Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

after_silence

Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом - ГОСПОДЕ СПАСИ НАС ОД НАС САМИХ

Оцени ову тему

Recommended Posts

NE MUČI SEBE!

Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"

U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?

Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.

U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.

U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.

Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.

Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.

Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.

Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.

Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.

Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.

Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.

Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.

Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".

Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?

Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.

Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.

Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)

Share this post


Link to post
Share on other sites
194694093.jpg?377
 
Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог свегског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:

„Гооподе, спаси нас од нас самих!”

Те ми његове речи често падају на памет.

Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо.

Та је „бела куга" прво била почела код нас тамо негде у Пеку, прешла потом у Стиг и Млаву, а видим да је стигла и овамо у Поморавље. И у овоме је селу прошле године први пут више умрло него што се родило. У Пеку где је то, велим, код нас прво отпочело већ има села где је за годину дана двапут и, чак,
трипут више умрло него што се родило.

Кад сам недавно био у Пеку, рекао сам им:

Хајде онда да мзумремо, браћо Срби и сестре Српкиње, па нека ове наше крајеве населе Шиптари и ови људи из југоисточне Србије и са бугарске границе чије жене не убијају толико плод своје утробе као што то чине наше.

Не мори нас ни куга ни колера, него ми моримо сами себе.

Ту су сасвим на месту оне Николајеве речи:

„Господе, спаси нас од нас самих!"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Те ми њсгове речи падају на ум и кад видим како васпитавамо своју децу. Сваког лета се код нас одржавају пријемни испити за богословије. Тим испитима обично присуствујем и ја и тада ми тек пукне пред очима како наши млађи баш ништа о вери не знају. Дође дете да се упише у богословију и — ако
га свештеник не стигне да спреми, него дође онако право од куће — догоди се да не уме честито ни да се прекрсти, не зна ни Оче наш, не зна зашто се празнује Ускрс ни други празници. Не зна како се поздрављамо на Ускрс и на Божић, не зна ништа, као да није из српске куће него као да је Дошло из Африке. У животу није прочитало ниједну верску књигу ни лист, једва да се који пут или ниједанпут причестило, и било у цркви, и чуло реч о Богу, о моралу, о поштењу...

И католици, и протестанти, и нововерци и муслимани, па и наши Војвођани, више полажу на своју веру него ми у Србији. Питајте оне који су имали прилике да буду у Далмацији, Словенији, Хрватској или Војводини и нађу се недељом пред католичком црквом или у Босни петком пред џамијом — каква је то друга слика него код нас! А и ти људи живе у истој држави, у којој и ми и под истим условима као и ми.

Ставите руку на срце па реците: има ли краја у коме се толико псује Бог и Мати Божја, као што је то случај код нас?

Али зато смо ми прваци и рекордери и у другим стварима. Недавно су новине објавиле да смо и ми у нечему први. Један је наш малолетни Пожаревљанин извршио рекордни број крађа од Охрида па све до Загреба — преко 50 крађа.

Па смо рекордери по броју парница. У сваком нашем суду буде и по неколико хиљада парница годишње, а у једном их је прошле године било преко десет хиљада.

Наш је срез први у Југославији још по нечем — по броју извршених убистава у току последњих неколико година. И у другим срезовима догађа се да неко некога убије, али у нашем срезу буде просечно по 45 убистава годишње, што значи скоро по једно сваке недеље.

Убијају се туђини, али се чешће убијају своји. У Хомољу се дотерало дотле да деца убијају родитеље, а овде у Кусатку је мајка убила своју девојчицу и човек свога синчића и бацили их: девојчицу у бару и дечака у бунар, а све за то да би лакше проводили свој грешни живот. Није им децу поморила ни  дифтерија, ни шарлах ни туберкулоза, него су их сами усмртили — да пасторак не смета маћехи и пасторка очуху. Зиста, далеко смо дотерали!

И ту су сасвим на свом месту оне Николајеве речи: „Господе, спаси нас од нас самих

Share this post


Link to post
Share on other sites

Драга браћо и сестре,

Можда ће ми неко замерити што све ово говорим баш овде у Крњеву, у селу где има доста богомољаца, у селу које је дало прилично свештеника и монахиња, где сваке недеље и празника има света у цркви и где се крађе и тужакања дешавају ређе а убиства скоро никако.

Ево зашто о свему томе говорим овде.

Кад сам једном доводио у Пожаревац Владику горњокарловачког, прочитао је на улазу у једно село: Осипаоница. Онда је рекао: „Ово је име символично.
Све се код нас Срба почело да осипа и ниједно нам име тако не приличи као: велика Осипаоница”.

Мислим да је тај мој колега имао право: стварно, много се шта код нас Срба почело да осипа...

Браћо и сестре, ви који сте још остали верни својој вери, својим српским традицијама и обичајима и хришћанском породичном и личном животу, не дајте да се то осипање настави.

Нека оно дође и до вашег прага, али му не дајте да вам оспе кућу, не дајте му да оспе и вашу фамилију.

Преклињем вас и заклињем вас за то пред овом старом црквом и пред овом нашом најстаријом школом и молим се Богу да вам у томе заустављању зла које надире и надолази буде у помоћи кроз све дане живота вашега — Амин.

(Крњево, 1965).

 

http://podmaine.weebly.com/blog/previous/2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vi (Srbi) ste jedan od najbistrijih naroda koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje nazivate inteligencijom, sprečavaju vas da to postignete.“

364046_arcibald-rajs-ok_f.jpg?ver=137479
Arčibald Rajs

Ovo su reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, ispisane u knjizi „Čujte Srbi“, u čijem podnaslovu piše „Čuvajte se sebe“. Rajs je knjigu napisao 1928. godine i ona predstavlja ubedljivi politički testament srpskom narodu. Šta nam je to Arčibald Rajs poručio davne 1928. godine i jesmo li uspeli da se sačuvamo sami od sebe?

Istoričar Predrag J. Marković istakao je potrebu srpskog naroda da uživa u sopstvenoj narcisoidnosti, što je uz nekoliko promašaja političkih elita kumovalo lošoj sudbini našeg društva u 20. veku.

 

 

364045_rajsknjiga_hf.jpg?ver=1374790533 - Arčibald Rajs je čovek koji je napustio karijeru čuvenog forenzičara kako bi pomogao borbu jednog malog naroda za opstanak i slobodu. Nikakvog interesa nije imao za to, sem vere u istinu i pravdu. Umesto da zajedno s njim podele plemenitu ideju o veri, istini i pravdi, Srbi su mu uzvratili nezahvalnošću i zaboravom. Valjda zato sada nemaju skoro nikakve prijatelje, a kamoli takve kao Rajs - kaže Marković.

Kao veliki prijatelj srpskog naroda, Arčibald Rajs je u svojoj knjizi ukazao na vrline i mane srpskog naroda, opisao je tadašnju srpsku inteligenciji, političare i omladinu...

Istoričarka Branka Prpa smatra da srpski narod u proteklih osam decenija nije uspeo da se spase slabih, neobrazovanih i neodgovornih političkih elita koje su ga mnogo koštale u istorijskom i ekonomskom smislu.

- Kontinuitet vladanja sve gorih političkih elita u Srbiji traje od kraja 19. pa kroz celi 20, a evo i sada u 21. veku. Umesto da postaju sve obrazovaniji, odgovorniji, plemenitiji, pripadnici naših političkih elita su ignorisali moderne tokove razvoja u Evropi i vodili naše društvo u izolaciju. Skoro svaki proces modernizacije Srbije ugušen je u strahotama i krvi. Političke elite su stvarale i rušile identitet i integritet države i naroda i nikada nisu imale sluha za istorijski kontekst i pozicioniranje Srbije u njemu - kazala je za „Blic“ Branka Prpa.

 

 

S druge strane, njen kolega Čedomir Antić smatra da je Arčibald Rajs pred srpski narod postavio prevelike zahteve, jer u vrtlogu istorije u 20. veku ni mnogo modernija i organizovanija evropska društva od srpskog nisu uspela da izbegnu raznolika posrtanja.

- Verujem da je srpski narod mogao da izbegne Jugoslaviju, ali ne i komunizam. Pitanje je da li bi se drugačijom politikom prema velikim silama izbeglo ogromno stradanje stanovništva u svetskim ratovima. Rajs je bio veliki humanitarac, ali je voleo Srbiju i Srbe na isti način kao što je razvijenom delu Evrope simpatičan folklor i društvene osobenosti njenih manje modernizovanih krajeva - pojasnio je Čedomir Antić.

 

Blic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Верни у малом

 

Текст из књиге „Тихи глас“ епископа Браничевског Хризостома (Војиновића) 1911. – 1989. године.

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом.

Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу, и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.

Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свима тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – Светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за Њега синови Оца небеског, сви су Му подједнако драги, сви су Његова мала браћа.

Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да Му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.

Јер нешто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И нашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку с којима не говоримо?

Будимо верни Богу у маломе и не очекујемо у животу неке велике тријумфе.

Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи.

У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стајао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.

Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3,22).

А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу.

Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.

Житије Светих пуна су тих малих Божијих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – Свети Архиђакон Стефан, није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима Светог Апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристајао Апостолима. Али Свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога„, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.

На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтананију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За Њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима, и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек са трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку.

Један је надахнути индијски песник написао да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако, од планете до атома„.

Свуда је Он и све је за Њега подједнако важно.

Будимо Му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да сваким преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у Његовом великом делу и служимо Њему, Највишем и Највеличанственијем.

И нека буде на нама безгранична милост Његова, да се и кроз нас мале прослави Свето и велико Име Његово! Амин.

 

https://draganmirilo.wordpress.com/2019/04/30/verni-u-malom/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Скривено од очију наших

 

Текст из књиге „Тихи глас“ Епископа Браничевског Хризостома (Војиновића)

Када је приликом Свог последњег доласка у Јерусалим Господ Христос угледао са Маслинске горе тај лепи древни град, заплакао се над њим и рекао: О, кад би ти, Јерусалиме, знао шта за тебе значи овај дан! Али сада је то скривено од очију твојих (Лука 19, 41-44).

И заиста, Јерусалим није био свестан и није осетио да га је тога дана посетио Спаситељ и Господ. Као што оно у старини наш Праотац Аврам није знао Кога је примио у госте код Мавријског дуба (1 Мојс. 18).И као што Пророк Самуило није наслутио Чији га је оно глас звао у храму док још као дете „служаше Господу“ (1 Сам. 3). Као што и ми не осећамо да „у Богу живимо, крећемо се и јесмо“ (Д. А. 17,28). И као што не чујемо оне Спаситељеве речи из Откровења: „Ево стојим на вратима срца и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и бићу с њиме, и он са Мном.“ (Откр. 3,20).

Можда и над многима од нас тугује Господ што не осећамо Његово присуство у своме животу. Колико пута нас је походио и ми нисмо били свесни тога?! Толико је пута Бог био с нама и управљао кораке наше путем који нам одговара и који нас спасава, а ми смо се, не осећајући Његову свету руку, опирали и роптали.

Блаженопочивши митрополит загребачки Доситеј причао нам је један свој доживљај из времена када је као млади јеромонах студирао у Берлину. Сиромаштво и мала стипендија нагнали су га били да се тамо прими за помоћника руском берлинском проти Маљцеву. И прота га једном одреди да отпутује и служи у неком немачком граду у унутрашњости, где је такође постојала руска Црква и мала руска колонија. Служба је била заказана и вернима је било јављено да свештеник долази, те да се могу припремити за свето причешће. Али – и поред најбоље воље – јеромонах Доситеј тог јутра не успе да стигне на време на железничку станицу. Био сам, вели, очајан. Обмануо сам проту који ме је, сиротог, прихватио и кога сам веома поштовао; обмануо сам и оне људе који су постили и спремали се за причешће… Био сам ван себе од стида и очајања… Очајан сам био што је Бог то допустио… Али, нисам стигао од железничке станице ни до свога стана, а Берлином се пронела вест да се тај воз, за који сам задоцнио, сударио с другим возом и да се догодила страшна катастрофа… Тек кад сам то чуо, осетио сам колико је моје роптање морало вређати Бога, чија ме је рука задржала од тога пута.“

И плаженопокојни патријарх Викентије причао нам је занимљиве појединости из свога живота. Био је свршио и гимназију  и Карловачку богословију са одличним успехом, и као први у рангу. Али, никако му није полазило за руком да добије парохију, јер није имао добар слух ни глас. У то су време, наиме, у Војводини парохе бирали сами одборници црквене општине, а владика је тај избор само потврђивао, Пошто за две године није нигде успео добити место, морао је – по ондашњем закону – поново полагати богословску матуру да му диплома не би изгубила важност. Али ни после друге положене матуре није успео да буде изабран за свештеника. Огорчен и очајан, отишао је из своје родне Бачке у темишварску епархију и – закалуђерио се. Није ни слутио да ће га тај корак, учињен у очајању, и огорчењу и роптању, довести – истина, не на положај бачког свештеника, али – на престо српског патријарха.

Неко је од богословских писаца упоредио наш живот с персијским тепихом. На тим теписима с наличја видимо само замршене боје и конце… А исти ти теписи с лица представљају један савршени склад. Тако и ми људи, каже тај писац, често у животу видимо многе замршене и неразумљиве ствари. Тек се доцније разабере чему је шта у животу било намењено. И често је оно што смо сматрали добрим било зло, и оно што смо сматрали злом било добро. Бог полако и неприметно тка свој тепих – наш живот, премда ми то и не осећамо.

У житију једне светитељке пише како је за време неког великог искушења и невоље жарко призивала име Божје. Чинило јој се да је то било сасвим узалудно. Кад је невоља минула, упитала је у молитви: „Господе, где си био за време мојих мука?“ И добила је одговор: „Све време био Сам у твом срцу.“

Бог је с нама, и када су нам стазе засуте цвећем, и онда кад су посуте трњем. Он полако тка наш живот. Увек смо у Његовим сигурним рукама. Не вређајмо Га својим превременим роптањем, јер „јер сада видимо кроз стакло у загонетки, а једном ћемо видети лицем к лицу“ (1 Кор. 13,12) – чему је шта у нашем животу било намењено и за шта је служило.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12.8.2009. at 18:25, after_silence рече

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe

:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, JESSY рече

Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио.

да се не заборави

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније.
       
      ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ

      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН
      У Име Оца, и Сина и Светога Духа, 
       
      Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.
       
      Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.
       
      Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.
       
      Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. 
       
      Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. 
       
      Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.
       
      Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.
       
      Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.
       
      Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. 
       
      Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.
       
      Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.
       
      Љубим те Господе Крепости моја 
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.
       
      Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.
       
      Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. 
       
      Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.
       
      Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.
       
      Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 
       
      Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.
       
      А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.
       
      Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
       
      Уредништво портала Поуке.орг честита владици Методију годишњицу архијерејског служења!
    • Од Логос,
      На дан св. великомученика Прокопија, 21. јула 2019. године, Његова светост Патријарх српски Г. Иринеј началствоавао је Светом Архијерејском Литургијом у храму посвећеном св. Прокопију на гробљу Орловача у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереј – ставрофор Станко Трајковић, протојереји Витомир Костић и Невенко Супор, јереј Александрар Грујић и потођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић.

      У Литургији је рукоположен ипођакон Милош Виленица у чин ђакона. Тим поводом је прота Станко Трајковић верном народу прочитао исповедно писмо. Затим су протођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић увели у олтар ипођакона Милоша Виленицу, где је током кружног опхода око Св. Трпезе и њеног целивања, ипођакон целивао и  десницу Архијереја, крст и надбедреник. Након тога Патријарх Иринеј је пред Часном Трпезом положивши руку на ипођакона прочитао молитве рукоположења у чин ђакона. Затим је Патријарх Иринеј новог ђакона обукао у орар и дао му наруквице и Служебник у коме се налазе прозбе које ђакон изговара у току Свете Литургије. На крају Патријарх Иринеј је на царским дверима представио верном народу новог ђакона уз речи: „Достојан“. При чему је и народ Његовој светости Патријарху Иринеју одговорио са „Достојан“. На овај начин, по древном чину рукоположења, Света Црква је добила у свом крилу још једног ђакона.
      Након Свете Литургије и причешћа верног народа, Патријарх Иринеј је пресекао славски колач са домаћином овогодишње славе г. Браниславом Ивановићем и верним народом.
      Партијарх Иринеј у надахнутој беседи, на крају Свете Литургије и резања славског колача, поучио свештенство и верни народ о величини дела св. Прокопија и подсетио присутне да се мошти овог великог светитеља налазе у Прокупљу. По овом светитељу сам град и носи име. А Његова светост Патријарх Иринеј је заблагодарио Богу што је то чак и општина Прокупље препознала и св. Прокопија прославља као свог заштитника. Тако да је данас у Прокупљу слава града која се особито свечано прославља.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

      Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.
      Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.
      Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.
      Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.
      У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...