Jump to content

ИГУМАНИЈА АНА - АЏИЋ (Манастир Враћевшница) - (1900 - 1975)

Оцени ову тему


marija

Препоручена порука

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3439_igumanijaana_480.jpg&size=500

Priča o svetoj duši

Čitav život je posvetila napuštenoj deci i manastiru. Ostala je upamćena kao dobra srpska majka, skromna, plemenita i duhovna sledbenica vladike Nikolaja.

Jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija

– O gde si ti Nado, došla iz onog tvog dvorca, gde si u Beogradu živela, u ovu tursku kuću, da služiš deci ovde u Bitolju.

– Ovo je lepši dvorac!

– Ljubav te je dovela, ljubav pokrenula. Zato si i došla vamo. U Svetom pismu stoji: „Nerotkinja će imati više dece od one koja rađa“. To je za ovakve prilike kazano. Imaćeš ovde stotinu duhovne dece. A koliko je samo duhovne dece imala sveta Petka, pa sveti Sava koji je ceo naš narod rodio? Došla si ovamo da ostaviš veliki pomen svojim roditeljima i sebi...

Ovako je tekao razgovor vladike Nikolaja Velimirovića i mirjanke Nadežde Adžić, tek pristigle iz Beograda u Bitolj. A ona, mlada i istrajna, vođena hrišćanskom ljubavlju, čitav je život posvetila siromašnima, nemoćnima i bolnima, a ponajviše deci. U bedi i nemaštini, najpre u Bitolju a onda u Trsteniku, u svoja nedra je svijala gladne siročiće, grejala ih majčinskom ljubavlju i hranila onim što je mogla prikupiti. Posle dvanaest godina rada sa sirotinjom kao iskušenica, Nadežda Adžić se zamonašila. Kao igumanija manastira Vraćevšnica, dugo je vodila majčinsku brigu o sestrama i samoj svetinji. Upokojila se u Gospodu 1975. godine, kao jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija. Bila je duhovna sledbenica vladike Nikolaja, koji je dobro znao kolika je njena ljubav prema Hristu. A na samo par dana uoči vladikine smrti, po Božijoj promisli, Ana mu šalje i jednu šarenicu tkanu u Bitolju, da ga podseti na zajedničke dane kada su odgajali i hranili na stotine mališana. Slučajno ili ne (a u životu je malo šta slučajno), tim ćilimom i je i prekriveno telo vladike na samrtnoj postelji.

Put ka Hristu

Ana Adžić (mirjanka Nadežda) je rođena februara 1900. godine u Beogradu. Njena porodična loza je imala dugu bogoslovsku tradiciju i sa majčine i sa očeve strane. Majka Mileva je poticala iz poznate beogradske porodice Popović, a otac Sreten je bio jedan od najznačajnijih srpskih pedagoga i dugogodišnji upravitelj Učiteljske škole u Jagodini.

Posle završene prestižne umetničke škole očekivalo se da se Nada uda i izrodi decu, ali se to nije ostvarilo. Od rane mladosti je pokazivala zanimanje za život srpskih monahinja i izdvajala se od svojih drugarica po čestoj molitvi.

– Meni je jasno samo da se neću sputavati brakom – govorila je Nadežda. Suviše mi je to usko i zagušljivo, a sam Gospod mi je ukazao na nove puteve široke i svetle. Hoću da molim Boga da njemu služim do kraja života... Srce mi je ponekad slabo (bolovala od srčane anemije), ali ja se ne osvrćem, jer znam da još ima nedovršenog posla i da me veliki zadaci tek čekaju.

Na poziv vladike Nikolaja, 1935. godine, Nadežda je došla u Bitolj da bi radila kao upravnica Dečijeg hranilišta za sirotu decu. Hranilište je bilo posvećeno svetom Nikoli i zvalo se Bogdaj. U svojim beleškama Nadežda je marljivo zapisivala svoja osećanja, razmišljanja i susrete sa vladikom. Često je i sam Nikolaj pisao Bogdaju, a ova pisma se i danas čuvaju u manastiru Vraćevšnica. Svako dete, svaku njihovu suzu i osmeh, Nadežda je doživljavala kao sebe. Trudila se da za sirotište obezbedi ogrev, prikupi hranu, ali se nije brinula samo za svoju decu. Vodila je brigu i o sirotinji iz komšiluka, brinula da se i ona raduje Božiću, Vaskrsu... Zajedno sa decom bi se radovala svakoj poseti Nikolaja, koga su deca iz milošte zvali Deda Vladika. U radu su joj pomagali meštani Ohrida, crkva, ali i brojni poznanici i prijatelji iz Beograda. O svom radu je pisala:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

– U toj deci je sam Hristos. A Gospod naš kaže: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ni ući u Carstvo nebesko. Ko se ponizi kao dete ovo, taj je najveći i u Carstvu nebeskom. I ko primi takvo dete u ime moje, mene prima.

Po blagoslovu, tada već vladike Žičkog Nikolaja, Nadežda će uoči rata, 1941. godine, sa sestrama doći u Srbiju. Iste godine osniva i hranilište za decu u Trsteniku. Voleli su je meštani, svesrdno su joj pomagali, a njoj nije bilo teško da za decu i prosi po Trsteniku. Sobom je vukla kolica i u njih stavljala priloge. Išla je i po okolnim selima po kiši, blatu i mrazu. Na ramenima je vukla teške džakove i sa njima pešačila kilometre. Krhkog zdravlja i nežnog tela, nije dugo izdržala. Teret joj je toliko povredio kičmu da je do kraja života išla povijena.

Po završetku rata, nove vlasti sestrama oduzimaju zdravu i lepo odnegovanu decu i na čuvanje im daju umno i fizički ometenu u razvoju.

– Nismo to mogle izdržati. Toj jadnoj deci bila je potrebna stručna pomoć defektologa, a ne obična nega – pričala je kasnije Ana.

Majka svima

Manastir Sretenje

Zamonašila se 1948. godine u manastiru Sretenje na Ovčaru. Ime Ana joj je poslato od episkopa Valerijana, po svetoj proročici Ani. Po njegovom blagoslovu, ubrzo po monašenju, prelazi sa još par sestara u manastir Vraćevšnicu. I tog vremena će se mati Ana nerado sećati. Trpelo se na svemu. Hrani, odeći, obući... Nešto odela je stizalo od Vladike Nikolaja iz Amerike. Kao dar svojoj duhovnoj sledbenici Vladika je poslao i šivaću mašinu. Po dolasku u zadužbinu Radiča Postupovića ubrzo je postala i igumanija. I danas se mogu čuti priče da bi igumanija, kada bi neka gošća došla na konak po zaleđenom i kaljavom putu, prinosila lavor i prala joj noge. Nijedan prosjak nije izašao iz manastira dok mu se nešto ne pokloni. Svakom gostu, putniku namerniku, znala je da posveti vreme. Meštani su je često viđali i kod stoke, u njivi, u svakodnevnom poslu. Od drugih sestara se izdvajala po tome što je uvek nosila stariju odeću i obuću. Znala je svima da pruži duhovnu nežnost, brigu i ljubav. Kao i ljudima, pažnju je posvećivala i biljkama. Kažu da se u njenoj ćeliji ni muva nije smela ubiti.

A dana 18. novembra 1975. godine, mati igumanija je usnula u Gospodu i sahranjena na monaškom groblju u manastiru Vraćevšnice. Otac Rafailo, iguman manastira Nikolje, ovako je govorio na opelu blaženopočivšoj igumaniji Ani:

Manastir Vraćevšnica

– Majko sveta, očekuje te prvo Deda Sveti, od koga si sve slušala i tvorila. Dočekuje te sva ona sirotinja za koju si se raspinjala. Dočekuje te Majka Božija čiji si amanet i zavet ispunila ...

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3439

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Хвала аутору ове теме јер о мати Ани  данас мало ко говори  и пише .

А мајка је заиста својим делима заслужила да се много више говори и пише, многи су заборавили њен огроман труд и рад на подизању  деце без родитеља у Битољу , и  о њеном раду у хранилишту . Само је Владика Николај могао да смисли назив за сиротиште у Битољу: БОГДАЈ. Ту се дневно хранило и по стотину  сиротана. Као што  име  хранилишта  БОГДАЈ  казује ,  Бог  је  заиста  давао  -  храну  овом хранилишту дотурали су манастири Охридско- битољске епархије, а грађани Битоља давали су  новац, одећу,  обућу  и  многе  друге  потребе. Мати  Ана  је  прилагала  пензију  коју је  од  оца наследила. Хранилишта су имала  одвојено  време за  молитву, а  недељом и  празницима деца су присуствовала Литругији у цркви Светог Димитрија.

              Владика је захтевао да хранилиште свесрдно прихвати и муслиманску децу  и  да се  при  том  не  дира у  њихове  обичаје . Желео је  да  овим  чином посведочи  топлину  у ширину православља, жељу за братском љубављу и  слогом, праштајући оно  доскорашње време када на место овог хранилишта хришћанин није смео ни да приђе.Онај пашин конак у близини Хранилишта БОГДАЈ у  међувремену је преуређен у  женски интернат, заправо у Дом ученица гимназије чији су родитељи били ван Битоља. Било је то ново сабориште будућих васпитачица и образованих православних монахиња.

Хранилиште у Битољу трајало је шест година, све до бугарске окупације 1941 године,када су  бугарски  официри  мати  Ани  поставили  услов : да  прими  бугарско држављанство и остане, или  да  се  губи  с „њихове“ териториј .Одбила је  уз  речи : ,, Српкиња  сам  била, Српкиња јесам и Српкиња остајем, а куршум може право у моје чело да лети!  И са неколико сарадница  долази у  Жичку  епарихију  где  је у  међувремену  Владика Николај, против своје воље постављен за Епископа, а мати Ана на Туциндан 1942. године при  цркви  у  Трстенику  оснива  Дечје  хранилиште „Свети Никола“ у  коме  ће  топлину заједничког дома делити деца чији су  родитељи  стрељани у оном  крвавом  краљевачком октобру 1941. године. И где ће наћи храну, одећу и  обућу, опет  са  благословом  Владике Николаја.

        Многи Трстеничани знали су порекло мати Ане: да је из угледне и имућне породице,

да је распродала непокретну имовину у Београду, Врњцима и Винодолском, и да је све то уложила у битољски и трстенички дом за сироту децу. А виђали су је како проси по граду и селима: вукла је ручна колица и у њих трпала милостињу за децу коју су давали грађани. Ишла је и  по селима , носећи на својим  крхким  плећима тежак џак са брашном и другим намирницама да  српска  сирочад не  би  упознала  глад. Негде  би  наишла  на  лепу  реч и помоћ негде су је псовали и грдили  али она није одустајала .

За време борбе за ослобођење Трстеника , док су меци летели на све стране она храбро са сестрама превија рањенике  и помаже у привременој болници .

1946 њена деца  су размештена по другим  домовима  и  доведена су  јој  умно и  физички дефектна . Са њима је радила више од годину дана , услови за рад су  били  лоши и  сестре које су јој помагале разболеле су се . И она се повлачи у манастир Сретење где је замонашена 1948г.

        Годину дана касније долази са две сестре у манастир Враћешницу , сестре су живеле веома тешко манастир је у току рата опустошен , па  су  сестре  радиле  надчовечански  да колко  толко обезбеде себи  услове за  даљи боравак ,радиле су све послове ,саме су орале копале ,пекле циглу ,радиле у винограду , косиле и пластиле ,све тежачке  послове радиле без  роптања и негодовања . Мати Ана је међу парохијанима  и посетиоцима ширила веру  слала је пакете сиромашнима у Битољ и Трстеник ,окупљала их ,саветовала и дописивала се са њима .

Многима је преко преписке пружала духовну подршку , помоћ и утеху  .Својом пензијом помагала је сиромашне ђаке Призренске богословије , и сиромашне  манастире,  помагала  је  изградњу  нових  цркава . 

Њеним  посредовањем сакупљен је прилог за  изградњу конака у манастиру Велуће .

              И поред великог рада  имала је велику ревност и према Цркви и  ближњима , њен

радни дан почињао је у 03 и30 часа  а  завршаво се  око  поноћи . Била је  духом  и  телом веома строга монахиња,имала је огромну послушност према старијима ,па је и млађе томе учила .

    Слала је сестре да болесне понегују , без обзира  на  животне  погледе  људи  , све их  је сматрала браћом и сестрама у Христу  и свима је помагала . Исцрпљена  физичким  радом и болешћу мати се  полако гасила , и у  недељу16 .новембра 1975 г.на  дан  манастирске славе Ђурђиц још  на  ногама са  свештеником

је пресекла славски колач.Наредног дана слабо се осећала ,  прочитана  јој  је опроштајна молитва  опростила  се  од  духовника и  сестара -  целивала  мошти св.Ђорђа  и опет  се причестила , и  потом  је заспала . Понекад  би се будила и  погледом  пуним  топлине  и  узвишене радости  гледала сестру  Марију  која  је  крај  ње  бдела  и  читала  молитве  и  Канон  на  исход  душе,и у уторак 18. новембра 1975 године мирно се упокојила.

Опело је извршио епископ жички  , испраћена је заиста  свечано од  тројице  епископа , више  игумана , игуманија , монаха и монахиња  мирског  свештенства  и огромног броја  мијана .Сахрањена је  на  монашком  гробљу у манастирској порти,а по сопственој жељи у  једноставном, необојеном  ковџегу .

Желимо и дужни смо данас да кажемо једно велико хвала милој мати Ани , јер ако има нечег доброг у нама то је све плод њеног васпитања  , њених  мудрих савета које нам је стално делила . Чак и  неколико дана пред блажену кончину када  смо последњи пут били код ње у манастиру ,иако исцрпљена болешћу  са великом радошћу нас је примила и поделила  нам  је огроман број савета и  поука који су нам били велики путокази у животу.

Искрено и од срца молим нашу мајку да сада кад је ближа Престолу Божјем , моли праведног Судију ,за нас грешне и њене сестре у Враћешници које наставише њеним стопама , угледајући се на њен монашки живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Zahvaljujem i ja na objavljivanju ove divne biografije, steta sto ranije to nije ucinjeno (pritom ne mislim na vas koji ste je sada obnarodovali ovde na forumu), mozda bi se moglo i podrazavati i nastaviti tamo gde je mati stala. Ovako... kao i uvek, jedan radi a njih hiljadu komentarise; za zivota osporavaju a nakon smrti megalomanski glorifikuju... i tako iz veka u vek, sa kolena na koleno. Hocemo li nauciti lekciju ikada, pitam se; a, umesto Majke Tereze, pronaci i spominjati neku nasu mati kao sinonim za zrtvu i milosrdje. Mislite o tome.

O.O. - U.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 years later...

Читав живот је посветила напуштеној деци и манастиру. Остала је упамћена као добра српска мајка, скромна, племенита и духовна следбеница владике Николаја.
Једна од најобразованијих српских игуманија.

– О где си ти Надо, дошла из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу.
– Ово је лепши дворац!
– Љубав те је довела, љубав покренула. Зато си и дошла вамо.

У Светом писму стоји:
„Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је само духовне деце имала света Петка, па свети Сава који је цео наш народ родио? Дошла си овамо да оставиш велики помен својим родитељима и себи...

Овако је текао разговор владике Николаја Велимировића и мирјанке Надежде Аџић, тек пристигле из Београда у Битољ.

А она, млада и истрајна, вођена хришћанском љубављу, читав је живот посветила сиромашнима, немоћнима и болнима, а понајвише деци. У беди
и немаштини, најпре у Битољу а онда у Трстенику, у своја недра је свијала гладне сирочиће, грејала их мајчинском љубављу и хранила оним што је могла прикупити.

После дванаест година рада са сиротињом као искушеница, Надежда Аџић се замонашила. Као игуманија манастира Враћевшница, дуго је водила мајчинску бригу о сестрама и самој светињи. Упокојила се у Господу 1975. године, као једна од најобразованијих српских игуманија. Била је духовна следбеница владике Николаја, који је добро знао колика је њена љубав према Христу. А на само пар дана уочи владикине смрти, по Божијој промисли, Ана му шаље и једну шареницу ткану у Битољу, да га подсети на заједничке дане када су одгајали и хранили на стотине малишана.

Случајно или не (а у животу је мало шта случајно), тим ћилимом и је и прекривено тело владике на самртној постељи.

 

Пут ка Христу

 

Ана Аџић (мирјанка Надежда) је рођена фебруара 1900. године у Београду. Њена породична лоза је имала дугу богословску традицију и са мајчине и са очеве стране. Мајка Милева је потицала из познате београдске породице Поповић, а отац Сретен је био један од најзначајнијих српских педагога и дугогодишњи управитељ Учитељске школе у Јагодини.

После завршене престижне уметничке школе очекивало се да се Нада уда и изроди децу, али се то није остварило. Од ране младости је показивала занимање за живот српских монахиња и издвајала се од својих другарица по честој молитви.
 

– Мени је јасно само да се нећу спутавати браком – говорила је Надежда. Сувише ми је то уско и загушљиво, а сам Господ ми је указао на нове путеве широке и светле. Хоћу да молим Бога да њему служим до краја живота... Срце ми је понекад слабо (боловала од
срчане анемије), али ја се не осврћем, јер знам да још има недовршеног посла и да ме
велики задаци тек чекају.

На позив владике Николаја, 1935. године, Надежда је дошла у Битољ да би радила као управница Дечијег хранилишта за сироту децу. Хранилиште је било посвећено светом Николи и звало се Богдај. У својим белешкама Надежда је марљиво записивала своја осећања, размишљања и сусрете са владиком. Често је и сам Николај писао Богдају, а ова писма се и данас чувају у манастиру Враћевшница. Свако дете, сваку њихову сузу и осмех, Надежда је доживљавала као себе. Трудила се да за сиротиште обезбеди огрев, прикупи храну, али се није бринула само за своју децу.

 

Водила је бригу и о сиротињи из комшилука, бринула да се и она радује Божићу, Васкрсу... Заједно са децом би се радовала свакој посети Николаја, кога су деца из милоште звали Деда Владика. У раду су јој помагали мештани Охрида, црква, али и бројни познаници и пријатељи из Београда.

 

О свом раду је писала:
– У тој деци је сам Христос. А Господ наш каже: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ни ући у Царство небеско. Ко се понизи као дете ово, тај је највећи и у Царству небеском. И ко прими такво дете у име моје, мене прима.

По благослову, тада већ владике Жичког Николаја, Надежда ће уочи рата, 1941. године, са сестрама доћи у Србију. Исте године оснива и хранилиште за децу у Трстенику. Волели су је мештани, свесрдно су јој помагали, а њој није било тешко да за децу и проси по Трстенику. Собом је вукла колица и у њих стављала прилоге. Ишла је и по околним селима по киши, блату и мразу. На раменима је вукла тешке џакове и са њима пешачила километре. Крхког здравља и нежног тела, није дуго издржала. Терет јој је толико повредио кичму да је до краја живота ишла повијена.

По завршетку рата, нове власти сестрама одузимају здраву и лепо однеговану децу и на чување им дају умно и физички ометену у развоју.
– Нисмо то могле издржати. Тој јадној деци била је потребна стручна помоћ дефектолога, а не обична нега – причала је касније Ана.

Замонашила се 1948. године у манастиру Сретење на Овчару. Име Ана јој је послато од епископа Валеријана, по светој пророчици Ани. По његовом благослову, убрзо по монашењу, прелази са још пар сестара у манастир Враћевшницу. И тог времена ће се мати Ана нерадо сећати. Трпело се на свему. Храни, одећи, обући... Нешто одела је стизало од Владике Николаја из Америке. Као дар својој духовној следбеници Владика је послао и шиваћу машину. По доласку у задужбину Радича Поступовића убрзо је постала и игуманија.

 

И данас се могу чути приче да би игуманија, када би нека гошћа дошла на конак по залеђеном и каљавом путу, приносила лавор и прала јој ноге. Ниједан просјак није изашао из манастира док му се нешто не поклони. Сваком госту, путнику намернику,
знала је да посвети време. Мештани су је често виђали и код стоке, у њиви, у свакодневном послу. Од других сестара се издвајала по томе што је увек носила старију одећу и обућу. Знала је свима да пружи духовну нежност, бригу и љубав.

 

Као и људима, пажњу је посвећивала и биљкама. Кажу да се у њеној ћелији ни мува није смела убити.
А дана 18. новембра 1975. године, мати игуманија је уснула у Господу и сахрањена на монашком гробљу у манастиру Враћевшнице. Отац Рафаило, игуман манастира Никоље, овако је говорио на опелу блаженопочившој игуманији Ани:

– Мајко света, очекује те прво Деда Свети, од кога си све слушала и творила. Дочекује те
сва она сиротиња за коју си се распињала. Дочекује те Мајка Божија чији си аманет и завет
испунила ...

 

10468349_769161799792861_818020073916005

 

извор



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 11 months later...

                                                               mati_ana.jpg

 

http://www.svetigora.com/audio/download/4554/Mati%20Stefanida_18.11.2008.mp3

 

О Игуманији Ани из манастира Враћевшница (1900.-1975.) и о двије праведне душе говори монахиња Стефанида.

http://www.svetigora.com/node/4554

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...