Jump to content

Зоран Ђуровић - Онан - Онанија


Дејан

Препоручена порука

пре 1 сат, mirko1929 рече

Najgore je sto je u toj viziji Bog nekakav tiranin koji uopste ni ne podnosi postojanje ljudi (nase postojanje Njega vredja), ali kroz svete tajne dolazi do toga da Bog tolerise (neke) ljude.

Тешко стање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Volim_Sina_Bozjeg рече

Тешко стање.

С друге стране свети Исак Сирин је рекао: Попут шачице песка у бескрајном океану, такви су телесни греси наспрам Божијег промисла и милости. Саосећање Творца не може бити поражено злоћом створења.

Разумем страх од моралног релативизма, поготово у данашње време. Међутим, оне које Црква не занима, баш брига шта Црква уопште има да каже о било ком питању, а с друге стране мазохистички је сакатити оне који су Јој верни. Ми данас имамо ситуацију да разни духовни ауторитети и псевдо-ауторитети ментално сакате људе и одвлаче их у пропаст.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ima i ovo od sv.Isaka Sirina :

"Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 40 минута, Bokisd рече

Ima i ovo od sv.Isaka Sirina :

"Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин."

Човек је изгледа баш волео те метафоре са морима и водом. Твој цитат садржи малу, али изузетно битну, такорећи кључну, изоставку (нећу тебе да оптужујем да си фалсификатор, јер не знам одакле си то копирао):

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

Онај који се плаши греха бежи од греха, онај који се плаши Бога бежи од Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, mirko1929 рече

Човек је изгледа баш волео те метафоре са морима и водом. Твој цитат садржи малу, али изузетно битну, такорећи кључну, изоставку (нећу тебе да оптужујем да си фалсификатор, јер не знам одакле си то копирао):

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

Odavde sam uzeo :

http://web.archive.org/web/20101201153839/http://verujem.rs/sveti_oci/isak1.html

Gledam ovde :

https://zen.yandex.ru/media/inok_nikodim/o-pokaianii-6005a465a3a08c096f6b99cd

https://azbyka.ru/otechnik/quotes?q=id%3A246356

https://www.rulit.me/books/slova-podvizhnicheskie-read-89709-79.html

https://azbyka.ru/otechnik/Isaak_Sirin/slova-podvizhnicheskie/83

"Как невозможно переплыть большое море без корабля и ладьи, так никто не может без страха достигнуть любви...."

Nema ...od greha,.... ali recimo ima ovaj dodatak :

Страх (Божий) вводит нас на корабль покаяния, перевозит по смрадному морю жизни и путеводствует к Божественной пристани, которая есть любовь

Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав.

Meni se cini da ovde sv.Isak pise o strahu Bozijem,.... jer na kraju i kaze :

"Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин."

Ovde je bolje prevedeno :

"Ему слава и держава! И нас страхом Своим да соделает достойными славы и любви Его! Аминь.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Онај који се плаши греха бежи од греха, онај који се плаши Бога бежи од Бога.

Ovo si dodao kasnije i nisam uneo u moju poruku,..... pa mozemo da pricamo o strahu od greha, iako ovako na prvu loptu strah od greha u smislu da nas to moze odvesti u vecnu muku,.... dok Mirko pa nije bas strah Boziji da se bezi od Boga, to je pojednostavljeno shvatanje,.....svi svetitelji su pisali o strahu Bozijem kao osnovi za pocetak i dalji tok duhovnog zivota...itd...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Bokisd рече

Ovo si dodao kasnije i nisam uneo u moju poruku,..... pa mozemo da pricamo o strahu od greha, iako ovako na prvu loptu strah od greha u smislu da nas to moze odvesti u vecnu muku,.... dok Mirko pa nije bas strah Boziji da se bezi od Boga, to je pojednostavljeno shvatanje,.....svi svetitelji su pisali o strahu Bozijem kao osnovi za pocetak i dalji tok duhovnog zivota...itd...

Пробај да живиш као да ћеш сутра да одапнеш, а ако умреш са све и једним јединим неисповеђеним грехом идеш право у вечне муке па ћеш да видиш где ће то да те одведе...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, mirko1929 рече

Пробај да живиш као да ћеш сутра да одапнеш, а ако умреш са све и једним јединим неисповеђеним грехом идеш право у вечне муке па ћеш да видиш где ће то да те одведе...

To je princip, ali ne znaci da sad trebamo da zivimo kao monasi, pa i sami ovi nasi danasnji monasi tesko da ispunjavaju bas sve, znaci treba da se nadje umeren i neki srednji (siguran) put (duhovni).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12.4.2021. at 14:41, Bokisd рече

To je princip, ali ne znaci da sad trebamo da zivimo kao monasi, pa i sami ovi nasi danasnji monasi tesko da ispunjavaju bas sve, znaci treba da se nadje umeren i neki srednji (siguran) put (duhovni).

То је ужасан принцип за било кога. Знаш све ми ово вуче на Пелагијанизам. Човек не може да не греши, и што је још важније не може сам себе да спасе штагод радио. Аскетизам је алат, аскетизам не спасава иначе бисмо морали многе светитеље који су били крајње неморалног живота избацити из календара, а у календар убацити јогије и којекакве будистичке испоснике. Ђаво нити једе, нити пије...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, mirko1929 рече

То је ужасан принцип за било кога. Знаш све ми ово вуче на Пелагијанизам. Човек не може да не греши, и што је још важније не може сам себе да спасе штагод радио. Аскетизам је алат, аскетизам не спасава иначе бисмо морали многе светитеље који су били крајње неморалног живота избацити из календара, а у календар убацити јогије и којекакве будистичке испоснике. Ђаво нити једе, нити пије...

Pa nisam rekao da mi mozemo da budemo nesto idealno ako se oslanjamo samo na sebe, nego pricamo o osnovnim principima duhovnog zivota u koje spada i asketizam i duhovni i telesni podvizi kojim su se svi svetitelji spasavali po svojim snagama i mirjani koji su se takodje spasavali po svojim snagama.

I, ono, nije logicno da su svetitelji bili krajnje nemoralnog zivota, nego je svetiteljski zivot krajnje moralan i extra asketski, svoj predjasnji krajnje nemoralan zivot su ostavili kroz pokajanje i ovaj krajnje moralan i asketski i pobozan zivot.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Bokisd рече

Pa nisam rekao da mi mozemo da budemo nesto idealno ako se oslanjamo samo na sebe, nego pricamo o osnovnim principima duhovnog zivota u koje spada i asketizam i duhovni i telesni podvizi kojim su se svi svetitelji spasavali po svojim snagama i mirjani koji su se takodje spasavali po svojim snagama.

I, ono, nije logicno da su svetitelji bili krajnje nemoralnog zivota, nego je svetiteljski zivot krajnje moralan i extra asketski, svoj predjasnji krajnje nemoralan zivot su ostavili kroz pokajanje i ovaj krajnje moralan i asketski i pobozan zivot.

Ако аскетизам и подвизи спасавају, што се онда не молиш Гаутами Сидарти? Иначе, ако гуглаш budhist mummies видећеш гомилу нетрулежних моштију будистичких испосника, па их не сматрамо никаквим светитељима. Напротив. Спасава Бог, ти можеш да не једеш, не пијеш и демоне да изгониш, а опет да будеш проклет.

Нећу помињати нашег краља Милутина, али да си цару Јустинијану рекао да мора да се каје за нешто, вероватно би наредио да те живог одеру. Свашта су он и његова жена Теодора (такође у календару) радили, укључујући и један огроман масакр. Иначе, куда је он (и царица Теодора) пролазио људи (чак и високорангирани попут нпр. сенатора) су морали да му врше велику метанију (иако су он и његова жена били ниског порекла, он паорског, жена дошла из проституције). Поред свега што су радили, приде су били монофизити. Зато постоји категорија преподобних, где упадају ти морални свеци, аскете. Остали, непреподобни, могу да буду и били су свакакви.

 

starvingbuddha.jpg

death-defying-monks.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, mirko1929 рече

Ако аскетизам и подвизи спасавају, што се онда не молиш Гаутами Сидарти? Иначе, ако гуглаш budhist mummies видећеш гомилу нетрулежних моштију будистичких испосника, па их не сматрамо никаквим светитељима. Напротив. Спасава Бог, ти можеш да не једеш, не пијеш и демоне да изгониш, а опет да будеш проклет.

Нећу помињати нашег краља Милутина, али да си цару Јустинијану рекао да мора да се каје за нешто, вероватно би наредио да те живог одеру. Свашта су он и његова жена Теодора (такође у календару) радили, укључујући и један огроман масакр. Иначе, куда је он (и царица Теодора) пролазио људи (чак и високорангирани попут нпр. сенатора) су морали да му врше велику метанију (иако су он и његова жена били ниског порекла, он паорског, жена дошла из проституције). Поред свега што су радили, приде су били монофизити. Зато постоји категорија преподобних, где упадају ти морални свеци, аскете. Остали, непреподобни, могу да буду и били су свакакви.

Cu te uputim na sv.Antonija Velikog mozemo njega da priupitamo :POPOcorn1:  zasto je potreban asketizam i podvizi ......naravno po svojim snagama i mogucnostima  ne moz boksit sad da zamislja sebe kao da je neki novi Antonije Veliki :smeh1:..... mislim da na asketizam i na podvige i napore upucuje i ono o tesnom putu i uzanim vratima.... to oko napora i podviga zna i seljak koji ako se ne potrudi oko njive moze da jede samo travu i vodu :D .... to oko truda i napora i podviga znaju i u drugim verama i religijama da se tako jaca um i uzdize duh iznad tela (ali ne znaju za istinitog Boga).... to zna i Boksit jer da nisam danas dirincio ko lud ne bi ni primio platu..... tako da kada sve skupimo na jedno mesto bez asketizma i podviga tj. duhovnog napora i truda tesko mozemo da se nadamo da cemo moci da napredujemo u vrlinskom i poboznom zivotu tj. treba da bude sinergija izmedju nas i Boga, mi da se trudimo koliko mozemo i onda ce i Bog zajedno sa nama da poradi na nasem spasenju....

Inace, deluje mi kao da imas neko lose misljenje o nasem svetom kralju Milutinu, savetovao bih ti da procitas njegovo zitije i videces koliko je to veliki svetitelj bio, kao i u vezi sv.Justinijana da malo to bolje proucis, jer se upokojio u pravoj veri i dobrom zivotu i miru sa Crkvom.

Ja mislim da bez odredjenog moralnog zivota ni mi necemo moci da se spasemo, vera i dela ili kako kaze nas sv.Sava da budemo na obe noge zdravi, jedna noga po veri i druga noga moralna dela, kako bi mogli pravilno da hodamo sa obe noge kroz ovaj zivot.... itd...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

пре 13 часа, Bokisd рече

Cu te uputim na sv.Antonija Velikog mozemo njega da priupitamo

Па Антоније Велики се није бавио мирјанима, али Јован Лествичник јесте. Додуше узгредно. Ово је из Лествице:

Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: „Какосе можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“ Одговорио сам им: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског“.

Дакле сам свети Јован Лествичник, није саветовао подвизавање мирјанима, зато што је схватао да су другачија искушења световног живота.

 

  

пре 13 часа, Bokisd рече

mislim da na asketizam i na podvige i napore upucuje i ono o tesnom putu i uzanim vratima

Не, не упућује. Тако сам ја то тумачио, али то је погрешно. Сада схватам да смо превише оптерећени монашком духовношћу. То о подвизима и аскетизму важи само кад си обезбеђен од свих брига, и одсечен од света, у неком манастиру, и онда само размишљаш како да достигнеш стање апатеје (бестрашћа) и сагледавања Таборске светлости. Истина је да човек може да иде широким путем све и да хода босоног и једе једном дневно хлеба и соли и пије само воду. Једна искушења имају монаси, а сасвим друга мирјани. Различите су харизме и таланти, и није све за свакога. Зато се и каже да је дар разликовања духова већи од васкрсавања мртвих. Лако је „зглајзнути“ са било које стране. Зато и јесте узак пут.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Па Антоније Велики се није бавио мирјанима, али Јован Лествичник јесте. Додуше узгредно. Ово је из Лествице:

Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: „Какосе можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“ Одговорио сам им: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског“.

Дакле сам свети Јован Лествичник, није саветовао подвизавање мирјанима, зато што је схватао да су другачија искушења световног живота.

Sigurno se Antonije bavio i mirjanima jer su dolazili i mirjani kod njega i trebao je i za njih da ima duhovnu pouku i savet, jednostvavno opsti kontekst pouka svetitelja mirjanima jeste da iako nisu monasi to ne znaci da ne treba da se trude u duhovnom zivotu i da trebaju da imaju odredjeni podvig i asketizam naravno u skladu sa svojim mogucnostima i snagama, neko ce imati snage i volje za nesto jaci podvig, nego malo manji, neko ce imati snage za neku odredjenu vrlinu, neko opet za drugu, pa mislis da ovo sto je ovde naveo Lestvicnik da je to bas boza i da je lako ispuniti,..... ajd neka neko cesto i redovno posecuje crkvu, recimo liturgija nedeljom i praznicima da ne pricamo nesto vise, pa nikoga ne ogovarati i ne ruziti i ne mrzeti i ciniti svako dobro delo, milosrdje non stop, zovu te non stop da nekom nesto drugaru ili komsiji ili rodbini pomognes, i tako svaki dan, pa nikoga ne sablaznjavati na svaki moguci nacin svaki dan, pa za to sve ti treba bas odredjeni veliki duhovnu i mentalni napor i podvig, ko to moze ispuniti danas kako ovde pise Lestvicnik.

Pa, u istoj toj glavi u kojoj je napisao ovo gore pise i ovo :

https://svetosavlje.org/lestvica/3/

"Хришћанин је сушта слика Христова, колико је могуће човеку, у речима, делима и мисли, са правом и непогрешном вером у Свету Тројицу..."

Vidis da hriscanin treba da bude po Hristu koliko je kome moguce sto znaci da treba koliko je moguce svakome trud i podvig sto je sinonim za askezu, i kaze Lestvicnik ne samo u recima i delima da podrazavamo Hrista, nego cak i u mislima, i logicno je da nije to tako lako ispuniti tj. treba tu dosta truda i napora i razlicitog duhovnog podviga, crkvene sluzbe, dobra vera i dela, post i molitva, milosrdje i razne druge vrline i slicno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, mirko1929 рече

Не, не упућује. Тако сам ја то тумачио, али то је погрешно. Сада схватам да смо превише оптерећени монашком духовношћу. То о подвизима и аскетизму важи само кад си обезбеђен од свих брига, и одсечен од света, у неком манастиру, и онда само размишљаш како да достигнеш стање апатеје (бестрашћа) и сагледавања Таборске светлости. Истина је да човек може да иде широким путем све и да хода босоног и једе једном дневно хлеба и соли и пије само воду. Једна искушења имају монаси, а сасвим друга мирјани. Различите су харизме и таланти, и није све за свакога. Зато се и каже да је дар разликовања духова већи од васкрсавања мртвих. Лако је „зглајзнути“ са било које стране. Зато и јесте узак пут.

Ti trebas da shvatis ako si ti prosao nesto extremno lose u svom poimanju i delovanju duhovnih podviga ne znaci da je to tvoje obrazac stvari, i sad deluje da si otiso u drugi extrem i deluje suprotno da sad skroz odrices podvig i asketizam, kazu svetitelji da je bolje malo i da skrecemo u levo i raslabljenost jer mozemo kasnije da malo i ojacamo u podvigu, dok onaj koji skrece u desno ne vidi od gordosti svoj problem i kada padne i ulubi se skroz i kasnije ne moze ni malo da sebe zamisli u bilo kakvom cak i nekom laganom duhovnom podvigu (imao sam i ja takva iskustva i mislim da je vecina nas imala slicna takva iskustva)

13. Udjite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu.

"Uskim vratima" naziva podvige koje dobrovoljno prihvatamo, dakle post i drugo, kao i iskušenja koja nam dolaze mimo naše volje, na primer, zatvori i progoni. Kao što krupan ĉovek, ili onaj koji nosi veliki teret, ne mogu da prodju kroz uska vrata, tako isto kroz njih ne moze da prodje ni slastoljubac ili bogataš. Takvi ulaze na široka vrata. Da bi pokazao kako je teskoba kratkotrajna, a širina prolazna, koristi reĉi "vrata" i "put". Kroz "uska vrata", to jest, zlostradanja prolazi onaj koji se zlopati, dok slastoljubljem, kao "širokim putem", ide ĉovek koji zivi bez uzdrzanja. Pošto su oba puta prolazna, treba izabrati onaj koji je bolji.

Sv.Teofilakt Ohridski

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...