Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Зорица екс Милева

Ваше реакције у различитим животним ситуацијама...

Recommended Posts

Некада сам се јако тешко борила и са поразима и са губицима. Када ми "потону лађе" ништа ми није имало смисла. Поразе сам доживљавала као смак свијета. Али, упознавши се са својом вјером мало поближе, успјела сам да се поприлично ријешим овог по мени сада беспотребног терета. Наравно, далеко од тога да се радујем када изгубим неког до кога ми је стало, или када утрошим пуно времена на нешто, а испостави се да је било узалуд. Хвала Богу, сада не боли као прије. А шта ви имате да кажете о овоме?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni kad se desi tako nesto, boli brate, pa i odbolujem tu bol. Samo se trudim da ne padam u ocajanje...

Ne mogu sakriti emocije, da se kao pravim pred drugima, da se ne vidi na meni bla bla...

Ali ako prihvatim da je sve iz ruke Bozje, onda mi je mnoooooog mnooooogo lakse...

I nemoj da si tuzna ako je neko momce u pitanju! To nikako!  0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

не борим се, једноставно то јесу и наставим даље.

шта сад, не могу ни да вратим време уназад, а поправити могу само оно што је у мојој моћи.

што није, смирујем се и молим да ми Бог помогне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

па није, смирење је опуштеност, није то некакав грч.

да неко не замени то случајно са апатијом, или сличним јел, то сигурно није.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нисам хвала Богу доживео у животу неку тешку ситуацију или био поражен, као губитка вољене особе, неуспеха на послу, шут карту и тако. Откривам на себи да сам инцијално лако запаљив када се суочим са неком ситуацијом где се испашта ради неких ситних ствари, односи на послу и са људима из свакодневице. Но брзо се охладим и ту некако правим баланс, но свакако је потребна борба да се то превазиђе. Зато ми је по том питању идеал чему тежим, оно што је једном рекао св.Јован Златоусти: "Ако ти се догоди нешто лоше, заблагодари Господу и прекратиће ти се". Дакле било да си поражен или изгубио праведно или неправедно свакако треба заблагодарити Богу, како би брзо превазишао ту сиутацију, а да не губиш на смирењу или да се гневиш или срдиш на некога, или очајаваш недај Боже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што је до мене - мењам, а што није до мене - продужим даље.

Али млого волем када Bruce Lee каже: "Моја борба је без борбе" налик оној апостолској девизи: "Када сам слаб тада сам силан!"

0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja se trudim da ne budem previse okrenuta sebi i svojim osecanjima... vec da budem bistre glave, da sagledam gde sam pogresila, ako jesam... da bih znala za ubuduce...

Ako nisam pogresila onda je sve mnogo lakse...

U svakom slucaju, kao sto Meda rece.. ne borim se... Posebno se ne borim sa "porazima i gubicima" jel to je vec svrseno... ne vidim svrhu ni borbi ni tugovanju...

A verujem da cesto u "borbi" sa porazima i gubicima vise ucestvuje nasa povredjena sujeta...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Стварно не знам да ли има народа који више псује Бога од нас. Морам да признам да сам лично веома елергичан на псовање Бога и да ми заиста смета када неко у мом присуству то чини. Но, како одреаговати? Да ли увек треба скренути пажњу ономе који псује Бога да то не чини? Конкретно, данас док сам седео на заупокојеној вечери чуо сам минимум 10 тешких псовки упућених Богу и Његовом Сину, Господу нашем Исусу Христу. Но, то се код слушалаца готово неприметно провлачи да они то, као да не примећују. Један је поред мене псовао Дете Божије и то онако, у причи. Пошто ми је било нелагодно да га ту, на сред скупа опоменем, јер је тај човек блиска фамилија са покојником, дошло ми је одмах да устанем. На то је још један присутни гост опсовао Бога.

Опоменуо сам. Рекао сам да то не чини јер нема смисла да једемо и пијемо за "покој душе" и да вичемо "Бог да душу прости" а да тог Бога псујемо. Могао сам ја још жешће да скрешем, али мислим да није био тренутак. Мислите да је њему било непријатно због тога? Ма јок! Најпре се правдао да он то није рекао, а онда је казао:  Па то је само узречица!

Замисли! Узречица псовати Онога Кога молимо за спасење! Нажалост, много људи псује а тога није ни свесно. У нашем моравском крају готово сви псују Дете Божије (Господе опрости). Питам, шта чинити да се то искорени? Отупех од разговора са људима у вези овога. Готово да не видим никакав помак. Има ли неко неки предлог, шта радити? Разумем, то је ствар његове воље, воље тог псовача светиње, али ваљда и ја имам неку вољу! Зар није и моја воља као свештеника да томе не идем у кућу? Шта ће њему освећена водица или не знам шта, када псује Онога за Кога треба да будемо спремни да дамо живот? Опет, надам се да ће неко бар мало да промени став, али се некако изнова разочарам да баш они којима то говорим и даље настављају са својим богохуљењем. Још каже: нисам ја! Е па пријатељу, ако ниси ти, онда је онај из тебе, коме си допустио да псује име Божије!

Мислим да и сами увиђате да није нимало лако бити свештеник и да морамо много, много, много да радимо и да се трудимо? Зато треба несебична помоћ вас хришћана који разумете ово шта говорим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мој супруг им исто лепо пастирски скрене пажњу.

Ја сам некада била експлозивна а данас другачије,замолим лепо да не псују,чак  и ударим мало на патетику,типа,

-Па брате мој или сестро,па све ти Бог дао,и децу и здравље и све а ти га псујеш...па зашто?...

Е,има нешто што не могу да преболим.Кад неко,Боже сачувај,опсује Мајку Божију.Е,то ми је крај.Желим да ме нема и да умрем у том тренутку.

Не могу никако да нас схватим.Икона Мајке Божије Портаитиса,коју је носио свуда по свету онај човек,што је и мученички пострадао после,једино код нас није била.Мајка Божија му се јавила и рекла му:

Нећу тамо,тамо много псују мога сина!

facenew22222222

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Најжалосније је када ми неко прича, као, озбиљну неку причу и опсује Бога... тек онако, узред... нити се обазире на мој чин, нити ишта... просто, ко људи без и грама свести. А када га опоменеш, готово увек иста прича: нисам рекао, ја то никада не говорим, то ми је узречица... и све то после окрене на неку шалу, зафрканцију...као сад треба и ја да се смејем.

Можда ја ово доживљавам сувише емотивно и то тако не бих требао, али тако је како је.

Мишљења сам да псоваче Бога не треба причешћивати без исповести. Ако он није тога свестан да је то грех, да то није правно питање већ питање нашег односа према Богу, ништа њему неће значити ни причешће, нарочито са оним чувеним "шест дана на води" а остало у току поста може и печење.

Замислите да некога кога волите псујете. Још тога кога волите да му псујете дете. Па каква је ваша љубав онда? Смешно је о томе и полемисати..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Мој супруг им исто лепо пастирски скрене пажњу.

Ја сам некада била експлозивна а данас другачије,замолим лепо да не псују,чак  и ударим мало на патетику,типа,

-Па брате мој или сестро,па све ти Бог дао,и децу и здравље и све а ти га псујеш...па зашто?...

Е,има нешто што не могу да преболим.Кад неко,Боже сачувај,опсује Мајку Божију.Е,то ми је крај.Желим да ме нема и да умрем у том тренутку.

Не могу никако да нас схватим.Икона Мајке Божије Портаитиса,коју је носио свуда по свету онај човек,што је и мученички пострадао после,једино код нас није била.Мајка Божија му се јавила и рекла му:

Нећу тамо,тамо много псују мога сина!

facenew22222222

Протинице, разумем Те. Колико сам пута рекао: Људи, лакше ми је да ми сада ударите сви по шамар него да псујете Бога. Немојте то да радите, јер вређате Онога Који нам је дао све што имамо. дао нам је живот.

Е, после доживим наново разочарење када опет те исте људе чујем да псују. Додуше, има и оних који ми тада кажу: У извини оче Иване! Тада му одговорим: Не брате да ја извинем, замоли Бога за опроштај.

Има и таквих, Богу хвала, али нажалост много оних који ће читав живот псовати Бога и славити славу као да је то најнормалнија ствар.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...