Jump to content

Зоран Ђуровић - Онан - Онанија


Препоручена порука

пре 5 минута, Родољуб Лазић рече

дакле само још 4 речи које би објасниле много тога о о. Серафиму.

Теби не функционише нешто добро у мозгу. Ни ти ни ја нисмо Серафиму ни пре ни после држали свећу. Једноставно не знамо да ли је и после пао у грех. Твој проблем је што тврдиш да сигурно није, а житија су препуна случајева где су свеци падали у блуд. 

Има у Прологу, да ли се зва Јаков или тако нешто слично, коме доведоше једну ћерку, он ишћера ђавола из ње, а како ова постаде онда паметна, он узе и силова је, а да се не би открило да ју је силовао, узе и удави је. После се кајао и ушао у календарче. Проблем је, дакле, што ти и слични мислите да су свеци анђели. Гледај мене: светац а грешан до коске!:))  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.5k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Може изгледати чудно, када се узме у обзир да Библија помиње свакојаке врсте греха, да не помиње нешто што на исповести већи део одмах каже, а то је мастурбација. Нигде ниједног помена. Не помиње се з

Њих је Бог казнио да губе гвожђе сваког месеца. А нас да трпимо последице тога...

купиш Олиговит и решио си проблем

Постоване слике

пре 10 минута, Родољуб Лазић рече

Али пошто је епископ бачки рекао то што је рекао о хомосексализму, мора рајсфершлус на уста.

12:smeha::))12:smeha: Ево око фластера: Имам пријатеље хомосексуалце, али сам сигуран да ће неки од њих у рај да уђу. А  Иринеј се није јуче пробудио па да се сетио да постоје педери. 

У једну пак ствар сам сигуран, а то је да духовни онанисти раја неће видети. Па ти види...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Родољуб Лазић рече

Занимљива је потреба да се на тај начин пише о оцу Серафиму, како чини Дејан. Из ове његове реченице: 

"za Rouza znamo da je voleo muškinje, jel se zna za nekog svetog oca da je imao sl sklonosti u životu pre Hrista" не види се да је Серафим Роуз доживео било какву промену у животу.

Није одузимало ни много времена ни труда написати "...да је волео мушкарце пре обраћења у хришћанство", дакле само још 4 речи које би објасниле много тога о о. Серафиму. Али из неког разлога, Дејану је то било тешко. Написао је реченицу тако да се  може помислити да је то било његово трајно животно опредељење. 

А и овде наставља:

"...sasvim je nebitno da li je homoseksualan ili heteroseksualan."

Није тешко било рећи "некад био хомосексуалан". Из неког разлога, Дејану јесте.

Иначе, о. Дамаскин, који је написао књигу о о. Серафиму, у вези са његовом младошћу рекао је:

“If you follow the general tenor of our society today,” he says, “there’s a belief you should just tell everything. But from an Orthodox Christian point of view, you don’t necessarily need to tell everything about a person. Orthodox Christians, like all Christians who truly respect the Holy Scriptures, regard homosexual relations as a sin. Father Seraphim died to that when he converted to the Orthodox faith. When I researched the material about his life, I wanted to respect what Father Seraphim would have wished to be presented in the book. And I know that he would not have wished that to be presented.”

Наравно, на све ово се надовезује и питање - која је корист од интересовања да ли је неки светитељ био хомосексуалац или не? На који се начин такво евентуално сазнање обогаћује било чији духовни живот.

 

 

Nekad davno su i u Rimu ovi novokomponovani katolički teolozi, nesvesni protestantsko-ezoterični teolozi koji su kasnije otpali od katoličke vere govorili po Rimu da je papa Pavle VI homoseksualac. I na kraju se je završilo sve samo na pričama, čula, rekla-kazala, nisu mu dokazali ni najmanju aferu. Pa i da je bio homoseksualac, pa šta.... Papa Pavle VI je bio veliki asketa i živeo je životom za primer! (Sviđao se mu je budizam, kao i kat. teologu Romano Guardiniju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Zoran Đurović рече

Има у Прологу, да ли се зва Јаков или тако нешто слично, коме доведоше једну ћерку, он ишћера ђавола из ње, а како ова постаде онда паметна, он узе и силова је, а да се не би открило да ју је силовао, узе и удави је. После се кајао и ушао у календарче. Проблем је, дакле, што ти и слични мислите да су свеци анђели. Гледај мене: светац а грешан до коске!

Ти и да ти неко нацрта не би схватио шта је хришћанство. Апсолутно ништа ниси у стању да укапираш.

Нико није постао свет остајући у греху, него покајавши се и одустајући од греха или не понављајући га више.

А ти си светац у неком твом извитопереном филму који нема благе везе са реалношћу.

И ако не дођеш к себи, остаћеш у том извитопереном филму до краја живота. Што је врло, врло лош сценарио, који ти не желим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

НИЈЕ ИЗЛАПЕО АВА!!! Алелуја! :sunce:

Јесте Јаков. Ево из Џастиновог житија:

Пошто девојка она остаде код њега, ђаво искористи прилику. Видећи га самог у пустом месту са девојком, ђаво потеже своје замке: покрену у њему ружне мисли и нечисту телесну жељу, и силно га похотом распали. И он, кога не улови блудница упућена од Самарјана; он, који руку своју сажеже (да не би мастурбирао), да би сачувао целомудреност и чистоту; он, који чудеса чињаше, ђаволе изгоњаше, – страшно запаљен блудном похотом, заборави на страх Божји, заборави толике своје подвижничке многогодишње трудове, заборави на дар исцељивања који беше добио од Бога, и онако стар, побеђен од ђавола – паде: обљуби девојку, упропасти и њену и своју девственост, оскврни своје тело и душу, и уништи све своје пређашње трудове подвижничке. Но не беше му доста учинити овај један тешки грех, него учини још и тежи. Јер као што човек који се омакне са планинске литице лети у провалију падајући с камена на камен и разбијајући се, тако се догоди и њему: оклизнувши се у један велики грех, он паде у други већи и страшнији, додајући безакоње на безакоње. Јер ђаво му убаци у душу плашљиву помисао, те он мишљаше у себи, говорећи: Девојка ће казати родитељима да сам је обљубио и упропастио. То ће бити за мене страшна брука и срамота. И ја ћу због ње бити у великој опасности од њих.

И он, нахушкан на то од ђавола, устаде, уби невину девојку, мислећи да ће на тај начин сакрити од људи свој први грех, и избавити се срамоте. Па и на томе се не заустави, него се рину у још један грех: тело девојкино, које својом нечистотом оскврни, и својом руком немилосрдно уби, не сахрани по пропису у земљу, него га без икаквог сажаљења баци у реку.

- Најлуђе од свега је што - за разлику од ових талибана - Ава Римски чита Житија. Вероватно ме на то ђаво тера да бих саблажњавао друге!:)) А ти други би требало да гледају са пажњом онда Авине клипове. Можда се обрате на путу за Дамаск:))

Морал (то вам је наравоученије): Да је овај преподобни Јаков помало мастурбирао, не би пао у ове скарадне грехове. Да не кажем што је наопако урадио па је спалио своју руку, и тако уништио Божије створење, и није схватио Исуса о сечењу удова. Јер на страстима треба радити, не на телу. Јер сваки грех се најпре зачне у уобразиљи (фантазији) и ако се ту сасече, онда ће и телесни нагон моћи да се укроти, иако уз Исусове муке. Јер нам је тело по природи устројено да буде страсно. Који би оплодио жену без ерекције? - Не мислим на савремено доба, где ти медицински могу узети сперму. И фетус у мајчиној утроби има ерекцију. 

Нездраво, манијакално и опсесивно гушење страсти може да доведе само до пуцања човека, како се десилио и код св. Јакова. Потпуно је депласирано Јустиново убацивање у игру ђавола, јер је то најчешћи изговор код људи. Овде је била посреди неправилна сублимација страст која је резултирала овим крахом. Никакав ђаво ту није требао да посредује. 

Сигуран са да када би се Боксит и Роћко и други моји обожаватељи мало посветили ручном раду, били би много бољи људи. Јер Јаков прсну у једном моменту, и расу се као пало огледало по поду, и на крају се скрпи, а ови живе у ружној бесконачности из које не могу да изађу. - Другим речима: Камо среће да си врућ или хладан!...       

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 40 минута, Bernard рече

Kako znaš? Jel si mu držo sveću? Ili si i ti to  pročitao na najboljoj ruskoj enciklopediji.

Piše u Žitiju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Zoran Đurović рече

Ава Римски чита Житија.

И скраћује их по потреби, како му одговара. Па изостави део о покајању након учињеног греха.

пре 9 минута, Zoran Đurović рече

Вероватно ме на то ђаво тера да бих саблажњавао друге!:))

Не тера те ђаво да читаш житија, него те тера да их злоупотребљаваш по свом злоумљу.

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Да је овај преподобни Јаков помало мастурбирао, не би пао у ове скарадне грехове.

Сва је срећа па никад нећеш моћи своје скаредности да пљујеш са неког званичног места, са неке катедре. Можеш само овако да трућаш по интернету и прелешћујеш неутврђене, на своју и њихову пропаст.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево и из Пролога: Свети Јаков Посник. Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.

- Ава може да каже да му Бог (за разлику од Рођеног) не узима ништа за грех, јер, иако је веселник Ава грешан чоек, чуда му се редовно дешавају. - Рекох то апропо "Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока". - Ових дана ми писаше у маси људи да се захвале на посредништву код Господа. Писа и један што пре скоро годину га малтретирала нека докторка (етаље не описујем), Ава му рече да ће све бити добро, и ова се стрмекну у неку провалију и остави човека на миру! Мени би комично, али је битно да функционише!:))

Тако гледам шта се све дешава, колико су људи крхки. И ухвати ме понекад радосна туга. А најлуђе ми буде када крену да ови без икаквог опита крену да ми причају о свецима и чудима. Благодарим Господу што ме је почаствовао да учествујем у свему томе...       

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, Zoran Đurović рече

НИЈЕ ИЗЛАПЕО АВА!!! Алелуја! :sunce:

Јесте Јаков. Ево из Џастиновог житија:

Пошто девојка она остаде код њега, ђаво искористи прилику. Видећи га самог у пустом месту са девојком, ђаво потеже своје замке: покрену у њему ружне мисли и нечисту телесну жељу, и силно га похотом распали. И он, кога не улови блудница упућена од Самарјана; он, који руку своју сажеже (да не би мастурбирао), да би сачувао целомудреност и чистоту; он, који чудеса чињаше, ђаволе изгоњаше, – страшно запаљен блудном похотом, заборави на страх Божји, заборави толике своје подвижничке многогодишње трудове, заборави на дар исцељивања који беше добио од Бога, и онако стар, побеђен од ђавола – паде: обљуби девојку, упропасти и њену и своју девственост, оскврни своје тело и душу, и уништи све своје пређашње трудове подвижничке. Но не беше му доста учинити овај један тешки грех, него учини још и тежи. Јер као што човек који се омакне са планинске литице лети у провалију падајући с камена на камен и разбијајући се, тако се догоди и њему: оклизнувши се у један велики грех, он паде у други већи и страшнији, додајући безакоње на безакоње. Јер ђаво му убаци у душу плашљиву помисао, те он мишљаше у себи, говорећи: Девојка ће казати родитељима да сам је обљубио и упропастио. То ће бити за мене страшна брука и срамота. И ја ћу због ње бити у великој опасности од њих.

И он, нахушкан на то од ђавола, устаде, уби невину девојку, мислећи да ће на тај начин сакрити од људи свој први грех, и избавити се срамоте. Па и на томе се не заустави, него се рину у још један грех: тело девојкино, које својом нечистотом оскврни, и својом руком немилосрдно уби, не сахрани по пропису у земљу, него га без икаквог сажаљења баци у реку.

- Најлуђе од свега је што - за разлику од ових талибана - Ава Римски чита Житија. Вероватно ме на то ђаво тера да бих саблажњавао друге!:)) А ти други би требало да гледају са пажњом онда Авине клипове. Можда се обрате на путу за Дамаск:))

Морал (то вам је наравоученије): Да је овај преподобни Јаков помало мастурбирао, не би пао у ове скарадне грехове. Да не кажем што је наопако урадио па је спалио своју руку, и тако уништио Божије створење, и није схватио Исуса о сечењу удова. Јер на страстима треба радити, не на телу. Јер сваки грех се најпре зачне у уобразиљи (фантазији) и ако се ту сасече, онда ће и телесни нагон моћи да се укроти, иако уз Исусове муке. Јер нам је тело по природи устројено да буде страсно. Који би оплодио жену без ерекције? - Не мислим на савремено доба, где ти медицински могу узети сперму. И фетус у мајчиној утроби има ерекцију. 

Нездраво, манијакално и опсесивно гушење страсти може да доведе само до пуцања човека, како се десилио и код св. Јакова. Потпуно је депласирано Јустиново убацивање у игру ђавола, јер је то најчешћи изговор код људи. Овде је била посреди неправилна сублимација страст која је резултирала овим крахом. Никакав ђаво ту није требао да посредује. 

Сигуран са да када би се Боксит и Роћко и други моји обожаватељи мало посветили ручном раду, били би много бољи људи. Јер Јаков прсну у једном моменту, и расу се као пало огледало по поду, и на крају се скрпи, а ови живе у ружној бесконачности из које не могу да изађу. - Другим речима: Камо среће да си врућ или хладан!...       

 

 

Au Avo, kad ti besediš, Rodji ikone sa zida popadaju.

Ovo si baš dobro napisao. Jedno ke potiskivanje strasti, drugo preobražavanje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Жика рече

Pogledaj na internetu. Danas se slavi. To nisam znao kad sam ti napisao.

Ја сам хтео да ти кажем!!! Видех да си сада написао. И после кажу нема Бога, или случај! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу.

То је, тужни човече, нараваученије. То схвата почетник у хришћанству. А ти и твоји следбеници бауљате у мраку и не успевате да схватите основно. 

Тако да, само ти трабуњај и саблажњавај, ако ти је то лепо и занимљиво.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Дејан рече

Au Avo, kad ti besediš, Rodji ikone sa zida popadaju.

12:smeha::))12:smeha: Плачем!:))) 

Испровоцирају ме тако, па буде као Исус кад са гневом и тугом погледа фарисеје... Да ме ови ликови нису испровоцирали не би било ни оног мог пророштва да Амфилохије неће живети 2 године. И ујутро сам се у 8, идући у продавницу помолио светим Врачима да узми Амфилохија да се не би мучио. И тада је умро. 

Пре 2 недеље увече, када ме је звао шурак да се помолим за ташту, сам рекао да сам се помолио св. Николи да је поведе са собом ако не може да преживи. Он ми рече језик да прегризем, али ташта у том моменту испусти душу. Света жена, иако је стално критиковала свог зетка. Но, задње 2 године, променила је била свој став. И сада се Горе радујемо.  

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...