Jump to content
Дејан

Дијагноза - апокалиптичари

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наше време је апокалиптично. Али када оно није било апокалиптично? Већ у Апостолским временима су хришћани видели демонско олицетворење и пројаву зла у свету који их је окруживао. Они као да су својим очима видели сенке Апокалипсе у време крвавих гоњења и мрачне црте „звери из бездана“, која хоће да растргне Цркву – Христову Невесту, као што су лавови својим зубима растрзавали тела хришћана на зидовима Колосеума.

wildbeasts.jpg?w=400&h=250

У догађајима светске историје, они су предосећали и осећали долазеће катастрофе и контуре апокалиптичних слика су се исцртавале пред њиховим очима све снажније и снажније. Апокалипса је почела од времена Христовог доласка на земљу. На Патмосу, Јован Богослов је сазерцавао оно, што јесте и што ће бити. Зло је увек постојало у свету и оно нараста из покољења у покољење. Оно је налик на реку пуну воде, која подижући се, проваљује брану и потапа обале реке. Зло се концентрише у личностима – непријатељима хришћанства, који излазе на сцену историје, као антихристове претече.

Али постоји још један тамнији, свакодневни апокалипсис – то је оскудевање љубави и вере, то је разврат и лаж, то је равнодушност и суровост, то је посведневна борба човека са човеком, која отима духовну радост и чини живот ланцем ситних преступа. Ово је мучно и изгледа, неприметно дело тамних сила, које припремају пут звери која долази. У том односу садашњост већ у себи садржи елементе будућности и јавља се као његов праобраз. Када старост наступи, онда говоре: близу је крај живота. Али, колико ће се старост продужити, није познато, може бити да ће се она показати дужом од младости, и силазак са планине – дужи од пењања на њу. И сада, као и раније, хришћани осећају нарастајућу силу греха и оскудевање добра – ту моралну ентропију света. Али време, када ће се окренути последња страница историје, није познато. Господ је рекао да ће скоро доћи да суди живима и мртвима, али у којим космичким мерама су измерене те речи – ми не знамо.

У Откровењу Јована Богослова је написано, да су блажени они који читају ту књигу – Апокалипсу. Они су блажени јер се не обмањују вечним пребивањем на земљи, и зато што су спремни на искушења; они су блажени зато што знају коначни пораз зла и победу добра.

Али виђење Апокалипсе није сакрило од хришћана главни задатак њиховог живота – припремити себе за смрт и сусрет са Христом, који ће се догодити независно од временске историје. Откривање будућности у Апокалипси их је терало да траже и да виде апокалипсу у свом сопственом срцу, где се Христос бори са антихристом, где се демон стара да разруши храм људског срца, где сам човек види себе час у обитељима Светих, час у местима тамних сила. Тај унутрашњи апокалипсис се откривао подвижницима и они су плакали над собом, сазерцавајући и осећајући трагизам света у свом сопственом срцу. Блажени Августин пише: „Бог је учинио више, него да је уништио зло. Он је натерао само зло да служи добру. “Али демон, као мајмун Бога, хоће да добро претвори у зло, и да саму књигу Апокалипсе, у рукама људи, који нису стекли благодат, учини књигом некаквих гатања.

Тако је настао тип „апокалиптика“, одвојеног од унутрашњег духовног живота, који се занима тиме што ће се догађати у временима доласка антихриста и краја света, то јест, хоће да украде ону тајну, коју је Христос сакрио од света. Он темељно сакупља извештаје о катастрофама, исеца чланке из часописа и новина о поплавама, приближавањима комета, итд.Он својим слушаоцима говори, као неким победничким тоном: ево открила се озонска рупа и сви ће умрети од зрачења; ви сте слушали да се комета приближава, која мора пасти на земљу: биће експлозије, која ће уништити човечанство, а ако она упадне у океан, подићи ће се таласи, који ће прекрити сву површину земље, као у дане светског Потопа.

У то време он гледа на људе који га окружују, са таквим тријумфом, не лишеним осећања сопственог значаја, као да је постигао некакву победу. Он носи дебелу свеску, где су записана предсказања о крају света и тврди, да је све већ испуњено; затим почиње да изводи некаква поређења и објављује да је антихрист већ у свету, али да ће се откривено јавити кроз годину или две. Затим он, без прекида, говори да је почело отопљавање леда на Антарктику, да се ниво океана повисио за неколико метара и да ће приобални градови бити потопљени; на Црном мору ће се догодити експлозија хидроген-сулфида и поново ће почети да делују вулкани.

Али верује ли он сам у све то – није познато. За њега је главно – произвести ефекат – како год буде могао. Ако се таквим „апокалиптиком“ покаже свештеник, тада ће унутрашњи духовни живот код пастве постепено да се гаси, и парохијани ће почети више да мисле о томе, какве ће катастрофе и када снаћи свет, него остицању благодати, без које се човек сам за себе показује као антихрист.

У време беседа таквих пастира са својом паством, атмосфера постаје наелектрисана. Сви чекају од свог духовног оца откровења о крају света, као што за време спиритистичкх сеанси очекују одговоре од медијума, који призивају духове. Иако се та предсказања, као по правилу, никад не испуњавају, али то се старају да не примете, или да објасне као грешку у прорачунима. У таквим друштвима се не занимају Исусовом молитвом, не читају књиге о духовном животу; тамо нема духовне светлости, која загрева срца људи – тамо је некаква „магија“ страха. Ти људи заборављају на Промисао Божији, на Христова обећања – да ће сачувати Цркву Своју од врата ада.

Уместо поздрава они једни другима говоре: да ли сте чули новости; да ли сте читали о неком догађају –значи, скоро ће бити крај света. И, у исто то време, ти људи себе осећају као неким пророцима последњих времена и сматрају да они собом савршавају важну мисију.

Апокалипсис Јована Богослова је написан огњеним језиком, као да је саткан из севајућих муња. Он собом представља оружје против заборава и лењости. Он не дозвољава људском срцу да одебља, али, у исто време, за горде и нераскајане душе он се претворио у мач, којим они рањавају сами себе. Апокалипсис није толико реквијем о свету који гине – колико химна у славу Новог Јерусалима, који силази са Небеса. Древни Хришћани су чекали крај света као избављење од страдања, као прелаз у бољи живот.

1332233421Tqbp06.jpg

Савремени апокалиптици говоре о крају света, као о неумитној катастрофи. Шта ће бити даље – њих мало интересује: иза разореног Вавилона, они не виде Небесни Јерусалим. Ако питате таквог апокалиптика: „како се спремаш за долазак Христов, да ли се бавиш молитвом Исусовом, да ли проводиш живот у покајању, да ли чиниш милостињу?“ Он ће вам одговорити: „Слушао сам да се антихрист већ родио, он ће доћи на власт са тридесет година, и цароваће три године; он ће на чело и руку стављати печат, и о томе ја упозоравам људе да га не би примили. Ако му кажете, да не треба само да одбаци печат антихриста, већ и да прими печат Христов – знамење, пред којим ће Херувим, који чува врата раја, спустити огњено оружје – Име Исуса Христа, сједињено са срцем, онда ће апокалиптик одговорити: „Мене нису учили о томе, али ја могу објаснити шта значи број звери.“

Апокалипсис је био омиљена књига Светог Филарета Московског – једног од најпроницљивијих умова свог времена. Из ње је он црпео силу у борби за Православље, коју је водио у току десетина година. Али, за људе страсне и горде, покушаји да проникну у тајне историје, могу да доведу до духовне заблуде или да пребаце пажњу од најглавнијег – унутрашњег духовног живота – на спољшање, од нас скривено.

Не треба заборављати да се сусрет са Христом не дешава само у дан Другог Доласка, већ и после смрти, која је за човека неизбежна. И за тај сусрет се целог живота мора припремати сваки хришћанин.

Архимандрит Рафаил Карелин

Share this post


Link to post
Share on other sites
Политика пропагирања последњих времена
Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време. 
То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве - свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљене свету. Примећено је да духовништва које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља - а то је монаха жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу - горепоменуто. Иза овако постављеног "мисионарења" крије се само једно - преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они - ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма. 
 
Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија - затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејски царство - Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: "Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођа ..." У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: "О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време? " 
Писмо завршава овако:" уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост.Амин. " Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже:" Ко не зна да ми живимо у последње време? "Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", "Господе Исусе Христе, спаси ме", "Исусе, помози ми", итд Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедска, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко "стајање пред Богом", молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот. 
 
Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутрашњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се "у Духу у свако доба" (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност "Божијем народу" и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале.
 
 У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били "носиоци у пустињи процветалог оптимизма", са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све само зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се ​​то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. "Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама! "(Мт 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и "шкргут зуба" (Мт 8, 1; 13, 2; 22, 3. ..), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство - на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века - ПГ 150, стр. 1233БД). 
УПОЗОРЕЊЕ СВЕТОГ САВЕ Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи студеничког (и хиландарског) типика Светог Саве: "О томе да не волимо да код вас буде велики број ..." (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. Год.) Да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на 90. Иако почетак ове главе каже: "Велики број међу вама не волимо да буде", следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, "па макар требало и мало да вас остане" (иста глава). ДВА ВИДА МОНАШТВУ 1 - Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, "јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти" (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба Свеправославном осећање припадности "Божијем народу" и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал - страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавањем у тешким историјским приликама. 
 
Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". 
 
Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво кроз векове на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако иу опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње - преподобног Антонија Великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије Велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи свештеници поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења.
 
 Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиографију Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетност, одузете покреће, демоне изгони, итд . Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј духовног руковођења безбројним душама које су му притицали. 
 
Дара старчества су удостојени и Оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир. 
 
Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончине преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости. 
 
Краљ Стефан Првовенчани (Свети Симон Монах) у Житију Светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненаметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије. 
2. Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо - нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини "побожнији" мирјани труде да личе на монахебез пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао. 
 
Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе сопствену заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: "Ко је он (епископ)? Шта ће нам?(Тачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву ". Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадије), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па иу њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи - жеља потпуно немонашка, тј страна монаштву и његовим заветима. 
 
Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам.Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутрашњег проблема
ЗАКЉУЧАК Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем.Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: "Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш ..."Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник, потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у "хероизам" осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер "земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека"Ако су монаси 14. века били "носиоци у пустињи процветалог оптимизма", данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.
 
Архимандрит Тихон (Ракичевић)
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није мали број православних верника који дал' под утицајем протестанског духа или су тренутно у острашћеној фази ревности свог верског живота стално говоре о последњим временима. И добро, нека су последња времена мада тај дан само Бог зна, али иако су можда последња, говорим о типу, тј профилу личности који некако то  провлаче, намећу, оптерећују друге с тиме, некако држећи себе у стање неке њима непрепознатљиве "парализе" и због тога могу мало тога лепо да кажу и да стварају...  

 

Шта ви мислите ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да неке претпоставке вашег мишљења нису довољно добре. Православци су врло апокалиптични(у изворном значењу те речи). Велики број светаца је о томе писао: пророци пре Христа, Јован Богослов, Јосиф ватопедски...Православци првих векова су били сигурни да је крај времена ствар која ће се врло брзо десити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да неке претпоставке вашег мишљења нису довољно добре. Православци су врло апокалиптични(у изворном значењу те речи). Велики број светаца је о томе писао: пророци пре Христа, Јован Богослов, Јосиф ватопедски...Православци првих векова су били сигурни да је крај времена ствар која ће се врло брзо десити. 

 

Ја сам већ рекао ако сте добро прочитали текст... "нека су последња времена..." и онда сам рекао више о типу личности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ја сам већ рекао ако сте добро прочитали текст... "нека су последња времена..." и онда сам рекао више о типу личности.

Hriscani apostolskog perioda se uklapaju u tip ličnosti koji ste spomenuli.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prilično sam siguran da mnogi pravoslavci govore o apokalipsi i analiziraju sudnji dan jer im je odlično bekstvo od sadašnjosti sa kojom ne umeju da izadju na kraj PLUS svi kojii im smetaju će po difoltu tada biti počišćeni a apokaliptičari će iz jednog ćoška da gledaju i reći će - Jesmo li vam kazali? Sad vidite...

Share this post


Link to post
Share on other sites

...Православци првих векова су били сигурни да је крај времена ствар која ће се врло брзо десити. 

 

Kao sto se moze vidjeti, od te njihove sigurnosti nije ostalo nista. Dosad sve generacije koje su bile apokalipticne omanule su u svojoj euforiji da licno docekaju Hrista. Sa druge strane jedna druga vrsta apokalipse nas sigurno ocekuje i tu ne mozemo omanuti, tj sopstvena smrt. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

о бре, о бре, о бре !!!

 

Самим доласком Христа, почела су последња времена, али ја не причам о томе...

Па увек важи оно : Покајте се јер се приближило Царство небеско и бдијте јер не знате кад ће ....

 

Ја причам о једној појави а која је описана у посланици Солуњанима:

 

"Не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју или тобоже нашом посланицом - као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин; јер нема дана Господњег док прво не наступи отпад и не појави се човек греха, син погибли."

 

Има много данас који кажу последња су времена последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, .... и тако док не стигну у клинички центар... на то ја мислим ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

о бре, о бре, о бре !!!

 

Самим доласком Христа, почела су последња времена, али ја не причам о томе...

Па увек важи оно : Покајте се јер се приближило Царство небеско и бдијте јер не знате кад ће ....

 

Ја причам о једној појави а која је описана у посланици Солуњанима:

 

"Не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју или тобоже нашом посланицом - као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин; јер нема дана Господњег док прво не наступи отпад и не појави се човек греха, син погибли."

 

Има много данас који кажу последња су времена последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, последња, .... и тако док не стигну у клинички центар... на то ја мислим ...

То није исто, мислим да је ту реч о онима који говоре да је већ дошао Судњи дан.

Мислим да је добро стално се подсећати да су последња времена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prilično sam siguran da mnogi pravoslavci govore o apokalipsi i analiziraju sudnji dan jer im je odlično bekstvo od sadašnjosti sa kojom ne umeju da izadju na kraj 

Може бити,али исто тако многи православци не воле апкалиптичне представе,јер им је и на овом свету прилично добро и последње што им треба да их сад неко малтретира оним последњим поглављем новог завета, које ипак нико неће избећи,жив или мртав... :stadaradim:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...