Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Кад је најзад пристао да напусти Беч и оде у Лондон 1938. , гестапо му је пред одлазак уручио неку изјаву да потпише, где је било наведено да није био никако малтретиран од стране гестапоа, да му није одузимана имовина..

Потписао је и на своју руку додао "свима од срца препоручујем гестапо"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Frojd se razboleo 1923-e godine i to od raka vilice uzrokovane preteranim pusenjem. 16 godina se borio sa ovom strasnom bolesti, sve do svoje smrti 1939. A koliku ljubav i volju za zivotom je imao najbolje svedoci i da se u medjuvremenu podvrgao 32-ma lekarskim intervencijama. I koliko je meni poznato nisam nigde naisla da je poceo "sumnjati u sebe i ono sto radi". Naprotiv, do zadnjeg momenta je predano radio i stvarao. Takodje ne znam na kakvo zastranjivanje mislis s obzirom da je opste poznato koliko je bio cestiti i dobar covek. Jos bih dodala da po misljenju nekih njegovih biografa i saradnika, upravo to kako kazes gubljenje " dodira sa Jahveom" (ako se o gubljenju moze uopste pricati s obzirom da je opet opste poznato da nikada nije ni bio vernik pa tako nije mogao ni izgubiti nesto sto nije ni imao), ta "nevezanost" ili "nepripadnost" koja ga je "proganjala" celi zivot, mu je i dala na neki nacin smelosti da zaroni u mracne vilajete ljudskog podsvesnog...

Читај како је написано. Рекао сам - по његовим мерилима. Неко је навео његову мисао о томе када се човек разболи.

А што се тиче невезаности за Бога и смелости зарањања у мрачне вилајете - па... све си рекла.

Share this post


Link to post
Share on other sites
ta "nevezanost" ili "nepripadnost" koja ga je "proganjala" celi zivot, mu je i dala na neki nacin smelosti da zaroni u mracne vilajete ljudskog podsvesnog...
рудник

Мислим да није лако било бити Фројд, поготово не у благонаклоној средини попут Беча, па још и кад си пионир копања у те "руднике подсвести"

Фројд је био као неки Колумбо, одважио се на неки пут и мислио је да је открио Индију, а оно Америка...метафорички речено.

И тај нагон за истраживањем, за откривањем лавиринта у човеку је дар.

Лако је нама да га подвргнемо критици.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Читај како је написано. Рекао сам - по његовим мерилима. Неко је навео његову мисао о томе када се човек разболи.

А што се тиче невезаности за Бога и смелости зарањања у мрачне вилајете - па... све си рекла.

 

Izvini Janko, mislim da smo se pogresno razumeli. Ti verovatno mislis na ovu izjavu : "U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednost, on postaje bolestan"

 

Medjutim, ja nigde nisam u literaturi nasla da je on "posumnjao u sebe i ono sto radi". Naprotiv, stekla sam potpuno drugaciji utisak, da je celi zivot vredno i predano radio, potpuno posvecen svojoj ideji. To naravno ne znaci da ti nisi u pravu, samo bih volela da, ako te ne mrzi, napises nesto vise o toj sumnji koju spominjes.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

sigmund_freud_quote_3.jpg

 

 

...

 

Dolaskom Hitlera na vlast, u Berlinu javno spaljuju njegove knjige. Medjutim, Frojd i pored nagovora svojih bliskih saradnika i prijatelja odbija da napusti Bec  gajeci i dalje optimizam koji se ogleda bas u gornjoj izjavi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izvini Janko, mislim da smo se pogresno razumeli. Ti verovatno mislis na ovu izjavu : "U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednostо, on postaje bolestan"

Medjutim, ja nigde nisam u literaturi nasla da je on "posumnjao u sebe i ono sto radi". Naprotiv, stekla sam potpuno drugaciji utisak, da je celi zivot vredno i predano radio, potpuno posvecen svojoj ideji. To naravno ne znaci da ti nisi u pravu, samo bih volela da, ako te ne mrzi, napises nesto vise o toj sumnji koju spominjes.

У праву си, то је та изјава.

Види, велика је разлика имеђу сумње у "svoj život i svoju vrednost" и сумње у " sebe i ono sto radi". Код егоистичних типова (а човек мора бити такав да би улетео у тамне вилајете, сигуран у себе и оно што ради и бива сам себи репер јер нема друге тачке ослонца ако је атеиста) нема сумње у себе и оно што ради. Сумња се креће у оквирима сврсисходности свог дела и разочараности у вредновање свог рада од стране друштва. Ако на то додаш оно што не пише у литератури (промашаји у терапији, сумња у потпуну исправност јер има случајева који се не уклапају, да не разглабам какав је однос верујућих и неверујућих према неким методама као и унутрашњем устројству верујућих)...

Приде, веома добро сам упознат са начином и проблематиком праћења снова из личног искуства, тако да знам куда то може одвести. Праћење снова солидно функционише код одређених типова атеизираних, као и сујеверних, али никако код "освешћено" верујућих. Ту негде можда и лежи његов презир према верујућим као "некооперативним". Али да се не правим паметан и ширим причу, генерално ЗА МЕНЕ не баш толико значајан лик.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У праву си, то је та изјава.

Види, велика је разлика имеђу сумње у "svoj život i svoju vrednost" и сумње у " sebe i ono sto radi". Код егоистичних типова (а човек мора бити такав да би улетео у тамне вилајете, сигуран у себе и оно што ради и бива сам себи репер јер нема друге тачке ослонца ако је атеиста) нема сумње у себе и оно што ради. Сумња се креће у оквирима сврсисходности свог дела и разочараности у вредновање свог рада од стране друштва. Ако на то додаш оно што не пише у литератури (промашаји у терапији, сумња у потпуну исправност јер има случајева који се не уклапају, да не разглабам какав је однос верујућих и неверујућих према неким методама као и унутрашњем устројству верујућих)...

Приде, веома добро сам упознат са начином и проблематиком праћења снова из личног искуства, тако да знам куда то може одвести. Праћење снова солидно функционише код одређених типова атеизираних, као и сујеверних, али никако код "освешћено" верујућих. Ту негде можда и лежи његов презир према верујућим као "некооперативним". Али да се не правим паметан и ширим причу, генерално ЗА МЕНЕ не баш толико значајан лик.

 

Postujem tvoj stav iako imam potpuno drugacije misljenje. Smatram da je Frojd bio sjajan lik i to ne samo zbog svog stvaralastva i naucnog doprinosa vec generalno, kao covek. Ovde ne mislim cak ni na njegovu moralnost koja je opstepoznata vec upravo na saosecajnost i razumevanje koje je pokazivao prema coveku generalno, prihvatanje manjkavosti drugoga bez osuda i odbacivanja. Takodje, ono sto sam zakljucila citajuci o Frojdu jeste da je to covek koji je u principu vecinu svog zivota bio u mogucnosti da postane slavan i bogat i to bez previse kompromisa koji bi ga ucinili nemoralnim. Medjutim, on je ostao veran svojoj ideji i nastavio hrabro i slobodno da koraca kroz tamne vilajete podsvesnog iako ga je to cesto dovodilo u poprilicno neprijatne zivotne okolnosti. To su npr. neke stvari koje su mene licno fascinirale i zato, izmedju ostalog, smatram da sa potpunim pravom uziva ugled i popularnost koju ima u istoriji razvoja ljudskog drutva, ako tako mogu da se izrazim...

Share this post


Link to post
Share on other sites

 citati Sigmunda Frojda

 

♥ Ne zadržavaj ono što odlazi od tebe. Inače, neće doći ono što ide prema tebi.

♥ Ako čovek ne razume drugu osobu, on će težiti da je smatra budalom.

♥ Najteži teret koji leži na dečijim ramenima – to je neproživljeni život njihovih roditelja.

♥ Tvoja vizija će postati jasna tek tada kada  pogledaš u svoje srce. Onaj ko gleda spolja – vidi samo snove, ko gleda unutar sebe, budi se.

♥ Usamljenost se ne odslikava odsutnošću ljudi oko vas, već nemogućnošću razgovora sa ljudima o tome šta je za vas značajno, ili neprihvatljivošću vaših uverenja.

♥ Mi težimo u prošlost ka svojim roditeljima, i napred ka svojoj deci, u budućnost koju nikad nećemo videti, ali o kojoj želimo da se pobrinemo.

♥ Depresija je kao dama u crnom. Ako je došla kod vas – ne terajte je. Pozovite je za sto, kao gošću, i poslušajte šta ona namerava da vam kaže.

♥ Sve što iritira kod drugih, može voditi ka razumevanju sebe.

♥ Ako ste talentovan čovek, to ne znači da ste nešto dobili. To znači da možete nešto dati.

♥ To, čemu se suprotstavljaš – opstaje.

♥ Osuda ne oslobađa, već guši.

♥ Vaš pogled postaće jasan samo tada kada ćete moći pogledati u svoju vlastitu dušu.

♥ Ja – nisam ono što mi se dogodilo, ja sam ono što sam odlučio da budem.

♥ Mi možemo misliti da u potpunosti kontrolišemo sebe. Međutim, prijatelj nam veoma lako reći o nama ono što mi ne vidimo.

♥ Zdrav covek ne muči druge. Oni koji su mučeni, po principu, pretvaraju se u mučitelje.

♥ Tužna je istina da se čovekov život, zapravo, sastoji od sklopa nepomirljivih suprotnosti – dana i noći, rođenja i smrti, sreće i nesreće, dobra i zla. Mi, čak, nismo ni sigurni da će jedna prevagnuti nad drugom, da će dobro nadvladati zlo, a radost suzbiti patnju.

♥ Naša ličnost je deo sveta koji nas okružuje, i njegova tajna je bezgranična.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Unutrašnji dijalozi jednog Sigmunda

 

Autor: psihoverzum

Na severozapadnoj strani grada, u kući smeštenoj u ulici Maresfild Garden, čovek sedi sam u maloj sobi. Iako je ponoć odavno prošla i London utonuo u mrak, stare i duge do poda, crvene zavese zaklanjaju prozore, odvajajući ga od spoljašnje stvarnosti.

U maloj sobi u kojoj se vreme izgubilo u magnovenju misli i letargiji tišine, čuje se još samo slabo pucketanje uljane lampe. Ruka, sporim pokretom, odavno prekrivena borama i pegama, prelazi po sedoj bradi. Okrugle naočare stoje na stolu strpljivo čekajući svog vlasnika da ih uzme i da prenese svoje misli na praznu hartiju ispred njega. Nije primetio korake uz stepenice i mladića na vratima.

„Spavaš li?“, upita mladić.

„Ne“, odgovor više liči na umoran uzdah nego na reč. „Ko si ti?“, upita čovek mladića.

„Znaš me odavno. Zar me se ne sećaš? Setićeš se. Prošlo je mnogo vremena. O čemu razmišljaš?“

„Razmišljam o tome kako ljudi često imaju pogrešne vrednosti. Teže moći, uspehu i bogatstvu i dive se tim vrednostima kod drugih, a potcenjuju prave vrednosti u životu. Pitanje svrhe čovekovog života se postavlja bezbroj puta, ali se još nikada nije našao zadovoljavajući odgovor. Ispada da samo religija može dati odgovor na to pitanje. 

Moj prijatelj kaže da je izvor religioznosti neka vrsta neobičnog osećanja, koje on voli da zove senzacija večnosti, a koje sam ja nazvao okeansko osećanje. To je osećanje jednog sa univerzumom, koje možemo povezati sa osećanjem koje novorođenče ima sa svetom oko sebe. Tek formiranjem ega, dolazi do diferencijacije selfa od sveta oko sebe. Moja je ideja je da se zapitamo šta čovek pokazuje svojim ponašanjem da je njegova svrha života? Šta ljudi zahtevaju od života, čemu streme i šta žele da postignu? Nema velike dileme oko odgovora. Streme sreći. Žele da budu i ostanu srećni.

Postoje dve strane ove želje. Sa jedne strane, tu je izbegavanje bola i neprijatnosti, a sa druge princip zadovoljstva. Sreća se odnosi na drugi princip i to je ono čemu čovek stremi od rođenja. Nesreću je mnogo lakše iskusiti. Nije ni čudo što je čovek na taj način, pod uticajem spoljnog sveta, princip sreće kojim teži, zamenio skromnijim principom – principom gde je srećan ukoliko je izbegao nesreću ili patnju. Ima jedan način, možda najvažniji od svih, kojim čovek teži sreći, usudio bih se da ga nazovem umetnost življenja. To je ljubav. Ljubav kao centar svega, gde čovek nalazi zadovoljstvo u tome što voli i što je voljen.“

„A snovi? Snovi predstavljaju ispunjenje želja. To su želje koje nismo ispunili ili zadovoljili u toku dana, a koje jako želimo da ostvarimo. One se manifestuju u našim snovima upravo u ostvarenom obliku. Moja teorija da su snovi ispunjenje želja se ne bazira samo na sadržaju snova; ona se bazira na analizi simbola u snovima i otkrivanjem nesvesnog koje stoje iza toga.

Sadržaj snova kojeg se mi sećamo i koji nam je prikazan je manifestni sadržaj. Međutim, analizom i interpretacijom snova, otkrivamo latentan sadržaj, koji nije očigledan i koji je proizvod nesvesnog. Besmislenost sna koja nam se čini na prvi pogled može biti odraz našeg unutrašnjeg otpora prema interpretaciji značaja snova, ali treba nastaviti ispitivati značenje koje ono ima. Snovi nam ne pokazuju naočigled da predstavljaju ispunjenje naših želja. Zašto? Zato što postoji fenomen cenzure, mehanizam koji ne dozvoljava potisnutim željama da budu jasno prikazane. Neprijatne, zabranjene želje, koje ljudi ne smeju da priznaju ni sebi ni drugima se nalaze duboko u nesvesnom i one ne dopiru do svesti u svom originalnom obliku. Ništa ne može da dopre do svesti dok ne prođe cenzuru gde dolazi do distorzije snova kako bi u svesti pojedinca bili prikazani kao prijatni i u svom socijalno prihvatljivom obliku, a to znači da su suprotni od prave želje u stvarnosti. Tu želju treba da otkrijemo interpretacijom snova. Ukoliko ne možemo da prepoznamo želju koja stoji iza snova, mora da postoji podsvesna tendencija da odbranimo sebe od želje jer ne možemo da se nosimo sa njom i kao posledica toga dolazi do distorzije. Zaboravljanje delova snova je jedan vid cenzure, to je zapravo otpor prema mislima da se puste u svest.”

„Izdvojio bih nagon života manifestovan kroz seksualni nagon i libido, a kao drugi, nagon smrti, manifestovan kroz čovekovu agresiju. Civilizacija dozvoljava malo slobode pokušavajući da suzbije nagone u čoveku. Zašto to radi? Zato što nastoji da okupi ljude u jednu veliku univerzalnu grupu. Nagon ljubavi je u tome sprečava jer dvoje koji se vole su dovoljni jedno drugom, ne mare za zajednicu. Nagon smrti podrazumeva agresiju prema drugim ljudima jer ego ne može da ispuni zahtev da voli drugog kao što voli sebe.

Ipak, civilizacija uspeva da nametne ljudima svoje standarde, uspeva da ih učini nesrećnim suzbijajući njihove nagone. Kako to radi? Civilizacija nastoji da oslabi želju za agresijom razvijajući osećaj krivice za počinjena dela. Kako se ovaj osećaj razvija? Postoje dva izvora osećaja krivice. Jedan se razvija kao strah od autoriteta, a drugi se, potom, razvija iz super-ega. U početku, motiv se krije u bespomoćnosti i zavisnosti od drugih ljudi i može se karakterizovati kao „strah od gubitka ljubavi“. Ulogu autoriteta koju u početku predstavljaju roditelji, sa dominacijom očinske figure, preuzima zajednica.

Zanimljivo je što ljudi dopuštaju sebi da čine loša dela koja im donose zadovoljstvo dokle god su sigurni da autoritet to neće otkriti. Promena se dešava kada je autoritet internalizovan kroz utemeljenje super-ega i tek tada mi možemo govoriti o osećanju krivice ili savesti. Sada nije pitanje da li će nas neko otkriti, nego je razlika u tome da li ćemo uopšte pomisliti ili poželeti da učinimo nešto loše, s obzirom da ne možemo ništa sakriti od super-ega, čak ni misli. Dokle god čoveku dobro ide u životu, njegova savest je mirna i dozvoljava egu da čini stvari koje donose zadovoljstvo, a kada ga zadesi nesreća, istražuje svoju dušu, priznaje da je grešan, nameće sebi odricanje, naglašava zahteve svoje savesti i kažnjava sebe. Religioznost, odnosno vera, preuzima ulogu autoriteta, te ako čoveka zadesi nesreća, znači da je izgubio božju ljubav.“

„Od svojih pacijenata sam često naleteo na čudan fenomen u snovima. Fenomen u kojem sanjaju neobično prenaglašenu prijatnost prema nekoj osobi, da bi potom, analizom tog sna, utvrdili da se iza te prijatnosti zapravo krije želja za povređivanjem i agresijom prema toj osobi. Moja tvrdnja je da takve teze možemo povezati sa mitom o Edipu. Znaš taj mit?“

Čovek je klimnuo glavom. „Ne mogu da odbacim pretpostavku da osećaj krivice potiče od Edipovog kompleksa. Edipov kompleks, kao spoj ljubavi prema ocu, a istovremeno agresije zbog želje za posedovanjem roditelja suprotnog pola, ekvivalentan je ambivalenciji Erosa, kao nagona života i nagona smrti, odnosno agresije, koji utemeljuju savest i stvaraju osećanje krivice.“

„Edipov kompleks se može naći od davnina, u mnogim mitovima i pričama.“

„Naravno. Meni je posebno zanimljiva priča o Mojsiju. Mojsija kao takvog bi trebalo da posmatramo drugačije. Mit o njemu je drugačiji u odnosu na ostale. Porodica u kojoj se dete rađa je skromna porodica, a porodica u kojoj dete odrasta je plemenita porodica, a na kraju, on se vraća svojim korenima i skromnom životu. Nameće se pitanje zašto bi se Jevreji ponosili legendom koja je od njihovog junaka napravila stranca? Razmišljao sam i imam teoriju da je on zapravo bio Egipćanin, a nekoliko stvari ide u prilog tome. Za početak, samo ime je egipatskog porekla…“

„Ali ako je poznat prezir Egipćana prema drugim narodima, zašto bi se jedan Egipćanin zauzeo za potlačeni narod i vodio ih ka njihovom spasenju?“ mladić se nestrpljivo ubacio.

„Dobro pitanje. Još bolje je, ako je on zaista Egipćanin, zašto bi jedan narod pristao da ih vodi neko ko je stranac?“

„Ako je to istina, ljudi nam neće verovati“, zabrinuto je primetio mladić.

„Kao što niko ne može biti nateran da veruje, isto tako niko ne može biti nateran da ne veruje“, čovek je spokojno odgovorio.

Odgovora nije bilo. Osvrnuo se oko sebe. Tišina. Mladića nije bilo. Čovek se zbunio, ne seća se da je čuo korake kad je odlazio. A kad je i otišao? Da li je stvarno i bio tu ili je sanjao? Dopao mu se, razmišlja isto kao što je i on nekada, ima iste ideje, ali je luckast, ne shvata da je to sve već urađeno. Naposletku, čovek je sam pisao o tome, to su sve njegove ideje. Kad razmisli, podseća ga na nekog. A i glas mu je nekako poznat. Da li bi možda bilo moguće da ga je umislio? Pogledao je na beo prah koji se nalazio na stolu u maloj kesici. Mnogo je eksperimentisao sa ovim lekom. Da li je moguće da mu je ovaj lek otkrio nove mogućnosti njegovog uma, mogućnosti koje dozvoljavaju neku vrstu projekcije, možda bi se čak usudio da kaže i halucinacije. Ali čega? Potajnih želja, neostvarenih ideala ili možda čak samih sebe, prošlih, a možda i budućih?

Mnogo misli je prolazilo čoveku kroz glavu. Razgovor sa mladićem, stvaran ili proizvod njegovog uma, inspirisao ga je. Osećao je da bi ideje koje je dobio mogle da zaokruže njegova razmišljanja o religiji koja je izneo u delima „Budućnost jedne iluzije“ i „Nelagodnost u kulturi“. Svitalo je i prvi zraci sunca krenuli su u borbu sa starim zavesama koje su i dalje, uporno, odvajale čoveka od spoljašnosti. Čovek je drhtavom rukom posegnuo za perom i na hartiji, koja je satima čekala danak njegovog pera, napisao naslov: „Mojsije i monoteizam“.

To je bilo poslednje veliko čovekovo delo. Smrt ga je sustigla iste godine kada je delo objavljeno, a kuća u Londonu je bila njegov poslednji dom. Proći će još mnogo godina pre nego što ljudi prepoznaju štetnost kokaina i zabrane njegovo konzumiranje. Njegova ćerka krenuće njegovim koracima i biće začetnik dečije psihoanalize. A on? Sigmund Frojd ostaće poznat kao osnivač psihoanalize sa velikim nasleđem iza sebe, mnogim pristalicama i kritičarima, ali u svakom slučaju, jedno od prvih imena sa kojim će se susresti svaki student psihologije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од .............,
      Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
    • Од .............,
      Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
      Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
      Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
      Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
      (Стеван Симоновић)
       
       

    • Од Логос,
      У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему:   ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА   Предавач: Мирјана Бановић   Преузмите плакат у ПДФ формату
       
    • Од Логос,
      Са званичне интернет презентације Епархије бачке преносимо најаву предавања драге сестре у Христу Мирјане Бановић, које Вашој пажњи топло препоручујемо:

       
      У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему:   ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА   Предавач: Мирјана Бановић   Преузмите плакат у ПДФ формату
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“
        И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.   Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла:   Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже:   Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао:   Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“   Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега.   Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“   И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му:   Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу.   Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе.   Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу!   Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш.   Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем.   Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.   Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.   Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем.   Рекао сам једној жени:   Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао:   Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.   Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу:   Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то:   Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање.   Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.   Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.   Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.   А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога.   Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“.   Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено.   На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли:   Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили:   Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“   Ето то је још једно решење за неке проблеме.   А неко каже:   Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити.       Ти ћеш ми рећи:   Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији:   Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио:   Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ.   Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе.   Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли:   Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“.   За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада:   Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла:   Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“   Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу.   Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен.   У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“.   Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља.   Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима.   Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао:   Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“   Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење.   Извор: Православие.ру
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...