Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Прота Милорад Голијан - поуке, предавања, беседе....

Оцени ову тему

Recommended Posts

У парохијском дому храма Св. Василија Острошког на Бежанијској коси 4. априла 2017. године одржана је трибина на тему „О покајању и исповести“. Говорио је протојереј-ставрофор Милорад Голијан, а домаћини вечери, отац Небојша Топoлић и г. Миодраг Маричић поздравили су велики број присутних. Прота Голијан је поучио народ о истинском покајању, говорио о томе када се треба исповедати и на који начин, како треба постити и борити се са искушењима наводећи за примере Св. Владику Николаја Српског и Петра Петровића Његоша, али и о многим другим темам одговарајући на бројна питања публике

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13282

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прота Милорад Голијан - одбачени романијски боготражитељ

"Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. 

Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. 

Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима."

 

Господ никада не напушта своје слуге и не дозвољава да се подвизи учињени у Његово име забораве. У смутним и тешким временима најлакше је подлећи искушењима и оправдати своје слабости, али управо у таквим околностима они најхрабрији добијају прилику да се докажу. Ово је прича о проти Милораду Голијану, човеку о коме се мало зна, а чија прича у мору лоших примера сија као злато и доказује да бити прави Србин значи само једно - ићи Светосавским путем. Ово је прича о човеку који је проглашен за издајника, протеран из своје цркве и свог места, само зато што није заборавио шта заиста значи бити Православни Хришћанин, у временима у којима су то многи заборављали.

 

Милорад Голијан одрастао је у месту Жеравице, у данашњој БиХ. Још као млад интересовао се за књигу, што га је касније кроз проучавање психологије и пре свега Достојевског, девело до Православља. Његова животна драма ипак почиње доста касније, у последњој деценији прошлог века. Рат и распад државе дочекују га на положају свештеника у месту Власеници, до тада мирном мултиетничком месту, које су сачињавали Срби и Муслимани. Новонастала ратна атмосфера донела је мржњу и често из људи вадила само најгоре.

 

''Најтеже године живота, драматичне и горке године, десиле су се у Власеници, где је 1992. године почео рат у којем сам се нашао као у мутном вртлогу. Слике су ми још у сећању. Када је сва та војска пролазила градом у пијанству, вици и пуцњави, врло брзо сам у разговору с њима схватио да је ауторитет, који сам изграђивао претходних година радећи у том граду као свештеник, пољуљан већ у првим данима рата.''

Прота Голијан се трудио да својим деловањем што више живота спаси и извуче из ратног вихора. Многима је саветовао да напусте Власеницу када би увидео да им се приближава опасност, а једно време је провео и на самом фронту, пружајући речи утехе рањеницима. Ипак, оно што је преломило живот овог свештеника био је догађај из 1992. године.

 

Тог јутра, прота је примио позив од двојице имама, који су му рекли да су сакривени у подруму џамије. Није превише размишљао, у мантији је отишао до џамије, извео их из ње и одвео до председника општине, са молбом да их изведе из града на сигурно.

 

''Он нас је веома хладно примио и није нас чак понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио, рекавши да су они непријатељи и да су радили за Ислам и Муслимане. Када нас је отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је пуштен да оде у своје село.''

 

Када се вратио из Кладања, прота Милорад дочекан је као – издајник.

 

''Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је.''

 

Увреде и понижавања доживљавао је на сваком кораку. Ускоро, оптужбе на његов рачун стигле су и до владике Качавенде, па је прота Милорад протеран из Власенице. Тешка срца напустио је место у коме је годинама уназад служио Богу, али које више није осећао као своје. Преселио се у сремску епархију, где је добио своју парохију. Поправио је стару цркву, почео да служи Литургије и народ га је лако прихватио и заволео. Често је држао беседе после служби, које је верни народ доста волео, јер то нису биле формалне речи, већ искрене и из дубине душе. Његову веру и љубав било је лако препознати. Ипак, ни овде прота Милорад није могао без прогона од стране људи из Цркве којима није одговарао.

 

''На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате.''

 

Због ових ставова прота Милорад пада у немилост људи из цркве, скидају му чин архијереја, избацују са места професора веронауке у митровачкој Гимназији и дају премештај у Хртковце. И овде га народ лепо прихвата, али неслагање са људима из Цркве се наставља.

 

''Отворено сам износио мишљење о стању у Цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине.''

 

Због силних стресова, прота Голијан добија виско притисак и повећан шећер, услед чега је ослепео. Ипак, то га није спречило у даљем мисионарењу. Написао је око 15-ак књига. Једна од њих је уџбеник за веронауку, који никада није прихваћен од стране водећих људи Цркве. Са издавањем својих књига има великих проблема, јер их издавачи сматрају као превише философско и религијски настројенима. Они који желе да чују његову реч, имају прилику за то на предавањима на којима је често гост, од којих многа од њих постоје и на интернету.

 

У једном од тих предавања, прота је говорио о кризи Хришћанства, наводећи као разлог ове духовне кризе велико ослањање Цркве на државни апарат. Он наводи пример из дневника свештеника на руском царском двору, чија је највећа дилема била да ли да Цара Николаја у молитви спомиње као великог Императора или раба Божијег.

 

''Свако јутро и сваку ноћ њега је мучило то питање. А није га мучило да се Богу моли, да клечи, да некако умилостиви неке силе да сачувају бар неки део те породице, те децу и жене који никада никоме нису били непријатељи. Он се бринуо, јер су га тако научили, јер је Православље увек волело да држава стоји иза њега, да га потпомаже, да му даје бенефиције, да му даје државну веронауку... Могу вам са одговорношћу рећи да нигде те православне групације нису у таквој духовној кризи као тамо где се стално Црква ослањала на државни апарат, а то је у Грчкој. Тамо је страховита криза духовности, јер је предуго грчка Црква имала бенефиције, па се свештенство ослонило на државне јасле и није урадило ништа када је у питању духовни рад.''

 

За кризу духовности и за то што је Бог протеран из људских срца, прота Голијан често оптужује и саме Хришћане. У многим својим предавањима и разговорима објашњава да је најважније Христа доживети у срцу.

 

Проглашен издајником, прогнан, одбачен, на крају и ослепео, прота Милорад Голијан и даље истарава на Путу истинске и живе вере у Христа, трудећи се да то пренесе на духовно раслабљене генерације.

 

"Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, 

тада ћу себе сматрати инвалидом."

 

http://smrt-svetu.blogspot.rs/2016/09/blog-post.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

PROTA MILORAD GOLIJAN: Vera će opstati kroz kulturu i umetnost

  

S obzirom na način života koje je donelo novo vreme, običaji moraju da se prilagode. Oni se prilagođavaju i menjaju.

I Sveti Sava je stare, prethrišćanske običaje samo nadogradio hrišćanskim. Ništa on nije uništavao niti menjao. Tako ni mi u ovim i budućim vremenima nećemo ništa uništavati, nego prilagođavati i nadograđivati.

Početkom prošlog veka ljudi su živeli u potpuno drugačijim uslovima. Bila su zastupljena ognjišta, ljudi su išli po badnjak, donosili ga kući i ujutru ložili. Bilo je tu i mnogo drugih običaja koji su se vremenom izgubili. Kao sveštenik, prešavši iz ruralnih u urbanu sredinu, shvatio sam da moram nešto da učinim, kako se običaji ne bi potpuno zaboravili a vera utihnula. Pokušavao sam ljudima da objasnim u kakvim skromnim uslovima je Isusu Hristos rođen i o skromnom načinu života koji je vodio. Govorio sam o badnjaku i slami, o potrebi da se unose u kuću, o farbanju jaja za Vaskrs, ali nisam imao ništa protiv ni da se slavi Nova godina i unosi jelka. I ona je simbol lepote i ne narušava hriščanske običaje i praznike.

U vreme komunizma, kad nije bilo crkve, posebno u Rusiji za vreme Staljina, ljudi su bili okrenuti duhovnosti. Čak i u literaturi, bilo ju je više nego pre revolucije. Hristos je živeo u kulturi i umetnosti. On se bez umetnosti, bez poezije ne može shvatiti. I sveto Jevanđelje je poezija. Duhovnost ne zavisi toliko od klerikalaca koliko od duhovne potrebe naroda. Iako je manje sveta danas u crkvama, postoji duhovnost koja je potrebna u ovom teškom i bremenitom vremenu. Vera živi i prisutna je. Ona će postojati i u budućnosti, ali će svoje izvorište imati u poeziji, prozi, filmu i na drugim mestima.Ne znači da će oni koji govore sa oltara uvek govoriti ono što je potrebno narodu. Vera će opstati na osnovu onoga što nosi umetnost i što nosi kultura. One će imati presudni uticaj u preuzimanju duhovnosti.

Boris Pasternak pri kraju romana „Doktor Živago“ opisao je Vitlejemsku noć, zvezde, pastire, daleko bolje od šturih teoloških rasprava da li je zvezda nad Vitlejemom svetlost duhovnog karaktera ili konjukcija Jupitera i drugih planeta. Dok sam mogao da čitam nije mogao proći Badnji dan, a da ne iščitam ove predivne i upečatljive stihove.

Sad govore o magijskoj književnosti i mitskoj literaturi. Za razliku od nje, moji romani su liturgijskog karaktera. Shvatio sam da svaki čovek rađa se i dolazi na ovaj svet posle devetomesečnog boravka u utrobi majke. To je prvi život svakog čoveka, a drugi je ovaj koji živimo sad i ovde. Treći oblik našeg života je liturgijski gde čovek doživljava spasonosno radi čega se ovaplotio od djevice Marije Bog Logos, zbog čega se rodio u Vitlejemskoj štali i zbog čega u liturgijskoj realnosti umire na krstu.

Nisu veliki narodi koji su veliki po broju stanovnika, nego oni koji imaju velike ljude. Srpski narod ima velike ljude i one koji to nisu.

Šeih Imran Nazar Husein, veliki muslimanski tumač Kurana, u jednom svom predavanju izrekao je misao da je djevica rodila Isusa. Kod nas je uobičajen naziv da je devojka rodila Isusa Hristosa. Devojka iz prirodne veze s mladićem rađa novog čoveka, a djevica na natprirodan način donosi na ovaj svet ovaploćenog Boga. Kenozis, sažima se Božanska sila i ulazi u utrobu djevice Marije. Od nje prima čovečansku prirodu i ne dopušta smrti koja je u krvi Marije da uđe u njegovu krv. Nakon devet meseci rađa se Bogočovek u svemu Bog i u svemu čovek, ali bez smrti u sebi.

Na osnovu jevanđelskih opisa bilo je bezbroj pokušaja da ubiju Bogočoveka Isusa Hrista. Nisu to uspeli. Tek kad je Hristos na tajnoj večeri predao sebe u savezu hlebom i vinom, u savezu sa celim čovečanstvom, tad je dopustio da bude razapet i da strada.

Onaj dan kad je Isus Hristos vaskrsao, dan je neponovljiv. Slavimo samo uspomenu na taj dan, iz vremena Pontija Pilata. Veliki Petak je isečen iz zemaljskog vremena i umetnut u liturgijsko vreme. Dok traje liturgija traje i taj dan. Iz našeg života, u tom višem liturgijskom poimanju sveta, okean laži i smrti našeg života i budućnosti ističe kroz rane Hristove i preliva se u njegovu krv. Samo tako smo spaseni.

Hvala Mariji Bogorodici što je devet meseci svakog trena znala koga nosi u svojoj utrobi, te nam tako rodila Spasitelja sveta. Pitanje je da li ćemo mi prepoznati da Sveto Pričešće ne ulazi samo u naš krvotok, nego i u dušu. Od tog semena rađa se unutrašnji, duhovni čovek, koji je davno umro u Adamu, a u Hristu se ponovo rađa i oživljava. Tim čovekom smo novi, razumniji, lepši, bez zavisti i mržnje ispunjeni ljubavlju, koja jedino može da izdrži večnost.

 

https://mitrovica.info/prota-milorad-golijan-vera-ce-opstati-kroz-kulturu-i-umetnost/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...