Jump to content
Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: поуке, беседе, предавања

Оцени ову тему

Recommended Posts

У оквиру Острошких духовних вечери, које се суботом увече организују у Горњем манастиру Острог, 25. августа текуће године предавање је одржао ректор Богословије Свети Петар Цетињски са Цетиња, протојереј Гојко Перовић са темом Црква и савременост.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неко је напао глумце и редитеље, актере контраверзног спота у коме се два момка љубе. Нападнут је и новинар. Нападнути су у центру Подгорице, у сред бијела дана.

Црногорска јавност је осудила тај напад, и то је добро. Те људе нико не смије физички нападати, нити омаловажавати на било који начин, само због тога што су направили такав спот. Друга је ствар ако су они сами изазвали такав напад неким неприличним обраћањем другој страни, али то нека испита полиција…

Ја стојим запитан пред феноменом неподијељеног мишљења, једнодушне осуде јавности (од Владе до НВО сектора) овог уличног инцидента. Они који су тучу осудили, правилно су поступили када су без двоумљења раздвојили на једну страну, значајну провокативност и негативни утицај снимљеног спота на многе душе, а на другу страну право грађанства, слободног кретања и мишљења свих, па и аутора и актера сцене која многим грађанима смета. Наравно, као и код сваке јавне ствари, и овај спот је око себе окупио симатизере, удаљио од себе равнодушне и ставио против себе оне којима се он уопште не допада. Црногорско друштво не би смјело дозволити да ови посљедњи насрћу на физички и морални интегритет оних који другачије мисле и другачије воле. Али се, исто тако, не би смјело навијати нити дјеловати у правцу стављања каквог “политичког фластера” на уста оних којима је поменути спот огаван. Ја сам један од њих, а чињеница да пишем овај текст охрабрујућа је у том погледу.

Него… почех око једнодушне осуде. Заиста интригантно. Усред Подгорице, у по бијела дана… такав инцидент, и сви се дигоше на ноге, без задршке. У складу са горе наведеним запажањима, таква муњевита реакција јавног мнења требало би да свједочи о имунитету црногорског друштва. О његовом имунитету наспрам једноумља и насиља. А да ли је то баш тако?

Усред Подгорице, у по бијела дана, црногорска полиција одбија захтјев за одобрење привременог боравка у Црној Гори православном свештенику Велибору Џомићу. Са којим образложењем?

Полиција каже да свештеник угрожава националну безбједност! Такво образложење је Управни суд ове земље одбацио. Ипак, полиција понавља потез. Понавља и образложење. Овакво понашање црногорске полиције запало је за око и америчком Стејт департменту. Али, рекло би се, није запало за око оном дијелу црногорске јавности који је брзо и гласно осудио напад на три човјека. У чему је разлика? И гдје је, код кога је разлика?

Овамо су на подгоричкој улици физички нападнута три човјека, а тамо се један човјек прогони из Црне Горе. Иза физичког напада стоје неки момци који су можда били и испровоцирани, а можда и нијесу, али је јавност добро препознала да узроци напада леже у доминантној друштвеној хомофобичности овог поднебља. Иза прогона православног свештеника стоји држава, која каже да је угрожена дјеловањем овог човјека, али нам не објашњава како ни зашто?! Хомофобичност је лако објаснити, али се њена физичка и вербална агресивност не да оправдати. Фобичност ове државе према попу Џомићу не можемо ни објаснити нити оправдати. Да ли је неко покушао да је објасни? Да видимо… Држава би требало да буде фобична према нечему што нарушава Устав и законе. Ни више ни мање од тога. Који закон је овај човјек прекршио? Када је он дјеловао противзаконито? Ако се не ради о томе, како он онда може бити опасан по националну (државну) безбједност?

Неуредност и конфузност овог напада државе на једног човјека препознао је Управни суд Црне Горе. Та конфузност отвара простор за разна нагађања. Да ли, осим противзаконитости, још нешто смета нашој држави? Нечије поријекло? Нечије занимање? Пјесме које неко пјева? Али, гдје су грађанска удружења, психолози, умјетници,… Влада, … гдје је јавност да нам каже како нам не треба таква држава која ће претурати по нечијем срцу, нечијим емоцијама, не треба нам држава чије ће темеље љуљати нечија слободна ријеч? Гдје је неко, било ко, да каже како превише волимо Црну Гору да би је сводили на такву идеолошку карикатуру?

Црногорска јавност има сензибилитет према правима сексуалних мањина; она исправно види тежину питања заштите животиња; она зна да градоначелник Подгорице не смије бити непрописно паркиран, нити смије физички насртати на новинаре, али права “српског попа” или “попа из Србије” нијесу у њеном фокусу. Зашто? Да ли је проблем у попу, или као друштво имамо неке необјашњиве падове имунитета онда када би требало да је организам најстабилнији?

Ако овај рођени Краљевчанин против своје воље и воље својих ближњих напусти Црну Гору, иза њега ће остати друштвени систем који болује од једне опаке болести. Гдје су наши друштвени и политички леукоцити и антитијела да се изборе са свим тим изопачењима? Иако је супруга оца Велибора добар љекар, здравље наше друштвене заједнице не зависи толико од њеног стручног рада, колико од опстанка и останка у Црној Гори, њеног мужа свештеника, правника и слободномислећег људског бића.

Извор: Vijesti

This post has been promoted to an article

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pitanje koje postavlja Gojko Perović ima dosta smisla. Sa jedne strane država i nevladine organizacije, borci za ljudska prava dižu svoj glas protiv homofobičnog napada na tri momka ( koji, ako je to uopšte bitno i nisu gay, ali nasilnici ne razmišljaju naravno o tim tričarijama). Svako normalan će osuditi takvo huliganstvo i uličarstvo- vređati i napadati ljude na ulici. Sa druge strane, dugogodišnjem svešteniku Mitropolije Crnogorske po ko zna koji put preti deportacija iz Crne Gore. Zašto? Zato što je u nekakvom nebuloznom policijskom dokumentu označen kao "državni neprijatelj". Zašto? Zato što ne podržava nezavisnost Kosova i protivi se "evroatlanskim integracijama". Šta bi sa tom slobodom govora i mišljenja? Gde su svi silni borci za ljudska prava kada je žrtva progona sveštenik Pravoslavne Crkve? Svi junaci nikom ponikoše. Jer Crkva je obično ta koja krši ljudska prava. Sama njihova argumentacija sada se pokazuje kao laž i obmana. Jer nije njima stalo do ljudskih prava koliko do lanjskog snega. Nikakvog idealizma i visokih načela tu nema.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Предавање Протојереја - ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије на тему "Хришћански брак у савременом свијету"

Gojko-Perovic_0.jpg

http://www.svetigora.com/node/11590

Share this post


Link to post
Share on other sites

o-gojko-valentin.jpg?w=529

 

Савремено друштво карактерише тежња секуларних културних и медијских центара да, на одређени начин, паганизују теме које су вјековима биле хришћанске. У том процесу паганизације, одређене црквене личности се извлаче из контекста хришћанства (хришћанског свјетоназора, хришћанског морала…) и користе се за промовисање идеологије која има много „малих

богова и квази-божанстава“ а уствари не признаје постојање Једнога и јединога Истинитога Бога. Конкретно, у такве појаве спада трансформација историјске личности Светога Николе епископа Мирликијскога, у имагинарног „Дједа Мраза“, или рецимо изобличење епископа Валентина, хришћанског мученика из 3. вијека, у заштитника оних људских и природних веза које, све чешће, бивају потпуно супротстављене хришћанским нормама живота.

Наравно, гледане саме по себи, појаве попут новогодишњих даривања или заљубљивања међу људима, нијесу антихришћанске нити антицрквене. Напротив, оне заузимају врло важно мјесто у животу већине хришћана. Међутим, живимо у времену када су ови феномени, као и ликови поменутих светитеља Цркве, – замјеном и погрешном употребом – постали засебна

„божанства“ којима се, неријетко, „клањамо“ путем разврата, неморала и похлепе.

Е сад, међу историчарима религије и философима траје великa расправа на тему – ко је и од кога позајмљивао мотиве, и колико често: паганизам од монотеизма, или обрнуто. Ако знамо да су хришћани узели пагански празник поштовања „бога сунца“ као повод за датумско одређење празновања Христовог рођења, или ако идемо даље па дозволимо да на неким страницама Библије можемо пронаћи утицаје многобожачких религија које су старије од библијског текста, онда долазимо до сазнања да је поступака оваквих преузимања тема и идеја било и раније, али и до вјечитог питања – шта је од чега старије? Ипак, са црквеног становишта, које полази од истине да је монотеизам, по природи ствари, и старији и темељнији од

паганства – јер су изворно, први људи имали везу са Једним Богом Створитељем, те да је политеистичка збрка настала потом, – ми хришћани немамо дилема шта је старије и шта је, у основи оргиналније. Историјске мјене људског постојања, од првих људи до данас, доносиле су нам, евидентну смјену вриједности, и ми данас живимо једну од тих смјена тј. тих и таквих мјена.

Данас је ван сваке сумње чињеница да се ликови и имена светитеља (епископа, владика…) користе у сврхе које нијесу нити изворно хришћанске, нити у крајњој намјери имају остварење хришћанских вриједности.

Дан Светог Валентина у нама савременој цивилизацији попримио је, како већ рекох, паганска својства, јер је у фокус свога „ритуала“ ставио полну везу – до јуче ону између различитих полова, данас већ и ону која је хомосексуалана – не марећи при том за друге вриједности које су некада биле сродне овој теми, као што су породица, брак и моралне норме.  Именом Светога Валентина данас су покривене такве међусобне везе и поступци људи, који немају никаквих додирних тачака са црквеним животом.

Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован. Слична појава се ових дана може видјети и у Црној Гори. Пред ћивотом Светог Василија Острошког

Чудотворца, слава му и милост, могу се видјети ванбрачни парови и они људи који отворено и јавно живе мимо или против црквеног учења, који у Острог не долазе ради покајања или жеље за промјеном живота (што би се дало помислити с обзиром да је ријеч о доласку људи у православни манастир), а не долазе ни туристички, већ управо из разлога ове духовне премутације у којој се Острошка светиња схвата на један пагански начин, па ћете чути како се тражи „заштита и помоћ Светитеља“ да опстане веза „двоје који се воле“ – иако они имају своје законите супружнике који још нијесу сазнали за ту везу!

Из свега реченог не може се извести закључак да Црква не воли заљубљивање, да она не благосиља заљубљене момке и дјевојке. Управо супротно – хришћани заљубљивање схватају и разумију као Божији дар, као велику силу уграђену у природу, у све постојеће, силу без које не би било ни живота ни љубави. Заљубљивање је добро, и баш је лијепо кад су људи заљубљени. Само у хришћанском схватању свијета и живота, полна заљубљеност је тек почетак једног дубљег и садржајнијег односа међу људима, односа који Црква зове љубав, а тај однос има још имена као што су: међусобна вјерност, пожртвовање, повјерење и међусобно ношење наших различитих терета. Та љубав, и та жртва свој плодоносан исход има у хришћанској породици, па је некако недовољно, површно и погрешно – са становишта Цркве – величати почетак неке везе, а не истицати вриједности које из тог почетка произлазе.

Страсна веза или допадање између двоје људи може да се деси сваког часа и на сваком мјесту, и уколико таква веза није усмјерена ка породици, или ако она не мари за већ постојећу породицу којој неко припада, онда је такво заљубљивање демонстрација најбруталније себичности која се одвија под геслом: „Узми (само за себе) све што ти живот пружа“, и која за собом повлачи увјек нечију патњу, превару, остављеност, разорене везе и сл.

Не смијемо тако лако, боље рећи лакомислено, одбацивати могућност да се оваква себична грамзивост појави и у нама самима, иако смо – по опредјељењу, рецимо хришћани. Свети Божији човјек, какав је био старозавјетни цар Давид, имао је управо такво искушење, такав напад себичне острашћености којој се није могао одупријети. Наиме, док је био дјечак, онај који је чудесно побиједио Голијата, или док је био прогоњен по јудејским пустињама од цара Саула, или док је предводио Израиљце у побједничким ратовима….тада му се таква ствар тешко могла десити. Али, када се нашао на свом царском двору, окружен пажњом, дивљењем, додворавањем и ласкањима околног свијета – заљубио се у туђу жену, и отео је од њенога мужа, пославши несрећног човјека право у смрт. Онда када му је Бог дао све што би један човјек могао да пожели, Давиду то није било доста него је пожелио за себе и оно што није било његово, оно што је његов војник и поданик имао!!! Ето како је опасна сила простог заљубљивања, и како она може да помути разум свакоме.

Преовлађују наравно, оне позитивне стране те чудесне силе, и можемо их видјети свуда око нас. Православна Црква слави Младенце (Севастијске мученике – 22.марта), као дан посвећен младенцима, онима који су ступили у брачну заједницу. Такво заљубљивање које тежи брачној заједници, или је у њој већ остварено, њега Црква благосиља и разумије као нарочиту

вриједност, као емотивну и духовну снагу из које ће се изродити нове вриједности, бројни други плодови. У противном, себичност и посесивност гуши сваки Божији дар.

У суштини, Црква се залаже за „слободно тржиште“ и „отворену утакмицу“ идеја и духовних учења. Црква је увјерена у супериорност и истинитост свога учења, у односу на друга, али тражи елементарни фер-плеј, и називање ствари правим, адекватним именом. Тако ће људи који се залажу за ваниституционалну полну везу, за промискуитетне односе или ЛГБТ сексуалну идеологију, имати слободу говора и право на сопствени избор, али неће за своје заштитинике узимати најбоље међу поповима, какви су, рекосмо, Светитељи Николај, Валентин и Василије Острошки, него рецимо неко античко паганско божанство, – па ко воли нека изволи.

Незаинтересованост или незнање, као и конформизам који их прати, главни су узроци што данас имамо и неке номиналне хришћане који практикују „валентиновске играрије“. Као што, уосталом имамо и оне који славе долазак Нове године – са ћурком и сармама у току Божићног поста- али и онај 13 дана касније – са бадњацима и свијећама. Не постоји, и не треба да постоји, некаква „инквизиција“ која ће то да брани људима, и која ће људе да жигоше и протјерује због овог својеврсног еклектицизма (мијешања разних стилова и учења), али исто тако није забрањено да се хришћани огласе у јавности, упозоравајући најприје једни друге, које радње и какво понашање чувају хришћански идентитет, традицију и морал, а које их руше и расипају.

 

Извор: ИН4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/02/14/протојереј-ставрофор-гојко-перовић-с/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован.

 

Па управо у овом тексту недостаје:

 

Ко је био св. Валентин? 

Да ли Православна црква слави овог светитеља и када?

Да ли је то свештеномученик Валентин који се  по православном календару слави (30. јула)12.августа (из Охридског пролога)? 

 

Онима који се тек упознају са вером и животом у цркви и са житијима светих то треба рећи.

 

Православни свештеник треба да нагласи да се 14. фебруара слави св.Трифун и да се зато служи литургија,

а да се св. Валентин слави 12.августа.

 

Верницима ће бити лакше и да то упамте и да својим пријатељима објасне зашто тог дана не славе дан заљубљених. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ваниституционалну полну везу

Svaka polna veza ima biti nadgledana od strane strucne komisije narocito kvalifikovanog kadra koji ima nadnaravnu sposobnost nepogresivog procenjivanja iste...Ali, vaninstitucionalana polna veza,OMG! Zamislite drskost onih koji se polno uvezuju mimo institucija! Takvi sigurno vrse neprimerenu radnju utaje poreza prlikom sklapanja tih svojih vezica i vezuljaka. Oni su, gotovo sam siguran, spremni da se doticu svoje polnosti bez pismenog i pecatiranog odobrenja nadleznih institucija. Svaka se polnost ima registrovati u narociti registar i ne sme se uparivati/uvezivati/doticati sa bilo kojom drugom od strane institucije neodobrenom polnoscu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svaka polna veza ima biti nadgledana od strane strucne komisije narocito kvalifikovanog kadra koji ima nadnaravnu sposobnost nepogresivog procenjivanja iste...Ali, vaninstitucionalana polna veza,OMG! Zamislite drskost onih koji se polno uvezuju mimo institucija! Takvi sigurno vrse neprimerenu radnju utaje poreza prlikom sklapanja tih svojih vezica i vezuljaka. Oni su, gotovo sam siguran, spremni da se doticu svoje polnosti bez pismenog i pecatiranog odobrenja nadleznih institucija. Svaka se polnost ima registrovati u narociti registar i ne sme se uparivati/uvezivati/doticati sa bilo kojom drugom od strane institucije neodobrenom polnoscu.

 

Господине Дрвце, само реците и ухапсићемо одмах те полне тајкуне. Нико не сме да буде јачи од државе.

 

34gopvq.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites


o-gojko-valentin.jpg?w=529

Савремено друштво карактерише тежња секуларних културних и медијских центара да, на одређени начин, паганизују теме које су вјековима биле хришћанске. У том процесу паганизације, одређене црквене личности се извлаче из контекста хришћанства (хришћанског свјетоназора, хришћанског морала…) и користе се за промовисање идеологије која има много „малих богова и квази-божанстава“ а уствари не признаје постојање Једнога и јединога Истинитога Бога. Конкретно, у такве појаве спада трансформација историјске личности Светога Николе епископа Мирликијскога, у имагинарног „Дједа Мраза“, или рецимо изобличење епископа Валентина, хришћанског мученика из 3. вијека, у заштитника оних људских и природних веза које, све чешће, бивају потпуно супротстављене хришћанским нормама живота.

Наравно, гледане саме по себи, појаве попут новогодишњих даривања или заљубљивања међу људима, нијесу антихришћанске нити антицрквене. Напротив, оне заузимају врло важно мјесто у животу већине хришћана. Међутим, живимо у времену када су ови феномени, као и ликови поменутих светитеља Цркве, – замјеном и погрешном употребом – постали засебна „божанства“ којима се, неријетко, „клањамо“ путем разврата, неморала и похлепе.

Е сад, међу историчарима религије и философима траје великa расправа на тему – ко је и од кога позајмљивао мотиве, и колико често: паганизам од монотеизма, или обрнуто. Ако знамо да су хришћани узели пагански празник поштовања „бога сунца“ као повод за датумско одређење празновања Христовог рођења, или ако идемо даље па дозволимо да на неким страницама Библије можемо пронаћи утицаје многобожачких религија које су старије од библијског текста, онда долазимо до сазнања да је поступака оваквих преузимања тема и идеја било и раније, али и до вјечитог питања – шта је од чега старије? Ипак, са црквеног становишта, које полази од истине да је монотеизам, по природи ствари, и старији и темељнији од паганства – јер су изворно, први људи имали везу са Једним Богом Створитељем, те да је политеистичка збрка настала потом, – ми хришћани немамо дилема шта је старије и шта је, у основи оргиналније. Историјске мјене људског постојања, од првих људи до данас, доносиле су нам, евидентну смјену вриједности, и ми данас живимо једну од тих смјена тј. тих и таквих мјена.

Данас је ван сваке сумње чињеница да се ликови и имена светитеља (епископа, владика…) користе у сврхе које нијесу нити изворно хришћанске, нити у крајњој намјери имају остварење хришћанских вриједности.

Дан Светог Валентина у нама савременој цивилизацији попримио је, како већ рекох, паганска својства, јер је у фокус свога „ритуала“ ставио полну везу – до јуче ону између различитих полова, данас већ и ону која је хомосексуалана – не марећи при том за друге вриједности које су некада биле сродне овој теми, као што су породица, брак и моралне норме.  Именом Светога Валентина данас су покривене такве међусобне везе и поступци људи, који немају никаквих додирних тачака са црквеним животом.

Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован. Слична појава се ових дана може видјети и у Црној Гори. Пред ћивотом Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, могу се видјети ванбрачни парови и они људи који отворено и јавно живе мимо или против црквеног учења, који у Острог не долазе ради покајања или жеље за промјеном живота (што би се дало помислити с обзиром да је ријеч о доласку људи у православни манастир), а не долазе ни туристички, већ управо из разлога ове духовне премутације у којој се Острошка светиња схвата на један пагански начин, па ћете чути како се тражи „заштита и помоћ Светитеља“ да опстане веза „двоје који се воле“ – иако они имају своје законите супружнике који још нијесу сазнали за ту везу!

Из свега реченог не може се извести закључак да Црква не воли заљубљивање, да она не благосиља заљубљене момке и дјевојке. Управо супротно – хришћани заљубљивање схватају и разумију као Божији дар, као велику силу уграђену у природу, у све постојеће, силу без које не би било ни живота ни љубави. Заљубљивање је добро, и баш је лијепо кад су људи заљубљени. Само у хришћанском схватању свијета и живота, полна заљубљеност је тек почетак једног дубљег и садржајнијег односа међу људима, односа који Црква зове љубав, а тај однос има још имена као што су: међусобна вјерност, пожртвовање, повјерење и међусобно ношење наших различитих терета. Та љубав, и та жртва свој плодоносан исход има у хришћанској породици, па је некако недовољно, површно и погрешно – са становишта Цркве – величати почетак неке везе, а не истицати вриједности које из тог почетка произлазе.

Страсна веза или допадање између двоје људи може да се деси сваког часа и на сваком мјесту, и уколико таква веза није усмјерена ка породици, или ако она не мари за већ постојећу породицу којој неко припада, онда је такво заљубљивање демонстрација најбруталније себичности која се одвија под геслом: „Узми (само за себе) све што ти живот пружа“, и која за собом повлачи увјек нечију патњу, превару, остављеност, разорене везе и сл.

Не смијемо тако лако, боље рећи лакомислено, одбацивати могућност да се оваква себична грамзивост појави и у нама самима, иако смо – по опредјељењу, рецимо хришћани. Свети Божији човјек, какав је био старозавјетни цар Давид, имао је управо такво искушење, такав напад себичне острашћености којој се није могао одупријети. Наиме, док је био дјечак, онај који је чудесно побиједио Голијата, или док је био прогоњен по јудејским пустињама од цара Саула, или док је предводио Израиљце у побједничким ратовима….тада му се таква ствар тешко могла десити. Али, када се нашао на свом царском двору, окружен пажњом, дивљењем, додворавањем и ласкањима околног свијета – заљубио се у туђу жену, и отео је од њенога мужа, пославши несрећног човјека право у смрт. Онда када му је Бог дао све што би један човјек могао да пожели, Давиду то није било доста него је пожелио за себе и оно што није било његово, оно што је његов војник и поданик имао!!! Ето како је опасна сила простог заљубљивања, и како она може да помути разум свакоме.

Преовлађују наравно, оне позитивне стране те чудесне силе, и можемо их видјети свуда око нас. Православна Црква слави Младенце (Севастијске мученике – 22.марта), као дан посвећен младенцима, онима који су ступили у брачну заједницу. Такво заљубљивање које тежи брачној заједници, или је у њој већ остварено, њега Црква благосиља и разумије као нарочиту вриједност, као емотивну и духовну снагу из које ће се изродити нове вриједности, бројни други плодови. У противном, себичност и посесивност гуши сваки Божији дар.

У суштини, Црква се залаже за „слободно тржиште“ и „отворену утакмицу“ идеја и духовних учења. Црква је увјерена у супериорност и истинитост свога учења, у односу на друга, али тражи елементарни фер-плеј, и називање ствари правим, адекватним именом. Тако ће људи који се залажу за ваниституционалну полну везу, за промискуитетне односе или ЛГБТ сексуалну идеологију, имати слободу говора и право на сопствени избор, али неће за своје заштитинике узимати најбоље међу поповима, какви су, рекосмо, Светитељи Николај, Валентин и Василије Острошки, него рецимо неко античко паганско божанство, – па ко воли нека изволи.

Незаинтересованост или незнање, као и конформизам који их прати, главни су узроци што данас имамо и неке номиналне хришћане који практикују „валентиновске играрије“. Као што, уосталом имамо и оне који славе долазак Нове године – са ћурком и сармама у току Божићног поста- али и онај 13 дана касније – са бадњацима и свијећама. Не постоји, и не треба да постоји, некаква „инквизиција“ која ће то да брани људима, и која ће људе да жигоше и протјерује због овог својеврсног еклектицизма (мијешања разних стилова и учења), али исто тако није забрањено да се хришћани огласе у јавности, упозоравајући најприје једни друге, које радње и какво понашање чувају хришћански идентитет, традицију и морал, а које их руше и расипају.

 

Извор



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...