Jump to content

Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом - ГОСПОДЕ СПАСИ НАС ОД НАС САМИХ

Оцени ову тему


Препоручена порука

NE MUČI SEBE!

Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"

U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?

Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.

U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.

U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.

Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.

Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.

Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.

Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.

Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.

Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.

Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.

Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.

Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".

Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?

Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.

Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.

Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 years later...
194694093.jpg?377
 
Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог свегског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:

„Гооподе, спаси нас од нас самих!”

Те ми његове речи често падају на памет.

Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо.

Та је „бела куга" прво била почела код нас тамо негде у Пеку, прешла потом у Стиг и Млаву, а видим да је стигла и овамо у Поморавље. И у овоме је селу прошле године први пут више умрло него што се родило. У Пеку где је то, велим, код нас прво отпочело већ има села где је за годину дана двапут и, чак,
трипут више умрло него што се родило.

Кад сам недавно био у Пеку, рекао сам им:

Хајде онда да мзумремо, браћо Срби и сестре Српкиње, па нека ове наше крајеве населе Шиптари и ови људи из југоисточне Србије и са бугарске границе чије жене не убијају толико плод своје утробе као што то чине наше.

Не мори нас ни куга ни колера, него ми моримо сами себе.

Ту су сасвим на месту оне Николајеве речи:

„Господе, спаси нас од нас самих!"
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Те ми њсгове речи падају на ум и кад видим како васпитавамо своју децу. Сваког лета се код нас одржавају пријемни испити за богословије. Тим испитима обично присуствујем и ја и тада ми тек пукне пред очима како наши млађи баш ништа о вери не знају. Дође дете да се упише у богословију и — ако
га свештеник не стигне да спреми, него дође онако право од куће — догоди се да не уме честито ни да се прекрсти, не зна ни Оче наш, не зна зашто се празнује Ускрс ни други празници. Не зна како се поздрављамо на Ускрс и на Божић, не зна ништа, као да није из српске куће него као да је Дошло из Африке. У животу није прочитало ниједну верску књигу ни лист, једва да се који пут или ниједанпут причестило, и било у цркви, и чуло реч о Богу, о моралу, о поштењу...

И католици, и протестанти, и нововерци и муслимани, па и наши Војвођани, више полажу на своју веру него ми у Србији. Питајте оне који су имали прилике да буду у Далмацији, Словенији, Хрватској или Војводини и нађу се недељом пред католичком црквом или у Босни петком пред џамијом — каква је то друга слика него код нас! А и ти људи живе у истој држави, у којој и ми и под истим условима као и ми.

Ставите руку на срце па реците: има ли краја у коме се толико псује Бог и Мати Божја, као што је то случај код нас?

Али зато смо ми прваци и рекордери и у другим стварима. Недавно су новине објавиле да смо и ми у нечему први. Један је наш малолетни Пожаревљанин извршио рекордни број крађа од Охрида па све до Загреба — преко 50 крађа.

Па смо рекордери по броју парница. У сваком нашем суду буде и по неколико хиљада парница годишње, а у једном их је прошле године било преко десет хиљада.

Наш је срез први у Југославији још по нечем — по броју извршених убистава у току последњих неколико година. И у другим срезовима догађа се да неко некога убије, али у нашем срезу буде просечно по 45 убистава годишње, што значи скоро по једно сваке недеље.

Убијају се туђини, али се чешће убијају своји. У Хомољу се дотерало дотле да деца убијају родитеље, а овде у Кусатку је мајка убила своју девојчицу и човек свога синчића и бацили их: девојчицу у бару и дечака у бунар, а све за то да би лакше проводили свој грешни живот. Није им децу поморила ни  дифтерија, ни шарлах ни туберкулоза, него су их сами усмртили — да пасторак не смета маћехи и пасторка очуху. Зиста, далеко смо дотерали!

И ту су сасвим на свом месту оне Николајеве речи: „Господе, спаси нас од нас самих

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Драга браћо и сестре,

Можда ће ми неко замерити што све ово говорим баш овде у Крњеву, у селу где има доста богомољаца, у селу које је дало прилично свештеника и монахиња, где сваке недеље и празника има света у цркви и где се крађе и тужакања дешавају ређе а убиства скоро никако.

Ево зашто о свему томе говорим овде.

Кад сам једном доводио у Пожаревац Владику горњокарловачког, прочитао је на улазу у једно село: Осипаоница. Онда је рекао: „Ово је име символично.
Све се код нас Срба почело да осипа и ниједно нам име тако не приличи као: велика Осипаоница”.

Мислим да је тај мој колега имао право: стварно, много се шта код нас Срба почело да осипа...

Браћо и сестре, ви који сте још остали верни својој вери, својим српским традицијама и обичајима и хришћанском породичном и личном животу, не дајте да се то осипање настави.

Нека оно дође и до вашег прага, али му не дајте да вам оспе кућу, не дајте му да оспе и вашу фамилију.

Преклињем вас и заклињем вас за то пред овом старом црквом и пред овом нашом најстаријом школом и молим се Богу да вам у томе заустављању зла које надире и надолази буде у помоћи кроз све дане живота вашега — Амин.

(Крњево, 1965).

 

http://podmaine.weebly.com/blog/previous/2

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vi (Srbi) ste jedan od najbistrijih naroda koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje nazivate inteligencijom, sprečavaju vas da to postignete.“

364046_arcibald-rajs-ok_f.jpg?ver=137479
Arčibald Rajs

Ovo su reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, ispisane u knjizi „Čujte Srbi“, u čijem podnaslovu piše „Čuvajte se sebe“. Rajs je knjigu napisao 1928. godine i ona predstavlja ubedljivi politički testament srpskom narodu. Šta nam je to Arčibald Rajs poručio davne 1928. godine i jesmo li uspeli da se sačuvamo sami od sebe?

Istoričar Predrag J. Marković istakao je potrebu srpskog naroda da uživa u sopstvenoj narcisoidnosti, što je uz nekoliko promašaja političkih elita kumovalo lošoj sudbini našeg društva u 20. veku.

 

 

364045_rajsknjiga_hf.jpg?ver=1374790533 - Arčibald Rajs je čovek koji je napustio karijeru čuvenog forenzičara kako bi pomogao borbu jednog malog naroda za opstanak i slobodu. Nikakvog interesa nije imao za to, sem vere u istinu i pravdu. Umesto da zajedno s njim podele plemenitu ideju o veri, istini i pravdi, Srbi su mu uzvratili nezahvalnošću i zaboravom. Valjda zato sada nemaju skoro nikakve prijatelje, a kamoli takve kao Rajs - kaže Marković.

Kao veliki prijatelj srpskog naroda, Arčibald Rajs je u svojoj knjizi ukazao na vrline i mane srpskog naroda, opisao je tadašnju srpsku inteligenciji, političare i omladinu...

Istoričarka Branka Prpa smatra da srpski narod u proteklih osam decenija nije uspeo da se spase slabih, neobrazovanih i neodgovornih političkih elita koje su ga mnogo koštale u istorijskom i ekonomskom smislu.

- Kontinuitet vladanja sve gorih političkih elita u Srbiji traje od kraja 19. pa kroz celi 20, a evo i sada u 21. veku. Umesto da postaju sve obrazovaniji, odgovorniji, plemenitiji, pripadnici naših političkih elita su ignorisali moderne tokove razvoja u Evropi i vodili naše društvo u izolaciju. Skoro svaki proces modernizacije Srbije ugušen je u strahotama i krvi. Političke elite su stvarale i rušile identitet i integritet države i naroda i nikada nisu imale sluha za istorijski kontekst i pozicioniranje Srbije u njemu - kazala je za „Blic“ Branka Prpa.

 

 

S druge strane, njen kolega Čedomir Antić smatra da je Arčibald Rajs pred srpski narod postavio prevelike zahteve, jer u vrtlogu istorije u 20. veku ni mnogo modernija i organizovanija evropska društva od srpskog nisu uspela da izbegnu raznolika posrtanja.

- Verujem da je srpski narod mogao da izbegne Jugoslaviju, ali ne i komunizam. Pitanje je da li bi se drugačijom politikom prema velikim silama izbeglo ogromno stradanje stanovništva u svetskim ratovima. Rajs je bio veliki humanitarac, ali je voleo Srbiju i Srbe na isti način kao što je razvijenom delu Evrope simpatičan folklor i društvene osobenosti njenih manje modernizovanih krajeva - pojasnio je Čedomir Antić.

 

Blic

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Састали смо се у добри час у овој светој цркви да се Богу помолимо и да мало душу утешимо и окрепимо.
Помолили смо се за напредак наших светих цркава. Где год је која, сваку нам Бог помогао да нам буду лепе и окићене: души на утеху, невољноме на помоћ а свакоме од нас на радост.
Помолили смо се за добро наших свештеника, који данас служе свете службе Божје широм целе наше земље. Молитве им угодне биле пред престолом Господњим, пред Судијом праведним!
Помолили смо се и за добро свакога брата хришћанина који се крстом крсти и у Бога верује. Који је у добру, Боже га подржи! Који ли је у невољи, Боже га избави! – да се сунца огреје, да се браће нагледа и да га у животу свако добро прати!
Што год ми данас у овој цркви молили, Бог нам даровао и још придодао колико је воља и милост Његова!
На радост долазили светој цркви, у части и поштењу и страху Господњем, да се у њој закону Божјем поучимо и да по њему живимо!
Јер, браћо и сестре, ма шта људи у наше време мислили, ма шта говорили, постоји још увек она стара неумитна Правда Божја која је понекад спора али увек достижна.
Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији?
„Бојим се – додала је та девојка – да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу“.
Одговорио сам јој: „Паметније је да сачекаш коју другу прилику“.
Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој су чланови склони да се међусобно убијају.
Али, имала је право и та девојка са свога становишта, и њена је бојазан такође била оправдана.
Јер велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство.
Сећам се: још док сам био млад јеромонах у манастиру Раваници, дошла је била тамо нека жена чак из околине Сталаћа и довела свога тешко болесног сина да му у манастиру читамо „проштену молитву“.
Та нам је жена тада испричала:
Када сам се удала за свога мужа, затекла сам код њега у кући једно слабашно детенце из његовог ранијег брака. Од првих дана нисам волела то пасторче. Тешко сам се мирила с мишљу да ће оно некада делити имање с мојом децом. Нисам га људски неговала и било је више гладно него сито, те је тако од слабости, онако малецно, и умрло.
А сада се, ево, тешко разболео мој син, па сам се сетила тог свог малог пасторчета и мога великог греха према њему.
Помозите ми, ако можете!“
Једног пак јутра сачекао ме је у нашој пожаревачкој црквеној порти неки човек и умолио за одобрење да се опева гроб неке девојке која се пре више година бацила под воз и тако извршила самоубиство.
Упитао сам га: зашто тако касно тражи да се то опело изврши, и какав му је род та девојка била?
Одговорио ми је:
„Није ми, оче, била никакав род. Била је само вереница мога сина, али смо ми били против тога да је он узме, јер је девојка помало храмала, и било нас је срамота да имамо сакату снају.
Кад ју је мој син – по нашем наговору – напустио, она се бацила под воз…
А сада је душевно оболела моја кћи – девојка. Била је неко време у душевној болници, лечена је и дошла кући, али јој се болест често обнавља.
Па мислим нешто: можда ће мојој кћери бити лакше кад се опева неопојани гроб оне девојке, која се нашом кривицом убила, и кад се њена очајна душа буде једном смирила“…
Прошла ме је свог нека језа: дошао човек да моли да се опева гроб туђе кћерке да би његовој кћери било лакше!…
Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.
На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Нема већих мука, него кад човека мучи савест, нема веће страхоте, него не смети остати сам са собом и загледати у своју празну и изгубљену душу.
Ко од вас не зна бар за један случај како се страшно свети проливена крв?
Ко не зна како страшно пролазе они који се криво закуну, који невиног оклеветају, који светињу оскрнаве, који кума и родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе бракове и куће растурају?
На наше очи затиру се куће тих грешника…
А ако се на наше очи свете велики греси, свете се исто тако и они које ми сматрамо малим, зато нека нас Бог и од њих сачува. Јер је написано у Светом Писму: „Страшно је упасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10, 31).
Зато нека и даље греше грешници, нека хуле безаконици, нека се смеју нама који идемо Божјим путем. Можемо их само дубоко жалити.
Нека они привремено и благују – не дао нам Бог да пођемо њиховим трагом, јер су на клизавом путу постављени.
Зато ћемо се ми и даље гласу срца и савести покоравати, греха се бојати, Богу служити, Њему своја дела посветити, у Њега се уздати, Њему увек говорити:
„Ти си уздање срдаца наших, и наше уточиште до века!“
Јер срце нам наше сведочи да нам је добро кад се волимо и да нам је тешко кад се мрзимо.
Да смо радосни кад учинимо добро и да нас се људи грозе кад учинимо зло.
Срце нам наше говори да није лепо да чинимо другима оно што не бисмо волели да други чине нама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Срце нам наше говори да је боље и пострадати на правди, него живети са жигом срамоте на челу.
Срце нам наше говори да је боље ићи Божјим путем, праведним путем, макар и патили на њему, него правити савез са злом, запетљавати се у лажи и преваре и тонути у грех.
Јер грешан човек, браћо и сестре, је – по правилу – несрећан човек.
У Светом Писму Божјем стоји записано:
„Ако држиш заповести Господа Бога својега, доћи ће на тебе сви благослови…
Благословен ћеш бити у дому, и благословен ћеш бити у пољу…
Господ ће послати благослов да буде с тобом и у свему оном за што се прихватиш руком својом“(V Мојс. 28).
Тај благослов Божји нека сиђе и на све вас који сте данас дошли у овај свети храм!
У цркву ходили, Богу се молили, живе спомињали, а мртвима спомен чинили.
Бога се бојали, људима се не омразили, образ светао вазда носили и душе своје не огрешили.
Избавио вас Христос Спаситељ сваке муке и душманске руке! Вазда имали, потребитим давали, а Бог вам узвраћао срећом, и берићетом и напретком.
Здрави и срећни били и ви и сви ваши мили и драги. У добру, у слози и у љубави пребивали од сада па довека!

На путу вас срећа сусретала,
Молитва вам Богу допирала,
Што молили Бог вам даровао;
Амин Боже и Богородице
И данашњи Божији Празниче!

 

http://manastirpodmaine.org/episkop-branicevski-hrizostom-vojinovic-posledice-greha-ostaju/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

 

ТУЂИНКА НА ЗЕМЉИ

Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо.
Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити.
Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас.
Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи.
Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа.
Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа!
Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан…
Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући…
Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило.
Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“.
Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости.
Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол.
Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.
Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…
Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.
Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.
Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот.
„Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“.
Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет.
Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут!
Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света!
Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави!
Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост!

 

http://manastirpodmaine.org/eriskop-hrizostom-vojinovic-tudjinka-na-zemlji/

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

Верни у малом

 

Текст из књиге „Тихи глас“ епископа Браничевског Хризостома (Војиновића) 1911. – 1989. године.

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом.

Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу, и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.

Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свима тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према „највећем међу рођенима од жене“ – Светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за Њега синови Оца небеског, сви су Му подједнако драги, сви су Његова мала браћа.

Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да Му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.

Јер нешто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И нашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку с којима не говоримо?

Будимо верни Богу у маломе и не очекујемо у животу неке велике тријумфе.

Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи.

У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стајао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али је у очима Спаситеља то био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.

Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима“ (Кол. 3,22).

А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу.

Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, али коме је Бог за узор ставио ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.

Житије Светих пуна су тих малих Божијих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – Свети Архиђакон Стефан, није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима Светог Апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристајао Апостолима. Али Свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, „био је пун вере и Духа Светога„, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.

На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтананију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За Њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима, и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек са трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку.

Један је надахнути индијски песник написао да „на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако, од планете до атома„.

Свуда је Он и све је за Њега подједнако важно.

Будимо Му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да сваким преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у Његовом великом делу и служимо Њему, Највишем и Највеличанственијем.

И нека буде на нама безгранична милост Његова, да се и кроз нас мале прослави Свето и велико Име Његово! Амин.

 

https://draganmirilo.wordpress.com/2019/04/30/verni-u-malom/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Скривено од очију наших

 

Текст из књиге „Тихи глас“ Епископа Браничевског Хризостома (Војиновића)

Када је приликом Свог последњег доласка у Јерусалим Господ Христос угледао са Маслинске горе тај лепи древни град, заплакао се над њим и рекао: О, кад би ти, Јерусалиме, знао шта за тебе значи овај дан! Али сада је то скривено од очију твојих (Лука 19, 41-44).

И заиста, Јерусалим није био свестан и није осетио да га је тога дана посетио Спаситељ и Господ. Као што оно у старини наш Праотац Аврам није знао Кога је примио у госте код Мавријског дуба (1 Мојс. 18).И као што Пророк Самуило није наслутио Чији га је оно глас звао у храму док још као дете „служаше Господу“ (1 Сам. 3). Као што и ми не осећамо да „у Богу живимо, крећемо се и јесмо“ (Д. А. 17,28). И као што не чујемо оне Спаситељеве речи из Откровења: „Ево стојим на вратима срца и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и бићу с њиме, и он са Мном.“ (Откр. 3,20).

Можда и над многима од нас тугује Господ што не осећамо Његово присуство у своме животу. Колико пута нас је походио и ми нисмо били свесни тога?! Толико је пута Бог био с нама и управљао кораке наше путем који нам одговара и који нас спасава, а ми смо се, не осећајући Његову свету руку, опирали и роптали.

Блаженопочивши митрополит загребачки Доситеј причао нам је један свој доживљај из времена када је као млади јеромонах студирао у Берлину. Сиромаштво и мала стипендија нагнали су га били да се тамо прими за помоћника руском берлинском проти Маљцеву. И прота га једном одреди да отпутује и служи у неком немачком граду у унутрашњости, где је такође постојала руска Црква и мала руска колонија. Служба је била заказана и вернима је било јављено да свештеник долази, те да се могу припремити за свето причешће. Али – и поред најбоље воље – јеромонах Доситеј тог јутра не успе да стигне на време на железничку станицу. Био сам, вели, очајан. Обмануо сам проту који ме је, сиротог, прихватио и кога сам веома поштовао; обмануо сам и оне људе који су постили и спремали се за причешће… Био сам ван себе од стида и очајања… Очајан сам био што је Бог то допустио… Али, нисам стигао од железничке станице ни до свога стана, а Берлином се пронела вест да се тај воз, за који сам задоцнио, сударио с другим возом и да се догодила страшна катастрофа… Тек кад сам то чуо, осетио сам колико је моје роптање морало вређати Бога, чија ме је рука задржала од тога пута.“

И плаженопокојни патријарх Викентије причао нам је занимљиве појединости из свога живота. Био је свршио и гимназију  и Карловачку богословију са одличним успехом, и као први у рангу. Али, никако му није полазило за руком да добије парохију, јер није имао добар слух ни глас. У то су време, наиме, у Војводини парохе бирали сами одборници црквене општине, а владика је тај избор само потврђивао, Пошто за две године није нигде успео добити место, морао је – по ондашњем закону – поново полагати богословску матуру да му диплома не би изгубила важност. Али ни после друге положене матуре није успео да буде изабран за свештеника. Огорчен и очајан, отишао је из своје родне Бачке у темишварску епархију и – закалуђерио се. Није ни слутио да ће га тај корак, учињен у очајању, и огорчењу и роптању, довести – истина, не на положај бачког свештеника, али – на престо српског патријарха.

Неко је од богословских писаца упоредио наш живот с персијским тепихом. На тим теписима с наличја видимо само замршене боје и конце… А исти ти теписи с лица представљају један савршени склад. Тако и ми људи, каже тај писац, често у животу видимо многе замршене и неразумљиве ствари. Тек се доцније разабере чему је шта у животу било намењено. И често је оно што смо сматрали добрим било зло, и оно што смо сматрали злом било добро. Бог полако и неприметно тка свој тепих – наш живот, премда ми то и не осећамо.

У житију једне светитељке пише како је за време неког великог искушења и невоље жарко призивала име Божје. Чинило јој се да је то било сасвим узалудно. Кад је невоља минула, упитала је у молитви: „Господе, где си био за време мојих мука?“ И добила је одговор: „Све време био Сам у твом срцу.“

Бог је с нама, и када су нам стазе засуте цвећем, и онда кад су посуте трњем. Он полако тка наш живот. Увек смо у Његовим сигурним рукама. Не вређајмо Га својим превременим роптањем, јер „јер сада видимо кроз стакло у загонетки, а једном ћемо видети лицем к лицу“ (1 Кор. 13,12) – чему је шта у нашем животу било намењено и за шта је служило.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12.8.2009. at 18:25, after_silence рече

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe

:sunce:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, JESSY рече

Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао Својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да му будемо верни у малом (Лук. 16,10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио.

да се не заборави

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 7 months later...

ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕХА ОСТАЈУ

Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији?
„Бојим се – додала је та девојка – да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу“.
Одговорио сам јој: „Паметније је да сачекаш коју другу прилику“.
Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој су чланови склони да се међусобно убијају.
Али, имала је право и та девојка са свога становишта, и њена је бојазан такође била оправдана.
Јер велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство.
Сећам се: још док сам био млад јеромонах у манастиру Раваници, дошла је била тамо нека жена чак из околине Сталаћа и довела свога тешко болесног сина да му у манастиру читамо „проштену молитву“.
Та нам је жена тада испричала:
Када сам се удала за свога мужа, затекла сам код њега у кући једно слабашно детенце из његовог ранијег брака. Од првих дана нисам волела то пасторче. Тешко сам се мирила с мишљу да ће оно некада делити имање с мојом децом. Нисам га људски неговала и било је више гладно него сито, те је тако од слабости, онако малецно, и умрло.
А сада се, ево, тешко разболео мој син, па сам се сетила тог свог малог пасторчета и мога великог греха према њему.
Помозите ми, ако можете!“
Једног пак јутра сачекао ме је у нашој пожаревачкој црквеној порти неки човек и умолио за одобрење да се опева гроб неке девојке која се пре више година бацила под воз и тако извршила самоубиство.
Упитао сам га: зашто тако касно тражи да се то опело изврши, и какав му је род та девојка била?
Одговорио ми је:
„Није ми, оче, била никакав род. Била је само вереница мога сина, али смо ми били против тога да је он узме, јер је девојка помало храмала, и било нас је срамота да имамо сакату снају.
Кад ју је мој син – по нашем наговору – напустио, она се бацила под воз…
А сада је душевно оболела моја кћи – девојка. Била је неко време у душевној болници, лечена је и дошла кући, али јој се болест често обнавља.
Па мислим нешто: можда ће мојој кћери бити лакше кад се опева неопојани гроб оне девојке, која се нашом кривицом убила, и кад се њена очајна душа буде једном смирила“…
Прошла ме је свог нека језа: дошао човек да моли да се опева гроб туђе кћерке да би његовој кћери било лакше!…
Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.
Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.
На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Нема већих мука, него кад човека мучи савест, нема веће страхоте, него не смети остати сам са собом и загледати у своју празну и изгубљену душу.
Ко од вас не зна бар за један случај како се страшно свети проливена крв?
Ко не зна како страшно пролазе они који се криво закуну, који невиног оклеветају, који светињу оскрнаве, који кума и родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе бракове и куће растурају?
На наше очи затиру се куће тих грешника…
А ако се на наше очи свете велики греси, свете се исто тако и они које ми сматрамо малим, зато нека нас Бог и од њих сачува. Јер је написано у Светом Писму: „Страшно је упасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10, 31).
Зато нека и даље греше грешници, нека хуле безаконици, нека се смеју нама који идемо Божјим путем. Можемо их само дубоко жалити.
Нека они привремено и благују – не дао нам Бог да пођемо њиховим трагом, јер су на клизавом путу постављени.
Зато ћемо се ми и даље гласу срца и савести покоравати, греха се бојати, Богу служити, Њему своја дела посветити, у Њега се уздати, Њему увек говорити:
„Ти си уздање срдаца наших, и наше уточиште до века!“
Јер срце нам наше сведочи да нам је добро кад се волимо и да нам је тешко кад се мрзимо.
Да смо радосни кад учинимо добро и да нас се људи грозе кад учинимо зло.
Срце нам наше говори да није лепо да чинимо другима оно што не бисмо волели да други чине нама.
Срце нам наше говори да је боље и пострадати на правди, него живети са жигом срамоте на челу.
Срце нам наше говори да је боље ићи Божјим путем, праведним путем, макар и патили на њему, него правити савез са злом, запетљавати се у лажи и преваре и тонути у грех.
Јер грешан човек, браћо и сестре, је – по правилу – несрећан човек.
У Светом Писму Божјем стоји записано:
„Ако држиш заповести Господа Бога својега, доћи ће на тебе сви благослови…
Благословен ћеш бити у дому, и благословен ћеш бити у пољу…
Господ ће послати благослов да буде с тобом и у свему оном за што се прихватиш руком својом“(V Мојс. 28).
Тај благослов Божји нека сиђе и на све вас који сте данас дошли у овај свети храм!
У цркву ходили, Богу се молили, живе спомињали, а мртвима спомен чинили.
Бога се бојали, људима се не омразили, образ светао вазда носили и душе своје не огрешили.
Избавио вас Христос Спаситељ сваке муке и душманске руке! Вазда имали, потребитим давали, а Бог вам узвраћао срећом, и берићетом и напретком.
Здрави и срећни били и ви и сви ваши мили и драги. У добру, у слози и у љубави пребивали од сада па довека!

Епископ браничевски Хризостом

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=2692885797447959&id=439566852779876&__xts__[0]=68.ARAOHTj0c-xgrRQUJ7zqt5p3bnC1dQevFzY0KLx4sB2aLqhJ2YIuxYo5bvfG-bpwwkavDvq89eiqBxDQ8HHBKX20tKofzKbb2mXUFSkH6eSCpMehfC_iB8owANG5UzsNqBoQah7St_ToSiUSsdntM1RoZJ7NI-tMSd6FBFMM5Ox670VaJOGJMk6sk8t9eoQj9Gjh_T_amEFje2okm0H6HowpLOHV9xcAho5XgE1tR7ZhmhwT7uXE4hKlsNJCNufVKdi48T4P-Tw8Eqn-hudOKTjFXcuSAKee1i0SNF1PHYpS3VcJTNFcav9uHGr3GRPaix7eNi-b1rGJ9JLYoCEgjg&__tn__=K-R

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Фотије донео на дар и благослов Манастиру Тавна копију иконе Пресвете Богородице коју је оригинално осликао Зограф Лонгин у XVI вијеку за иконостас Манастира Ловница у Епархији зворничко-тузланској.

      У сриједу 04. августа 2021, када се молитвено сјећамо Свете Марије Магдалине – Благе Марије, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у древној Немањићкој задужбини, манастиру Тавна, уз саслужење: умировљеног Епископа Константина (Ђокића), архимандритâ Симеона, Исаије и Нектарија, јереја Бобана Петрушића (Епархија банатска) и ђаконâ Младена Јовића и Немање Спасојевића.
      ''Лепо нам је бити овде у овом светом манастиру. Све је натопљено молитвом и подвигом. Данас смо овде поводом великог празника – свете Марије Магдалине, у народу поштоване као Благе Марије'', рекао је Епископ Фотије обраћајући се високопреподобној игуманији Марти и њеном сестринству.
      ''Посебно се радујем јер смо данас имали благослов да донесемо овде икону Превете Богородице Ловничке коју је насликао монах Лонгин који је сликао од Свете Горе до Ловнице у нашој епархији. Донели смо икону да, поред светог владике Николаја Охридског и Жичког, буде заштитница ове светиње и њеног сестринства као и да вјерни народ, који овде долази, пронађе утеху.''
      Поздрављајући градоначелника Бијељине г. Љубишу Петровића, Епископ Фотије је истакао да су ових дана неколико пута били заједно да богослужењима те да је то исправан немањићки и задужбинарски пут којим треба да иду сви људи који су на власти.
      Свету Марију Магдалину као свој имендан прославља монахиња Магдалена из ове свете обитељи, тако да је, након причешћа Светим Даровима, Владика са вјерним народом, игуманијом и сестринством у то име преломио славски колач.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Јеротеј, служио је данас, 04. августа 2021. године, свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у цркви св. Марије Магдалине у Белом Потоку. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Павловић, протојереј-ставрофор Милан Лукић и ђакон Саша Глишић, а домаћин славе ове године је г. Дејан Крсмановић са породицом.

      Беседећи, Владика Јеротеј је подсетио да је св. Марија Магдалина после сусрета са Господом, до краја свог живота ишла само за Њим. "Била је велика жена која је по својој и мудрости и љубави и вери, превазишла и многе мушкарце, чак и саме апостоле" подсетио је Владика Јеротеј, указавши на њену велику одважност, храброст и љубав према Господу. Она је одмах поверовала у Христово Васкрсење, јер је веровала срцем, препознала Господа по гласу, а пред римским царем је исповедила своју веру и оптужила Пилата, подсетио је Владика Јеротеј.
      "Треба да следимо њен пример и да молимо св. Марију да се моли за нас, да нам Бог да бар мало те њене храбрости, одважности, вере и чврстог покајања - метаније, која значи потпуно окретање од старога живота и кретање, следовање новом, исправном животу пуном вере, наде и љубави" закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј.
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 1. августа 2021. године, на празник Светог деспота Стефана, свeтом архијерејском Литургијом прослављена је слава касарне „Никола Пашић“ у војној капели у Зајечару. Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протонамесника Зорана Голубовића, војног свештеника Ивана Ганића и архиђакона Илије, док је на литургијске прозбе одговарао ђакон Урош Памучар за певницом.

       
      Епископ тимочки је у беседи пожелео свој христољубивој војсци снагу и веру у свим искушењима која их задесе призвавши на њих благослов Господњи, а команданту 31. пешадијског батаљона потпуковнику Лазару Калату, који је из здравствених разлога био одсутан, пожелео је брзо оздрављење. Владика је такође похвалио изглед параклиса и труд свих оних који се о њему брину.
      Овогодишњи домаћин славе био је мајор Бојан Ћирић а гост је био заменик команданта 3. бригаде копнене војске пуковник Драган Антић.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У шесту недељу по Духовима, 1. августа, богослужио је Епископ зворничко – тузлански Г. Фотије у манастиру Светог Пророка Илије на Дугој Њиви.
      Ово је прва канонска посјета Владике Фотија од како је у манастир пристигло ново братство превођено високопреподобним игуманом Теофилом (Ђуричићем).
      Поздрављајући новог братство ове требавске светиње ријечима пастирске поуке Преосвећени владика је пожелио да игуман Теофил са својим братством ''иде путем врлине, монашким светогорским путем, али и светосавским путем којим су ишли наши монаси одвајкада. Лично сам се уверио, боравећи у манастиру Ковиљу да што је манастирски типик строжији више братије и посетиоца има јер благодат Божија обитава на то месту.''
      Дугогодишња традиција Требаве је да се Свети Пророк Илија прославља у недељу прије самог празника, тако је било и ове године.
      Бесједећи о светом пророку Илији Епископ Фотије је истакао да се он назива и ''Други претеча Христовог доласка.''
      Божанственом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му у братској љубави и Христовој оданости архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Светог Николаја на Озрену; архимандрит Нектарије (Тешић), игуман манастира Часног Крста у Сувом Пољу; игуман Павле (Тица), игуман манастира Свете Тројице у Подновљу; јеромонах Јелисеј (Ђукић), сабрат манастира Свете Тројице у Подновљу и ђакон Немања Спасојевић.
      У току Свете Литургије, рукоположио је Епископ Фотије, теолога Горана Новића из Осиње, у свештени чин ђакона.
      Након литургије сломљен је и славски колач са кумовима данашњег славља Синишом и Бранкицом Лукић, а затим је молитвено сабрање настављено за трпезом љубави у манастирском конаку.
      Свето сабрање је својим молитвеним појањем украсио Византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког предвођен протом Александром из брчанског храма у насељу Српска Варош.
          Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије изјавио је на Илинданском сабору Тузлака у Пожарници да српски народ у Републици Српској никада неће прихватити ни правно ни интелектуално ропство које му се намеће.
      - Ми смо слободарски народ и слободу желимо и другим народима, не желимо да било ко живи у ропству - поручио је владика Фотије.
      А ропство је, каже, покушај наметања закона који немају везе са народом, нису никли у народу, нити изражавају дух народа.
      - Било је страдања и невоља, али су људи који воде наш народ у духовном и политичком смислу увијек у правом тренутку нашли права рјешења и вјерујемо да ће тако бити и у овом тренутку када је поново уздрмана Република Српска због неких неметнутих рјешења - оцијенио је владика Фотије.
      Бесједећи на Илиндан у храму Вазнесења Господњег у Пожарници који у овој години прославља 125 година, епископ је подсјетио на ратно страдање Срба тузланске регије и њихов егзодус из крајева који су припали ФБиХ, као што је Пожарница код Тузле.
      - Мученичко и страдално мјесто Пожарница прије рата је имало 1.000 српских становника, након рата тек стотињак њих у 65 домова повратника, то је слика простора гдје се десила ратна трагедија - рекао је владика Фотије.
      Истичући да је рат трагедија која доноси зло и страдање, он је поручио да се људи морају борити за добро и за напредак и помоћи страдалничким мјестима гдје су порушени српски домови и гдје је мало српског народа, а то је у највећој мјери у ФБиХ.
      - Ту нам треба демократија, дјелатна слобода и брига Цркве и свих народних представника, да смо заједно и да покажемо добра дјела на том простору, да се врате домовима они који то желе и да слободно живе и раде - рекао је владика Фотије.
      Он је поручио да се Срби неће одрећи простора гдје су живјели и гдје су њихове православне светиње, попут Тузле, али да им за то треба право и не декларативна, него дјелатна слобода.
      На традиционалном Илинданском сабору Тузлака градоначелник Бијељине Љубиша Петровић рекао је да млади нараштаји треба да знају и поштују терет страдања, прогона и дискриминације њихових предака, као и да његују слободарски дух српског народа и у миру граде напредак.
      Организатори сабора су Завичајно удружење Тузлака у Бијељини и Црквена општина Пожарница.
      Православни храм у Пожарници један је од два парохијска храма Српске православне епархије зворничко-тузланске на простору Тузле и у току грађанског рата у БиХ налазио се далеко од ратних дејстава, али је ипак миниран од припадника такозване Армије БиХ.
      Минирањем храма уништен је живопис, фреске и иконостас храма, а звоник и олтар цркве срушени су до темеља.
      Све матичне књиге при овом парохијском храму, заједно са цјелокупном архивом, уништили су припадници такозване Армије БиХ, а од 1992. године већина парохијана наставила је живот на подручју Семберије у Републици Српској.
      Овој парохији припада и 13 православних сеоских гробаља.
      Храм Вазнесења Господњег у Пожарници, симбол страдања и васкрсења православних Тузлака у 20. вијеку, под заштитом је државе, класификован као споменик нулте категорије.
      Темељна обнова храма у Пожарници започета је 2015. године, а прошле године је започета и обнова живописа храма.
      Ове године кум храма је Данијел Перић, најмлађи кум од како постоји црква у Пожарници.
      Кум цркве сљедећег Илиданског сабора у Пожарници биће Мишо Бошњаковић, којег је данас владика Фотије одликовао архијерејским граматом за несебичну помоћ у обнови храма.
       
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...