Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: поуке, беседе, предавања

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наравно, био сам на протестима

30. октобар 2015. - 0:15

perovicgojko_519_300-720x375-720x3751.jp

Наравно, био сам на протестима. И у суботу 24, и у недјељу 18. октобра, и још пар пута прије тога. На моју велику жалост и срамоту, нијесам био у суботу ујутро 17, кад су полицајци претукли мог пријатеља и имењака Гојка Раичевића. Био сам на протестима, а није ме тамо послао ни Путин, ни Коштуница, а још мање митрополит Амфилохије. Митрополит је имао свој тренутак надахнућа и искрености, када је говорио на бини испред Скупштине, а прије и послије тога, нама свештеницима је препустио на вољу и личну процјену, да ли ћемо тамо бити, или нећемо. Тако се учешће клира у демонстрацијама свело на појединачно грађанско убјеђење сваког од људи који носе мантије и ништа више од тога!

Разумијем и дијелим став да отворени политички ангажман и промоција политичких ставова неког свештеника, нужно слаби његов духовни ауторитет, јер такав ангажман подразумјева сврставање на „ неку од страна“, а свештеник би морао да мисли на „све стране“ пошто има вјернике своје цркве у готово свим политичким опцијама. Међутим, има’ ту још нешто. Постоје кризне ситуације, када, слиједећи ток реалног живота, мораш ући међу гладне, поплављене, обесправљене, прогнане… не марећи за то да ли међу онима који су их оставили без хлеба, који су их прогнали, такође има вјерника цркве чији си свештеник! Те ванредне ситуације траже да, на тренутак, заборавиш на питање „сврставања“, да не мислиш о томе „шта ће рећи други“, него да просто и једноставно будеш са онима који су угрожени, јер знаш да им треба присуство духовника, или просто пријатеља, као морална подршка у ситуацији која их је снашла.

Ово говорим као свештеник Цркве која никада није имала ни грам дилеме да сарађује са представницима званичне црногорске власти, да се са њима договара, преговара, да учествује у манифестацијама које власт организује, а да опет, на другој страни, позива државне званичнике и укључује их у послове (пројекте, прославе, свечаности) које сама Црква организује. Списак примјера који ово доказују је подугачак. А то је тако, управо из разлога што Црква којој припадам, себе дубоко доживљава одвојеном од државе (ни против државе, нити спојена са њом). Лично сам, у много прилика, успјешно и квалитетно сарађивао са државним службеницима, на пословима који су били друштвено-корисни, а ето, ових дана, стојим заједно са својим пријатељима, међу људима, који мирно и ненасилно, траже услове за поштене изборе, како бисмо сви имали могућност да на мјеста тих државних службеника изаберемо што квалитетније људе. Да смијенимо оне који не раде како треба.

И нећу да се правдам никоме, а најмање онима који су запели свим силама посљедњих десетак година да на моје мјесто у Цркви, мимо државних и црквених правила, доведу неког са улице, са једним и јединим аргументом како они просто „нешто желе“?! А све то раде на „дреку и буку“, не поштујући никакве прописе као да се, рецимо, Иванова Корита налазе у прашумама Амазоније, а не у уређеној држави. Нећу да се правдам онима које сам, као београдски студент (!!! ево им прилике да ме прочитају као „слабог“ Црногорца) гледао и слушао како подржавају моје колеге које су данима и мјесецима држале центар Београда у саобраћајној блокади, а сад, они исти, некадашњи „фанови“ тих демонстраната, навалили „силом на срамоту“ да испоштују „комуналне прописе“ Подгорице! Немам потребе да се правдам онима који су нам тумачили да на референдуму 2006. градимо своју државу, „независну, чоче“ ни против кога, него за себе па су ме, након тога, довели у ситуацију муке и срама да сам грађанин Црне Горе која је признала „Косово“, и призвала га у УНЕСКО. Да, довели су ме у ситуацију да се стидим, што моја држава нема макар толико самосталности да у причи о тзв. држави „Косово“ остане, барем, неутрална. Не морам да се правдам онима због чијег вођења политике Црква мора да брине о раду народних кухиња! Не желим да се правдам онима који до дан данас не умију да објасне зашто су протјерали свештеника Велибора Џомића из Црне Горе, па га послије мјесеци тортуре вратили „као да није њихов посао“… итд.

Богу сам благодаран што сам се у својој свештеничкој служби заиста „насркао дима са жртвеника“, али се нијесам надао да ћу „сркати“ мирис сузавца. Што сам тражио, то сам и добио сигурно ће рећи многи. Сложићу се. Црногорска полиција је заиста ефикасна и професионална. Растјерати 15 хиљада људи за 20 минута, а да су сви живи, и готово сви здрави… заиста, немам ријечи! Само се питам, гдје бисмо били до сад када би макар двије-три јавне службе биле толико ефикасне као наша полиција? Шта би било са нама да је држава још негдје улагала, као што је уложила у полицију (и у њена истурена одјељења са лицима, који носе мантије а нијесу попови). Момци у плавом су, више него професионални само је проблем у томе што им, у нашем друштву, нема равних!

И на крају… једном веома паметном и писменом човјеку се ових дана „омакло“ како Гојка Раичевића, уредника ИН4С-а, не сматра новинаром, него „пропагандистом радикалног национализма“! На то је додао, како се он, и поред свега тога, ипак (?!) залаже да се испита случај његовог пребијања у марици. Питам се чему толико „изувања“ и „прања руку“, кад је у питању гажење грађанских права једног Србина?! Толико је људи који обављају функцију новинара у овој земљи и који су баш „пропагатори радикалног национализма“ (не само српског, него и неких „официјелних“ национализама), па не чух ни за једног од њих такву квалификацију, него баш за Гојка, и то баш сад, кад га полиција несојски пребија. Бојим се да је ова непринципијелност рођена из једног свјетоназора, који је интелектуалан, толерантан и демократски само онда кад нема Срба на видику? А баш цијеним и волим текстове човјека који је ово написао и баш због тога ово друштво некад доживљавам „долином суза“, и онда када нема сузавца.

Извор: Вијести

Share this post


Link to post
Share on other sites
Унеско против маказа

16. новембар 2015. - 21:16

pariz1.jpgПариз

Париз је ових дана постао поприште васељенске борбе. Борбе у којој нема, и не смије бити неутралних и незаинтересованих. „Анђео смрти“ је прошао паришким улицама и Европљанима, на ужасавајући начин, учинио разумљивом – косовску драму. Ону драму коју су Срби проживљавали недјељу дана прије, у истом том граду, чекајући гласање држава чланица УНЕСКО. А гласало се на тему, да ли УНЕСКО треба да озваничи и призна плодове једног насиља, плодове истинског тероризма. И тако је, дух трагичне косовске збиље, у два маха, прошао кроз Париз. Када је у питању ова „косовска“ тема, Париз се одбранио од насиља и неправде, и можда је баш зато ударац „злих сила“ тероризма на тај град, био тако жесток.

Онај ко ми замјерa због овог „метафизичког“ увода, нека се запита шта нам нуди „чињенична“ анализа догађаја? Ко су терористи? Ко их је створио? Да ли су ближи Курану и џамији, или империјалистичим тежњама Западног свијета? А ако покушате да одговорите на ова питања, видјећете да је моја наративна метафизика много објективније и конкретније становиште, од свих званичних политичких саопштења.

Поред својих бројних историјских и актуелних звања и улога, главни град Француске има статус сједишта УНЕСКО-а, организације основане са мотивом да ради на интеграцији различитости овог свијета. УНЕСКО повезује оне научне, образовне и културне иницијативе, које долазе од међународно признатих држава. Иницијативе које долазе од онога што је већ договорено, сређено и уређено…од онога што је легално и легитимно. А тема о којој се гласало у Паризу, била је жеља насилника да на „мала врата“ озваниче плодове свога насиља, …да једнострану, оружану сецесију прогласе државом! А оно што нијесу признале УН, није могао признати ни УНЕСКО. Организација која уједињује – није могла да призна откидање и пресјецање. УНЕСКО презире сјечење и маказе. Презире политичке маказе силе и терора. УНЕСКО штити љепоту.

Маказе

Можда помињање маказа на овом мјесту звучи рогобатно, – али имао сам жељу да конкретизујем и визуелизујем тај убилачки порив да се кида и сијече оно што генерацијама и вјековима стоји увезано и испреплетано у својој љепоти. Јер, оно што лијепо расте не треба кидати. Косово – Патријаршија- Свети кнез Лазар – Србија….или Косово- Обилић-Његош-Црна Гора…или, ако хоћете Косово-културна баштина-демократија-Европа…

trazim-srbina.jpg

Појам државе, тј. државне независности је толико девалвирао у данашње вријеме, да се, с пуним правом, морамо питати – колико данас заиста имамо независних држава, оних држава које су истински суверене ( у складу са нововјековним идеалима просвећене Европе )? Са тим у вези иде и питање – има ли смисла трошити ријечи о независности некакве новонастале, самопроглашене државе „Косово“, – онда када је велико питање имају ли ту независност и оне политичке творевине које формално-правно имају међународно признање ( овдје мислим на готово све балканске државице 21. вијека )? Међутим, на нивоу символике и медијске, идентитетске пропаганде, потпуно је јасно зашто су Срби, на све четири стране свијета, подигли толику прашину око „Косова у УНЕСКО“. Није незамислив, нити би био дуг, пут од једног таквог административног признања, – па до рецимо, прогона српских свештеника, вјерника и ђака богословија, из косовских православних светиња. Политичке, идеолошке маказе – умију само да кидају, и да „нагрде“. Оне не знају за повезивање.

Божијим чудом, – стварно мислим да је то у питању – тзв. држава Косово није добила чланство у УНЕСКО. Тако су држава Србија , а са њом и СПЦ, стекле прилику да у наредне двије године – молитвом Богу, дипломатском умјешношћу и изношењем неспорних истина, сачувају Косово, као нејљепши сплет плодова свога вјековног постојања…

Обилића пољана

Исто тако мислим, да није далеко од Божијег прста, то што наша, обновљена држава Црна Гора, своје прве међународне кораке прави „саплитањем“ и брукањем на тему тзв. косовске државе. Као прво, искрено мислим, да није имало смисла да се Црна Гора изјашњава, по овом, унутрашњем питању државе Србије. Ако већ нијесмо политички сљедбеници визија краља Николе, онда смо могли да ћутимо. Гласно да ћутимо. Јер смо се од Србије „раздружили“ кроз референдумску кампању у којој се причало: „Свако нека узме своје, нико никоме да се не мијеша у двориште…. и тако то“. И онда, шта би – прво па, Косово!!! Косово су пожурили да признају они, које је на власт довела маса демонстраната, окупљена на подгоричким улицама, између осталог, баш због Косова и терористичког сепаратизма на њему, крајем 80-тих година прошлог вијека. Неко ће рећи да је ту масу демонстраната инструирао Милошевић, и да је све било обојено Милошевићевом интерперетацијом косовског питања – али то му дође исто, или још горе, када се ради о неким моралним принципима црногорских државника.

kosovo-kfor-675x421.jpg

Но, лако ћемо што су они забили „маказе у леђа“ Србији, тј. лако ће Србија изаћи на крај са тим, него што они оваквим поступком сијеку везу Црне Горе са самом собом. Еј!!! Траже се везе, – историјске, културне, духовне- нас савремених Црногораца, са Дукљом, са Војислављевићима…тражи се 1000 годишњи континуитет…и нека се тражи, али зашто онда узимаш, па ето баш маказе, и исјецаш из сопственог породичног албума све Петровиће, и све Црногорце, који су Косово доживљавали као темељ Црне Горе, и као темељ Цркве у Црној Гори, – и те најљепше слике своје прошлости, буквално бацаш под ноге?

Наравно, увежена господо неистомишљеници, – ово је почетак трећег миленијума. Нећемо сви да гусламо, нити ћемо сви носити старе црногорске капе. Не морамо сви да будемо вјерници, нити је обавезно да нам свима једина литература буде „Горски вијенац“. Али, традиција, културни идентитет…они су важни у сваком времену и у сваком озбиљном народу. Неподношљиво је слушати како се овдје са дивљењем говори о нпр. „традицији Вимблдона“ ( о бијелим гаћама и мајцама тенисера, о недјељи у којој се не играју мечеви, о краљици која поздравља финалисте …); о томе како је лијепо што звоник цркве у Пизи стоји криво, а не право; о интересантном историјском феномену Далај- ламе и Тибета, а нашу, сопствену Обилића пољану на Цетињу, кидамо из свога памћења и свога срца.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-gojko-perovic-unesko-protiv-makaza/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Варљиво сунце

 

tri-sunca-2201-e1451566278377.jpg

 

 

Почетком децембра, у једном ведром поподневу позне јесени, био сам томе очевидац, на небу изнад Херцег Новог видјела су се „три сунца“. Да, баш три. Невјероватан и атрактиван феномен, својеврсна визуелна варка, која се јавља под околностима ниских температура, кристала у атмосфери и посебног угла падања сунчевих зрака. Све то у оку посматрача ствара илузију „умножавања“ Сунца. Тога дана, ко се задесио у Новом, могао је уочити да је ово небеско тијело имало по један свој „дупликат“ са сваке стране – а томе још треба додати одраз комплетне ове појаве у мору… па се у једном моменту чинило да нас обасјава шест или седам сунаца!

Нема боље ни прикладније ријечи за све ово него сјајно! Оно што се тада нудило голом људском оку, превазишло је поезију, а опет, тако је објашњиво и рационално да не оставља мјеста за нагађања и чуђења. У одређеном амбијенту, под одређеним углом посматрања, једноставно „ очи не помажу“. Тај амбијент који „вара и лаже“, понекад има узрок у самом посматрачу ( пијан или просто узбуђен човјек нпр.), а некада, ето, разлози заблуде су објективни ( мрак, облаци, преламање свјетлости…). Овај призор на бокешком небу, био је мало је рећи прелијеп, али попут многих таквих красота које маме нашу пажњу, није био реалан, тј. сугерисао је погрешан закључак.

Промишљајући ову чудесну појаву, човјек се може замислити над чињеницом колико је велика могућност обмане и преваре, односно како су варљива човјекова чула, и колико је потребно опреза и онда када се гледа „широм отворених очију“. С друге стране, не би било погрешно отиснути се мислима и на супротну страну, па закључити како су саме чињенице варљиве, и понекад ирелевантне, готово сувишне, у односу на моменат, тренутак инспирације, надахнућа… Да, заиста, овдје се пред нама отварају два пута, два различита схватања живота, различита односа према свијету који нас окружује. Чак и ако прескочимо прастару философску дилему око тога колико је свијет око нас, један састав објективних факата, а колико је све то просто пројекција наше субјетивности ипак нећемо избјећи питање вредновања оног што видимо, макар не имали никакву сумњу у његов реалитет.

Ето, нека смо сагласни да је Сунце једно и једино, и да не може имати свога „двојника“ – осим при некој фатаморгани. И тада, то и такво Сунце, нас „вара“ и при много јаснијим и бистријим околностима, од оних горе наведених. Оно, иако непрестано стоји у односу на нас, већ миленијумима и генерацијама људског постојања, ствара утисак да се „рађа“, да „путује“, да се „скрива“, иа на крају „одлази на починак“. Прави, објективни, научни подаци нијесу нам од богзна какве користи, а ни од потребе када је у питању свакодневни живот. „Излазак“ и „залазак“ Сунца су појмови који су толико урезани у темељ људске свијести ( како колективне, тако и оне појединачне ), да је људски живот без те „лажи“ незамислив. Људска култура и духовност је толико описана и осликана том „преваром“, да се овдје поставља веома озбиљно и дубоко питање – гдје станује права истина? У језику, у срцу, или у сабраним и одузетим бројевима?

Да човјек није само материјално и тјелесно биће, него да је у много већој мјери емотиван и духован то је стара истина. Међутим, последице ове истине, када је у питању тема о којој говоримо, битно комликују могућност јасног закључка. Шта ми значе научне чињенице о односу Сунца, Мјесеца и Земље у моменту претјеране туге, или опет велике радости? А љубав, радост, туга и мржња…много више опредјељују наше поступке, и усмјеравају наш живот него научна сазнања и коначни резултати неких рачунских операција. Кад сам тужан тада не признајем постојање ни овог једног, јединог Сунца, а кад сам испуњен љубављу, тада, и без кристала у атмосфери, видим их више, и осјећам већу топлоту и сјај, него што би то могле показати казаљке на каквом метеоролошком инструменту.

Опет, заљубљен човјек ће рећи да Сунце, као центар нашег планетарног система, и узрочник живота на Земљи можда може имати, под неким атмосферским стицајем околности, свог „двојника“ али особа у коју се заљубио и коју воли, ни под каквим околностима, не може имати њој равну, а камоли исту. Још ако таква особа каже да је његова вољена „једино истинско Сунце“, те да ово из астрономије „нити грије, нити зрачи“ као његова љубав – мислим да смо пред великим проблемом утврђивања истине, макар кад је наш заљубљени пријатељ у питању.

Поетско Сунце, које „излази“, „рађа се“, па чак и „умире“ инспирисало је многе људе на бројна храбра и лијепа дјела, и послужило за опис таквих подвига оним генерацијама које су се родиле касније… док хладни и нијеми астрономски фактицитет „непокретне звијезде“ око које се окрећу друга тијела, често није био кадар да мрдне даље од кабинета физичара.

Ових дана идемо у сусрет Божићу, најрадоснијем црквеном празнику у нашем народу. „Божић ми је драго ми је“! Тако су пјевали наши преци. А још старија божићна пјесма од те јесте онај црквени тропар „Рождество Твоје“… у ком хришћани Новорођеног Христа називају „Сунцем Правде“. Цијела историја божићног празника је везана за побједу духа над пролазним чињеницама овога свијета. Наиме, 25. децембар ( односно 7. јануар ) није датум за који вјерујемо да је записан од неког јудејског матичара, ниги хришћанског историчара као дан Христовог рођења. Просто, такав запис који би нас водио неком евидентираном датуму не постоји. Празновање Божића је настало три-четири вијека послије Христа, када су црквени људи узели пагански празник „непобједивогсунца“, за основ новог богослужења. Паганско одушевљење феноменом јачања сунчеве појаве на небу, управо у дане послије зимске краткодневнице 25. децембра, хришћанима је послужило као мотив да укажу на Исуса Христа, Богочовјека, који својим доласком на Земљу, својом личношћу, својим спасоносним дјелом и својом науком, представља паво, истинско Сунце. Господ Исус Христос јесте за вјерујуће људе Истина, непромјењива и сигурна Истина, која свијетли и грије све на овом свијету, у односу на небеско тијело које зовемо „Сунцем“, а које стално мијења свој положај и свој лик пред нама, па се чини да нас вара, и онда када нам је најоданије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Невјерни Тома

3. маја 2016. - 23:23

33c97e0d52f601069f2ca2612ed1deb3

Црква, у доброј мјери, своју објаву и своју науку, базира управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена

Изузетна је ствар што наше животе не управљамо само према ономе што нас непосредно окружује. Прелијепо је то што своју животну инспирацију не црпимо искључиво из догађаја сопственог живота. Него, као словесна и духовна бића, имамо прилику, да путем упознавања историје, умјетности и црквених предања, у своје душе унесемо садржаје прошлих времена, туђих искустава, и оних збивања у којима нијесмо учествовали.

Црква, у доброј мјери, своју објаву и своју науку, базира управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена. Али не због жеље да се људи уназаде, да се врате у прошлост – него управо и баш због тога, да се човјек спреми за догађаје који му предстоје. Тако, и ове године, прослављамо Васкрс, пјевајућу, сликајући и препричавајући догађаје који су се десили прије два миленијума, у Јерусалиму и његовој околини. А међу многим темама које нам доноси јеванђелска повјест о Христовом Васкрсењу, свакако је најинтригантнија она која говори о сусрету апостола са васкрслим Учитељем.

Када је ријеч о јеванђелским извјештајима, они ће, до краја свијета и вијека остати изазов како за вјерујуће, тако и за невјерујуће. Ми данас знамо да живимо у цивилизацији која је саграђена на вјери (повјерењу) у истинитост јеванђеља. Међутим, знамо исто тако, да иза себе имамо и цијелу културу створену на сумњи у оно што су јеванђелисти писали. Тако и прича о сусрету апостола са Васкрсењем Христовим, остаје увјек нова, једнако изненађујућа – за све генерације људи из нове, хришћанске ере човјечанства.

Вјера у невиђено, убијеђеност у оно што је, разуму и чулима, недоказиво – јесте основ хришћанске вјере. „Потврда ствари невидљивих“- како би рекао Свети апостол Павле.

А то јесте темељ и свега онога што је људима, на емотивном и психолошком плану, важно и незаобилазно, у нашим свакодневним људским животима – без обзира да ли смо вјерници и без обзира којој конфесији припадамо. Све што истински вриједи међу људима – нити можеш, нити требаш доказивати материјалним доказима. То се просто осјећа, и у то се вјерује.

Али, лијепо је кад од вољене особе добијеш какав фини поклон. Добро је кад ме драга особа назове и пита „Како си… Треба ли ти нешто“? По неки излив њежности, израз пажње, – није на одмет, чак и у овим нашим окрутним временима и нагомиланим предрасудама по којима је показивање емоција „израз слабости“. Апостол Тома није хтио да повјерује, док не види очима, и док не опипа прстима. А Господ који каже „Блажени који повјероваше а не видјеше“, Бог који се диви живој вери код људи, и хвали човјека за оно „Само реци ријеч и оздравиће слуга мој“…е тај и такав Бог, из љубави према апостолу који га је све вријеме пратио и сљедовао за њим, допушта да му се „опипају ране“. А то ради не зато да би поспјешио сумњу, него да би „наградио тражитеља“. Да би показао како се изнад тема видим-не видим; вјерујем-не вјерујем; знам-не знам… величанствено уздиже љубав.

Тома није зачетник невјерника и атеиста. Он није примјер онима који одбацују могућност Божијих чуда. Не, он је уцвиљена душа, рањени пријатељ и ожалошћени ученик, који трага и не одустаје. Он је онај који вјерује, али не трпи подвале и преваре. Тома је претеча оних научника и истраживача свијета, који су се строго држали система позитивног, материјалног доказивања неких хипотеза, а који су, послије живота проведеног у научним истраживањима потврдили своју вјеру у Творца.

Попут оца биологије Луја Пастера, кој је на крају своје научне каријере узвикнуо: „Имам вјеру бретонског сељака“!

Па ето и ми, пуни љубави према вољенима, знамо колико нас они воле и вјерујемо у њихову наклоност, али када од истих добијемо дар (материјалну потврду те љубави), осјетимо у срцу, да је све некако љепше. Тај дар ништа не доказује, али уљепшава. Као што Тома својим ликом и начином вјере, уљепшава сабор Светих апостола.

Онда, дарујмо једни друге, осмијесима, лијепим ријечима и пригодним поклонима.

Христос Васкрсе!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Зашто се мрзе Хрвати и Срби?

Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена.

У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно.

Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?

Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убјени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема…Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.

srbija hrvatska 409x261 Зашто се мрзе Хрвати и Срби?

Од Средњег до Новог вијека

Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе.

Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они ( Хрвати ), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори..Турци, Млечани, Њемци ( Хабзбурзи )… и сабрао се готово читав миленијум тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима ( именима ) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак ( нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку ), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности.

Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.

На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15.вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ, – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба.

Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….

Нововјековни сусрет у измјењеним околностима

Рекли смо да на западним просторима Срби и Хрвати дијеле заједничку судбину поробљених Словена, под различитим управама Угарске, Венеције и коначно – Бечке монархије. Све су прилике да је, на тим просторима, до краја 17.вијека, број Срба био знатно мањи од броја Хрвата. Али духовни и историјски споменици свједоче о српском присусутву у Хрватској, још од 14. вијека, па и од раније. Мислим да је несумњиво да до овог периода, немамо ништа што би личило на антагонизам или сукобе између ова два народа. Можда је један од разлога за такво мирољубиво стање између двије различите конфесије истог или сличног етноса, тај што ни један од њих нема политичку власт над овим другим, и што нико од њих нема могућност да створи државу. И једни и други су под влашћу страног народа, страног језика и – јаке, моћне стране државе.

Исто тако је несумњиво, да су до 18. вијека Хрвати посматрани као доминантан словенски народ на овим просторима. То ваљда због њихове бројности, али и због њихове конфесионалне блискости са Бечом и Пештом, у односу на оне Србе који су до тог времена живјели на тим просторима. Покушавам да замислим како се хрватски народни идентитет формирао кроз ово стрпљиво и упорно чекање да се са адреса западне, римокатоличке, хришћанске Европе ( Беч, Венеција, Пешта, Рим ) добије „признање посебности“, „право на живот“, „дозвола за градњу сопствене куће“. Сво то вријеме Срби могу бити „добри сусједи“, – бројчано су маргинални…а могући су сарадници на послу политичке еманципације.

Међутим, вихор аустријско-турског рата с краја 17.вијека, који је донио велико страдање и сеобе Срба у самој Србији, заувјек је промијенио хрватско-српске односе на територији данашње Хрватске. У двије велике сеобе, до средине 18. вијека Срби су значајно населили ове просторе и повећали свој дотадашњи број. Но, поред увећања броја Срба, значајно је и то што се мијења и јача српски политички утицај. На просторе Хабзбуршког царства долази главом и брадом – српски пећки патријарх са својим епископима. И то не било који патријарх, него угледни Арсеније Трећи, који је у сталној преписци са Јерусалимским патријархом и који ужива велики углед у православном свијету. Уз то, Срби добијају значајне политичке привилегије од бечког цара, што их суштински чини засебном адресом за политичке преговоре, у односу на Хрвате. Крајем 18.вијека, у три административне области Аустријског царства ( Хрватска, Славонија и Крајина ), само су у Хрватској Хрвати у значајној већини у односу на Србе, док је у Славонији њихов број подједнак, а у Крајини – Срба има више.

Шта се десило? Хрватски простор нијесу населили ни Татари, ни Кинези, него њихови крвни и језички близанци, њихови „двојници“ који су друге вјере и који ( кроз патријарха и касније кроз Карловачку митрополију ) доносе снажну државотворну свијест. Да су то били Татари или Кинези, ма у коликом броју, хрватски идентитет и њихова перспектива политичке еманципације не би, на тај начин, била угрожена. Овако, са повећањем броја Срба, и са снажењем њиховог политичког утицаја, – попуњава се или макар дијели на пола, оно мјесто које су Хрвати вјековима пројектовали и назначили сами себи, у вјековној чекаоници за ослобођење Словена поробљених од хришћанског Запада. Потлачени Словени на рубу великог царства који чекају осамостаљење – више нијесу само Хрвати, већ и Срби! А простор је премали да би се размишљало о двије државе. Из хрватске перспективе – Срби су заузели њихово мјесто, мјесто за градњу домаћинства о коме смо говорили на почетку текста. И што је још теже, добили су га од оних ( привилегије које је Беч давао Србима ) који саме Хрвате држе у дугом историјском чекању. Испрва, та мука се није толико осјетила, нити су је Хрвати били свјесни, па се у револуционарном таласу средином 19.вијека, Срби и Хрвати појављују као саборци. Међутим, већ коју деценију касније на историјску сцену ступа први модерни хрватски политичар и идеолог, расиста и антисрбин Анте Старчевић, који ће, тако природно, добити епитет „оца домовине“.

Можемо само да наслутимо тјескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осјетио, када је у националном буђењу 19. вијека, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварања чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе. Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење ( Старчевић, Франк, Кватерник…). А оно опет, због свих горе изнијетих разлога, можемо назвати разумљивим психолошким и емотивним поремећајем. То је дакле поремећај чије коријене разумијемо, али га ничим не можемо оправдати нити подржати.

Етнички Хрват је политички заспао у 11. вијеку као неко ко је имао самосталну римокатоличку краљевину са краљем и поданицима који говоре словенским језиком, а пробудио се у 19.вијеку, као нововјековни националиста, који не може да добије исту такву краљевину, јер поред себе има себи сличног, али духовно другачијег, … можда би се могло рећи – самосталнијег и политички зрелијег. У сваком случају, поред себе има неког ( довољно сличног себи да се од њега не може дистанцирати и довољно различитог да га не може апсорбовати ) – да се осјети угроженим што са њим мора да дијели своје идеале.

Бијес, тјескоба, завист … то су темељне емоције на којима је настајала идеологија Анте Старчевића. Каква супротност у односу на, рецимо, оближњу Швајцарску, у којој је историја односа међу различитим ( а сличним) народима и различитим ( а сличним ) вјероисповјестима, донијела конфедерални суживот, у оно вријеме када Старчевић позива на прогон Срба из Хрватске. Старчевићеве емоције су према томе налик емоцијама библијског Каина. Завист и тјескоба који помућују моћ расуђивања. Друга димензија ове трагедије лежи у чињеници да Срби ( попут библијског Авеља ), нијесу могли ни да наслуте каква се неподношљивост рађа код словенског брата. Најприје зато што су и они, за аустро-угарске прилике, били само потомци намучених и расељених, а све те привилегије које су добијали од цара, и даље су их чиниле грађанима другог реда. Није било начина ни разлога да Срби предвиде како их братске очи виде у облику узурпатора и претендента на мјесто вјековима предвиђено само за Хрвате. Да, – онда када нема Бога, и када, као пољедица безбожне мисли, нема стрпљења за друге људе – убиство…нестанак Срба…то је било једино разрјешење хрватске тјескобе…

Како даље?

Овдје је нужно појаснити неколико ствари. Наравно да у хрватском народу јесте било, има и данас, и биће увјек, огроман број оних који траже Божији благослов, који ишту цивилизовани суживот са другима. Ту је било и биће оних којима је на срцу неки облик заједничког политичког живота са Србима. Од хрватског националног буђења средином 19.вијека, па до данас, на историјску сцену су ступали Хрвати који су свој народ водили у правцу узвишенијих и племанитијих идеја од оне Старчевићеве.

Тако исто, и у времену два велика српска страдања у Хрватској, велики дио хрватског народа је ћутао под репресијом и у страху за сопствене животе. Неки су и положили животе да би стали у одбрану Срба. Међутим, овдје говоримо о томе да су постојали предуслови у колективној свијести да у једном моменту Загреб Хитлерову војску дочека са цвијећем; да будући кољачи Срба, без трага отпора, успоставе државу у Хрватској, и да крајем 20. вијека 200.000 Срба напусти Хрватску са колективним одушевљењем већине хрватског грађанства. Постојали су реални услови за зло које се десило, исто као што су постојали реални Хрвати који су се том злу противили.

Зашто данас, послије толико времена, и послије посљедњег великог прогона Срба 1995.г., доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цијели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом?

Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић, скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју, у односу на њихово бројно стање прије усташког покоља и прије Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући.

То је била жеља помрачених умова. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живјети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протјеран брат, из које је прогнана различитост. Кућа одјекује подсјећањем на прошлост. Остао је домаћин сам са својом савјешћу. А то стање је поново тјескобно и тешко…

Има ли помоћи, и ко може да помогне Хрватима у превазилажењу таквог стања? Посљедњег стања које је горе од првог – према ријечима јеванђеља. Да би се хрватско друштво ослободило тога стања, да би се умирила савјест у сопственој кући – поново су потребни Срби. Али не Срби као објект мржње, као адреса за излив нове тјескобе… него као неко ко ће својим присуством, својим животом и постојањем, да излијечи смртну рану на оба срца. Живот и опстанак Срба у Хрватској, пут је изљечења и деконтаминације. То је могућност да се коначно, простор данашње државе Хрватске, покаже као поље на ком је могуће градити пространо домаћинство, вишеспратну кућу, двориште са више улаза… Биће то богатија и снажнија држава, биће то човјечански однос два брата, у коме сваки од њих, у овоме другоме види бољег и племенитијег – самог себе.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-zasto-se-mrze-hrvati-i-srbi/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хиљаду година љубави

Ове године наш народ и наша Црква прослављају изузетан јубилеј. Навршава се миленијум (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, хришћанског владара средњовјековне Зете. Толико дуго памћење, толико трајање спомена и култа, овог краља мученика, свједочи о древном постојању наше колективне, хришћанске свијести. Иако Свети Јован Владимир није наш први познати владар, нити је први међу владарима овога народа који је исповједао хришћанску вјеру, ипак, по много чему, за његово вријеме везујемо своје почетке.

Његовом историјском појавом ми значајно улазимо у међународне токове политичких и културних збивања, на Балкану, а и шире. Прије свега није занемарљиво његово учешће у турбулентним, а веома важним догађајима с краја 10. и почетка 11. вијека, везаним за сукоб цара Самуила са Византијом. Љубав између Јована и Самуилове кћери Косаре (Теодоре), као и трагично страдање Светога краља у Преспи, представљају, сами по себи, потресне емотивне моменте, са снажном моралном поруком, који су се дубоко урезали у народно памћење. Али више од тога, хришћански култ, и молитвено сјећање на свијетли лик овог мученика Христовог, раширили су спомен на Јованово име међу свим балканским народима, далеко изван Зете. Нарочито од 13. вјека, па надаље, ничу храмови, сликају се фреске и иконе, пишу се богослужбени текстови, инспирисани ликом Светог Јована Владимира. Од српских крајева, преко данашње Албаније, до Бугарске и Грчке.

Мало је тема и личности које је изродио наш народ, и које су оволико историјски рано, а тако брзо и убједљиво, прихваћене као универзална вриједност од свих околних народа. Чак бисмо могли тврдити да до данас нема много заједничких именитеља за цио хришћански Балкан који су изникли на овом простору, а који обједињују све овдашње државе и народе тако јасно и тако непобитно као што су то живот и дјело Светог Јована Владимира.

Свети владар

Појава владара-светаца је један посебан феномен хришћанске историје, потпуно нов и другачији од древног обичаја дивинизације царева у Египту и Старом Риму. Онолико колико је хришћанство другачија и нова вјера у односу на многобожачке религије, толико су и владари са ореолима, нешто сасвим различито у односу на обожавање монарха у старом свијету. Цареви су у прва три вијека трајања Цркве били синоним за прогон хришћана, симбол библијског Антихриста, противници Бога. Међутим, од времена цара Константина, па све до скоро, владари постају заштитници Цркве и чувари праве вјере. У десетом вијеку наилазимо и на појаву хришћанских владара мученика за вјеру.

Најприје су то били они владари који су као чисте душе постајали жртве дворских интрига и борби за престо. Касније, међу њима су и они који су своје животе полагали у одбрану народа од нехришћанских освајача. Свети Вацлав Чешки спада у оне прве. Убио га је, на превару, рођени брат како би се докопао владарског трона. Вацлав је страдао као већ омиљен у народу, примјер побожности, бриге за немоћне, вјерујући владар. Он је испунио ону јеванђелску заповјест о томе да „ко хоће да буде први, нека буде слуга свима , као и онај мотив наликовања Христу по коме „Добри Пастир живот свој полаже за овце своје.

Управо је лик Светог Вацлава постао надахнуће, сто година касније, за однос према власти који је имао Свети Јован Владимир. За мјерила овога свијета, он је „лудо и „наивно своју круну и своју главу уступио другоме. А све се то десило управо зато што овом владару није било најважније да сачува власт по сваку цијену, колико да се, ни по коју цијену, не одвоји од Бога. Љубав према Богу, љубав према љубљеној Косари, то је зетском кнезу било важније од очувања власти и трона. Земаљски поражен, а духовно уздигнут, као ниједан владар са ових простора, прије њега.

И тако, са јачањем словенских држава, са увећањем њиховог броја, растао је и број оних владара који су и са те узвишене друштвене позиције свједочили јеванђелску смјерност и унижење пред другима. За Светим Јованом Владимиром сљедовао је Свети Стефан Дечански, а за овим Свети Лазар Косовски… и бројни други наши владаоци.

Свебалкански краљ

Величина подвига овог владара, чији политички утицај није био превелики, огледа се у томе штога сви балкански народи данас доживљавају као свога. Све балканске државе имају основа да његов лик и дјело
сматрају сопственом културном баштином. А управо то је занимљиво и инспиративно мјесто. Умјесто да се сада свађамо чији је он заправо, боље би било да признамо да припада свима подједнако. И да коначно, вјековно завађени балкански народи, добију једног заједничког објединитеља. Јер, толико смо сви на њега били заборавили да нико нема права да га сматра искључиво и само својим.

Прије 1000 година, овај владар је владао једном мањом територијом, као византијски вазал. Данас, као онај који је посвједочио своју љубав и саможртвеност, има ауторитет да се јави као владар и вођа свих. Онај који је први у љубави, њега сви воле и за њим сви иду. Црна Гора му гради велелепни храм; Албанија, Македонија и Света Гора чувају његове мошти; Бугарска и Србија чувају бројне цркве, иконе, фреске и књижевна дјела посвећена Светом Јовану…

А кад кажемо да смо на њега били заборавили, мислим на огромно стваралачко благо које је настало инспирисано његовом личношћу и његовим временом, у периоду од средњег вијека па до почетка двадесетог. О том благу, до скора, већина људи готово ништа није знала. Срби, Хрвати, Бугари, Грци, Албанци…. писали су о његовом животу, о ванвременој љубави између њега и Косаре, о чудима и поштовању народа, који су израсли са његовог гроба.

Православна Митрополија Црногорско-приморска покренула је обимну едицију свих дјела (историчарских расправа, теолошких и лингвистичких есеја, археолошких проналазака, приповјетки, драма, поема…) који су до сада написани о Светом зетском краљу. До краја године планирано је да из штампе изађе седам томова ове литературе. Како која књига излази, постаје нам јасно колико смо на њега заборавили, и колико нијесмо знали оно што су наши преци и претходници доживљавали као Светињу. Од 15. до 17. септембра у Бару је одржан респектабилан међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове“, као уверитира за велико црквено-народно сабрање, поводом освећења храма у Бару.

Храм

И ето, баш је тај храм, ток и трајање његове изградње, труд и средства која су у њега уложена, народна чекања и очекивања…. све је то израз и круна хиљадугодишње љубави, која извире из личности Светог Јована Владимира. То је дар и жртва, којом ми одговарамо на његову љубав, на Божију љубав из које све проистиче. То је и наше извињење и тражење опроста, од Светог владара, на то што смо га, у једном моменту, заборавили.

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, биће, ако Бог да, освећен 25. септембра, у недјељу. Богослужењем ће началствовати патријарх Јерусалима, уз саслужење представника свих православних помјесних цркава. Јерусалимски патријарх први пут стиже у Црну Гору. Први пут од када постоји Црна Гора. Први пут од када је, прије двије хиљаде година основана прва Христова црква у Светом граду. Тога дана у Бару, символички ће се спојити 1000 година од живота и мученичке смрти Светога Јована, са 2000 година Цркве у Јерусалиму. Са 3000 година од времена цара Давида, такође светог владара, грешног човјека, Божијег човјека, онога по коме Јерусалим носи назив и „Давидов град. Он се, као и Јован Владимир, носио са муком властољубља и жртвовања земаљских блага за она небеска.

То су већ три миленијума. Све ће се то сабрати у један Свети догађај, у један град Бар. Све је то, већ одавно, упркос толиким вјековима, само једна иста прича. Прича о љубави. Љубави која траје хиљадама година.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-hiljadu-godina-ljubavi/

Share this post


Link to post
Share on other sites

 „Дошљаци смо на земљи овој“

звучни запис предавања одржаног 27. марта 2016. године у Културном центру Источно Ново Сарајево. На тему „Дошљаци смо на земљи овој“ беседио је протојереј-ставрофор др Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Предавање је одржано у организацији парохије которачке и под покровитељством „World Vision“-a БиХ

 

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/17.11.16 ZBOR - o. dr Gojko Perovic - Dosljaci smo na zemlji ovoj.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Календар

3. јануара 2017. - 8:52

gojko-perovic-1.jpg

Кроз дијалог владике Данила и игумана Стефана, на посљедњим страницама „Горског вијенца“, Његош изражава своје чуђење, откуд прослава Нове године, у сред зиме, кад нити шта цвјета, нити рађа, – него је, напротив, све оковано снијегом и ледом?

Поред запитаности коју намећу чула и посмарање природе, вјероватно му је ово чуђење било инспирисано сазнањем да све велике цивилизације и културе, почетак новог календарског круга везују за промјене које су, у свијету око нас, највидљивије у прољеће или у јесен. Другим ријечима, Његошево питање је потуно логично, и није сувишно, да га и ми, у ове претпразничне дане, обновимо, и да објаснимо, себи и другима, шта то ми славимо у новогодишњој ноћи? Је ли то, просто, смјена бројева на календару, или нам је мјесец јануар, по нечему већи и значајнији од других мјесеци, – па нам је његов први дан значајнји од, рецимо, првог фебруара или првог маја?

Наравно, да историја не почиње од нас, и да велики број данашњих становника свијета, што би се рекло, „појма нема“ чему или коме је посвећен мјесец јануар, и његов први дан, којим почиње наша нова година, којој се, толико радујемо. Оба календара која су у употреби код нашег народа (грегоријански – у грађанству; јулијански – у црквеном календару ), настала су у Риму, и оба почињу мјесецом јануаром. А јануар је ( само му име каже ), посвећен паганском божанству Јанусу, ономе који влада „свим почецима и прелазима“. Е сад, откуд Јанус у ово зимско доба, – а не, рецимо, у годишњим периодима процвата и бујања?

Било би крајње претенциозно, да у овој свечарској колумни, тражимо одговор на питање шта је Римљане нагнало да Јанусов мјесец поставе у зиму, – а има велики број теза и претпоставки озбиљних истраживача. Оно што је јасно и очигледно, и што налазимо у вријеме почетака прославе Христовог рођења – Римљани су велику пажњу посвећивали астрономској чињеници, да на сјеверној земљиној хемисфери, баш у ово доба, сунчева свејтлост јача и бива дуготрајнија током дана. Отуда је, у претхришћанској култури, 25.децембар био дан кад су пагани прослављали „Непобједиво Сунце“, – дакле, дане или период, када Сунце напредује и постаје присутније. Ето, рецимо, разлога, да пантеистички или идолопоклонички настројени људи, управо ове дане сматрају светим и посебним!

И баш ту долазимо до укрштања двије традиције у овим јануарским свечаностима. Оне паганске и оне хришћанске. Паганска каже да се кроз промјену понашања сунчеве свејтлости, сва природа обнавља, и отуда је Јанус, са два лица ( једно гледа уназад, а друго унапријед ), божанство промјене – поштован баш у дане те и такве обнове. На другој страни, хришћани кажу: „Добро, то је очигледна и богомдана чињеница и несумњива промјена, али није нормално да славимо Сунце и његове мјене, а да не славимо Онога који је то све створио. Није како треба, да славимо пролазну творевину, поред живог и непролазног Творца“. И ето, ту је разлог, што је Црква, узела баш тај дан, некадашњи пагански празник, за датум прослављања Христовог рођења.

Рана Црква се није ослањала на датум Господњег рођења, јер га није могла ни знати (за разлику рецимо, од Васкрса, Вазнесења и Тројичиндана, који су запамћени као догађаји везани за датуме старозавјетних празника ), него је већ установљени дан слављења природних промјена, преименовала у дан „Сунца Правде“ = Христа и Његовог рођења. Оно што је од већине одавно било препознато као дан слављења промјене и почетка, Црква је посудила за своју објаву нове истине, да је међу људе дошао Творац свега,… Творац Сунца, и природе и њених промјена.

Не мислим да Његошу није било јасно све ово. Напротив. Умјетник је направио „игру мишљења и ставова“… како би њом насликао љепоту централног весеља у његовој причи. Љепоту Божића. Актери његовог дијалога, који расправљају о смислу обиљежавања Нове године, сједе поред пламена од бадњака, и славе „Мали Божић“. Његош је знао, да је поред јануарског Сунца, оно истински ново, оно што оправдава прослављање Нове године, – Новорођени Христос!

И заиста, када Црква данас наглашава и позива, како Божић претходи Новој години, и како јој он даје смисао и значај, – односно како без Божића не би имало никаквог смисла прослављати Нову годину, у сред зиме, – Црква се тада бори за смисао светковања оба празника. Она не омаловажава Нову годину, него настоји да јој да прави смисао. Зато је у западном хришћанском свијету, тај поредак смислен и јасан. Свугдје на Западу, најприје се прославља Божић, као Рођење Бога међу људима, и као надградња и продубљење онога што су радили пагани клањајући се Сунцу. Тек након тога, они људи који су прославили поменути догађај, централни и кључни, прослављају и почетак новог годишњег круга, управо започетог доласком Бога међу људе. У Православној Цркви, тај дан је везан за Христово обрезање, први његов улазак у шире друштво, у Храм, – ради испуњења древног старозавјетног обреда.

А прослави Божића, као и сваког већег црквеног празника, претходи Божићни пост, којим се кроз уздржање и молитву припремамо за право славље и празновање. И баш зато, није нормално, не задовољава основне принципе односа према традицији, нити чува смисленост празника…када ми, овдашњи православци, најприје лумпујемо за Нову годину 01. јануара, па онда славимо Божић, па тек онда, ни сами тачно не знајући зашто, „опет“ славимо неку „црквену“ или „српску“ Нову годину!?

Имамо право, на толико простора за достојанство, да почетак Нове године славимо на начин како то раде наша хришћанска браћа, протестанти и римокатолици. Најприје да постимо и Богу се молимо, све до Бадњега дана ( посљедњи дан 40-дневног поста ), па онда да нам славље и свечарски дух, са све поклонима, бадњацима, јелкама и честиткама, у домове уђу са оним „Мир Божији, Христос се роди“! Па тек онда, тако весели, и ако ко воли, „припити“ попут игумана Стефана ( коме душа игра поврх чаше вина ), да се радујемо Новој години, ….али радошћу и топлином Христових бадњака. Не знам за друге, али Црногорци су, баш тим редом, славили Нову годину – јер тако пише Његош, таква је хронологија догађаја у „Горском вијенцу“.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-kalendar/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић у цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици у Подгорици одржао предавање „Велики пост“

1.-1-e1488784053381-720x375.jpg

У суботу 04. марта 2017. године, у Саборној Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици, свечано је отпочео други циклус духовних предавања

Њега је отворио ректор Цетињске Богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, који је говорио на тему:“ Велики пост“.

У веома надахнутом и инспиративном предавању, отац Гојко је сабраном вјерном народу говорио о неким заблудама савременог човјека, притом илустративно их описујући, кроз практичне примјере из свакодневног живота;“који неумитно тече.“

Он је посебно истакао чињеницу, да човјек ниједне године не улази у пост исти, као и да је бој са самим собом заправо највећи бој, који један Хришћанин бије на фронту живота.

„Ниједан пост не почињемо као исти они људи, од прошле године. Неумитно живот тече даље. Човјек никад не улази у исту ријеку. Може то бити исто корито, исто мјесто, исти човјек, али нека нова вода туда тече, а човјек се у међувремену мијења. Сваке године ми се ресетујемо. А не треба већег боја, од боја са самим собом.“-рекао је он.

Указујући на недоумице, дилеме и замке на које човјек може наићи, Отац Гојко се посебно осврнуо на заблуду појединих критичара Цркве, у тези да Православље „убија људе у појам“, проповиједајући да човјек не треба себе да ставља у први план.

„Црква нас учи да не стављамо себе у први план, а не да сабијамо дарове које нам је Бог дао“, истакао је он.

У даљем излагању оца Гојка, посјетиоци овог предавања су могли чути, како се ватра која је несагориво горела у срцима наших предака, у последњим временима покривена пепелом, није угасила, већ је наставила да гори истим интезитетом, као прије хиљаду година.

„Од времена посног Богослужења, све почиње.  А ватра која се тиче Свјетлости Христовог гроба, Свјетлости Христовог Васкрсења, па самим тим и поста и припреме за пост гори у нашим срцима хиљадама година. Историја Црне Горе је заправо једна великопосна прича.“

Те коначно нагласивши да свака прилика да се Васкрс дочека, кроз пост, трудове и молитву може бити само на ползу човјека, и његово узрастање ка Богу.

„Свака нова прилика да дочекам Васкрс је за мене корисна, јер ћу имати прилику, да овај Васкрс буде бољи него прошле године“, казао је он.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

У нашим срцима је простор да се изгради Царство небеско. Морамо да пазимо да у нашим срцима изградимо нешто што ће вјечно трајати, казао је у емисији Недељом у 21 наш гост свештеник Гојко Перовић.

„Мијењање режима исхране је само спољна опна – то ће да умири наша чула а онда почиње дубинска борба: са самим собом. Сваки дан за мене је тест како стојим по питању јеванђељских истина – у току 24 часа човјек живи више или мање интезиван духовни живот – зато пост није лака ствар,“ објашњава о. Гојко основне тезе хришћанског поста који је почео у понедјељак и наглашава:

„Ако правим простор за Бога и за друге – није ми непознат појам праштања. Јеванђељска вјера подразумијева просвећеног појединца – оног који може да направи анализу сопствених поступака. Једини човјек којег истински можеш промијенити си ти – остали су у Божијој руци.“

 

Многи људи који себе сматрају грађанима заправо не знају шта значи грађанско друштво. Никад здрав поглед на грађанско друштво није искључивао цркву и религију, штавише: грађанско друштво је оно оптимално што би црква пожељела. Управо у таквом друштву постоје загарантована људска права, у њему се чува интегритет, имовина, постоји слобода да људи вјерују, невјерују, сумњају… постоји слободно тржиште идеја, презентација онога што Хришћанство нуди, а сматрам да би Хришћанство било примамљиво многима,“ казао је о. Гојко.

Он наводи да оно што данас живимо у Црној Гори нема нигдје: да се говори о секуларном друштву а да се иде у обрачун са Црквом.

„На моју велику жалост, власт се понаша као да су они Црква – и онда у СПЦ проналазе конкурента. Кад год не могу да ријеше проблеме, прибјегавају духовним темама за које нису компетентни и онда настаје збрка и галама.“

 

Он је напоменуо да у једној грађанској држави никоме не смије да се намеће идентитет:

„Слика у оквиру која се зове Црна Гора већ постоји: идентитет, духовно наслеђе, хришћанско трајање. Свештеници су у вријеме комунизма чували ‘жар испод пепела’ – митрополит Амфилохије је то разгорио,“ казао је о. Гојко.

Говорећи о томе да је у Црној Гори дуго времена била теократија свештеник Гојко Перовић је казао:

„Нововјековна Црна Гора парадоскално, у Европи коју тресе просвјетитељска револуција гради се као једна модерна држава али руковођена цетињским митрополитима. Световни владари књаз Данило и краљ Никола трудили су се да преузму ингеренције које се тичу духовног и да се до краја формира хрушћанско друштво. Црногорска теократија завршена је 1918. године.“

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-za-tv-in4s-vlast-se-ponasa-kao-da-su-oni-crkva-video/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...