Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: поуке, беседе, предавања

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

o-gojko-o-jeziku.jpg?w=187&h=250

Слушајући досадашње полемике око положаја српског језика у Црној Гори и њеном образовном систему, често сам наилазио на мишљења, понекад и сигурне тврдње, да је све ово што се догађа у вези са језиком, само увод или „предигра“ за притисак државе на Цркву – који тек треба да услиједи, и који ће довести до нашег дефинитивног нестанка. Углавном се резонује по систему-узели су (разбили су) нам заједничку државу Србије и Црне Горе, потом су кренули да потисну и коначно укину српски језик, а на крају, зна се, напашће саму Цркву. При том су “они“ – представници државне власти, а „ми“ смо – грађани Црне Горе који говоре српским језиком и/или који су вјерници Српске Православне Цркве. У таквим, песимистичким тумачењима будућих догађаја, „ми“-страна се дефинише као језичка, духовна и историјска категорија чије постојање директно зависи од статуса (административног, политичког ) државе, језика и Цркве.

Са оваквим сагледавањем ствари могло би се доста поле пр. један православац из Црне Горе, никако не би смио сложити.

Знам, прво ће ми се приговорити како „ми“ нијесмо никакви „православни грађани који говоре српским“, него смо „ми“-српски народ. Одмах да кажем да поштујем и таква гледања, али ја не желим да сецирам и поједностављујем једно доста сложено питање, сводећи тему на „положај Срба у ЦГ“. Све што се тиче Срба ми је лично и у срцу и у души, али пред нама је једна сложенија тема од овог питања. Тема – права грађана једна државе, да користе своја језичка и вјерска права. Кроз овако формулисану тему, наш се видик шири и на оне грађане који су по нацији не само Срби, него и Црногорци, а – нећете вјеровати има и других, који свој језик зову српским, али и на оне који су вјерници Српске Православне Цркве – једине канонске Православне Цркве која постоји на територији данашње Црне Горе, без обзира на њихов језички и национални идентитет. Ето толико о томе.

Када већ говоримо о овим национално хетерогеним, а језички и вјерски хомогеним заједницама, ту је питање њиховог положаја у односу на очигледну политичку дискриминацију доста сложено, и ја никада не бих рекао да овај домино-ефекат описан као „напад на државу, језик и Цркву“ може значајније да их угрози. Дубоко вјерујем да је дуговјечност њиховог темељног идентитета загарантована и недоступна политичким и идеолошким ударима. Историјски аргументи су на страни овог мог увјерења.

(У случају да неко пита о каквој дискриминацији говорим, подсјетићу на чињеницу да актуелни црногорски Устав ставља у други план већински језик, и да су говорници српског језика, преко својих политичких представника, морали користити методе политичке трговине како би обезбједили какву-такву равноправност овог већинског језика у црногорским школама. Исто тако, држава Црна Гора је потисала Конкордат са Римокатоличком црквом, а са Православном – није. Држава Црне Гора провјерава папире и документа православних свештеника – један је и депортован у БиХ – док о службеном статусу римокатоличког свештенства, нема ни ријечи.)

О постојању намјере овдашње црногорске власти да се након референдума плански позабави питањима језика и Цркве, не треба трошити ријечи. Нико разуман не може порећи да је г. Мило Ђукановић лично, врло експлицитно изложио овај план – у више наврата. Оно са чим бих радо полемисао, и оно са чим се суштински не слажем, јесте један дефетистички интониран став, једна предимензионирана забринутост, да „нам“ узимају језик, а ускоро ће и Цркву.

Језик и Црква могу бити политички нападнути, и то се управо дешава, али нико ти не може узети ни једно ни друго, уколико ти то сам не предаш или продаш. Паника и страх су, већином, главни разлози због којих се непливач топи у води. Када би непливач могао да зна и да вјерује, уз колико се једноставних и лаганих кретњи човјек може одржати на површини воде – мало би било потонулих. У овој анти-језичкој и анти-црквеној кампањи потребни су нам „инструктори пливања“. Моја свештеничка служба ме нагони, да иако по свему недостојан, дам пар инструкција против панике и страха.

Српски језик. Са позиције појединца или са позиције једне фамилије, може се рећи да нема тог закона нити школског програма, који ће мене и моје ближње довести у ситуацију да свој матерњи језик назовем другачије од онога како сам научен и васпитан од малих ногу. Када је у питању шири контекст моје језичке заједнице, мени су лично те ствари потуно јасне и недвојбене. Да ли ће назив неког предмета или одеђени наставни план, спријечити културне раднике (разне матице, пен-центре, удружења пјесника и књижевника, просвећене појединце…) да раде свој посао? Ако хоће-такав језик није достаојан пажње, и боље да га нема. Само, ја мислим да неће и не може. Језик (његова структура и име) је много живљи и флексибилнији духовни организам од тамо неког прописа. Паметни доносиоци прописа настоје да законе ускладе са стварношћу, и што више у томе успију толико ће закон бити бољи и дуготрајнији. Црногорски прописи, са овако дискриминаторним духом, немају будућност и не треба их се плашити. Ко се плаши тај тоне, а ко је витез…достојан је говорник свог матерњег језика.

У том смислу доживљавам и употребљивост најновијег политичког рјешења у вези положаја српског језика у црногорским школама. Чак и ово рогобатно рјешење (мислим и на оно о језику на ком се изводи настава, као и на оно о имену предмета), оставља сасвим довољну могућност да сви родитељи и сва дјеца говорници српског језика, могу да очувају његово име-како у неформалном говору (ђачке приче по ходницима, разговори на улици и у кући), тако и у службеној употреби (рецимо кроз поступак вађења оне фамозне потврде о учењу српског језика, коју можете добити у свакој школи у Црној Гори-ако то желите). На крају, ето српског језика и у дневницима и свједочанствима. Јесте он уплетен у мрежу четри имена, али свак овдје може да чита ту мрежу онако како хоће. Што рече један коментатор на овом порталу: „Ако смо ОПШТЕ-ТЕХНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ звали просто по другој ријечи ТЕХНИЧКО, или ако смо ПОЗНАВАЊЕ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА звали опет по другој ријечи ПРИРОДА, ко може да нас спријечи да овај компликовани назив упростимо по сопственом нахођењу“?

Да ли је Црква на реду? Да ли ће ме појести ајкула ако уђем у воду? Има ајкула, али мој сусрет са њом, у доброј мјери, зависи од мене. Не желим да се купам у несигурним водама. А несигурне воде су, по мени, све оне области политичког и уопште друштвеног живота, које се удаљавају од уставне формулације да је Црква одвојена од државе, оне области које не уважавају једну општу тежњу да на почетку 21. вијека, градимо грађанско и секуларно друштво, а не „монархију из 19. вијека“.

Ако је језик, према смјерницама Устава и досадашњој политичкој пракси, био предодређен за овакво „идеолошко черупање“ – јер он се просто тиче административане комуникације и образовног процеса унутар једне државе, Црква то никако није. Позиција свих матерњих језика, па и српског, по мени је, за сада, подношљива, и нуди простор за живот. Али, језик никада не може изаћи из ових политичких оквира. Језик је много више од политике, али је и политичко питање. Црква је то некад можда била, мање или више…али ако то неко данас устврди – тај је анахрон и недемократа. Хоћу рећи, простор за одбрану Цркве од уплитања политике, је много шири и јаснији од оног језичког.

Толико о принципијелним аспектима овог питања. Конкретно и фактички, онда када је држава неистомишљеник са Црквом, она може да поштује одвојеност или да примијени отворено насиље. Православни свештеници у Црној Гори нијесу у незавидној позицији просветних радника да морају, невољно, спроводити директиве Владе. Нити Влада прописује типике и каноне, нити она даје свештеницима плате. А чак и да је случај обрнут, знам да нема тога епископа нити свештеника у Црној Гори, који би продао „вјеру за вечеру“. Тако да, није на одмет, подсјетити како стоје ствари у реалном црквеном животу, и претпостављени „удар“ државе на Цркву, смјестити тамо гдје му је и мјесто-у домен пуке теорије или евентуалног бруталногфизичког насиља. У шта, лично, не вјерујем.

П.С.

Е да, може неко рећи-како не вјерујеш у насиље, кад се физички нападају храмови у Бајицама и на Ивановим Коритима? Чак ме поједини, неупућени људи, питају – Колико вам је Мираш отео цркава, и томе слично? Могу само да кажем, да су вјерници у Бајицама и на Његушима стамени, они који се не боје ни дубине ни таласа и да тога није, одавно би насиље над Црквом била тема и по неким другим градовима. Они су вјерници који воле своју Цркву, који, без обзира на своју националну припадност, бране канонски поредак и отачко предање, тако да то насиље још није отишло даље од цетињских села – а ни тамо нема никаквог успјеха.

Ето, воде има довољно. Пливајмо слободно, и уживајмо у томе.

Извор: in4s.net

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: (Само) једна Црква

02 недеља окт 2011

Posted by radiosvetigora

o-gojko.jpg?w=300&h=231

У једној гледаној телевизиској емисији пита новинар свештеника Митрополије: „Да ли, у будућности, макар и теоретски, дозвољавате могућност да Православна Црква у Црној Гори – тачније, садашње епархије СПЦ – добију статус аутокефалне Цркве“?

Ах, та новинарска питања су баш незгодна. Она никад нијесу само израз знатижеље онога који пита, него су прави, правцати мамац за упитанога, да се – макар и најдобронамјерније одговарајући на постављено питање – покаже као мета разноврсних аналитичара, теоретичара и разоткривача теорија завјера. Другим ријечима, у овом случају, и у овом актуелном друштвеном тренутку, сваки други свештеников одговор, изузев децидног негирања поменуте могућности, био би повод да се са свих могућих идеолошких и идентитетских страна „открије“ како „очигледно“ Црква и ДПС, нешто, у потаји, планирају. Е сад, замислите како је непријатно разговарати, а истовремено бити ограничен таквим опрезом.

А како и не би било, када се владајућа партија наше грађанске и секуларне државе, усудила да на свом конгресу разматра питање канонског статуса и административног уређења Цркве која постоји вјековима на територији Црне Горе. При том, треба нагласити, да поред ове вјековне Цркве у нашој држави постоје и друге цркве и вјерске заједнице, али се поменути конгрес њима није бавио. И друге политичке партије у Црној Гори су, мање или више, у својим политичким програмима дотицале тему Цркве, али све те партије су прокламовале поштовање канонског поретка и немијешање у унутрашње ствари Цркве. ДПС је, из неког разлога, послао другачију поруку. Врло амбициозну и претенциозну у погледу унутрашњих црквених питања. Али то није све.

На конгресу се ДПС експилицитно бавио само Православљем. Ван конгреса, опет експлицитно, Влада коју води ДПС прави уговор (конкордат) само са Римокатоличком црквом. Иста та Влада, упркос „про-православном“ конгресу владајуће партије, огласила је ових дана став да уговор неће потписати само са Православном Црквом. Као, смета јој назив „Српска“, смета јој што границе епархија нијесу подударне са државним границама, смета јој однос Цркве према језику, црквено сједиште у Београду…

Кажем „као“ јер видим да Римокатоличка црква има сједиште у Риму ( коначно, премијер је полетио из драге нам домовине, да негдје напољу потпише тај уговор-и то не у сусједној Италији, него у трећој, ватиканској држави ). Видим да је Которска бискупија администартивно везана за Сплитску надбискупију, да римокатоличко свештенство у Црној Гори искључиво комуницира са јавношћу на хрватском и албанском – и шта? То су биле препоруке за настанак уговора између Црне Горе и Свете Столице!? Рим је старији, већи (за неке и љепши) од Београда, али ближи (мислим на физичку и политичку даљину) није сигурно. Албански и хрватски нијесу „службенији“ од српског. Или ми је то, у овом љетошњем комешању језичких наслова, промакло?

Као грађанина и хришћанина радује ме уговор који је Црне Гора потписала са Римокатоличком црквом, и искрено се надам добрим плодовима тог уговора. Међутим, не могу да назрем принципе у понашању владајуће црногорске политике према Православној Цркви? Тачније, препознајем само један принцип – недемократску и антиграђанску намјеру једне номинално секуларне власти да кроји и преправља структуру само једне (а не свих!) Цркве на својој државној територији.

Дакле, поред толико лијепих џамија и самостана, само православни храмови се одлуком исте Владе преименују у маузолеје; поред толико честитих хоџа, фратара и опата, који раде и живе у Црној Гори а држављани су Хрватске, БиХ и сл., само православним свештеницима (држављанима Србије и Српске) траже се исправе, и само се они прогоне из Црне Горе. У таквим неповољним околностима – поменутом свештенику са почетка текста преостало је само да ћути, и да не одговара ништа.

Немамо никаквог одговора на таква питања. Нема лијепих, истинитих и душекорисних прича о томе како је у природи Цркве – да је истовремно Једна и да је има много. Да Црква има васељенску природу и тежњу љубави да све уједињује и да ништа не раздваја, али и мисионарску потребу да се бесконачно умножава и да буде приступачна сваком бићу, сваком идентитету… нећете чути ништа од тога! О томе, при овим околностима, нећемо причати. Свака лијепа и истинита ријеч може бити схваћена погрешно, може се протумачити као слабост, наивност Цркве, као жеља попова да утрче под скуте и апанаже неке земаљске власти…или као страх од овог непринципијелног притиска. А то не би било лијепо.

Нека свако од нас (а то значи – и од нас и од вас), још једном измјери и види шта значи прокламована жеља да се у Црној Гори „православни вјерници не дијеле на више цркава“ (иако су истински вјерници били и остали вјерници једне и једине Православне Цркве у Црној Гори), објављена у моменту када се тражи и спроводи да се дјеца у школама дијеле „на више језика“. И то све из главе једне партије.

Зато, на оваква хипотетичка – новинарска и политичка – питања не одговарамо, док наша власт не објасни јавности сљедеће: „ Зашто се потписује уговор са оним поповима који једног од својих најугледнијих пастира зову примасом српским, а избјегава се уговор са поповима чији се поглавар ословљава са – патријарх српски“? Зашто се уговор са једном црквом чији вјерници чине око 2% црногорског становништва потписује у некој трећој држави, а са Црквом коју сачињава огромна већина грађана ове држеве тај се уговор не може потписати ни тамо ни овдје?!

Извор: ИН4С

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није ме толико одушевио текст о.Гојка, мада му у суштини не могу ништа замјерити.

Напросто чини ми се да је за нијансу оштрији и политикантскији но што би искусан духовник требао износити.

По слици у ћошку, о.Гојка kolumna-o-gojko.jpg чини се да се радио о човијеку који је млађи од 40 година.

Можда негде у 30-тим, мада слика и лик умеју да заварају.

Е баш због те своје младости, о.Гојко ми личи и на друге по годинама сличне духовнике (свијећенике). Они су за мене доста строжији и непопустљивији, као и захтевнији како према другима, тако и према себи, него њихове старије "колеге". Е баш због тога, ја више љубави видим у тим "искуснијим", који нису можда много причалице, али просто зраче.

Ваљда искуство.

Овим ни уколико не желим да унизим било ког млађег свијећеника, поготово о.Гојка, и поздрављам његово писање, уз ограду да мени и не лежи толико.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није ме толико одушевио текст о.Гојка, мада му у суштини не могу ништа замјерити.

Напросто чини ми се да је за нијансу оштрији и политикантскији но што би искусан духовник требао износити.

По слици у ћошку, о.Гојка kolumna-o-gojko.jpg чини се да се радио о човијеку који је млађи од 40 година.

Можда негде у 30-тим, мада слика и лик умеју да заварају.

Е баш због те своје младости, о.Гојко ми личи и на друге по годинама сличне духовнике (свијећенике). Они су за мене доста строжији и непопустљивији, као и захтевнији како према другима, тако и према себи, него њихове старије "колеге". Е баш због тога, ја више љубави видим у тим "искуснијим", који нису можда много причалице, али просто зраче.

Ваљда искуство.

Овим ни уколико не желим да унизим било ког млађег свијећеника, поготово о.Гојка, и поздрављам његово писање, уз ограду да мени и не лежи толико.

E,pa ,Sićo , kad bi neko sudio o tebi po tom folk-imenu, a rekao "u suštini mu ne mogu ništa zamjeriti", a zapravo je to prvo što vidi i zna o tebi, pa sve ostalo dolazi poslije : i to da si rektor bogoslovije i vrlo ugledan duhovnik i sveštenik i vrlo omiljen među kolegama, a prilično razumljiv i starima i mladima; malo bi zvučalo licemjerno. Isus nije ni dočekao te godine , možda je (sad razmišljam) to razlog što hrišćanstvo još uvijek nije prodrlo na Istok dovoljno duboko.

Ja bih preporučila da poslušaš još neke zlata vrijedne priče o.Gojka, evo ovdje :

http://www.google.com/cse?q=o.Gojko+Perovic&sa=%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8&cx=013670179915706712559%3Alkhvbrciatk&siteurl=svetigora.com%2F#gsc.tab=0&gsc.q=o.Gojko%20Perovic&gsc.page=1

Mi se često pravdamo ćutanjem,kao da ono vrijedi daleko više od pričanja. No, ne postoji ni jedan koji je samo ćutanjem rekao sve. Oni iz čijih jezika (i pera) izbija oganj još snažnije ćute. Ćutanje je zlato,ali je govor srebro.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Да тужилаштво реагује на Аџићев говор мржње

15 четвртак мар 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести

Оставите коментар

adzicev-govor-mrznje.jpg?w=529

Ректор цетињске Богословије о. Гојко Перовић позвао је јуче тужилаштво да процесуира функционера СДП-а и актуелног директора државног Завода за интелектуалну својину Новака Аџића због, како пише данашњи “Дан”, говора мржње и вријеђања вјерских осјећања .

Аџић је на скупу који је организовала НВО “ЦПЦ” 12. марта у зеленом салону хотела „Црна Гора” рекао да је Српска православна црква у Црној Гори најмање религијска установа и хришћанска црква.

“Она је највише политичко-идеолошки мастодонт, те јој основна друштвена функција и мисија није служба божја, већ у свом конкретном чињењењу она представља и демоновог шегрта, чији припадници су веома агресивни у оспоравању људских права и слобода другима” – изјавио је Аџић на скупу.

Ректор Перовић је оцијенио да та изјава представља кршење елементарних права и да превазилази границе пристојног васпитања.

“То што је рекао Новак Аџић директно је вријеђање вјерника и класичан примјер говора мржње. Ми као црква не бисмо обраћали пажњу на то да то није рушење заједнице у којој живимо. Ако је државни тужилац онако експресно покренуо поступак против митрополита Амфилохија и оца Никодина, онда правила морају важити за све, да се не би направила конфузија и да бисмо могли нормално да разговарамо. Ова изјава руши равнотежу у заједници у којој живимо и сматрам да га треба судски санкционисати” – рекао је Перовић, додајући да је на овај начин увријеђен сваки вјерник СПЦ у Црној Гори, чији је број огроман.

Са Перовићевом оцјеном сложио се и предсједник Матице српске у црној Гори проф. др Владимир Божовић.

“Ако имамо у виду врло сензибилан и ажуран однос државног тужилаштва према „распиривању националне и вјерске мржње”, а који је потврђен у неколико претходних случајева, сигуран сам да ће и ова изјава имати адекватан тужилачки третман. Иако је у јавности раширена сумња да су мјере „тужилачке осјетљивости” другачије дефинисане за припаднике владајућих партија, вјерујем да овако радикалан излив мржње не може, као у неким претходним случајевима, потпасти под „метафору” или „симболику истргнуту из контекста”, оцијенио је Божовић у изјави за ,Дан”. Како је додао, директор Завода за интелектуалну својину усуђује се да устврди да највећи број грађана Црне Горе твори вјерску организацију коју карактерише ментална закржљалост (мастодонт), као и да она представља демоновог шегрта.

“То је, на крају, без обзира на то како ће реаговати тужилаштво, врло тужна симболика стања друштвеног организма које је произвела актуелна власт” – истакао је Божовић.

Извор: ИН4С

Share this post


Link to post
Share on other sites

Каква мржња избија из ових људи из НВО "ЦПЦ" и њихових сателита... Какву буку направише исти ти душегубци када је отац Никодим Богосављевић рекао нешто што је уистину тачно. Па, на крају крајева, разрешен је дужности игумана Дајбабског, итд. А они? Хоће ли икоме одговарати (осим Богу Живоме, Једином Судији, којег распињу свакодневно)?

Нека би дао Милостиви Бог, да коначно принесу покајање, и то кроз сузе које лече и чисте, и врате се Мајци Цркви... Чека их Црква као блудног сина. А ваљда је јасно да онај који мртав беше - оживе; и изгубљен беше, и нађе се... Иако маре само за речи налогодаваца, надамо се да ће марити и за реч Господњу. Нека чују и виде шта им је Господ припремио.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Писмо из Цариграда

29 уторак мај 2012

Posted by radiosvetigora in Преносимо

Оставите коментар

pismo-iz-carigrada.jpg?w=300&h=206

„Ништа се не узбуђујте … промијенили смо континент, али не и државу“-рече нам турски туристичи водич док смо аутобусом излазили са Првог босфорског моста, у азијски дио Истанбула. Заиста интригантно. Прелазити са једног на други континент, а при том остајати у истој држави, може вам се десити на малом броју мјеста. У Турској, затим у азијским степама Русије и ваљда још само у Египту, на Синају. Међутим, то да упркос промјени континента останеш у једном те истом граду, то ти се може десити само и једино у Истанбулу.

Понегдје ријека или прости брежуљак на двије воде, подијеле народе, државе па и културе – док на другој страни, Бог даје посебна мјеста на којима људи својом духовном и политичком дјелатношћу споје континенте и вјекове. Једно од таквих нарочитих мјеста је и Истанбул ( име је грчко и у најслободнијем могућем преводу значи просто-Град ), а Турци су посљедњи у чудесном низу народа који су на овом мјесту усидрили лађу свог историјског постојања.

Оне прве и најопштије утиске о овом граду човјек мора саопштити тако што ће говорити о слојевима најразличитијих молитава, језика, обичаја и архитектонских стилова у њему. Овај најљепши и највећи град Турске има својство оних велеграда које већина посјетилаца доживљава као свој сопствени град. Који су моји разлози за један такав доживљај? За доживљај Цариграда као споственог индетитетског средишта?

У „Горском вијенцу“ Његош је у уста Мустај-кадије ставио једну ванредну похвалу Стамболу, која је, по садржају и динамици поменутог спјева, постављена као опозиција хришћанском идентитету Црногораца. Иако су ови стихови митрополита-пјесника напросто генијални, моји разлози за доживљај Истанбула као свога средишта иду много дубље од Његошеве поетске игре. Они надилазе упроштени поларитет који нам престоницу турских султана приказује као вјековног непријатеља, и гледају према античком Византу и древном Константинопољу као према изворишту онога што данас зовемо православним словенским свијетом.

Премјештање Константинове престонице у Визант је био један од симбола краја и распада јединственог Римског царства. У том смислу Константинов град представља један од крајњих израза античког периода, један од посљедњих плодова те епохе – а та епоха је у темељу европске цивилизације којој сви ми припадамо. Даља историја Констатинопоља има богат садржај са бројним посљедицама по духовну и политичку историју балканских народа, а међу многима издвајамо јеванђелску мисију Цариградске Цркве, од које смо као народ ( тачније, као многи словенски народи ) примили воду крштења. Наше крштење од стране византијских мисионара је старије, али је оно руско ( тачније кијевско ) чувеније. Одушевљени љепотом богослужења у цариградској Светој Софији, изасланици кијевскога кнеза су, по повратку из Византије, иницирали знаменито крштење Руса на Дњепру. Данас су Руси најбројнији православни народ. А Света Софија је данас музеј без богослужења под њеним сводовима. Бројне хришћанске цркве и бројне велике и лијепе џамије у разним крајевима свијета, настале су као архитектонска реплика Свете Софије.

Коначно, овај Царски град, чак и онда када је постао сједиште Мехмеда Освајача и његових насљедника, наставио је да обликује наш идентитет. Код оних бивших хришћана који су примили ислам, Истанбул је наставио да постоји као духовно и политичко средиште. Код балканских хришћана, у наредних пет вјекова, Стамбол је био средиште коме се, мање-више пружао отпор, против кога су подизани устанци. Такви устанци рађали су јунаке, хероје, вође…а те вође су, опет, постајале образац нових нада, разлози нових прегалаштава. Шта има љепше и садржајније написано на ту тему од Његошевих стихова посвећених Карађорђу, у уводу „Горског вијенца“? Ништа што је о тој историјској појави написано на српском језику није равно овим стиховима. А опет је и ова пјесма, мотивисана витешким назорима аутора, један пјеснички споменик, подигнут тада непријатељском сједишту „источнога фараона“.

Данас је Истанбул сједиште модерне, секуларне, проевропске Турске. У њему је сједиште Васељенског патријарха. То је сједиште по много чему унижено, скромно, без очекиваног спољашњег сјаја које би требало да има престоница православља. Без сјаја и физичке љепоте какав данас имају многа друга православна средишта. Али, вјерујем и осјећам, да је у том унижењу, у тој спољашњој скромности данашње Цариградске патријаршије, по Божијем допуштењу, сачувана она голготска суштина нашега вјероисповједања. По тој суштини наше вјере, наша духовна пажња је увјек одлучујуће усмјерена на будућу наду, наду која је духовна и небеска…а не на земаљски престиж.

И овако би се могло још много и још дуго, јер Цариград је лијеп и садржајан. А ја бих да завршим једним доминантним утиском који носим са Босфора. Бивајући са матурантима и професорима Цетињске богословије у петодневном обиласку цариградских светиња и историјских споменика, видио сам и чуо од самих истанбулских Турака, управо од оних међу њима који су окренути европским вриједностима, како они свој град не могу да замисле без – Галате ( ђеновског утврђења из пред-турског периода ) по коме значајан дио града и најпознатији спортски клуб носе име; грчке патријаршије на Фанару; јерменских и јеврејских трговачких и занатских четврти; египатског обелиска на античком хиподрому…итд. Нико од просвећених и напредних Турака не врши насиље над овим сегментима градске историје и градске садашњости претварајући их у „турске“, нити им даје накнадна, ретроактивна идентитетска тумачења, по којима су епитети „ђеновски“, „грчки“, „јерменски“…нешто што има симболичко значење. Напротив. Истамбул није ништа мање турски онда када његује ова изразита обиљежја других не-турских идентитета, и онда када, сљедујући Ататурку, скида унутрашњи малтер са чувених џамија, како би се у њима, у свој својој љепоти, показали предивни златни хришћански мозаици.

Питам се, зар је данас, у Црној Гори, то тако тешко урадити и спровести, и направити простор, физички и културни, да све традиције и културе могу постојати равноправно?

Извор: ИН4С

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду

Који си дао свему да може, ићи, ићи,

Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи

Помози оном мраву коњаник што га је питао

- Знаш ли да ти у Цариград неће ни

хиљадито

Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?

Знам - рече мрав, одоздо, ал да ти кажем,

прво,

У Цариград да стигнем, то мени није важно

И не тугујем због тога, није ми око влажно

Ја јесам мрав, али не губим наду,

Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду.

Благоје Баковић, Сенка невидљивог

:10900:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...