neupotrebljiva...i moje dece mi je zao tada jer moraju sve sama da se snalaze a jos bi mi gore bilo da moram da ostavim po strani dete koje sam uzela na staranje...

Moji su imali dvoje dece na vikend hraniteljstvu, dolazili su jedan vikend mesecno kod nas, praznicima i tako kad se dogovorimo da je zgodno...decak je usvojen i otad ga nismo videli a devojcica je sad odrasla i vidjamo se jos uvek. Dve sasvim razlicite osobe koje su se sasvim razlicito borile sa svojim problemima...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Srce mi ugriju ovakve price:

http://www.kutaknet.com/index.php/aktuelno/velika-dusa-plemenite-bake-iz-velike-plane-katarina-desic-90-othranila-dvadeset-i-petoro-tude-dece

VELIKA DUŠA PLEMENITE BAKE IZ VELIKE PLANE: Katarina Dešić (90) othranila dvadeset i petoro tuđe dece
 

VELIKA DUŠA PLEMENITE BAKE IZ VELIKE PLANE: Katarina Dešić (90) othranila dvadeset i petoro tuđe dece

Foto: Dušan Marić

Katarina Dešić iz Velike Plane iz zdravstvenih razloga nije mogla da ima svoju decu, ali otkako se udala nije bilo dana da njena kuća u Miloševcu nije odjekivala od dečijih glasova.

Ona i njen muž Mateja Rajković, uz pomoć Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu, othranili su dvadeset i petoro tuđe dece. 
U vreme kad se zbog neimaštine i modernih životnih trendova, žene sve teže i ređe odlučuju da rađaju i podižu sopstvenu decu, pomalo nestvarno zvuči da je jedna Srpkinja celi svoj život posvetila odgajanju tuđe dece.

 

Danas, u devedesetoj godini života, nije sigurna da bi bez pomoći papira mogla da se seti svih njihovih imena, ali je sigurna da ih je volela kao da su bila njena.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима и манастира Хиландара, деца из Книна и околине која похађају православну веронауку били су гости Кампа пријатељства који се одржао у Београду од 13. до 18. јула 2019. године.
      У склопу програма учесници кампа имали су прилику да обиђу како верске тако и културно-историјске знаменитости српског народа. Првог дана боравка малишани су присуствовали светој Литургији у цркви Светог Георгија на Опленцу, посетили величанствену крипту храма и знаменитости Опленца. На велику радост деце, уследила је посета београдском зоолошком врту и луна парку.
      Другог дана боравка гостима из Книна је указана велика част да посете Краљевску породицу Карађорђевић, престолонаследника принца Александра и принцезу Катарину, на Белом двору. Истог дана посетили су Српску Патријаршију, Музеј Српске Православне Цркве и заветни храм српског народа - храм Светог Саве на Врачару.
      Трећег дана боравка деца из Книна и околине посетила су фрушкогорске манастире Крушедол, Гргетег и Ново Хопово. 
      Тај дан ће малишанима остати у сећању и по  посети стадиону Црвене звезде и гледању фудбалске утакмице.
      Последњег дана боравка гости су посетили манастир Раваницу где су се поклонили часним моштима Светог кнеза Лазара, док су у повратку за Београд били смо гости у Аква парку у Јагодини, што је била велика радост за децу.
      -Пуни утисака сви смо се живи и здрави вратили кући у Далмацију. Неизмјерну захвалност исказујемо манастиру Хиландару и повјеренику манастира г. Милошу Стојковићу који нас је као велики пријатељ и домаћин све угостио, поручио је вероучитељ Милан Грубић.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Вилер Текс,
      Реалност у Хрватској.
      Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент....
      Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента".
      Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
       
    • Од Логос,
      Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде.
       
      „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу…
      Ах Ораховцу!!
      „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу…
      „И онда?“
      „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“
      „А чекај, где они играју фудбал?“
      „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш?
      „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“
      „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење.
      „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“
      На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама.
      „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“
      Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права?
      Нек дакле послуша хор, али на лицу места.
      Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују.
      Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате.
      Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно…
      Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог.
      „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање.
      „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“
      „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“
      Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет…
       
      Извор: Детињарије
       
    • Од Логос,
      Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример."

      Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.
      Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.
      Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:
       -    Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!
      Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори.
      Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.
      Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:
      -     Мајко, зашто не разговараш са мном?
       -     Јорго мој, како не разговарам с тобом?
       -     Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. 
       -     Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?
      Јоргос не одговори ништа.
      Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:
       -     Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?
       - Наш метод је успео! - одговорих.
       -     Какав метод?
       -     Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. 
       -    Мислиш да је то то?
       -    То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. 
       -    О, о! Какве се све тајне крију у човеку!
       -    Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.
      Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:
       -    Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.
       Ја сам у међувремену рекао родитељима:
       -     Ми ћемо се молити Богу за њега.
       -     Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац.
       -     Немој, не дирај га! - рекох ја.
       -   Ма он одлази, старче!
       Ја рекох:
       -     Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.
       Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:
       -    Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.
       -     Добро, како хоћеш - одговорише они.
      Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:
       -     Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.
       Отац му одговори:
       -  Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?
       -   Па шта да радим, оче?
       -  Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.
       -   Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола.
       -  Не знам - одговори отац. - Среди то некако.
       Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:
       -     Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.
       Он му рече:
       -    Добро, добро, дете моје.
       -    Јесте, али треба ми новац!
       -    Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.
       -    Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.
        Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:
       - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.
      Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.
      После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.
      "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу."

      Старац Порфирије Кавсокаливит
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, дана 21. априла 2019. године, свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске и ђакона Предрага Јелића из Даља и Срђана Лукића из Борова Насеља.  Епископ Херувим је после Литургије одржао беседу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи празник, празник у којем се испуни пророштво „Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу”. Данас је заиста велика хвала јер Господ Исус Христос улази у Јерусалим и почиње Тајна за коју смо се спремали свих ових четрдесет дана – Тајна Страдања Христовог. 
      Као Хришћани, поучава нас и свети апостол Павле у данашњој посланици, требамо бити деца радости, а не деца туге. Радости јер данас Христос улази у Јерусалим.
      Већ сутра почиње недеља страдања. У људским очима то је недеља туге и трагедије, али ако гледамо преображеним очима, којима бисмо требали гледати јер смо прошли пут свете Четрдесетнице, то треба бити пут нашега живота. Ако будемо тако гледали следићемо речи светог апостола Павла и бићемо деца радости. Јер Христос се распиње ради нас људи и даје себе за живот целога света, даје себе за живот човека. На јучерашњи празник, васкрсење Лазарево, омогућено је човеку да задобије Тајну спасења, тј. Васкрсење. Никако другачије – можемо бити само хришћани радости, а не хришћани прошлости. Увек гледамо у будућност која је одредница нашег живота у овоземаљским оквирима историје. Догађаји који су пред нама јесу историјски, али их не посматрамо из тог аспекта. Посматрамо их из аспекта будућности и Домостроја нашег спасења. Сви дани кроз које ћемо проћи у Страсној седмици су дани у којима се сећамо и саображавамо се са Тајнама нашега спасења. Христос полази на добровољно страдање, носи Крст ка Голготи и преображава тај Крст да бисмо ми као деца могли носити тај Крст Христов и живети преображеним начином живота. Крст је велика тајна драга браћо и сестре. Тај Крст који је био највећа поруга за време у које је Христос живео и разбојници су на крст били распињани. Он својим распињањем Крст преображава и највеће благо овога света. Онда можемо да замислимо колика је Тајна нашега спасења, ако се у материјалном смислу једно дрво преображава колика је тек духовна вертикала нашега живота у овоме свету. Наша вертикала је искључиво есхатолошка, никаква другачија и не може бити. 
      Данашњи празником, Уласком Господа Исуса Христа у Јерусалим на магарету, где Христос у Јерусалим није ушао као неки велможа и господар већ најпонизније – на магарету. Тако је учинио Господ да би показао смирење пред својим апостолима и ученицима. Деца су га дочекала узвикивајући ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Тиме нам се отвара Тајна данашњега празника, да кроз целу Четрдесетницу и целокупан циклус који смо прошли откријемо Тајну покајања. Кајали смо се током целе Четрдесетнице да бисмо видели Тајну и славу Васкрсења Христовога која је почела данашњим празником. 
      Кроз Страдалну седмицу кроз света богослужења саображаваћемо се са тим догађајима. Зато требамо полазити богослужења да бисмо се поучавали Речју која се пева кроз прелепе химне које нам откривају Тајну Живота вечнога. Тако требамо да живимо, да саображавамо себе Тајнама живота, тада више нећемо бити обремењени овом историјом већ ћемо бити деца радости. На крају свог живота певаћемо управо као и ова деца: ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”.
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан овде у Даљу, у нашој цркви посвећеној светом великомученику Димитрију. Заиста нас је Божија благодат сабрала овде где смо се причестили Телом и Крвљу Господњом да бисмо видели Тајну вечног Живота и срца своја припремили и преобразили за Тајну Христову, за Тајну Крста и Васкрсења. Преображавајмо своје душе и тела да бисмо видели радост Христовог васкрсења које је пред нама.
      Нека сте благословени и нека је благословено наше сабрање од сада и кроз сву вечност. Амин.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...