Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Marjanovic

Срби у аустроугарској војсци

Recommended Posts

Ове године обележава се стогодишњица Великог рата. Србија је из тог рата изашла као победник и поред великих губитака. Остварени су циљеви који су зацртани - ослобођење и национално уједињење. Највећи број Срба борио се у српској или црногорској војсци.

Ипак, један део Срба борио се на страни поражене Аустро-Угарске. Реч је о Србима из  Војводине, Босне и Херцеговине, Лике, Баније, Корудна, Славоније, Далмације ...Као поданици Аустро-Угарске били су мобилисани и послати на фронт, италијански, источни, а неки чак и на Србију. Многи су дезертирали или пак пришли српској или руској војсци али велики број је и погинуо и оставио кости по Алпима или Галицији...С обзиром да су се нашли на губитничкој страни данас се ретко помињу. Број Срба у аустругарској војсци није уопште био мали. Многе познате личности (шта више Срби патриоти) били су АУ војсци, попут Милоша Црњанског. Било је чак и православних свештеника попут Ненада Барачког (објавио чувени Нотни зборник  српског народног црквеног појања по карловачком напеву) који је као војни свештеник служио у аустроугарској војсци и то у окупираној Србији, у Смедеревској Паланци.

А било је и људи попут фелдмаршала Светозара Боројевића (са титулом барона) који су се веома истакли у Великом рату на страни Аустроугарске.. Фелмаршал Боројевић конкретно на италијанском фронту.

 

Они који су пореклом из крајева који су били под влашћу Аустро-Угарске сигурно знају за случајеве да су им или преци или пак неко из њиховог краја били у аустроугарској војсци. Не зато што су волели Аустро-Угарску, већ зато што су морали да иду. У супротном би били убијени или би им породица страдала. Као и већина обичних војника у Великом рату, били су топовско месо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Србија уопште није изашла као победник, већ као поражена земља по сваком питању. Изгубили смо много људи, нација је уништена стварањем Југославије, па смо због тога неколико деценија касније остали и без онога што су преци крваво ослободили и за шта су се борили.

И извини, циља није било, јер тако ако кажеш, онда можемо доћи до закључка да је циљ био да Србија изазове рат, зарад неких својих будућих интереса.

А "потурица" смо од вајкада имали.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Србија уопште није изашла као победник, већ као поражена земља по сваком питању. Изгубили смо много људи, нација је уништена стварањем Југославије, па смо због тога неколико деценија касније остали и без онога што су преци крваво ослободили и за шта су се борили.

 

Историјски гледано Србија је победила. То што је та победа била толико скупо плаћена је нека друга тема. Али победа је историјска чињеница. 

 

 

И извини, циља није било, јер тако ако кажеш, онда можемо доћи до закључка да је циљ био да Србија изазове рат, зарад неких својих будућих интереса.

 

Циљеви су постојали и они су формулисани у Нишкој декларацији 7. децембра 1914. године. 

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

 

Али  није то овде тема.

 

 

 

А "потурица" смо од вајкада имали.

Срби у аустроугорској војсци нису били потурице. Потурице су мењали веру, идентитет... и постајали "Турци", а Срби у аустроугарској восјци нису мењали ни веру ни нацију, нити су постајали Аустријанци, Мађари... Просто су били мобилисани од стране државе у којој су живели. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Они који су пореклом из крајева који су били под влашћу Аустро-Угарске сигурно знају за случајеве да су им или преци или пак неко из њиховог краја били у аустроугарској војсци. Не зато што су волели Аустро-Угарску, већ зато што су морали да иду.

 

Мени лично су сви преци рођени на тлу бивше АУ. Ја не знам за ниједног да је ратовао на њиховој страни. Вероватно да је било таквих али је то после Великог рата било срамота рећи (хвалити се с тим) тако да су те њихове тајне умрле заједно са њима. Док за време Другог светског рата већ знам за претке како су ратовали, где су били, живели и како су неки завршили своје животе у том рату. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вероватно да је било таквих али је то после Великог рата било срамота рећи (хвалити се с тим) тако да су те њихове тајне умрле заједно са њима. 

За оне који су нпр. погинули у аустроугарској војсци, често се говорило само погинуо у рату

Share this post


Link to post
Share on other sites

За оне који су нпр. погинули у аустроугарској војсци, често се говорило само погинуо у рату

 

 

Мој прадеда, пореклом са Кордуна, заједно са својим братом се вратио из Америке 1915. год како би ратовао за Србију, знам из прича да се хвалио како је преживео Албанију и како је пробијао Солунски фронт. После је добио колонизацију у Банату (село Велика Греда) и тако се цела породица доселила ту. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мој прадеда, пореклом са Кордуна, заједно са својим братом се вратио из Америке 1915. год како би ратовао за Србију, знам из прича да се хвалио како је преживео Албанију и како је пробијао Солунски фронт. После је добио колонизацију у Банату (село Велика Греда) и тако се цела породица доселила ту. 

Наравно, велики број добровољаца је био у српској војсци. Рецимо, многи Срби из Срема (који је тада био под влашћу АУ) су пребегли у Србију и формирали Сремски добровољачки одред који је са српском војском бранио Београд.

Share this post


Link to post
Share on other sites
А било је и људи попут фелдмаршала Светозара Боројевића (са титулом барона) који су се веома истакли у Великом рату на страни Аустроугарске.. Фелмаршал Боројевић конкретно на италијанском фронту.
 

 

Па генерал Милан Узелац, који је био командант Аустроугарског ваздухопловства...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/34908-срби-у-страним-ваздухопловствима/#entry1145429

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada sam istraživao mjesta stradanja K.u K. hrvatskih domobranskih i pučko-ustaških jedinica iz WW 1, primjetio sam popriličan broj srpskih imena i prezimena kao i pravoslavne križeve. Činjenica jest da je veliki broj Srba iz Like, Dalmacije, Slavonije, Podravine, Posavine, Hercegovine, Bosne, Boke, Srijema, Banata i Bačke bio u sastavu domobranskih i pučko-ustaških jedinica tadašnje AU vojske. 

 

Danas u hrvatskoj postoje primjeri dnevnika naših hrvatskih Srba koji su sudjelovali u hrv. jedinicima AU vojske, evo nekih ako koga zanima:

- liječnik Živko Prodanović, bački Srbin član 26. pučko-ustaške pukovnije ("Iz ratne torbice. Pohod na Srbiju 1914." Novi Sad 1927.)

- pravoslavni vojni svećenik Dušan Obradović, Srbin iz hrvatske Podravine ("Srbija i austrijski Sloveni u Svetskom ratu 1914–1918", Novi Sad 1928.)

- Marko Jakovljević, Srbin iz Srijemskih Karlovaca ("Iz rata i emigracije. Uspomene." Subotica 1923.)

- Jovan Korda, Srbin iz Mirkovaca ("Odesa–Arhangelsk–Solun. Iz života ratnih dobrovoljaca" Osijek 1937.)

 

Problem sa većinom sudionika WW1 svih južnoslavenskih krajeva jest bio što su bili slabo pismeni, pogotovo seljački sloj (koji je praktički bio potpuno nepismen - a on je činio okosnicu vojske) tako da je samo mali broj ljudi ostavio dnevnike (uglavnom oficiri) pa ne znamo u potpunosti kakvo mišljenje o tom ratu je vladalo ni među Srbima u AU vojsci - jer sva četvorica navedenih imaju različite motive (ali i oni drugi koje nisam naveo) tako da ne postoji neka generalna slika prema kojoj bi mogli izvući zaključak. Neki su se borili za sebe, neki za Austriju, neki za ujedninjene sa Srbijom, neki su bili prisiljeni, neki su dobrovoljno pristupili...

 

Ne znamo ni koliko Srba je bilo budući da su Austijanci Hrvate i Srbe vodili pod jednom nacijom. Ali možemo izvući određene pokazatelje. Prema zapisima podmaršala Teodora Soretića, tadašnjega zapovjednika 42. domobranske pješačke divizije, karlovačka 26. domobranska pješačka pukovnija je imala u svom sastavu 68.5% Hrvata, 29.5% Srba te nešto Mađara i Nijemaca (E. Jurdana, “Dokumentarna zbirka I.: Svjedočanstva iz vremena Prvog svjetskog rata”, Prvi svjetski rat u zbirkama Hrvatskog povijesnog muzeja)

 

Postoje brojne zanimljivosti poput na primjer da je Srbima iz sastava BiH jedinica unutar AU vojske prije napada na Srbiju 1914. dana mogućnost da ne sudjeluju ako ne žele i samo mali broj je odbio ili tražio premještaj na rusko ratište. Većina BH Srba je odlučila sudjelovati u invaziji. (Pero Blašković "Sa Bošnjacima u svjetskom ratu", Beograd 1939.)

Ima svega i bilo je tu svakakvih. Jedan od dobitnika najvišeg AU vojnog odlikovanja - orden Marije Terezije sa titulom barona - je bio satnik Vojko Glogovac, Srbin iz Bileće koji je odlikovanje "zaradio" tijekom Kolubarske bitke kada je sa svojom strojnicom pokosio oko 400 Srba pripadnika Moravske divizije (S. Pavičić "Hrvatska vojna i ratna povijest i prvi svjetski rat" pretisak, Zagreb, 1943.)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као мали сма слушао приче да су наши гледали на сваки начин да избјегну мобилизацију у К/К војску. Од Подновља до Дрине ишли су ноћу кроз српска села, истим оним путевима којима су стизале књиге и оружје кад се борило против Турака. Тако је ђед МИлан Богдановић одслужио војни рок и поново га позвали умјесто рођака с истим именом и презименом који је отишао за Србију и чији потомци и данас живе у Београду.

На вијест да је почео први балкански рат почели су да стижу добровољци са свих страна, међу њима је и био мој ђед по баби, који се болестан вратио после рата са Бугарима и умро пред Видовдан 1914.

Милан Калабић, Николин отац се предао српској војсци у Прњавору, јер је знао тај крај пошто је ту имао рођаке који су се прије доселили.

Углавном су наше слали да се боре на италијански фронт, пошто су се предавали без борбе српској и руској војсци. Једнога из сусједног села ожалили а он се вратио двадесет и неке са супругом Клаудијом, била је жива до пре овај рат, писла дјеци задаћу из руског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Austrougarski Srbi su u početku invazije rado sudjelovali, međutim već nakon Cerske bitke primjećuje se mijena ne samo kod njih već u redovima svih južnih Slavena - reklo bi se da "dolaze k sebi" i tada u stvari počinje izbjegavanje vojne službe (koje ne mora značiti nedostatak hrabrosti) jer sve do invazije na Srbiju, izbjegavanja nije bilo unatoč rašienom mišljenju da se izbjegavalo - nije se izbjegavalo - na početku se rado išlo na srpski front.

Evo što o promjeni svijesti nakon Cera kaže jedan od hrvatskih Srba o cjelokupnoj situaciji koja se događala nakon te bitke kada su i Srbi prečani i Hrvati shvatili da se bore protiv - vlastite braće:

 

Mnogi do tada skeptici, pa šta više i odani cesarovci osetiše novu pulzaciju krvi, prignuše se slavenskoj solidarnosti. Bratski osećaj hrvatskog dela našeg naroda budi se, jača i osmeljuje. Vojnici u kadru, naš čisti, seljački i zdravi soj traži izlaza da se oslobodi od fronta. Nije tu bilo straha, niti kukavičluka. Ta naša je to krv. Krv junačka, pradedovska. Drugo je nešto što ga na ovo goni. Krv bratska. Čisti, neodolivi nacionalizam, odnegovan pesmom guslara i besmrtnim delima hrabrih predaka.” (Jovan Korda, Srbin, "Odesa–Arhangelsk–Solun. Iz života ratnih dobrovoljaca" Osijek 1937.)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Austrougarski Srbi su u početku invazije rado sudjelovali, međutim već nakon Cerske bitke primjećuje se mijena ne samo kod njih već u redovima svih južnih Slavena - reklo bi se da "dolaze k sebi" i tada u stvari počinje izbjegavanje vojne službe (koje ne mora značiti nedostatak hrabrosti) jer sve do invazije na Srbiju, izbjegavanja nije bilo unatoč rašienom mišljenju da se izbjegavalo - nije se izbjegavalo - na početku se rado išlo na srpski front.

Evo što o promjeni svijesti nakon Cera kaže jedan od hrvatskih Srba o cjelokupnoj situaciji koja se događala nakon te bitke kada su i Srbi prečani i Hrvati shvatili da se bore protiv - vlastite braće:

 

Mnogi do tada skeptici, pa šta više i odani cesarovci osetiše novu pulzaciju krvi, prignuše se slavenskoj solidarnosti. Bratski osećaj hrvatskog dela našeg naroda budi se, jača i osmeljuje. Vojnici u kadru, naš čisti, seljački i zdravi soj traži izlaza da se oslobodi od fronta. Nije tu bilo straha, niti kukavičluka. Ta naša je to krv. Krv junačka, pradedovska. Drugo je nešto što ga na ovo goni. Krv bratska. Čisti, neodolivi nacionalizam, odnegovan pesmom guslara i besmrtnim delima hrabrih predaka.” (Jovan Korda, Srbin, "Odesa–Arhangelsk–Solun. Iz života ratnih dobrovoljaca" Osijek 1937.)

 

Da, to je ta politička i zajedno s njiom psihološka evolucija, Česima i Slovacima je isto trebalo dosta tog tranzitnog vremena da se preveslaju na nove realije, dugo vremena je i medju njima istrajavalo dosta AU-nostalgičara i zadrtih monarhista a te prve medjuratne godine Československe Prve Republike su karakteristične po tome što su privrženci monarhije čim bi naišli na nekakve greške demokratskih i republikanskih sistema odmah to u nedogled i do nekonečna razmazivali sa obaveznim poučnim zaključkom da je u K und K sve to bilo bolje a tako su izgledale sve te njihove javne diskusije monarhista i republikana tih prvih desetljeća Republike. Pa pogledajmo danas koliko samo dugo traje ta "normalizačna tranzicija" od komunizma do normalnog nekog stanja stvari, ni u Hrvatskoj ni u Srbiji nije dovršena ni ta politička i ekonomska, pravna kako treba a kamo li u svijesti ljudi ni poslije 25 godina a to uz svu pomoć takvih sredstava kao što su novine, štampa RTV i internet. Koliko još prežitaka komunizma vegetira svuda u pravosudju, ekonomiji i politici.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U vezi navodnog radog sudjelovanja prečanskih Srba u redovima srpskih dobrovoljaca koji su iz ruskog zarobljeništva trebali biti prebačeni Odesu pa dalje sve do Soluna:

U Tetjušiju, u ruskom logoru AU zarobljenika je bio hrvatski kvart i srpski kvart. Znači zarobljeni K. u K. vojnici Hrvati i prečanski Srbi su bili odvojeni! Prema Jovanu Kordi, srpski kvart se u jednom trenutku rascijepio, pa su pojedini njegovi članovi tzv. "cesarovci”, premješteni u hrvatski što upućuje na zaključak da je unatoč poodmakloj fazi rata i unatoč u zarobljeništvu postojao značajan broj prohabsburških Srba, tj. prohabsburških pravoslavaca i da nije riječ o sitnoj manjini.

 

Prema pisanjima, od cijeloga hrvatskog kvarta u dobrovoljce se javilo svega njih petorica - i ti su su stoga odmah bili premješteni u srpski kvartir.

A kada se zatim u srpskom kvartu pitalo tko će na Solun, navodno gotovo nitko nije htio u dobrovoljce. Da li se nije više ratovalo ili što, ne znamo, ali ruši pretpostavke da su Srbi rado predavali Rusima da bi onda još radije pristupili u dobrovoljce. To nije istina. Ne vjerujem da se baš nitko niej javio ali odaziv u srpske solunske dobrovoljce je bio nizak među zarobljenim Srbima i postavlja se pitanje koliko ih je na kraju čak i prisilno natjerano da pristupe solunskim vojnicima ili kako bi rekao pisac "silovoljcima" (odvučeni na silu)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tvrdim da prečanski Srbi koji su bili pripadnici AU vojske sve do početka WW1 nisu jasno definirali svoju naciju jer je određen broj pokazatelja da se dobar broj njih izjašnjavao (osim kao Srbi) i kao Austrijanci, Hercegovci, Dalmatinci, Hrvati, Slaveni, Pravoslavci..

 

Najbolji prikaz nacionalne svijesti prečanskih Srba iz tog doba možemo vidjeti jedino iz američkih evidencija Ellis Islanda jer su u to vrijeme preko New Yorka iz svih dijelova Europe pristizali doseljenici, a Amerikanci su zapisivali sve, pa tako i etničko (nacionalno) podrijetlo.

Pogledajte popis na www.libertyellisfoundation.org/passenger i vidjet ćete kako su se izjašnjavali: jednostavno upišite prezime nekog prečanskog Srbina kojeg poznate i ako je netko od njegovih rođaka uselio u SAD u razdoblju 1910-1920 vidjet ćete kako su se nacionalno izjašnjavali svakako: Srbi, Hrvati, Austrijanci, Hercegovci, Bosanci, Ličani, Dalmatinci, Slaveni. Ne zaboravite da je velik broj prečanskih Srba nakon WW1 izbjegao upravo u SAD zbog sudjelovanja u austrugarskom napadu na Srbiju zbog tzv. 'prljave savjesti'

 

I samo da napišem jednu zanimljivost: znate li kako je sve do 1915. na zagrebačkom kolodvoru pred odlazak hrvatskih postrojbi na bojište (domobrana i pučkih-ustaša) vojni orkestar svirao staru graničarsku koračnicu "Rado ide Srbin u vojnike"!

Hrvatski Srbi su očigledno bili integralan dio hrvatskog društva, tamo sve do 1918 i kraja WW1 kada nastupa prijanjanje uz otadžbinu Srbiju, a počinje postupno odbacivanje Hrvatske kao domovine i kao mjesta gdje su pustili korijene.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...