Jump to content

Зоран Ђуровић - Онан - Онанија


Дејан

Препоручена порука

пре 33 минута, Ćiriličar рече

 

Само сам чекао који ће се јавити....цела Римљанима је о Христу и Закону. Могао би 10 дисертација написати ко зна на ту тему. Ја сам мислио на ово:

Шта ћемо, дакле, рећи? Да је закон гријех? Никако! Него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер ни за жељу не бих знао да закон не каза: Не пожели! (Римљанима 7, 7)

Дакле мој апарафраза је била скоро као цитат. Наравно да сам конотирао у свој коментар...ал' да не тупимо са цитатима к'о секташи.

 

Пре тога у 1/6 имаш:

Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Volim_Sina_Bozjeg Ма дорбо бе...може ту да се вади да још 150 протестантских секти настане. Има ту много тога. Ја сам писоау контесту мог коментара. Ево да ти буквалишем. Дође момак калуђеру и исповеди се, рецимо да "трља киту", да глед апорниће, да се не осећа добро али да н еможе без тога. Везе он нема ни о чему, и каже му калуђер да је то лоше зато, зато и зато. Дакле, неким законом детектује његов грех. Могли би сад философирати о друштвеним нормама и сл.

Павле говори о ослобађању од Закона, али не сматра Закон лошим. Друга је сад ствар што Закон не спашава и тд.

Говори о савести, они који немају закон савест им говоре шта ваља, па немајући закон испуњавају Закон. немој да дижеш причу ван икавих контеста....то што пишеш везе нема са мојим коменатаром. И ја сам, нескромно звучи, сасвим на месту конотирао Св. Павла ту.

Остави, бре, благодат, спасеење и др., причамо о нижим нивоима, слроз нижим. И то да грех не може да овлада човелом је чиста глупост. НАДглупост. Шта је овладало кољачима деце у јасеновцу и многим развратницима. Таман да сад причамо о томе како Господ налази у срцим људи нешто па им се "јави" и тако се поврате да не пређу невидљиву линију када грех владава човеком.

Отац Јустин пише у предговору Догматици, ако се добро сећам, да човек може бити гори од демона и усавршити грех гори од демона...не лупај плиз.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ли се молиш са својом дјевојком, да ли ти је она дар од Господа, да ли благодарите када општите, да ли ти је са Исусом у срцу, да ли се молиш када полно општите, Исусовом или другом молитвом, да ли је покрет на било који начин везан за молитву, да ли су покрети душе: узбуђење, свршавање праћени или на било који начин молитвени, каква је улога ипостаси са којом општиш у односу према Христу, или просто да ли ти ту особу волиш и поштујеш на било који начин?

Ако је волиш и поштујеш на било који начин и у било којој мјери, онда си на тај начин и у тој мјери у поретку благодати.

На крају увјек нам је па и у полним односима ближи Дух Свети него демон, a десакрализација полног односа је камен темељац секуларизма, ако хоћеш и сатанизма, јер ако у "сексу" ниси свет и посвећен било брачно или монашки узалуд је вјера твоја, да не наводим примјере које православни сасвим природно сматрају скандалима.

Узгред не говори узалуд чика Фројд о подсвјесном које нас фундаментално одређују кроз комплексе везане за "чулни рад на бази елементарних нагона", премда је читав концепт патолошки није за занемарити јер како ћемо се освештати, ако молитва и Дух Свети не просвјетли подсвјест, полне органе уопште све "дјелове"  укљуујући и нашу околину.

Човјек коме је свјест освећена, а у подсвјести шта се крије, или руке су му пуне побожности, а у полним удима је безожан, такав је у борби или ће се сав освештати или сав оскрнавити. Концепт полуосвећења не постоји.

Pa, naravno da je postujem i volim,... veruj mi iza ovog forumaskog Boksita krije se jedna romanticna dusa...1306_womens 

Dok, ovo drugo, keks i vise duhovne stvari, osvecenje tela i zbira, mislim da ipak vise vazi ono....Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за вријеме, да се постите и молите Богу;...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Ćiriličar рече

@Volim_Sina_Bozjeg Ма дорбо бе...може ту да се вади да још 150 протестантских секти настане. Има ту много тога. Ја сам писоау контесту мог коментара. Ево да ти буквалишем. Дође момак калуђеру и исповеди се, рецимо да "трља киту", да глед апорниће, да се не осећа добро али да н еможе без тога. Везе он нема ни о чему, и каже му калуђер да је то лоше зато, зато и зато. Дакле, неким законом детектује његов грех. Могли би сад философирати о друштвеним нормама и сл.

Павле говори о ослобађању од Закона, али не сматра Закон лошим. Друга је сад ствар што Закон не спашава и тд.

Говори о савести, они који немају закон савест им говоре шта ваља, па немајући закон испуњавају Закон. немој да дижеш причу ван икавих контеста....то што пишеш везе нема са мојим коменатаром. И ја сам, нескромно звучи, сасвим на месту конотирао Св. Павла ту.

Остави, бре, благодат, спасеење и др., причамо о нижим нивоима, слроз нижим. И то да грех не може да овлада човелом је чиста глупост. НАДглупост. Шта је овладало кољачима деце у јасеновцу и многим развратницима. Таман да сад причамо о томе како Господ налази у срцим људи нешто па им се "јави" и тако се поврате да не пређу невидљиву линију када грех владава човеком.

Отац Јустин пише у предговору Догматици, ако се добро сећам, да човек може бити гори од демона и усавршити грех гори од демона...не лупај плиз.

Опет се позивам на Павла, који је опширно доживео Христа који испуњује а не укида закон.

С тога нам Писмо говори да није спасење нити престанак греха јуридички већ је у благодати Божјој.

Уклопи ово у твоје писање и добићеш решење у деловима где се питаш и у деловима где ти је загонетка.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Опет се позивам на Павла, који је опширно доживео Христа

А ја сам се позвао на Павла када говори о доживљају Закона док је био Савле...ти ниси уопште читао коментар мој, и то што причаш је грубо тумачење Римљанима, а што везе нема са коментаром.

Ја сам нагласио да црквена правила, или ти закон, или ти слободни стрелци, детектују грех и дају лек. Дакле, када неко везе нема, када чини што не ваља, савест га гони, осећа се лоше, дође у храм и удари на неког ревнитеља и овај му полупа психу, уместо да човеку олакша, меко га упути шта даље.

Нити је тај "духовник" доживео Христа, нити је тај несрећник доживео ишта, сем што је у пакленој паници и не зна куда удара.

Са једне стране му говори овај "духовник" како је то грех и још надодаје огњеве, а он, несрећник, већ ј еу гљу греха - па дупло гори сада. Не детектује Христос, осим пто тихо "шапуће" кроз савест, ништа човеку, него се човек фржи неких мораних норми. Управо оне човеку говоре је ли непто грех или није - док не пукне у главу. То су сложене ствари.

Хронологи је: Закон или моралне норме, следећи стадиј је савест, а врх је сусрет са Господом.Ко је још срео Госода ко Павле? Па не препричава Павле свој доживљај Хриуста него чини то али УЗВОДЕЋИ неуке и необлагодаћене, на ниском нивоу да им каже шта је и како је. Имаш 1000 "контрадикторности" ту...једна је, рецимо, кад каже да не чини оно што хоће, него оно што неће. У смислу чини он оно што га греховна природа "наговара", страсти терају, али "унутрашњи човек", икона Христова то уствари неће - то је шизофренија наше пале природе. Ти си почео да летиш по висинама, а коментар је на мастурбацију и на то како неки "духовници" оштећују ионако оштећену децу.

Павле не пише Петру, него простом народу, неуком, и пише неразумљиво јер је тематика сложена, толико да ни богонадахнута реч не може баш просто то да изрази. Није Павле на сипосуму на философском факултету, него чупа душе из ада...

И да Закон детекује грех! Кад ти ћаћа каже: не дирај то! То је закон. Кад ти поп каже: де трљај киту, закон је то. Е, сад падре мало тај закон коригухе, појапшњава....закон детектује грех, то је поента. Високо облагодаћени људи, који су постигли љубав, имају закон љубави, али који је тај који га има, ко је надишао закон? Бре, чалавек, Закон детектује грех! Закон држи свет у постојању, физички и духовни иако је Христос, и Дух и Отац иза Закона и сам(и) законодавц. Закон детектује грех, то је поента. И онда је поента: како тај закон тумачи Никодим, како Влада Димитријевић, како Зоран Ђуровић. То је поента коментара. Остави се дубиоза...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 12.3.2021. at 11:30, Ćiriličar рече

Са једне стране му говори овај "духовник" како је то грех и још надодаје огњеве, а он, несрећник, већ ј еу гљу греха - па дупло гори сада. Не детектује Христос, осим пто тихо "шапуће" кроз савест, ништа човеку, него се човек фржи неких мораних норми. Управо оне човеку говоре је ли непто грех или није - док не пукне у главу. То су сложене ствари.

Поменух на теми о митарствима да ја никада нисам веровао у митарства, просто јер је то бесмислица. Али, није шија него врат, веровао сам да ако умреш неисповеђен идеш право у пакао (то му заправо дође можда још и горе него митарства, јер од митарстава можеш и некако да се избавиш, а од преког суда никако). Франци (познатији у нашег народа као лукави латини) зову то губљење стања благодати. Само што они верују да то важи само за смртне грехе. Пошто је у Православљу сваки грех смртан, јербо нема чистилишта, онда следи да ако умреш неисповеђен ма и за какав грех идеш у пакао. Мало је рећи да то води у лудило и пропаст. Те ствари омањују чак и као педашки алат кад се схвате озбиљно. Можда су добре за нецрквене широке народне масе, да их мало призову памети, и промене понашање бар за промил, али ако почнеш тиме да се озбиљно руководиш у животу угасио си га.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 часа, mirko1929 рече

Само што они верују да то важи само за смртне грехе. Пошто је у Православљу сваки грех смртан, јербо нема чистилишта, онда следи да ако умреш неисповеђен ма и за какав грех идеш у пакао.

Брате, ово те је неко слагао. Исповест није услов ни за причешће ни за улазак у Рај. Сети се само Разбојника са крста. А шта ћемо са старозаветним свецима који се нису исповедали? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, Zoran Đurović рече

Исповест није услов ни за причешће

Негде сам чуо како отац Госјко Перовић рече, као ако се ниси дуго исповедио, причести се, па нека те мало савест пече за то што си (у)радио, мало да се смриаваш.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Zoran Đurović рече

Брате, ово те је неко слагао. Исповест није услов ни за причешће ни за улазак у Рај. Сети се само Разбојника са крста. А шта ћемо са старозаветним свецима који се нису исповедали?

Па сада то знам. Прекасно. Протекле две деценије сам провео у константној стисци и страху, вазда несрећан, намргођен и смртно озбиљан. И ко зна да ли ћу се икада опоравити од овога у чему сам сада. Али могу барем да укажем из прве руке на штетност одређених учења. Учење о митарствима је мени било непријемчиво, али сам веровао у подједнако погубну ствар. Кад размислим, Господ ме је опомињао током година, али кад нешто човеку постане дубоко усађено, тешко се мења. Читао сам нешто да је Мартин Лутер пре него што је прснуо, исповедао се дуго, па не стигавши ни да изађе из цркве, враћао се у исповедаоницу. Тешке су то патологије, а промовишу се као нешто добро.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Bokisd рече

bre Drasko,,... kako za koju,... pa za greh i promenu na bolje i dobro i vrlinu...

Zezam te malo 

Izvini

Mislim da se kaže da su sinonimi 

A ako kažeš za istu stvar onda je to nešto treće 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Исповест је једна ствар, а на покајање треба више гледати као на промену живота - васкрсење душе.

Тек када се човек покаје, тј. освести, може доћи и до исповести. 

Није покајање нека психолошка категорија, где ћемо да олакшамо себи савест, па Јово наново, већ суштинска промена човека. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...