Jump to content

Зоран Ђуровић - Онан - Онанија


Дејан

Препоручена порука

On 28.4.2021. at 10:06, mirko1929 рече

Pa nije da bas propagira rukoblud. Samo kaze da se to nigde ne pominje u Bibliji. Zna se sta ta rec znaci na starogrckom, to nije stvar tumacenja (na novogrckom zaista znaci rukoblud, ali to je kao kad bih ja danas tumacio crkvenoslovenski u duhu srpskog pa ispadne da popecenije ima neke veza sa pecenjem).

Necu ulaziti u dubioznost tih kanona, vec cu ih prihvatiti zdravo za gotovo. Dakle pretpostavimo da ih je zaista pisao Jovan Postnik u VI veku. Kad su ti kanoni pisani bilo je uobicajeno da se momci zene sa 14 godina, a devojke udaju sa 12. Takodje, smatralo se da u semenoj tecnosti zive mali ljudi, koji se samo zasade u matericu da bi odrasli, pa kad prosipas seme ti cinis ubistvo. Zene su bile obucene u stolu i palu (kao Bogorodica na ikonama), ali to nije bilo ni preterano bitno, jer su retko izlazile iz kuce, a i u kuci su bile ogranicene na ginaikiju, zenski deo kuce. Elem, ti bi se ozenio sa 14 godina, i vrlo retko bi vidjao bilo koju zenu koja ti nije supruga ili rodbina, a i kad bi video neku ona bi bila pod vise slojeva odece nego danasnje monahinje.

I nije bilo granice, meni su govorili ne moze i tacka, sto je nemoguce, sve i da se posvetis samo tome i nista drugo da ne radis u zivotu. Ali dobro, lako je tudjim gloginje mlatiti, pop ozenjen pa je njemu lako da kaze "crkni glupi tinejdzeru." To ti je kao kad bi ti pop rekao, ako jedes ili pijes bilo sta, prekrsio si post, stoga ima da drzis post kako treba. "Ali umrecu od za nedelju dana," "ko ti je kriv." Sve su to prirodni fizioloski procesi, koje covek ne moze da iskljuci samo zato sto hoce. Zapravo, jedino narusavanjem zdravlja mozes da prestanes da osecas glad, zedj, polni nagon... zato kazem besmisleno je traziti od mirjana da se ponasaju kao da su vec dostigli prepodobnost, kad tako ni monasi ne zive.

Pa nije druga stvar, fizioloski je sve to identicno. Zato se sportisti, a pogotovo bodibilderi suzdrzavaju kad treniraju, jer nakon istecenja dolazi do opadanja anabolickih hormona u ogranizmu (pa opada i geneza misica). Postoji u organizmu negativna povratna sprega. Dokle god ne dodje do praznjenja, raste kolicina ovih hormona kojima je svrha da povecavaju nagon iliti "napaljenost" ne bi li te naterao da opalis nesto i napravis dete. Prost instinkt za razmnozavanjem. Jedino sto covek ima mozak koji mu omogucava da taj instinkt da prevari

(nisam mogo pre da odgovorim ostale mi naocare u sluzbenim kolima tacnije vozio kola zene od glavnog bossa firme na pranje i zaboravio....:smeh1:)

Dobro mozda se u prevodu vise fokusiralo na to sta se pod tom starogrckom recju podrazumevalo, jer na primer ako je ta rec lingvisticki i jezicki ukazivala na nekog muskarca da je slabic i mekusac, onda to u daljolj razradi sledstveno moze da ukazuje i na duhovnu raslabljenost (jer Pismo se bavi i duhovnim stvarima kod coveka) i samim time i na slabost i nekontrolisanost u vezi rukobluda i opet dalje samim time i moze da se prevede sa malakija ili kao rukoblud jer na to moze da upucuje ovakav jedan muskarac mekusac ili kako kazu danas feminizirani i metro muskarac....  1324_womens :smeh1:

Kanoni sv.Jovana Postnika imaju svoju istoriju i namenu, koliko se secam vremenom i kroz pastirsku praksu crkve pokazalo se da su neki stari svetootacki epitimijski kanoni previse jaki i strogi za generacije hriscana koje su dolazile i samim time je bila potreba da se malo koriguju ili da se ublazi strogost tih starih kanonskih epitimija i to je uradio vaselj. patrijarh Jovan Postnik i koliko sam upoznat ti njegovi kanoni su postali deo bogosluzbenih epitimijskih kanona crkve uz to da su vremenom te epitimije jos malo ublazene zbog ovoga sto upravo govoris, drugacije je bilo to u staro vreme, ranije se uzimali i vencavali, zene su bile skromnije u ponasanju i strozije obucene, pa manje seksualne i bludne propagande, bila je i jaca vera i poboznost medju hriscanima i slicne stvari koje su danas nezamislive i samim time je ocekivano da epitimijski kanon danas bude ublazen u odnosu na staro vreme, ali ako je kanon ublazen ali sama svrha kanona govori o odredjenom duhovnom problemu i grehu i sami time i problemu rukobluda.

Ja sam mislio da smo to vec prosli da ne pricamo o tome kako neki pokusavaju da prenesu monaske sisteme na mirjanski zivot i to one najtvrdje i najace stvari iz monastva. Cak i monasi imaju teske muke i probleme u borbi sa seksualnom strascu, bio sam puno puta na Svetoj Gori i proveo vremenski oko 1,5 godinu, i cuo sam razne price i upoznat sam sam o tome koliko treba duhovne i fizicke snage u monaskom podvigu protiv sopstvene prirode i seksualne strasti uostalom svi smo upoznati sa time i zato ne trebamo da glumimo neke kao monahe i devstvenike u svetu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 29.4.2021. at 22:40, Bokisd рече

(nisam mogo pre da odgovorim ostale mi naocare u sluzbenim kolima tacnije vozio kola zene od glavnog bossa firme na pranje i zaboravio....:smeh1:)

Dobro mozda se u prevodu vise fokusiralo na to sta se pod tom starogrckom recju podrazumevalo, jer na primer ako je ta rec lingvisticki i jezicki ukazivala na nekog muskarca da je slabic i mekusac, onda to u daljolj razradi sledstveno moze da ukazuje i na duhovnu raslabljenost (jer Pismo se bavi i duhovnim stvarima kod coveka) i samim time i na slabost i nekontrolisanost u vezi rukobluda i opet dalje samim time i moze da se prevede sa malakija ili kao rukoblud jer na to moze da upucuje ovakav jedan muskarac mekusac ili kako kazu danas feminizirani i metro muskarac....  1324_womens :smeh1:

Kanoni sv.Jovana Postnika imaju svoju istoriju i namenu, koliko se secam vremenom i kroz pastirsku praksu crkve pokazalo se da su neki stari svetootacki epitimijski kanoni previse jaki i strogi za generacije hriscana koje su dolazile i samim time je bila potreba da se malo koriguju ili da se ublazi strogost tih starih kanonskih epitimija i to je uradio vaselj. patrijarh Jovan Postnik i koliko sam upoznat ti njegovi kanoni su postali deo bogosluzbenih epitimijskih kanona crkve uz to da su vremenom te epitimije jos malo ublazene zbog ovoga sto upravo govoris, drugacije je bilo to u staro vreme, ranije se uzimali i vencavali, zene su bile skromnije u ponasanju i strozije obucene, pa manje seksualne i bludne propagande, bila je i jaca vera i poboznost medju hriscanima i slicne stvari koje su danas nezamislive i samim time je ocekivano da epitimijski kanon danas bude ublazen u odnosu na staro vreme, ali ako je kanon ublazen ali sama svrha kanona govori o odredjenom duhovnom problemu i grehu i sami time i problemu rukobluda.

Ja sam mislio da smo to vec prosli da ne pricamo o tome kako neki pokusavaju da prenesu monaske sisteme na mirjanski zivot i to one najtvrdje i najace stvari iz monastva. Cak i monasi imaju teske muke i probleme u borbi sa seksualnom strascu, bio sam puno puta na Svetoj Gori i proveo vremenski oko 1,5 godinu, i cuo sam razne price i upoznat sam sam o tome koliko treba duhovne i fizicke snage u monaskom podvigu protiv sopstvene prirode i seksualne strasti uostalom svi smo upoznati sa time i zato ne trebamo da glumimo neke kao monahe i devstvenike u svetu.

Pa ne moze da ukazuje na duhovnu raslabljenost jer apostol tu navodi poprilicno bukvalne stvari, pijanice, lopove itd. Takodje to kada je pisao namenjuje konkretnoj onovremenoj zajednici, koja razume izraze koje on upotrebljava. Kao kad mi danas kazemo tobdzija i furundzija, tako i on kaze arsenokoitai i malakoi. Jasno, biti sekapersa nije nikakav greh, a kamo li greh koji osudjuje na vecne muke. S druge strane u Aristotela malakija mu dodje to sto ti kazes neka vrsta lenjosti, izbegavaje teskih poslova. To, naravno (kao i skoro sve ostalo, jer je on mahom idolopoklonisao Aristotelu) prihvata Akvinski, i argument Akvinskog protiv rukobluda uopste nije baziran na apostolu, jer je Akvinski svestan da se to ne malakoi nikako ne odnosi na rukoblud. Tako da ako se uzme to tumazenje malakije od Aristotela/Akvinskog kao duhovne raslabljenosti, to je opet puno dublje i sire znacenje od rukobluda. To bi se odnosilo npr. na nekog plemica, kicosa, koji je od ranog zivota tutosan, ziveo u luksuzu i zasticen od svake nedace, truda, i rada, te bezi od i izvrdava svoje drzavnicke duznosti a vreme provodi u  zabavi (sto bi za plemica znacilo alkohol, zene i lov), kao sto je bio Vaclav IV od Ceske.


Sad sam video, ti kanoni definitivno nemaju veze sa sv. Jovanom, i psevdoepigrafskog su karaktera (neko se lazno potpisao). Mnogo kasnijeg su datuma, kao sto sam i mislio. Ali, nema veze, namerno sam ih prihvatio i opisao kakvo je onda bilo stanje u drustvu. U takvom drustvu tesko da je iko i znao za rukoblud osim monastva. Zasto to kazem? Pa zato sto imamo plemenske zajednice po africi koje ni dan danas ne znaju za rukoblud, jednostavno njih uparuju jako rano i nemaju uopste pojam o tom fenomenu. Mnogi hriscanski branioci celibata govore 'ne nije celibat izvor perverzija' (npr. pedofilije u RKC), ali bice da jeste. Kao sto preveliko podavanje sebe polnim porivima dovodi do perverzija (jer onda samo nesto jako nastrano moze coveka uopste vise da uzbudi), tako i preveliko suzdrzavanje dovodi do perverzija (jer koji se suzdrzava mnogo, njega moze bilo sta da uzbudi).


Pa problem je upravo to sto, posto vise drustvo nije kao nekad, od svih hriscana se ocekuje da budu monasi. Ali, bukvalno. Posto sada ljudi dugo idu u skole, pa se kasno zene, a ne smes da imas snosaj sa zenom pre braka, a pride ne smes ni da rukobludis, onda to znaci da si prakticno monah bar pola zivota, i to bas u periodu zivota kad rade hormoni, kad su ti porivi najjaci, a pride nisi zasticen od svih iskusenja manastirskim zidinama i drugom bezbriznoscu kojom su monasi obezbedjeni.

 

Lazebnice_dve.jpg

Mali Vaclav Malakonja

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, mirko1929 рече

Pa ne moze da ukazuje na duhovnu raslabljenost jer apostol tu navodi poprilicno bukvalne stvari, pijanice, lopove itd. Takodje to kada je pisao namenjuje konkretnoj onovremenoj zajednici, koja razume izraze koje on upotrebljava. Kao kad mi danas kazemo tobdzija i furundzija, tako i on kaze arsenokoitai i malakoi. Jasno, biti sekapersa nije nikakav greh, a kamo li greh koji osudjuje na vecne muke. S druge strane u Aristotela malakija mu dodje to sto ti kazes neka vrsta lenjosti, izbegavaje teskih poslova. To, naravno (kao i skoro sve ostalo, jer je on mahom idolopoklonisao Aristotelu) prihvata Akvinski, i argument Akvinskog protiv rukobluda uopste nije baziran na apostolu, jer je Akvinski svestan da se to ne malakoi nikako ne odnosi na rukoblud. Tako da ako se uzme to tumazenje malakije od Aristotela/Akvinskog kao duhovne raslabljenosti, to je opet puno dublje i sire znacenje od rukobluda. To bi se odnosilo npr. na nekog plemica, kicosa, koji je od ranog zivota tutosan, ziveo u luksuzu i zasticen od svake nedace, truda, i rada, te bezi od i izvrdava svoje drzavnicke duznosti a vreme provodi u  zabavi (sto bi za plemica znacilo alkohol, zene i lov), kao sto je bio Vaclav IV od Ceske.


Sad sam video, ti kanoni definitivno nemaju veze sa sv. Jovanom, i psevdoepigrafskog su karaktera (neko se lazno potpisao). Mnogo kasnijeg su datuma, kao sto sam i mislio. Ali, nema veze, namerno sam ih prihvatio i opisao kakvo je onda bilo stanje u drustvu. U takvom drustvu tesko da je iko i znao za rukoblud osim monastva. Zasto to kazem? Pa zato sto imamo plemenske zajednice po africi koje ni dan danas ne znaju za rukoblud, jednostavno njih uparuju jako rano i nemaju uopste pojam o tom fenomenu. Mnogi hriscanski branioci celibata govore 'ne nije celibat izvor perverzija' (npr. pedofilije u RKC), ali bice da jeste. Kao sto preveliko podavanje sebe polnim porivima dovodi do perverzija (jer onda samo nesto jako nastrano moze coveka uopste vise da uzbudi), tako i preveliko suzdrzavanje dovodi do perverzija (jer koji se suzdrzava mnogo, njega moze bilo sta da uzbudi).


Pa problem je upravo to sto, posto vise drustvo nije kao nekad, od svih hriscana se ocekuje da budu monasi. Ali, bukvalno. Posto sada ljudi dugo idu u skole, pa se kasno zene, a ne smes da imas snosaj sa zenom pre braka, a pride ne smes ni da rukobludis, onda to znaci da si prakticno monah bar pola zivota, i to bas u periodu zivota kad rade hormoni, kad su ti porivi najjaci, a pride nisi zasticen od svih iskusenja manastirskim zidinama i drugom bezbriznoscu kojom su monasi obezbedjeni.

 

Lazebnice_dve.jpg

Mali Vaclav Malakonja

Pa eto taj primer pijanica i pijanstva i vec sam naveo, kako je to pijanac osudjen ako znamo da je konzumacija alkohola dozvoljena u veri i ta osuda je zbog tog prekomernog i nekotrolisanog i konstantnog konzumiranja alkohola kada covek gubi umnu i duhovnu i emocionalnu kontrolu nad samim sobom i pod uticajem alkohola moze da ucini razne grehe i onda znaci da se pijanstvo posmatra kroz odredjenu duhovnu konotaciju i kakve negativne posledice pijanstvo ima na covekovu duhovnu komponentu koje na kraju ima za posledicu tu osudu.

Tako slicno moze da se gleda i na tu rec i pojam malakija i da vidimo kakve tu negativne duhovne konotacije mozemo da izvucemo, jer necemo valjda da ostanemo samo na spoljasnjem izrazu i znacenju ove reci i pojma koji oznacava nekog raslabljenog coveka mekusca jer je ovaj covek po apostolu Pavlu osudjen kao gresnik koji nece naslediti carstvo nebesko i onda trebamo da vidimo u cemu je njegov greh.

Da li moze da bude to neki tip muskarca koji je ceo zivot ziveo u bogatstvu i luksuzu i svili i provodi zivot u nocnim provodima i pijanstvu i zabavi i bludu i pa mozda moze da bude i tako iako ipak deluje da su sve ove stvari vec osudjene od strane apostola Pavla, zasto bi onda to duplo bilo osudjeno, eto posebno je Pavle osudio pijanstvo i blud zasto bi onda dodatno to osudjivao kroz pojam malakija i mekusac u smislu duhovne raslabljenosti na pijanstvo i blud i slicne stvari. Deluje da je Pavle ovim pojmom malakija hteo da osudi neko drugo odredjeno negativno duhovno ponasanje i delovanje i mnogi svetitelji su to povezivali sa problemom duhovne raslabljenosti koje se ima kod rukobluda.

Znaci u principu ovo oko malakije moze da se tumaci na razne nacine i to je stvar tih razlicitih svetiteljskih interpretacija i pogleda, to je onako izgleda tesko mesto za tumacenje sta je bas tacno Pavle mislio pod pojmom malakija i zato i imamo razne interpretacije koje mogu da nam ukazu na pravac u kome mozemo da razmisljamo sta moze da znaci pojam malakija. I na kraju nevezano za tumacenje ovog pojma malakija da li moze da se tumaci u kontekstu rukobluda ili neceg drugoga, opet su mnogi svetitelji pisali o problemu rukobluda kao duhovnoj raslabljenosti i grehu.

Jednostavno duhovno predanje posmatra rukoblud kao problem i greh i to mora prvo da se uzme u obzir kada pricamo o ovom pitanju. I o tome imamo pomenuto i u ovim pravilima sv.Jovana Postnika i ne razumem odakle si iskopao da je to kao neka pseudo stvar, ne_shvata kada su to opste prihvacena pravila u celoj crkvi. 

Druga je stvar i prica pastirske prakse i duhovne brige u vezi toga kako se postaviti prema rukobludu u danasnje vreme i po meni:dedica: sasvim je ocekivano da treba da bude odredjena duhovna ikonomija i to kako u odnosu na problem rukobluda tako i za mnoge druge duhovne stvari i probleme koje imaju hriscani u svetu. Kolika i kakva ikonomija to nemam pojma.

I nekako mi delujes jednosmeran u razmisljanju, Just_Cuz_19 ko da si sad ti jedini otkrio i uvideo kakve sve probleme imamo mi hriscani u svetu i onda na kraju sve to crtas i predstavljas jednolicno i nekako pesimisticki i negativno i nekako ispada kao da mi hriscani trebamo odmah u startu da se duhovno predamo jer nam je tesko da zivimo pobozno u ovom svetu dok u stvari po veri i duhovnom optimizmu i pozitivi uvek imamo sansu i mogucnost da nadjemo izlaz iz svakog duhovnog problema.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Bokisd рече

Pa eto taj primer pijanica i pijanstva i vec sam naveo, kako je to pijanac osudjen ako znamo da je konzumacija alkohola dozvoljena u veri i ta osuda je zbog tog prekomernog i nekotrolisanog i konstantnog konzumiranja alkohola kada covek gubi umnu i duhovnu i emocionalnu kontrolu nad samim sobom i pod uticajem alkohola moze da ucini razne grehe i onda znaci da se pijanstvo posmatra kroz odredjenu duhovnu konotaciju i kakve negativne posledice pijanstvo ima na covekovu duhovnu komponentu koje na kraju ima za posledicu tu osudu.

Tako slicno moze da se gleda i na tu rec i pojam malakija i da vidimo kakve tu negativne duhovne konotacije mozemo da izvucemo, jer necemo valjda da ostanemo samo na spoljasnjem izrazu i znacenju ove reci i pojma koji oznacava nekog raslabljenog coveka mekusca jer je ovaj covek po apostolu Pavlu osudjen kao gresnik koji nece naslediti carstvo nebesko i onda trebamo da vidimo u cemu je njegov greh.

Da li moze da bude to neki tip muskarca koji je ceo zivot ziveo u bogatstvu i luksuzu i svili i provodi zivot u nocnim provodima i pijanstvu i zabavi i bludu i pa mozda moze da bude i tako iako ipak deluje da su sve ove stvari vec osudjene od strane apostola Pavla, zasto bi onda to duplo bilo osudjeno, eto posebno je Pavle osudio pijanstvo i blud zasto bi onda dodatno to osudjivao kroz pojam malakija i mekusac u smislu duhovne raslabljenosti na pijanstvo i blud i slicne stvari. Deluje da je Pavle ovim pojmom malakija hteo da osudi neko drugo odredjeno negativno duhovno ponasanje i delovanje i mnogi svetitelji su to povezivali sa problemom duhovne raslabljenosti koje se ima kod rukobluda.

Znaci u principu ovo oko malakije moze da se tumaci na razne nacine i to je stvar tih razlicitih svetiteljskih interpretacija i pogleda, to je onako izgleda tesko mesto za tumacenje sta je bas tacno Pavle mislio pod pojmom malakija i zato i imamo razne interpretacije koje mogu da nam ukazu na pravac u kome mozemo da razmisljamo sta moze da znaci pojam malakija. I na kraju nevezano za tumacenje ovog pojma malakija da li moze da se tumaci u kontekstu rukobluda ili neceg drugoga, opet su mnogi svetitelji pisali o problemu rukobluda kao duhovnoj raslabljenosti i grehu.

Jednostavno duhovno predanje posmatra rukoblud kao problem i greh i to mora prvo da se uzme u obzir kada pricamo o ovom pitanju. I o tome imamo pomenuto i u ovim pravilima sv.Jovana Postnika i ne razumem odakle si iskopao da je to kao neka pseudo stvar, ne_shvata kada su to opste prihvacena pravila u celoj crkvi. 

Druga je stvar i prica pastirske prakse i duhovne brige u vezi toga kako se postaviti prema rukobludu u danasnje vreme i po meni:dedica: sasvim je ocekivano da treba da bude odredjena duhovna ikonomija i to kako u odnosu na problem rukobluda tako i za mnoge druge duhovne stvari i probleme koje imaju hriscani u svetu. Kolika i kakva ikonomija to nemam pojma.

I nekako mi delujes jednosmeran u razmisljanju, Just_Cuz_19 ko da si sad ti jedini otkrio i uvideo kakve sve probleme imamo mi hriscani u svetu i onda na kraju sve to crtas i predstavljas jednolicno i nekako pesimisticki i negativno i nekako ispada kao da mi hriscani trebamo odmah u startu da se duhovno predamo jer nam je tesko da zivimo pobozno u ovom svetu dok u stvari po veri i duhovnom optimizmu i pozitivi uvek imamo sansu i mogucnost da nadjemo izlaz iz svakog duhovnog problema.

Pa kljuc je u tom izvrdavanju obaveza, teskog posla, to mu dodje aristotelovska malakija, ono ostal su drugi gresi, ali to nekako sve ide zajedno kod aristotelovskog 'mekog' coveka -- izbegava obaveze, traci vreme.

Nije mi jasno kako moze da bude problem nesto sto ne moze da se izbegne? Tako sam ja revnovao ne po razumu, i na silu, po svaku cenu pokusavao da to izbegnem. To je suludo.

Pa moram da gledam negativno kad sam strahovito postradao u pokusaju da se drzim toga svega bukvalno. Ali barem sam sada svedok (ha), i mogu da bez ustezanja i pretpostavki da pricam, jer pricam sa iskustvenim autoritetom. I nisam rekao da treba da se odustaje, nego da se bitke biraju pazljivo. Tuci se samo tamo gde mozes da pobedis. Tamo gde ne mozes, besmisleno je i pokusavati. Zato, umesto neko da se ljudi zavlace lazima i propagandom (poput onih citata kojima nas je gadjao Plavo Nebo), bolje bi bilo da ti od starta neko kaze istinu. Veliko je zlo zavlaciti ljude, a jos vece zavlaciti decu (a ja sam bio zavucen kao dete).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Masturbation is virtually nonexistent in African tribal societies:

WWW.THEATLANTIC.COM

When sex means reproduction, certain proclivities may simply not be part of models of sexuality.

 

Али за трансформацију наше културе треба да престанемо да третирамо сексуалност као табу бему, и треба да престанемо да будемо гадљиви на децу. Наука показује да многодетност не захтева много новца (али ми смо умислили да дете мора да има ХYZ материјалних ствари обезбеђено, иначе му живот није вредан живљења -- буквално сам чуо аргумент једне девојке зашто неће децу, зато што не може детету да обезбеди дугу листу ствари од којих ја у животу нисам имао ниједну):

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Пошто сам у својим тежњама ка савршенству и покушајима да избегнем крехе жестоко уништио свој живот и нарушио своје здравље пада ми на памет ова тема -- Пелагијанизам. И мада је у Западној поп-култури (нпр. холивудски филмови о краљу Артуру) свети Августин представљен као неки мрзитељ људског рода, а Пелагије као неки хуманиста, то не може бити даље од истине. Наиме, Пелагије је своје учење и развио зато што је сматрао да су хришћани били превише уверени у своје спасење и уљуљкани у лажну сигурност, па је одговорио на авугстиновско не могу да не грешим са Господ не би заповедио оно што је немогуће, те испада да су савршенство и безгрешност човеку достижни. Међутим, упркост томе што је Пелагије осуђен за јерес, генерално делује да је пелагијанизам општеприхваћен у хришћана, а поготову у православљу и римокатолицизму (сам чин исповести некако имплицитно наводи на мисао да је могуће бити безгрешан, зато сада мислим да треба исповедати само озбиљне ствари, а не тричарије, и док свакако треба тежити да се ослободимо тих тричарија, то је нешто на чему се мора радити, да ти се промени нарав). Настојања, али и утисак који се стиче да човек може да се спасе аскетизмом и добрим делима, да сви греси могу да се победе, да не постоји нужност (природе, околности, ...), итд. Будући да сам себе упропастио, сада сам итекако свестан ограничења и нужности, као и да иако се Царство на силу задобија, то не значи да треба силовати себе (ја сам имао конкретан проблем са простатом и нисам хтео да слушам шта ми лекар говори, јер је он безбожник -- можда и није, не познајем човека, али тако сам ја размишљао кад ми је преписао рукоблуд као лек за простатитис покушао на своју руку да нађем алтернативу рукоблуду и спржио нервни систем). Као што су гностичка настојања вазда присутна, изгледа су и пелагијанска настојања вазда присутна међ хришћанима. Сада схватам да тежећи да живим врлински по хришћанским начелима, ја не само да сам жешће омануо, него нисам чак живео ни врлински по световним критеријумима, јер сам се оптерећивао небитним стварима и силну енергију трошио на уништење свога здравља, а питам се шта би било да сам сву ту енергију усмерио на нешто добро? Е сад, технички гледано нисам био ни гностик, ни пелагијанац, нисам веровао да је тело непријатељ (само да се понаша противно мојој вољи), а нисам имао ни платонистички поглед на душу, нити сам веровао да дела спасавају (али сам веровао да греси и мањак дела воде у вечно проклетство), нити да је човеку могуће бити безгрешним (мада сам се понашао као да јесте), али дефинитивно нешто није било у реду кад сам завршио у паклу-на-земљи. Можда нисам био догматски пелагијанац, али сам био практични пелагијанац, што верујем да су многи (само што не иду толико далеко као ја у својим поступцима, јер сам ја баш био тотални психо, али су вероватно подједнако несретни, анксиозни, и у паници за своје спасење као што то ја бејах).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 14.5.2021. at 9:28, mirko1929 рече

 

 и треба да престанемо да будемо гадљиви на децу. ):

 

Рођени, изражавај се прецизније, ово може свакојако да се протумачи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Дејан рече

Рођени, изражавај се прецизније, ово може свакојако да се протумачи

Хоћу да кажем да се у тренутној култури деца сматрају нечим лошим, и имају статус љубимца (на који се ето човек одлучи да гаји), много више него ли детета (барем не оно како су деца доживљавана раније). Зато и пати свет од беле куге. Али види се ваљда из приложеног видеа на шта се мисли (научни аргумент за многодетност, и како је тренутни приступ родитељству омашај -- како каже you don't need all that sacrifice and toil).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pelagijanizam je u stvari lazni i spoljasnji humanizam i vrlo opasan za crkvu kao versko ucenje i zato su se i sv.Avgustin i cela Crkva digli i razotkrili i izbacili to ucenje iz crkve. I ne treba da idemo za Pelagijanizmom nego da idemo za verom koja uci da je spasenje samo u simfoniji izmedju Bozije blagodati i covekove volje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Bokisd рече

Pelagijanizam je u stvari lazni i spoljasnji humanizam i vrlo opasan za crkvu kao versko ucenje i zato su se i sv.Avgustin i cela Crkva digli i razotkrili i izbacili to ucenje iz crkve. I ne treba da idemo za Pelagijanizmom nego da idemo za verom koja uci da je spasenje samo u simfoniji izmedju Bozije blagodati i covekove volje.

Пелагијанци никада и нису били хуманисти, већ тврда, монахократска струја (ирска школа, одатле воде порекло како они приручници за исповест, тако и ова тренутна форма исповести -- приватна исповест, тако да ни не чуди моје запажање да исповест уме да одведе у пелагијанизам; већ сам помињао на овој теми да је фра Лутер сате проводио на исповести па се враћао у исповедаоницу, а да није ни изашо из храма, зато је кад је коначно прсо' и смислио сола фиде, пошто га је пелагијанизам цео живот убијао у појам). То ови глупи холивудђани погрешно тумаче, мисле да пошто је Пелагије рекао да људи могу да буду безгрешни, да је рекао да не постоји грех. Такође холивудђани су га представили као мученика, а он заправо није погубљен, него је братски примљен од стране Кирила Александријског.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Један од безброј примера феноменалних православних савета за децу (који се стара да ће ова израсти у стабилне и уравнотежене личности), овај нам долази од протојереја Тимотеја Сељског:  У наше време међу младићима и девојкама веома је узео маха један тајни порок – рукоблудије (онанија, мастурбација), на које се многи из незнања и непажње навикавају још пре полног сазревања, а после никако не могу да се одвикну. По библијској оцени рукоблудије је смртни грех, за који је његов родоначелник Онан (по чијем имену је тај порок и добио назив – онанија) био одмах кажњен смрћу (Пост.38,9-10). Уколико те је обраћење Христу затекло поробљеног овом греховном навиком, бори се из све снаге. Бори се до изнемоглости, до бола, уколико не помаже пост, молитва и прохладни услови за спавање. Сећајући се речи Христових, да је боље ући у живот без руке или ноге, него са две руке и две ноге горети у вечном огњу, бар угризи сам себе за прсте, ако ништа друго не помаже. Рукоблудије (онанија) се мора одбацити одмах, не као што пушачи остављају пушење, помало смањујући дозу. Овде се не сме размишљати о поразу: стрпећу се, кобајаги једном, два пута, па ћу се опет опустити. Напад ове страсти се мора сваки пут одбацивати, оног момента када она почне да захтева своје.  Са сваком победом твоја воља ће се учврстити, а страст ће слабити. Иначе ће ти ова навика уништити и живот и веру. Памти да се казна за овај грех не одлаже до момента смрти! Већ на земљи рукоблудници жању шта су посејали. Они су обично безвољни, натмурени, јалови, и никада неће имати срећну породицу. Већ у средњем добу они се претварају у старце. Дакле, немој дозволити да те ова смртна страст обузме.

 

Још само кад све ово не би била лаж! Јер страст не слаби, већ расте са суздржавањем. Просто тако је биохемијски, јер концентрација тих хормона расте све док не дође до пражњења. Зато психијатри и лече оне зависнике од порнографије суздржавањем, јер њих више ништа не може да узбуди, па им је неопходно суздржавање не би ли поново дошли у стање где их било шта нормално уопште имало надражује. Једини начин да страст слаби (без Богом даног чуда) јесте да човек изгуби своје здравље, и то баш жестоко (хипогонадизам и томе слично).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, goranger рече

@mirko1929 dobro piše ovaj Timotej

Znas li za Nofap? Nekad cuo, probao? 

Сексуални манијак који лупета глупости и многе ће одвући у страшну пропаст. Најпре психичку, а затим и физичку.

Борбу против порнографије здушно подржавам, али сматрам да NoFap може да буде врло штетан (у случају потпуног уздржања), или користан (у случају ових који имају љубавне везе, па се у том смислу нерукоблуђењем гради здрава страст за женом). Цео живот сам живео ко схи-монах док нисам у потпуности упропастио себи здравље (најпре простату од уздржавање, па у покушају да премостим тај проблем без рукоблуда спржих и нервни систем). То су ти плодови таквих накарадних савета и погледа на свет. Тек када сам изгубио здравље и завршио у паклу на земљи схватам да је дубоко болесна она религија која држи здравље за грех.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...