Jump to content

There's nothing here yet

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости:     Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком.   Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе.   Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни.   Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру.   Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали.   Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира.   Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке.   Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича.   Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава.   Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо.   * * *   Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини.   Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата.   Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија.  Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци.   Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити…   Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме   Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер?   Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори.   Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом.   Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума.   Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио.   Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци?   По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње.   Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите?   До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна.   Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих…   Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу.   Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати.   протојереј Јовица Ћетковић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. Године. Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик.       Извор: Манастир Жича
    • By Логос
      Библиотека и Архив Српске академије наука и уметности драгоцени су не само за нашу културу, већ и за светску баштину. И део Архива Српске православне цркве у Сремским Карловцима, који је под старатељством САНУ, чува документе непроцењиве вредности за европску историју од 15. до 19. века. У наредних неколико година, ово културно благо биће доступно у дигиталном облику.
       
      За непуних осам месеци, у Аудиовизуелном архиву и центру за дигитализацију САНУ направљена су 174.024 дигитална снимка. Дигитализовано је 216 вредних и старих књига и више од 35.000 књига, докумената, артефаката и дијапозитива, и то по највишим светским стандардима. Међу њима су најстарије књиге у Библиотеци – Апијанова „Историја Рима“ из 1477. и Луканова „Фарсалија“ из 1498. године, као и четворојеванђеље из 14. века, апостоли и јеванђеља (13. век), Сврљишки одломци јеванђеља (12. век), Богородичник… У дигиталном облику сачуван је и Српски рјечник Вука Стефановића Караџића са маргиналијама из 1818, као и Француска граматика Јоакима Вујића, први пут штампана у тренутку надирања Наполеонове војске у Европу у време Првог српског устанка.
      – Поред ових подухвата, дигитализовано је 1.798 докумената и артефаката у вези са животом и радом Слободана Јовановића, чиме је САНУ, поред осталих пригодних догађања, обележио 150-годишњицу његовог рођења – каже Радослав Зеленовић, управник Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију. – Планирамо да током наредне године дигитализујемо Стару збирку Архива САНУ, преписку Вука Караџића, а реч је о 35.000 докумената, затим ретке књиге из Библиотеке и сва издања САНУ и њених претходница од 1841. до данас.
      Аудиовизуелни архив се налази у простору који заузима четири нивоа, у коме су задовољени сви стандарди које захтева дигитализација културног наслеђа – од регулисаних климатских услова и замрачења прозора до боје зидова. Једна станица налази се у самој згради САНУ, у којој је предвиђена дигитализација изузетно вредне архивске и библиотечке грађе, која не би требало да се износи. Идентична опрема за дигитализацију се користи у Британској библиотеци, Музеју модерне уметности у Њујорку, Моргановој библиотеци и другим значајним музејима и библиотекама.
      – Опрема је изузетно брза, реч је о апаратима којима је потребно од шест до осам секунди за осликавање по страни када су у питању старе књиге, а други скенер може да сними 40.000 страница на дан – објашњава Зеленовић. – Годишњи капацитет је више од два милиона дигитализованих примерака. Али некад су капацитети дигитализације већи него брзина којом можемо да добијемо грађу. Највише муке нам задају метаподаци, односно све оно што даје контекст фотографији, документу и слици. Није исто дигитализовати 17.000 књига које је САНУ објавио и, на пример, Вукову преписку, за коју треба пронаћи додатне информације како би њихова корисност била максимална.
      Приоритет Аудиовизуелног архива је дигитализација културног наслеђа које се налази у САНУ, и тек кад се овај велики посао оконча доћи ће на ред културно благо које баштине друге институције.
      – Планирамо да закључимо споразуме о стратешкој сарадњи са разним културним институцијама у Србији, али и другим институцијама које чувају непроцењиве културне артефакте – каже академик Александар Костић, председник Стручног савета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ. – Али то ће доћи на ред тек после дигитализације повеља и кодекса српских владара из 14. и 15. века, ауторских записа радова и кореспонденција најважнијих српских научника и писаца, врхунске уметничке збирке са више од 3.000 слика, повеља и цртежа, аутограма музичких дела српских композитора, фото-архива са око 10.000 фотографија и негатива… У Академији су заоставштине Милана Јовановића Батута, Милана и Војислава Грола, Милутина Миланковића, Бранка Ћопића, Васка Попе, Данила Киша и многих других, а најпотпунију збирку о надреализму сакупио је Марко Ристић. Та грађа се, међутим, не може дигитализовати необрађена, и ово ће бити додатни подстицај за архивисте.
      ПОМАГАЛА ЗА ОШТРИНУ
      Архивистика не познаје брзину, зато запослени у Аудиовизуелном центру раде пажљиво и полако, јер документ и књиге морају да врате у стању у ком су их примили.
      – Непроцењива је важност материјала који се дигитализује. Када је у питању драгоцено средњовековно наслеђе, пажљиво прегледамо сваку књигу или документ, морамо да прелистамо сваку страну пре него што почне снимање – објашњава Бранислав Војновић, стручни консултант за дигитализацију. – Пошто је материјал веома стар и фрагилан, не смемо доћи у ситуацију да га на било који начин оштетимо. Користимо и разна помагала како бисмо изравнали странице и тиме постигли врхунску оштрину на комплетној површини снимка.
      УСТАВ ВОЈВОДИНЕ
      У дигиталном студију у Сремским Карловцима током 2019. дигитализована је грађа о Српском народном покрету у Хабзбуршкој монархији током 1848. и 1849. године. Скенирани су Устав Војводине, нацрт Устава у штампи, пројекат Устава за Војводину српску, затим велики број докумената са потписима Јосифа Рајачића и Ђорђа Стратимировића, као и хрватског бана Јосипа Јелачића и аустријских војних власти. Дигитализовани су спискови за мобилизацију, наредбе, административне одлуке, преписка главног штаба у Карловцима, којим је руководио патријарх Јосиф Рајачић… Посебно вредан део ове грађе представља збирка очуваних, често веома декоративних печата, не само Карловачке митрополије, већ и институција Хабзбуршке монархије.
    • By Ćiriličar
      Константин Велики, Аурелијан, Грацијан, Јовијан, Клаудије 2., Констације 2.,Констације 3., Максимијан, Максимин Даја, Максимин Трачанин, Проб, Трајан Деције...римски цареви рођени у српским земљама. Данас знамо да албанска анција вештачки стоврена. Сведоци смо како су створене македонска, црногорска, бошњачка нација. Знамо да (ће) се саремена историја учи(ти) по пресудама Хашког трибунала, дакле, очигледно је да је историја коју смо ми учили упитна, исто онако како нам сервирају лажну историју у којој смо сами учествовали. Имамо пример да у Србију данас српску децу уче да је данак у крви привилегија. Премијер Израела Натанјаху је у приству председника Србије рекао да су Јевреји и Срби већ 2000 година пријтељски народи. Шта то Натанјаху - премијер једне озбињне државе и припадник најстаријег народа на свету - зна а што су Аустро-Угарска, Ватикан и комунисти сакрили од нас? Прича о Словенима варварима који су се доселили на ове просторе у 7. веку је смешна. Јесу ли српски историчари недовољно образовани (=незналице), или је нешто друго посреди?
      Па ко зна и воли нек' изволи.
    • By Rev.
      Пред овогодишњи сајам књига Удружење Иконос је објавило књигу Првих 4000 година - Историја Старог завета у 2 тома. Циљ књиге је да помогне читаоцима да лакше схвате историјску и географску позадину Старог завета. Књига је дело протестантског аутора Ричарда Роџерса и може се бесплатно наручити код издавача.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...