Jump to content

Recommended Posts

предивно прeдавање о.Милоша Весина.....

 

vesin.jpg

 

Предавање протојереја-ставрофора проф. др Милоша Весина

Фебруар 2014, Сурчин

У препуној сали парохијског дома при храму Свете Петке у Сурчину отац Милош Весин је поздравио свештенство и благочестиви народ уз једну духовиту реченицу о нама Србима: „Када се нешто у Срба први пут деси  - све што је код Срба прво, равно је револуцији. А све што се деси по други пут  - то је већ равно устаљеној традицији.“ Тако је са протом Весином који је прошле године био први пут у Сурчину, а сада то прелази у традицију на задовољство вернога народа. Из његовог предавања доносимо неколико извода. Иначе, предавање у интегралном виду може се саслушати на радију Слово љубве.

„Усудио сам се да са вама промишљам на једну тему која нас толико окупира и која је често, пречесто и недопустиво често присутна међу нама, а присутна из разлога што  је заправо носимо у нама: то је проблем зависти и љубоморе. Да ли наше Православље има одговор на завист и љубомору?

Православље има одговор на многа питања, али је ствар у томе што ми нисмо спремни да посегнемо за тим одговорима, да кренемо дубинама тог драгоценог рудника, а да не заборавимо да човек, силазећи у сваки рудник, треба да се потруди. Кроз живот се трудимо око многих ствари, па тако треба да се потрудимо и око одговора на питања која нас највише тиште; а  одговори су у Православљу.

Почећу једним текстом из Посланице апостола Јакова (гл. 4, стихови 1-3) где апостол Јаков, свима разумљивим језиком, својим савременицима објашњава много од онога што важи за нас данас: Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших која се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијет; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите.

Као да је тим речима нашу садашњу ситуацију свети апостол видео још у оно време, пре две хиљаде. Могао је да види садашњу ситуацију, јер оно што се у човековој души збива, није се много изменило од његових дана до дана данашњег. Околности се јесу измениле, али се човек није изменио. Остао је исти, спутан многим страстима, проблемима, бригама и, отворено рецимо, гресима који му не дозвољавају да оствари други део онога што нам је Бог дао. Наиме, Господ нам је подарио створеност по Његовом лику, и човек ма шта да чини,  никада не може тај лик до те мере запрљати да се у њему не може макар назрети лик Божији. Бог нам је истовремено дао и задао своје подобије, а то је могућност ка непрестаном усавршавању.

И сада настаје питање: Како да се потрудим и  будем бољи него што сам био јуче? Не треба да се окрећем око себе и гледам на друге људе, него да се ја трудим и да себе поредим једино са самим собом.

Зашто људи уопште долазе у ситуацију да завиде и да су љубоморни? Прво морамо да разграничимо појмове и да запазимо велику разлику између њих услед честог бркања појмова: за завист је потребно двоје: ви имате, ја немам, и ја вама завидим на томе што ви имате. Ово је карактеристика зависти, без обзира на то што је неоправдано да се ја тако осећам.  За љубомору је потребно троје: ја морам да будем љубоморан на некога у односу на неку другу особу. Обично је ту чувени брачни или ванбрачни или већ било који други однос.Љубомора се врло често јавља, и почиње, у породици, и то тамо где има више деце: између старијег и млађег детета, прворођеног детета у односу на новорођено… Све се то дешава ако родитељ не усмери на здрав начин љубав према сваком детету тако да се ниједно дете не осети запостављеним. 

И завист и љубомора су плодови истог дрвета – то је дрво гордости

Не би било људске љубоморе и зависти да нема гордости. Само горд човек може да не осети у себи да га тишти или завист или љубомора. Зашто? Зато што нема реалну слику о свету око себе. Често помињем изреку наше најмудрије Српкиње Исидоре Секулић која је то прелепо објаснила рекавши: Оно што ја немам није нешто што други има, него оно што мени није дато.

Нама је најтеже да прихватимо и схватимо зашто би други имао више него што имам ја; зашто да он има нешто боље него што имам ја? Не знаш, немој да испитујеш! За твоје добро је управо ово што ти имаш или оно што немаш. Није свако имање, или оно што човек има, неминовно на пропаст или неминовно на корист. Као што и немање не мора да аутоматски значи поседовање скромности и способност човека да се неће погордити

Шта каже Свето писмо о зависти и љубомори? 

Прву појаву зависти и љубоморе (мада је љубомора овде доминантнија) налазимо у односу између прва два брата у историји човечанства – Каина и Авеља. Када данас читамо (под условом да уопште читамо) Свето писмо Старога завета, често смо склони да много тога што је написано на страницама Старога завета протумачимо као лепу причу која  има неку поуку; мислимо да Стари завет нема много директне везе са нама данас, па га разумемо у смислу да је то записано некад давно, ко зна када… И ето,услед тога настаје мишљење: то треба да стоји како је забележено у Старом завету и може да се чита...Међутим, то није тачно: та Књига није записана да стоји украшена негде у кући како би прашина на њу падала, него је написана да би се људи свих времена нечему поучили из те Свете Књиге, како Старога тако и Новога завета.

Просто чуди колико данас савремена наука о души, психологија, поготово психопатологија, упућују и усмеравају ка тексту Светога писма, колико у тим текстовима видимо одраз савремене душе, мање-више свакога од нас. Ево библијских речи:

А после неког времена Каин принесе жртву Господу од рада земаљскога, а Авељ принесе од првина стада свога. И Господ погледа на Авеља, и на његову жртву, а на Каина и његову жртву не погледа. Зато се Каин расрди веома и лице му се намргоди. Тада рече Господ Каину: Што се срдиш, што ли ти се лице промени, јер, ако чиниш добро, ведрином блисташ, а ако не чиниш добро, грех вреба као звер на прагу, па им се не можеш одупрети. Каин пак рече своме брату Авељу:Хајдемо напоље. И нашавши се на пољу, скочи на брата Авеља и уби га(Књига Постања, гл. 4, стихови 3-8)

У овим реченицама дата је срж, пружен је кôд, ако тако хоћемо да кажемо, многих данашњих савремених наука. Овде је почетак онога што данас означавамо као психосоматику, овде је срж савремене физиономије (науке о изразима људског лица и шта људско лице у одређеним моментима исказује). Бог лепо каже Каину: Што се срдиш, и примећује физичку промену на њему, примећује да му се и лице изменило. Када је у нападу беса и обузет завишћу, или љубомором, човек губи своју унутарњу лепоту. Не говоримо о лепоти симетричности; данас смо оптерећени оним што се намеће као идеал лепоте са првих страница ко зна каквих магазина.

Када бисмо сви знали шта је све потребно да те девојке (углавном) изгледају како изгледају, када бисмо знали кроз какав процес психичке тортуре оне пролазе, да су чак и под дрогама да би стекле тај изглед који, рецимо, на купца има неку магичну моћ, да знамо какве оне заиста јесу, а ми дозвољавамо да те и такве, слободно могу да кажем, сподобе (иако су Божија деца, али сада у функцији сподоба) буду идеали наше женске деце, али и многих одраслих! Те девојке ће на силу све урадити да би изгубиле тих петнаест килограма, не би ли личиле на ону са прве странице. Тиме оне неће ништа добити.

Шта је био проблем са жртвом у односу Каина и Авеља? 

Свако је принео од плодова својих, од плодова свога рада. Све је било у реду са жртвом: и Каинова и Авељова жртва је била Богу пријатна. Оно што није било благопријатно Богу, јесте начин, расположење, у Каиновом срцу, са којим је принео жртву. Зашто? У њему је тада гордост принела жртву, а не благодарност Богу. Сваки пут када приносимо Богу жртву, ма какву жртву: када дођете у цркву и упалите и ону најмању свећу, или купите десет највећих свећа, никада не треба да постоји ни трунчица гордости, него увек осећај благодарности Богу. 

Нажалост, ми имамо наших сународника, и не само сународника (иако се нећемо бавити другима), који се понашају тако као да својим уласком у цркву,прилозима малим или великим, чине Цркви част. Свакомеод нас је част бити уд Цркве! Ипред Богом сви смо исти, Он другачије гледа у наша срца. У Светом писму је записано да Бог гледа на оно што је у удовичином срцу, па је удовичина лепта, како сазнајемо из Јеванђеља, по Спаситељевим речима, вредела много више него било који  велики дар, јер је удовица дала од срца све што је имала – сав свој иметак.

Бог познаје свакога од нас

У Књизи Изласка читамо једну од десет Божијих заповести: Не пожели куће ближњега свога, не пожели жене ближњега свога, ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твога. Данас би се могло додати: не пожели ни куће, ни стана, ни плате ни радног места ближњега твог. А ми управо то чинимо. Ту доживљавамо да нас сопствена савест гризе зато што неко нешто има а ми немамо, уместо да будемо благодарни Богу на ономе што имамо и да кажемо: Боже, хвала ти на ономе што немамо!

Да никада не заборавимо: основно правило у животу је да не желимо оно што немамо, мада увек имамо оно што нам је потребно. Често се бунимо против тога што немамо оно што  нам је потребно, али Бог тачно зна шта нам је потребно. И заиста, гледајући уназад, враћајући филм, кажемо да тек сада схватамо зашто је било добро оно што нам се десило, док смо својевремено били спремни да се због тога срдимо на Бога, чак да похулимо на Њега. Зашто? Зато што нас Бог познаје још из утробе матере наше. То је наша највећа радост и наша највећа утеха -  да Бог познаје свакога од нас.

Умножавајући гнев, умножавамо отров у нама

Читали смо јеванђељску параболу о Закхеју. Када је Христос пришао непознатом човеку, кога никада није видео, нити му је ко нешто рекао за њега, спазивши га на дрвету где се попео услед малог раста, а у жељи да види Христа,Он га позива да сиђе с дрвета, јер данас треба да обедује у његовој кући. Запазимо: каква радост, каква утеха, каква опомена свакоме од нас из разлога што Бог познаје свакога од нас поименце! Не морамо да му се представљамо. 

У Псалму 37. псалмопесник Давид каже: .Немој се жестити гледајући неваљале. Немој завидети онима који чине безакоње, јер се као трава брзо косе и као зелено биље брзо вену. Уздај се у Господа и твори добро, живи на земљи и чувај Истину

Најгора је ствар када човек, гледајући оне који успевају у злу, почиње да се жести, да доживљава  гнев који у њему све више расте. Својим гневом човек не може апсолутно ништа другоме наудити, али може себи да, нажалост, учини велико зло. Умножавајући гнев, ми умножавамо отров у нама. Ма како да то стање објаснимо, опет људима није јасно: драже им је да и надаље остану упорни и тврдоглави и истрајни у непраштању, у своме гневу, не схватајући да тиме нарушавају своје и психичко и физичко здравље, а о духовном и да не говоримо. 

Шта је данас узрок многих болести него та претерана количина отрова која у многима чучи,  ко зна од када и ко зна из којих разлога. Можемо тврдити да је разлог оправдан, али свети Јован Касијан лепо каже: Када затворите очи и ставите на ваша два ока два покривача, та два покривача могу да буду од сувога злата, а могу да буду и од обичног лана, могу да буду два обична листа… Свеједно је шта човек метне на очи, резултат је исти -он не види. Шта вреди што је злато на очима –  а злато у овом случају представља оправдани гнев. Или, шта вреди што нам је гнев „оправдан“ када и поред тога не видимо.Зато је боље не гневити се, јер нема међу нама оних који могу испунити заповест апостола који каже: Гневи се, али не сагрешиНе дозволи да сунце зађе у гневу твоме. 

То је тешко оствариво, и сви свети Оци кажу да је много лакше уклањати се од гнева него гневити се. Гнев је оно прво реаговање које се јавља после осећаја зависти, односно љубоморе, јер је наш гнев усмерен против онога који нешто има а ми немамо.

Љубомора у породици

У Светом Писму се говори о томе у Књизи Постања: А Израиљ, Јаков, љубљаше Јосифа највише између свих синова својих, јер му се родио под старост, и начини му шарену хаљину, а браћа видевши где га отац љуби највише између све браће његове, стадоше га мрзети тако да му не могаху ни лепе речи проговорити.  

Јесте да је по Божијем промислу све то што се касније десило са Јосифом, али, рекли бисмо, Јаков, руку на срце, није поступио ни педагошки ни зрело издвајајући од остале своје деце Јосифа као сина који му се под старост родио. Врло је тешко родитељима који имају више од једног детета да изграде тај баланс, и то на такав начин да се ниједно од деце у породици никада не осети запостављено. Ово је изузетно важно када се у кући појави новорођенче. У односу на новорођенче, које је велика радост, родитељ мора да се труди истрајно, истанчано у односу на друго дете,старије које мисли срцем и види да је пажња обају родитеља усмерена на новог брата, сестру. Ова љубомора се превазилази превеликом љубављу и огромним стрпљењем. Стрпљење је, нажалост, оно чега данас родитељи најмање имају, па и ако га имају, јако је тешко да то покажу. Сваког другог ћемо лакше саслушати, примити, бити стрпљивији према њему него према свом рођеном…

Љубомора

Од пре неколико година љубомора је стављена на листу болести званичне Светске здравствене организације. То би значило да смо сви ми помало болесни; у неку руку и јесмо, пошто човек који може да буде љубоморан јесте неко, како и стоји у основи речи, кога мучи љубав. Ако некога волимо, како је могуће да нас љубав мучи? У односу двоје људи – мушкарац жена – влада став: ти ниси моја жена, ти си моје власништво и оно што се каже – има тако и да буде. Међутим, постоје неке културе које и данас не познају појам оваквог личног поседовања. Тамо где нема личног поседовања, нема ни љубоморе. Иза љубоморе се крије заправо неки страх. То слушамо у јеванђељу о митару и фарисеју:  фарисеј је био веома горд и као такав у себи је имао страх, био је жртва сопственог комплекса мање вредности, док је фарисеју било важно да, рецимо, себе пореди са другима.

Кад знамо шта се дешава током напада љубоморе, разумећемо зашто је љубомора уврштена као болест. Прво, човеку почну да се зноје дланови, срце убрзаније ради, жлезде са унутрашњим лучењем почну невероватно брже да раде у стању када је човек заслепљен љубомором. Надбубрежна жлезда има изузетну активност: лучи велике количине адреналина. Све су ово чињенице које је медицинска наука препознала, па је људе који имају ове симптоме подвела под болесне. Са друге стране се љубомора јавља као израз посесивности, јер човек увек жели да има нешто или некога. По Ериху Фрому, посесиван човек је заправо егоцентрик будући да све доводи у везу са собом и све пореди са самим собом. Рекло би се да је егоцентрик, себичан човек, онај који воли себе, али то ипак није тако. То је највећа грешка: себичан човек управо не воли себе, јер када би исправно размишљао и волео себе, другачије би се понашао.

Шта нам свети Оци, тумачи божанске мисли, али и различитих људских стања, говоре о зависти и љубомори? Они нам дају решења како то савладати. Свети Марко Исповедник каже: Будимо благодарни Богу на ономе што имамо и још више на ономе што немамо, и нестаће завист и љубомора. 

Мало више ценимо оно што имамо, поготово оне које имамо.       

 Бог је Љубав

На сву срећу нашу, Бог је љубав и не користи нашу логику, него логику Љубави која је спремна све да опрости, све да заборави, без онога али… У хришћанству нема тога али. Када се каже Љубав, иза тога долази само тачка, односно знак усклика; нема запете ни речи али. Љубав је последња реч. Тако би требало да буде; Божија Љубав јесте последња реч. Божић је одраз добре Божије Љубави. Богојављење је објава Божије Љубави.  Велики петак је потврда велике Љубави. Васкрсење-Васкрс је тријумф Божије Љубави. За људски ум је та Љубав несхватљива. Када би нам неко дао да нацртамо како видимо свога Бога и са стране му напишемо карактеристике – то сигурно не би био Исус Христос. Гледано из нашег данашњег угла, био би то неко моћан човек, неки супер херој који би могао да се увек нађе на нашој страни, мада то не би био Бог! То би пре био осветник и налик Богу из Старог завета. Бог је милост, љубав, жртва. Бог је својим страдањем искупио наше грехове, између осталих, и завист и љубомору.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се.

И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто.

Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега?

Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја.

Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа.

Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти.

Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише!

Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист.

Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати.

Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом.

Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!

 

Ђакон Ненад Илић

 

http://stanjestvari.com/2014/12/13/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...