Jump to content
Grizzly Adams

Историја у слици

Recommended Posts

"Стварање прве Југославије- Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1.12.1918)

Нит грђе теме нит бољу карту направих.

На карти је нијансама црвене оно што је Краљевина Србија унела у Југославију тренутком уједињења, док је нијансама жуте оно што је унела непризната држава Словенаца, Хрвата и Срба. Није на одмет споменути да је и њене границе (са карте) створила српска војска и да је ту територију контролисала и штитила у тренутку уједињења.

На данашњи дан, пре тачно 100 година, створено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. По први пут у историји створена је заједничка државна организација Јужних Словена. У новостворену државу Краљевина Србија уложила је све што је имала: величанствену ратну победу, име, грб, заставу, химну, независност, међународни углед, немерљиву енергију и преко 1.240.000 живота својих грађана. Према процени делегације наше земље на мировној конференцији у Версају, ратна штета Србије износила је од 7 до 10 милијарди златних франака (по ценама из 1914. године), а то је била половина њене тадашње укупне националне имовине. Званични подаци говоре да је Србија за четири године рата изгубила више од 28% становника, односно 62% мушког радног становништва (53% погинуло и 9% трајних инвалида) између 18 и 55 година. Од тих губитака, 3/4 односило се на ужу Србију (дакле без Војводине и Маћедоније). Србија је створила Југославију жртвујући себе.

Срби су на почетку 20. века били највећи, најперспективнији и најпрогресивнији балкански народ. После трагичног хода кроз ово столеће, након милионских жртава у оба светска рата, након свих Голгота, Јасеноваца, Пребиловаца, Гораждеваца, јама безданица, бура, бљескова и олуја, катастрофалних политичких одлука, мора лоших искустава и изневерених нада, данас смо потпуно другачији: демографски упропашћени, апатични, подељени, дезоријентисани, растрзани између различитих интереса великих сила. Наша земља, Србија, данас нема јасно дефинисане границе. Србија, која је створила Југославију, донела другима слободу, посредно им омогућила изградњу независних држава, чак и стварање нових нација од делова свог етничког ткива. Судбина јој се сурово насмејала у лице. То је била прескупа цена једне велике заблуде. Ми је и данас плаћамо.

Југословенство је, ван сваке сумње, теоретски била модерна, велика и племенита идеја. Лепа, романтичарска мисао коју су својим срцима носили најзначајнији представници српске интелигенције. Међутим, историјско искуство је неумитно показало да је она била исто толико велика заблуда и кардинална грешка, чије су последице и више него поражавајуће. Барем када су Срби у питању. Кроз њу смо себе претворили од активног историјског субјекта у пасивни историјски објекат. Поистоветили смо се са државом у коју смо уградили себе и своју историју. Зато са њеним разбијањем нисмо само изгубили државу, већ и себе саме. Упали у густу маглу из које, чини ми се, ни дан-данас нисмо изашли...

Искрено, лично не гајим неки презир према људима који су стварали Југославију, поготово не према Александру I. Лако је бити генерал после битке и после једног века. Гајим презир према онима који су ушли у другу Југославију и гајим презир према онима који би опет да се преко грбаче Србије и Срба ствара неко јужнословенско заједништво, кукала им мајка. Као за инат, њихове идеје само пролазе у Србији, јер су из других република или протерани, или су њихове породице протеране, и то наравно где- у Србију.

Због свега тога, југословенство и Југославију морамо оставити иза себе. Морамо је препустити историји и историчарима, а из њеног искуства извући важне поуке за будуће генерације и време које је пред нама. Позната латинска изрека каже да је „историја учитељица живота“, а једна друга опомиње да онај који из ње ништа не научи осуђен је да је понавља.

Ми имамо само себе. Ми имамо само једни друге. Ми имамо само Србију. Данас је дан када би сви то морали да схватимо. Јован Алексић

На крају бих додао у стилу великог Дејана Анђуса, само што је адресат поруке друкчији: Другови и другарице Југословени, видимо се никада а чујемо се још мање!"

...

47325029_1836856516363303_44207283493582

https://www.facebook.com/kartografijaD/?__tn__=kCH-R&eid=ARDF4Hpzm1Nm0IqGVTjAA_3Yb2dFVXPdbHFnOuZ5QdsCVsHEbpxCY25tmkCveEK3f9UwaRpBF8bKwJbW&hc_ref=ARSF9XhU_rhQQ2kRQZd9HLUZJx0SGdzVu8zQuIk0cNBD7MWP1a_-9cEGiPhEYZ5Gb0w&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 
ponedeljak, 05. novembar 2018.

Na današnji dan 1928. - U Drezdenu je počeo Četvrti kongres Komunističke partije Jugoslavije koji je zaključio da je vreme za revolucionarne prevrate u Evropi u okviru kojih treba izvesti balkansku revoluciju i stvoriti "Balkansku federaciju". Prihvaćeno je i gledište o socijaldemokratiji kao "blizancu fašizma" s kojom treba prekinuti svaku saradnju. U sklopu ovih odluka odlučeno je da Kraljevinu SHS treba razbiti kao "veštačku tvorevinu".

KPJ(1).jpg

http://91.222.7.144/hronika/na-danasnji-dan-poceo-kongres-kpj-u-drezdenu-ricard-nikson-izabran-za-predsednika-sad-hrvatska-artiljerija-gadjala-sid-umro-milan-mladenovic.html?alphabet=l

 

Sudbina Srba određena 1928. u Drezdenu

Nije vam potrebno više od pet minuta da na sto ispred sebe stavite zaključke Četvrtog kongresa KPJ, ono što danas imamo na prostoru bivše Jugoslavije i uporedite. Sve je ostvareno. Osim odvajanja Vojvodine.

Ratko Dmitrović 

http://www.koreni.rs/sudbina-srba-odredena-1928-u-drezdenu/

 

Ameriško pozlačeno in neprebojno Titovo skrivališče: pokukajte v palačo, ki jo prodajamo za 50 milijonov dolarjev

AmeriÅ¡ko pozlaÄeno in neprebojno Titovo skrivaliÅ¡Äe: pokukajte v palaÄo, ki jo prodajamo za 50 milijonov dolarjev

titova-palaca7.jpg

titova-palaca12.jpg

https://insajder.com/slovenija/amerisko-pozlaceno-neprebojno-titovo-skrivalisce-pokukajte-v-palaco-ki-jo-prodajamo-za-50

Jadan siroma, borio se za radničku klasu koja nije imala leba da jede.

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2889247/zaboravljeni-heroji-iz-irske-koji-su-1915-ginuli-za-srbiju

 

1252323_irci_ls.jpg

ZABORAVLJENI HEROJI IZ IRSKE KOJI SU 1915. GINULI ZA SRBIJU

Na granici Kraljevine Srbije i Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, pokušala je da zaustavi čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

U slavu oko 1.000 palih irskih ratnika koji su rame uz rame sa Srbima ratovali protiv Bugara, kod Dojrana i danas stoji Keltski Krst na kome piše: “U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije”. Deseta irska divizija sa 8.000 boraca zaustavila je, na nekoliko dana, na braniku Srbije, čitavu bugarsku armiju od 99.497 vojnika.

Srbija je bila pred kolapsom decembra 1915. godine. Napadnuta od Austrougarske, Nemačke i Bugarske, država je krenula put golgote preko albanskih planina. Premalo saveznika je bilo tu, ali su uz Francuze, rame uz rame sa našim vojnicima, tu stajali Irci kada je bilo najpotrebnije.

Bugarska je u septembru 1915, dobrim delom i zbog očiglednog neuspeha Saveznika u Dardanelama, potpisala sporazum i ušla u rat na strani Centralnih sila. Bugari su pokrenuli veliku vojnu silu ka jugu kako bi opkolili srpsku vojsku u povlačenju.

1232487_19858789-10212276047431635-45280

Irci su u Solun stigli u letnjoj opremi, direktno nakon sopstvenog pokolja kod Galipolja gde su ratovali u sastavu britanskih imperijalnih trupa. Iako su saveznici pretrpeli gadan poraz od Turaka kod Galipolja, to Irce nije sprečilo da u letnjoj opremi u novembru stignu u okolinu Kosturina.

Cela bitka za Galipolje je poznata po teškim gubicima na obe strane: skoro polovina ukupnog broja angažovanih vojnika izbačena je iz stroja. Od 568.000 vojnika upotrebljenih na strani Antante i 315.500 na strani Centralnih sila, ukupni gubici bili su veći od 470.000 ljudi, od čega je oko 130.000 poginulo piše na zvaničnoj Fejsbuk stranici knjige Gvozdeni puk.


Dok su Francuzi direktno štitili srpsko povlačenje, irska divizija pokušala je da spreči prodor Bugara kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini koji je Bugarima značio otvoren koridor za napad na Srbe.

Do samog napada bugarske vojske, više od hiljadu Iraca je dobilo promrzline. Ali kada je strašan bugarski napad počeo, Irci su junački branili visoravan okruženu visokim vrhovima na kojima je bilo nemoguće ukopati dublji rov zbog kamenog terena. Irci su danima držali liniju fronta, i iako su bili pod snažnim naletima bugarske artiljerije i pešadije, bacali su Bugare u očaj.

Došli su da pomognu Srbima i stajali su časno. U prvom udaru borbe prsa u prsa poginulo je 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona. Nakon tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošle ni ostale irske jedinice.

Kako je u tim napadima poginulo više od 1800 francuska vojnika, dalji otpor bio je uzaludan. Bugari su uspeli da se uvuku između dve savezničke vojske, te je naređeno francusko-irsko povlačenje.

Bugari su slavili pobedu, ali su Srbi zahvaljujući Francuzima i Ircima uspeli da se domognu obale. U slavu Iraca koji su se borili protiv Bugara, za Srbiju, kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst na kome piše: “U znak sećanja na one koji su pali, iz Desete irske divizije koji su živote dali u odbrani Srbije”. Na braniku Srbije, stradalo je oko pet hiljada irskih ratnika.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уз Дан Победе!

Свашта се и свагда дешавало!

Да поменемо и оне именоване и неименоване младе људе - комунисте и слободаре, дивјунаке борбе против фашиста

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

15. маја 1956. године, Хрушчов је долетео у посету Лондону млазним авионом Тупољев Ту-104. То је изазвало прави шок у светској јавности, као и у стручним круговима, јер се до тада није знало да Совјети располажу млазном технологијом у путничком саобраћају.

9e543e8a417b62d9ac538e2ef8dd59ca.jpg

2c05ee4fab9021a33f51238c8eda886a.jpg

Мало је рећи да су западни аналитичари били изненађени...

p1aaiu9hp11pma19gb1vbennrq9e1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Карта српских географских области које се налазе унутар данашње државе Црне Горе (историчар Александар Раковић би рекао анти-државе) уз две мање карте са кратим историјатом назива и области ''Црне Горе и Брда'', укинутим 1878. године.
__________________________________________

Неки разлог или повод за прављење карте је, како сам се досад уверио, велико непознавање и фрљање појмовима око тога где је која од ових области и где се завршава, као и додатни разлог то што велика већина оних које познајем или с којима сам нешто разговарао, или сами не знају да нису из географске области Старе Црне горе, него ако си рођен на тлу државе Црне Горе, онда си Црногорац по аутоматизму (лол). То би било као кад би Мађар рођен у Србији за себе рекао да је Србијанац. Рече нико никад. Ако се изјашњаваш национално као Црногорац, то је океј, нећу уопште да улазим у то, 21. век је свако има право да буде глуп ако то хоће, ко сам ја да га набеђујем или терам да прихвати неке основне чињенице ако не може да их процесуира или се већ толико напљувао српства и увалио у го*на да би му сад било глупо да призна себи неке ствари, то ме уопште не занима, али ако си Србин и нпр. си из Пљеваља, Никшића, Берана, Котора- користи правилно терминилогију какву би користио и Мађар у Србији. Србин- Херцеговац/Бокељ/Брђанин (из Црне Горе). То је добар начин за заустављање ширења тог канцера. Некад ми је и бламантно што ја, који немам везе с тим простором, морам да људе одатле упознајем са неким основним чињеницама њихових области. А можда је то и кључ, јер видим хладне главе неке ствари које они не би могли. Шта га знаш.

Те области, сем Старе Црне Горе, Брда и Боке, настављају се даље кроз друге српске земље и само је њихов мањи део данас завршио у MNE сплетом историјских околности (пр. Херцеговина, Рашка), тако да ме некад изузетно запањи чињеница колико они с којима разговарам, иако су у стању да ми наведу свој родослов до Срба пагана, не знају да историјски и географски припадају областима које везе немају са Црном Гором, или је имају тек однедавно. Нешто што бих хтео да кажем сигурно ћу пропустити да напишем, одмах да знате.

Две мање карте приказују такође нешто што је многима (иако су са тих простора) непознато. А то је да је Књажевини званични назив до 1879. био ''Црна Гора И БРДА'', а онда су на иницијативу царске Русије, из имена избачена Брда. На нашу велику жалост. Тако би било јасније да се ради само о обичним топонимима, као што су и Срем, Шумадија, Рашка, Метохија, а НЕ национални појмови. У томе је разлика између Срба, Бугара, Хрвата и осталих нација на Балкану. Србију сутра можеш да оснујеш и у Канади, она није географски топоним или одређена територија већ ''мисао'' (да не будем патетичан). Народ је дао територији назив, а не обрнуто као код Македонаца, националних Црногораца итд.

Фан фект: Широм српских земаља има 17 места која у себи носе назив ''Црна Гора''.

Како рече један Бокељ, Новљанин Никола Маловић, режим у Подгорици би требао да буде врло срећан јер не постоји неки озбиљнији покрет за отцепљењем Боке, Брда и Херцеговине од остатка те одрођене државе. Ко зна....

64698675_2120253011356984_11934617524533

https://www.facebook.com/kartografijaD/photos/a.1114527215262907/2120252991356986/?type=3&eid=ARBb2DfAWd6fcGognaTwi2DZ73kQhoynbrFm66ZDJhIjtzz6xSqqNj-ZvYOhIKcTZ6XJbk6A3ESYVWku&__tn__=EHH-R

Share this post


Link to post
Share on other sites

",,Напослетку, сва варварска и жестока племена која леже између Рајне, Висле, Северног мора и Дунава, која причају исти језик, но друкчијег су карактера и облачења. Велетаби, Срби, Ободрити и Бохемљани; против ових је морао водити ратове, док друга, чак и многобројнија племена, предала су се без борбе".

Ајнхард у ,,Живот Карла Великог", 8. век.
"

...

65731471_10156981793231628_3546661556404

https://www.facebook.com/istorijasrba/photos/a.10154788736556628/10156981793226628/?type=3&eid=ARBcVZGECod2yN4iv9Cv78kqFpACdR6lHQrCtu80U7F9fCpMwQsxdFK6DmiAAU4vPnrOvOCJpFbmWqk6&__tn__=EEHH-R

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na danasnji dan mucenicki je postradala ruska carska porodica Romanovih...

...

"Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје 'ја' посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо."

Света Александра Романов

66786539_642061719627092_330805734121930

https://www.facebook.com/573060426527222/photos/a.573063929860205/642061716293759/?type=3&eid=ARCIGAupy6qcH47HMszsrj5BRLwYa1qUaaoDI88O8m2JaAtuIXZeTzGDWTHY1foiP12qwTZVtt-9ek63&__tn__=EEHH-R

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prvi svetski rat: Sjaj i beda nemačkog ratnog groblja u Smederevu

https://www.b92.net/bbc/index.php?yyyy=2019&mm=08&dd=26&nav_id=1582243

1111111111111111111111111.thumb.png.977029bcf96a3add24e74bea3543b1b4.png

2222222222222222222222222.thumb.png.e3f45c37fc2d6ce61260e59a36bfce90.png

3333333333333333333333333333333.thumb.png.69d3daa1543ecc72e8c550b2af340ecc.png

Covece, pa tu smo se u tom parku, koji je na jednom brdu koje se nastavlja na staro smedevsko groblje, kao deca i mladici skijali i sankali zimi i leti dolazili na vazduh i treninge (ja...:whackado:).... nisam ni znao sve do danas da je tu neko nemacko groblje, ali, ako se to na tom brdu vec nalazi staro groblje onda je logicno da su tu na tom brdu i sahranjeni poginuli nemacki vojnici (ali i drugi vojnici, manji broj, francuski, rumunski, cak i jedan engleski, ruski i nasi srpski vojnici) i kasnije su komunisti taj deo groblja pretvorili u Pionirski park (komunisti, nista im nije bilo sveto), dok je deo groblja za gradjane ostao.

Ah, pa koliko puta smo samo se peli gore i ulazili u ovaj kao vajarski studio kada gospodin vajar nije bio tu :stadaradim: (nismo nista krali, decija radoznalost) .... covece, pa nisam ni znao da je to bila kapela..... danas ili sutra idem ponovo da vidim to celo mesto ali sada iz drugacije perspektive i da se poklonim tim svim vojnicima.

https://www.google.com/maps/place/Пионирски+парк,+Карађорђева,+Смедерево+11300/@44.662091,20.9156479,430m/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x475093ddca05baf5:0x37832a5c26fffb91!8m2!3d44.6626818!4d20.9164597

4444444444444444.thumb.png.4feb0913c6fc30d8c610f65336a8a875.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      „… Ви сматрате да моја приврженост компјутерским играма има везе са детињством? И – проблеми у односима с женским полом, да су повезане с тим „опијеношћу игрицама“! Могуће…
      Онда то није само мој проблем, него и многих других…
      …Сећате се средине 90-тих? Ја се сећам веома добро… Родитељи су, да би прехранили породицу „кренули у бизнис“. Оно што се раније презриво звало „препродавац“, „шверцер“, постало је симбол успеха. Умеће да се превари купац, „да му се ували“ роба, почело је да се цени више него поштење, пристојност. Умеће да се тргује, почело је да вреднује далеко више него било које друго знање. Изгледа да се од тада мало шта променило…
      Али није о томе реч. Мама је увек била практичнија од оца, и њена способност, њена интуиција нам је помогла да у то време живимо, да тако кажем, боље од већине породица мојих другова из разреда. Са својих путовања родитељи су ми доносили много свега и наравно, много компјутерских игрица. Био је то добар разлог да се похвалим пред друговима и одличан начин да се убије време док су родитељи били на путу…
    • Од Логос,
      Хановерска Парохија једна је од најстаријих парохија Српске православне цркве у западној Европи. У разговору са протојерејем-ставрофором Миланом Пејићем откривамо вам када су се први Срби доселили у овај град који се налази у северном делу Немачке, на реци Лајне, на око 150 километара од Северног мора, када је и како основана Парохија, ко су били њени свештеници и са каквим су се искушењима борили, те како је Парохија опстајала али и каква је данас.
       
       
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио је данас, 13. јануара, Свету архијерејску литругију у манастиру Острог.     У архипастирској бесједи Високопросвећени Митрополит је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла (Посланица Галатима) да  Блага вијест коју проповједа, није од човјека нити по човјеку, него по откривењу Исуса Христа. Митрополит је поучио вјерни народ да је сво Јеванђеље, Нови завјет од Исуса Христа и по Исусу Христу и да је посебно апостол Павле ту Благу вијест о Њему као Сину Божијем, Спаситељу и Богочовјеку непосредно чуо од Њега послије каменовања Св. Архиђакона Стефана у коме је и сам учествовао.   Подсјетио је да је апостол Павле био прогонитељ хришћана и као такав одређен да их гони од Јерусалима до Дамаска. Међутим, на том путу му се открио Господ и он је тада на запрепашћење и Христових ученика, као и самих Јевреја, почео да проповједа.   „Постао је заиста сасуд Божанске благодати и истине, живи свједок живе Благе вијести Христове коју је проповједао широм васељене и постао ревноснији од свих осталих ученика Христових. Остао је записан као првоврховни апостол Христов пострадавши за Њега, заједно са апостолом Петром у Риму.“   Митрополит је појаснио да се Петар, који се одрицао Христа по Његовом пророштву, такође, боравићи у Риму за вријеме Нерона и новог гоњењења хришћана, поново уплашио и кренуо да бјежи из Рима.   „И данас постоји мала црквица на којој пише: Куда идеш Господе? Када је Господ срео Петра, он Га је питао: Гдје идеш Господе? А Господу му је рекао: Идем поново да се разапнем за тебе!. И то је потресло Петра и он се вратио и мученички пострадао.“   Владика је казао да је страдање за Христа које је својствено свим апостолима, својствено и самоме Господу прије њих, а својствено је и свој Цркви Божијој до наших времена.   „Црква Божја, и живот оних који су у Цркви, она носи на себе Крст Христов – распеће. У знаку распећа и у знаку васкрсења је сва историја Цркве Христове и свих који су се крстили у име Господње, који су умрли са Њим, распели се са Њим да би са Њим и васкрсавали.“   У наставку бесједе Митрополит је подсјетио да данас славимо и Преподобну Меланију која је себе принјела Христу Богу на дар, као и новог светитеља, нашег савременика, Светога исповједника Доситеја Загребачког који је у вријеме Првог свјетског поклања од обезбожених Бугара одведен у заробљеништво. Послије је био изабран за загребачког Митрополита да би у току Другог свјетског рата доживио страдање у Загребу и био прогнан. Од тог страдања се и упокојио у Београду 1945. године. Његове мошти се налазе у манастиру Ваведења гдје је био и сахрањен.   Говорио је Митрополит и о страдању других православних епископа у Независној држави Хрватској: Петра Сарајевског Зимоњића, Платона Бањалучког и Саве Горњокарловачког.   За Саву Горњокарловачког који је пострадао на Пагу постоји предање да је мучен и жив закопан у земљу и да су трактором прелазили преко његове главе. Платон Бањалучки је убијен и бачен у Врбас и његове мошти данас се налазе у Бањалуци. Митрополит Петар Зимоњић је највероватније убијен у Јадовну када је пострадало много нашег народа, жене, дјеце, стараца.   „Живи свједоци живога Бога који је Благовијестио Своју Благу вијест и открио тајну личности Своје Богочовјечанске светим апостолима, а открива непрекидно и свима који се крштавају у Његово име кроз вјекове до наших времена“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије подјсећајући да је велики број оних који су у ово наше вријеме мученички пострадали носећи Крст Христов.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу њеног целовитог учења. Израз есхатологија је настао од грчке речи τό ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни.  Наведени израз се користи у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест реч је о оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека и света предвиђено по промислу и науму Божјем (ср. Пост. 49,1; Ис. 2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу, ту се под наведеним богословским изразом првенствено подразумева савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду.   Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво у Откривењу Сина Божјега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божјим и Царством небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите најпре Царство Божје (Мт. 6,33).   Потребно је нагласити да се у новијој богословској литератури помињу футуристичка есхатологија, повезана са откривењским очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је Христовим доласком у свет и историју Царство Божје (Malkuth Jahve) већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо благодаћу већ спасени (Еф. 5,2; ср. Кол. 2,12-13), што означава израз свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани, одступајући од неправде (2Тим. 2,19), траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). Пред саму појаву Новога Завета Јован Претеча је позивао људски род: Покајте се, јер се приближило Царство Божје (Мт. 3,2; 4,17).   Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21; Јевр. 3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божје о којем се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму (ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36; Јевр. 1,18).  Царство Божје се суштински разликује од свих земљских царстава и царства греха.  По светоотачкој мисли, оно се поистовећује са животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа.  Другим речима, од Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40; Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива Христа Царем векова  и Самоцарством,  док Га Максим Исповедник сматра Царством небеским.  Дакле, Царство Божје није расејана идеја, него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство (Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице.  Још ћемо додати да је Царство Божје једно као што је једна Божја суштина и природа. Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божје (ср. 2Птр. 1,11), то јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк. 10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући догађаји постојећа стварност.   Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божју остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18). Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35; 12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари присуство, односно долазак Сина Божјег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ присуство Царства Божјег на земљи у којем царује Богочовек Исус Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да. 2,17). Предокушај Царства Божјег се већ доживљава у Цркви као квасац (1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету свету, него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединороднога Сина Божјега (Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној историји јесте Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч о Христовој стварној присутности у свету и историји. Јасно је дакле, да свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолошким ишчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божјег – Исуса Христа са небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13). То очекивање се поистовећује са трпљењем људи, јер трпљењем својим спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први – оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди живима и мртвима, односно да сви људи приме пуноћу награде Божје по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим доласком Христовим и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20).   Есхатон за хришћанина започиње у Цркви Христовој када примамо свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхатолошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани светих и домаћи Божји (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест време Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана у Царству Божјем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске есхатологије.  У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство Божје, тада времена више бити неће (Откр. 11,6).   По јудејском поимању, људска историја је подељена на olam hazze – садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини сведочи Други псалам, који „може да се протумачи христолошки и христоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“.  Једном речју, Богочовек Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та истина се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разумевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја Први долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности, јер је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν–постојећи) (ср. Мт. 16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти, јер се не може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13).   У Откривењу Јовановом за Христа је речено да је Он: Први и Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао и наступило је Царство Божје, и предокушај тог Царства хришћани већ доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви.  Господ наш Исус Христос отворено сведочи: А ако ја прстом Божјим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божје (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна,  јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом потпуном испуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света. Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са земљом, и обратно.   Међутим, иако је Царство Божје наступило присуством Христовим, то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божје наступити у свој својој сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То је, дакле, Други долазак (=Божји Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање коначног Царства Божјег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем Царству неће бити краја. То ће рећи да ће тада наступити крај света и историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим  (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13; Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живота, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спасени људи ће тада доживети пуноћу блаженства у Царству Божјем. Дакле, Бог који живи у векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),присутан је у времену, односно Божје време је већ наступило, а пуноћу Божјег присуства тек очекујемо,  иако нико од људи, осим Богочовека Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива: Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство Божје историјска и есхатолошка стварност.   Знајући да је хришћанска есхатологија богочовечанског карактера и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери  хришћана у победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу молбу: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није овде на земљи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност“.     Важно је истаћи да се васцела Божја творевина налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13). Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан (=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег заједничарења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог истинског јединства по науму Божјем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о остварењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да историја и пост-историја, то јест испуњење времена, чине једну нераскидиву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном испуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт. 24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињеницу да је Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена испитуј. Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог.   У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). И може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то апокалиптичком тренутку, када «времена већ неће бити». Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно дана, и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно».   По православном трезвеноумљу, «човек је призван на есхатолошку пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не у неком безличном блаженству».  Православни је став да хришћанство «није само учење о спасењу, већ само спасење».  Заправо, пошто ће постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето. Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање времена. По православном трезвеноумљу, на есхатологију не треба гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). То ће рећи да је Бог увео надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе (2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14),  и Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6).   Надвечност и заједничење са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су карактеристике есхатологије. Сходно томе, рећи ћемо да је тајна Христа призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје, човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божјем домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес... Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божји, него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје Црква“,  јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског учења“.  Једном речју, крај којем иду ствари у Христу једнак је са његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије превазилажење дато им је време.  Ову мисао појашњава свети Максим Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка и својственог правом крају и својственог спасенима“.  Свети Григорије Нисијски у истом духу описује линијско устројство свештене историје: „Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја. Испуњење универзума учиниће немогућим свако будуће напредовање или назадовање, и тада ће све мноштво душа вратити из расплинутог и безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у исти спој (систем)“.   Најзад, још једном ћемо поновити да „јелинска философија није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso пролазно. Оно што се у времену остварује, никада не може постати вечно. Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само оно што није имало свој почетак, може остати непромењено или „вечно“. Стога, за јелинске философе прихватање будуће бесмртности значило је у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа. За Јелине време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања. Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже, нити има шта да буде створено или постигнуто“.  Насупрот јелинском учењу, православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут ка вечности“.  Поново наглашавамо да је Божје „Царство установљено, али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено, Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“.       Тројични Бог наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“ – Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота, с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитавања. Једно је стање на путу, а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у богатству сазерцања... Прво је  у стрепњи због војевања, а друго у сигурности победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету који долази оно нема краја“.  Циљ сваког православног хришћанина је да уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати Божје постане нови човек.  Пошто је човек христолико биће позван од стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много тога подноси „само да не би умро“,  то значи да „само вера у Христа даје смисао људском постојању“.  Стога је бесмртност дар од Тројичног Бога. Најзад ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са Богом, у Богу.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато.   Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице.   Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“.   „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко.   Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио.   „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“   „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић.   Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама.   Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису…   Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила.   Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао.   „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић.   Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог.   „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић.   По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе.   „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко.   „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник.   Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“.   Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот.   Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви.   Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“.   „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“.   Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским.   Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског   Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов.   „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић.   Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“:   „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић.   Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка:   „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић.   Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем   Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору.   „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“   Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве.   На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу.   „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник.   Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“.   „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“.   „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић.   Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...