Jump to content
after_silence

Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом - ГОСПОДЕ СПАСИ НАС ОД НАС САМИХ

Rate this topic

Recommended Posts

NE MUČI SEBE!

Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"

U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?

Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.

U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.

U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.

Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.

Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.

Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.

Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.

Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.

Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.

Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.

Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.

Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".

Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?

Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.

Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.

Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)

Share this post


Link to post
Share on other sites
194694093.jpg?377
 
Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог свегског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:

„Гооподе, спаси нас од нас самих!”

Те ми његове речи често падају на памет.

Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо.

Та је „бела куга" прво била почела код нас тамо негде у Пеку, прешла потом у Стиг и Млаву, а видим да је стигла и овамо у Поморавље. И у овоме је селу прошле године први пут више умрло него што се родило. У Пеку где је то, велим, код нас прво отпочело већ има села где је за годину дана двапут и, чак,
трипут више умрло него што се родило.

Кад сам недавно био у Пеку, рекао сам им:

Хајде онда да мзумремо, браћо Срби и сестре Српкиње, па нека ове наше крајеве населе Шиптари и ови људи из југоисточне Србије и са бугарске границе чије жене не убијају толико плод своје утробе као што то чине наше.

Не мори нас ни куга ни колера, него ми моримо сами себе.

Ту су сасвим на месту оне Николајеве речи:

„Господе, спаси нас од нас самих!"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Те ми њсгове речи падају на ум и кад видим како васпитавамо своју децу. Сваког лета се код нас одржавају пријемни испити за богословије. Тим испитима обично присуствујем и ја и тада ми тек пукне пред очима како наши млађи баш ништа о вери не знају. Дође дете да се упише у богословију и — ако
га свештеник не стигне да спреми, него дође онако право од куће — догоди се да не уме честито ни да се прекрсти, не зна ни Оче наш, не зна зашто се празнује Ускрс ни други празници. Не зна како се поздрављамо на Ускрс и на Божић, не зна ништа, као да није из српске куће него као да је Дошло из Африке. У животу није прочитало ниједну верску књигу ни лист, једва да се који пут или ниједанпут причестило, и било у цркви, и чуло реч о Богу, о моралу, о поштењу...

И католици, и протестанти, и нововерци и муслимани, па и наши Војвођани, више полажу на своју веру него ми у Србији. Питајте оне који су имали прилике да буду у Далмацији, Словенији, Хрватској или Војводини и нађу се недељом пред католичком црквом или у Босни петком пред џамијом — каква је то друга слика него код нас! А и ти људи живе у истој држави, у којој и ми и под истим условима као и ми.

Ставите руку на срце па реците: има ли краја у коме се толико псује Бог и Мати Божја, као што је то случај код нас?

Али зато смо ми прваци и рекордери и у другим стварима. Недавно су новине објавиле да смо и ми у нечему први. Један је наш малолетни Пожаревљанин извршио рекордни број крађа од Охрида па све до Загреба — преко 50 крађа.

Па смо рекордери по броју парница. У сваком нашем суду буде и по неколико хиљада парница годишње, а у једном их је прошле године било преко десет хиљада.

Наш је срез први у Југославији још по нечем — по броју извршених убистава у току последњих неколико година. И у другим срезовима догађа се да неко некога убије, али у нашем срезу буде просечно по 45 убистава годишње, што значи скоро по једно сваке недеље.

Убијају се туђини, али се чешће убијају своји. У Хомољу се дотерало дотле да деца убијају родитеље, а овде у Кусатку је мајка убила своју девојчицу и човек свога синчића и бацили их: девојчицу у бару и дечака у бунар, а све за то да би лакше проводили свој грешни живот. Није им децу поморила ни  дифтерија, ни шарлах ни туберкулоза, него су их сами усмртили — да пасторак не смета маћехи и пасторка очуху. Зиста, далеко смо дотерали!

И ту су сасвим на свом месту оне Николајеве речи: „Господе, спаси нас од нас самих

Share this post


Link to post
Share on other sites

Драга браћо и сестре,

Можда ће ми неко замерити што све ово говорим баш овде у Крњеву, у селу где има доста богомољаца, у селу које је дало прилично свештеника и монахиња, где сваке недеље и празника има света у цркви и где се крађе и тужакања дешавају ређе а убиства скоро никако.

Ево зашто о свему томе говорим овде.

Кад сам једном доводио у Пожаревац Владику горњокарловачког, прочитао је на улазу у једно село: Осипаоница. Онда је рекао: „Ово је име символично.
Све се код нас Срба почело да осипа и ниједно нам име тако не приличи као: велика Осипаоница”.

Мислим да је тај мој колега имао право: стварно, много се шта код нас Срба почело да осипа...

Браћо и сестре, ви који сте још остали верни својој вери, својим српским традицијама и обичајима и хришћанском породичном и личном животу, не дајте да се то осипање настави.

Нека оно дође и до вашег прага, али му не дајте да вам оспе кућу, не дајте му да оспе и вашу фамилију.

Преклињем вас и заклињем вас за то пред овом старом црквом и пред овом нашом најстаријом школом и молим се Богу да вам у томе заустављању зла које надире и надолази буде у помоћи кроз све дане живота вашега — Амин.

(Крњево, 1965).

 

http://podmaine.weebly.com/blog/previous/2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vi (Srbi) ste jedan od najbistrijih naroda koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje nazivate inteligencijom, sprečavaju vas da to postignete.“

364046_arcibald-rajs-ok_f.jpg?ver=137479
Arčibald Rajs

Ovo su reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, ispisane u knjizi „Čujte Srbi“, u čijem podnaslovu piše „Čuvajte se sebe“. Rajs je knjigu napisao 1928. godine i ona predstavlja ubedljivi politički testament srpskom narodu. Šta nam je to Arčibald Rajs poručio davne 1928. godine i jesmo li uspeli da se sačuvamo sami od sebe?

Istoričar Predrag J. Marković istakao je potrebu srpskog naroda da uživa u sopstvenoj narcisoidnosti, što je uz nekoliko promašaja političkih elita kumovalo lošoj sudbini našeg društva u 20. veku.

 

 

364045_rajsknjiga_hf.jpg?ver=1374790533 - Arčibald Rajs je čovek koji je napustio karijeru čuvenog forenzičara kako bi pomogao borbu jednog malog naroda za opstanak i slobodu. Nikakvog interesa nije imao za to, sem vere u istinu i pravdu. Umesto da zajedno s njim podele plemenitu ideju o veri, istini i pravdi, Srbi su mu uzvratili nezahvalnošću i zaboravom. Valjda zato sada nemaju skoro nikakve prijatelje, a kamoli takve kao Rajs - kaže Marković.

Kao veliki prijatelj srpskog naroda, Arčibald Rajs je u svojoj knjizi ukazao na vrline i mane srpskog naroda, opisao je tadašnju srpsku inteligenciji, političare i omladinu...

Istoričarka Branka Prpa smatra da srpski narod u proteklih osam decenija nije uspeo da se spase slabih, neobrazovanih i neodgovornih političkih elita koje su ga mnogo koštale u istorijskom i ekonomskom smislu.

- Kontinuitet vladanja sve gorih političkih elita u Srbiji traje od kraja 19. pa kroz celi 20, a evo i sada u 21. veku. Umesto da postaju sve obrazovaniji, odgovorniji, plemenitiji, pripadnici naših političkih elita su ignorisali moderne tokove razvoja u Evropi i vodili naše društvo u izolaciju. Skoro svaki proces modernizacije Srbije ugušen je u strahotama i krvi. Političke elite su stvarale i rušile identitet i integritet države i naroda i nikada nisu imale sluha za istorijski kontekst i pozicioniranje Srbije u njemu - kazala je za „Blic“ Branka Prpa.

 

 

S druge strane, njen kolega Čedomir Antić smatra da je Arčibald Rajs pred srpski narod postavio prevelike zahteve, jer u vrtlogu istorije u 20. veku ni mnogo modernija i organizovanija evropska društva od srpskog nisu uspela da izbegnu raznolika posrtanja.

- Verujem da je srpski narod mogao da izbegne Jugoslaviju, ali ne i komunizam. Pitanje je da li bi se drugačijom politikom prema velikim silama izbeglo ogromno stradanje stanovništva u svetskim ratovima. Rajs je bio veliki humanitarac, ali je voleo Srbiju i Srbe na isti način kao što je razvijenom delu Evrope simpatičan folklor i društvene osobenosti njenih manje modernizovanih krajeva - pojasnio je Čedomir Antić.

 

Blic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Верни у малом

 

Текст из књиге „Тихи глас“ епископа Браничевског Хризостома (Војиновића) 1911. – 1989. године.

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом.

Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу, и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.

Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свима тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – Светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за Њега синови Оца небеског, сви су Му подједнако драги, сви су Његова мала браћа.

Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да Му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.

Јер нешто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И нашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку с којима не говоримо?

Будимо верни Богу у маломе и не очекујемо у животу неке велике тријумфе.

Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи.

У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стајао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.

Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3,22).

А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу.

Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.

Житије Светих пуна су тих малих Божијих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – Свети Архиђакон Стефан, није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима Светог Апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристајао Апостолима. Али Свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога„, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.

На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтананију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За Њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима, и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек са трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку.

Један је надахнути индијски песник написао да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако, од планете до атома„.

Свуда је Он и све је за Њега подједнако важно.

Будимо Му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да сваким преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у Његовом великом делу и служимо Њему, Највишем и Највеличанственијем.

И нека буде на нама безгранична милост Његова, да се и кроз нас мале прослави Свето и велико Име Његово! Амин.

 

https://draganmirilo.wordpress.com/2019/04/30/verni-u-malom/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Скривено од очију наших

 

Текст из књиге „Тихи глас“ Епископа Браничевског Хризостома (Војиновића)

Када је приликом Свог последњег доласка у Јерусалим Господ Христос угледао са Маслинске горе тај лепи древни град, заплакао се над њим и рекао: О, кад би ти, Јерусалиме, знао шта за тебе значи овај дан! Али сада је то скривено од очију твојих (Лука 19, 41-44).

И заиста, Јерусалим није био свестан и није осетио да га је тога дана посетио Спаситељ и Господ. Као што оно у старини наш Праотац Аврам није знао Кога је примио у госте код Мавријског дуба (1 Мојс. 18).И као што Пророк Самуило није наслутио Чији га је оно глас звао у храму док још као дете „служаше Господу“ (1 Сам. 3). Као што и ми не осећамо да „у Богу живимо, крећемо се и јесмо“ (Д. А. 17,28). И као што не чујемо оне Спаситељеве речи из Откровења: „Ево стојим на вратима срца и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и бићу с њиме, и он са Мном.“ (Откр. 3,20).

Можда и над многима од нас тугује Господ што не осећамо Његово присуство у своме животу. Колико пута нас је походио и ми нисмо били свесни тога?! Толико је пута Бог био с нама и управљао кораке наше путем који нам одговара и који нас спасава, а ми смо се, не осећајући Његову свету руку, опирали и роптали.

Блаженопочивши митрополит загребачки Доситеј причао нам је један свој доживљај из времена када је као млади јеромонах студирао у Берлину. Сиромаштво и мала стипендија нагнали су га били да се тамо прими за помоћника руском берлинском проти Маљцеву. И прота га једном одреди да отпутује и служи у неком немачком граду у унутрашњости, где је такође постојала руска Црква и мала руска колонија. Служба је била заказана и вернима је било јављено да свештеник долази, те да се могу припремити за свето причешће. Али – и поред најбоље воље – јеромонах Доситеј тог јутра не успе да стигне на време на железничку станицу. Био сам, вели, очајан. Обмануо сам проту који ме је, сиротог, прихватио и кога сам веома поштовао; обмануо сам и оне људе који су постили и спремали се за причешће… Био сам ван себе од стида и очајања… Очајан сам био што је Бог то допустио… Али, нисам стигао од железничке станице ни до свога стана, а Берлином се пронела вест да се тај воз, за који сам задоцнио, сударио с другим возом и да се догодила страшна катастрофа… Тек кад сам то чуо, осетио сам колико је моје роптање морало вређати Бога, чија ме је рука задржала од тога пута.“

И плаженопокојни патријарх Викентије причао нам је занимљиве појединости из свога живота. Био је свршио и гимназију  и Карловачку богословију са одличним успехом, и као први у рангу. Али, никако му није полазило за руком да добије парохију, јер није имао добар слух ни глас. У то су време, наиме, у Војводини парохе бирали сами одборници црквене општине, а владика је тај избор само потврђивао, Пошто за две године није нигде успео добити место, морао је – по ондашњем закону – поново полагати богословску матуру да му диплома не би изгубила важност. Али ни после друге положене матуре није успео да буде изабран за свештеника. Огорчен и очајан, отишао је из своје родне Бачке у темишварску епархију и – закалуђерио се. Није ни слутио да ће га тај корак, учињен у очајању, и огорчењу и роптању, довести – истина, не на положај бачког свештеника, али – на престо српског патријарха.

Неко је од богословских писаца упоредио наш живот с персијским тепихом. На тим теписима с наличја видимо само замршене боје и конце… А исти ти теписи с лица представљају један савршени склад. Тако и ми људи, каже тај писац, често у животу видимо многе замршене и неразумљиве ствари. Тек се доцније разабере чему је шта у животу било намењено. И често је оно што смо сматрали добрим било зло, и оно што смо сматрали злом било добро. Бог полако и неприметно тка свој тепих – наш живот, премда ми то и не осећамо.

У житију једне светитељке пише како је за време неког великог искушења и невоље жарко призивала име Божје. Чинило јој се да је то било сасвим узалудно. Кад је невоља минула, упитала је у молитви: „Господе, где си био за време мојих мука?“ И добила је одговор: „Све време био Сам у твом срцу.“

Бог је с нама, и када су нам стазе засуте цвећем, и онда кад су посуте трњем. Он полако тка наш живот. Увек смо у Његовим сигурним рукама. Не вређајмо Га својим превременим роптањем, јер „јер сада видимо кроз стакло у загонетки, а једном ћемо видети лицем к лицу“ (1 Кор. 13,12) – чему је шта у нашем животу било намењено и за шта је служило.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, JESSY рече

Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио.

да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Тужна вијест: упокојио се Епископ ваљевски Милутин…Вршећи своју архипастирску дужност био је у сталном контакту са народом и својим свештенством. Примио је негдје корона вирус. Владика је, нијесмо то до сада знали, и раније био нарушеног здравља. Опаки вирус је, изгледа, убрзао његову смрт.     Одлазак овог дивног архијереја је велики губитак за богољубиво свештенство, преподобно монаштво и благочестиву паству Епархије ваљевске. Велики губитак и за нас, његову сабраћу архијереје Српске Православне Цркве. Али ништа не бива без Божијег промисла. За нас на земљи губитак и бол, на небу добитак и радост. Увјерени смо да нашег почившег владику Милутина чека вијенац  славе у вишњем Јерусалиму према коме је стремио од свог дјетињства и најраније младости.   Као монах он је засијао молитвеношћу, послушањем, кротошћу и смирењем. Такав је остао и послије примања архијерејске и архипастирске службе, у беспрекорној посвећености Богу и својој у Христу пастви. Узоран примјер мудрог, трудољубивог, богољубивог и човјекољубивог архијереја који је свијетлио свијету својим врлинама  као добри архипастир и монах.   У овим тешким временима свеопште епидемије вируса COVID 19 отпутовао је наш владика Милутин да изађе пред лице Божије. Увјерени смо да ће због чистоте своје вјере, са нетрулежним омофором изатканим од божанских врлина и добрих дјела дати добар одговор Господу. И да ће добити слободу да се моли пред престолом Божјим да нам Бог опрости премноге гријехе и да нас брзо обасја својим милосрђем.   Наш народ каже да повремено, а то је вишња педагогија за нас који још остајемо на земљи, Бог узима к себи најбоље између нас. Тако је Господ узео владику Милутина, душу која је у земаљској башти замирисала као рајски цвијет и пресадио је у своје непролазно Царство гдје ће вјечно цвјетати и славити Бога заједно са свима светима.   Вјечан спомен блаженопочившем и драгом у Христу брату Епископу Милутину. Амин.      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • By Логос
      Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса.      Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе.    Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина.   Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор.   Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом.   Вечни ти спомен! Царство ти небеско!                                                                                                             Епископ рашко-призренски   ТЕОДОСИЈЕ     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • By Логос
      Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

         
      У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
      Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

      Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

      Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

      Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
      Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
      Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

      Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
      Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

      Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
      Повезане вести:
      Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
      У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

      Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
         
      Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
      Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
      Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
      У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

       

      Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
        Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

      Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
          Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

      „Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

      Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
      View full Странице
    • By Логос
      Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

         
      У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
      Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

      Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

      Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

      Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
      Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
      Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

      Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
      Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

      Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
      Повезане вести:
      Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
      У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

      Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
         
      Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
      Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
      Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
      У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

       

      Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
        Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

      Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
          Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

      „Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

      Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
    • By Логос
      Новопрестављени  Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. 
      Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима.    Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску.     Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...