Jump to content

Рад на себи у нас Хришћана (размишљања на тему)

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 155
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Ево још нешто што би могло да баци мало светлости у ком би правцу требало да иде рад на себи

     

  МОРАЛНОСТ КАО ИЗВОР ЖИВОТА

У последње време све више се људи окреће другим религијама  тражећи у њима везу са Богом, несвесни да заправо беже од морала на коме три монотеистичке религије инсистирају. У јудаизму и исламу морал је дат у облику закона који се мора вршити, док у хришћанству човек је слободан од закона али се од њега тражи да из љубави према ближњима испуњава морал. Хришћанство у закону препознаје лице љубави и разуме да морални закон,десет Божјих заповести, заправо осликава љубав према ближњем. Јер без морала, љубав према ближњем је само једна превара у коју себе човек доводи чинећи добра дела из своје личне користи.

Лагао бих да кажем да се у другим религијама не помиње морал и љубав према ближњем, али се услед недостатка заповести та ствар лако превиђа, па су оне сладуњаве онима који гину.

Три Божанска лица би смо могли да представимо и као; Законодавац(Отац), оног коме се суди(Сина) и судског извршитеља(Св. Дух). Будући да смо по образу Божјем створени то ми у себи можемо препознати та три лица, савест у којој је разум је наш законодавац, наш ум је онај коме се суди а дух који нам је од Бога дат је извршилац правде над сва три лица, јер су три лица заправо три личности једног Божанског Бића.

Судски процес у нашем бићу је свакодневна ствар и увек траје, али се правда не извршава одмах, већ се даје време да се човек покаје и промени своје понашање, како би се избегла евентуална казна, јер она погађа цело биће. Јер и савест и дух страдају када је правда неповољна по биће коме припадају, не страда само ум који је главни кривац што је кренуло наопако.

Будући да изван Бога не постоји ништа и све што постоји је у самом Богу, то је он свој ум поделио на безброј других бића и у свом је уму створио свет у коме ће сва та бића да живе. Да би овај свет и сва бића у њему складно  функционисао мора да се поштује закон љубави. Што не желиш себи не чини другоме. Ми не желимо да неко краде наше, да нас лажу, да нам отимају, да нам се чини сила и да на туку,да будемо преварени.... Све оно што ми не желимо себи ушло је у морал, да се не чини ни другима. Јер Бог је суд поставио да би свет функционисао по систему друштва где сви појединци треба да брину о друштву у целини. Кажњава себе онај ко ремети друштвени живот а награђује онај ко га унапређује. Гледајући своје тело ми видимо да је оно уређено као једно велико друштво у коме има разних ћелија,бактерија, и другиг организама који чине да друштво (наше тело) складно функционише. Када са намножи превише бактерија тело реагује па шаље војску(бела крвна зрнца)да среди ствар. Бактерјијама се то чини као неправда јер оне су само следиле свој природни инстикт за размножавањем. Немају разум да схвате да угрожавају цело друштво.Када се угојимо цело друштво пати јер мора да носи вишак килограма, цело друштво ради и запиње зато што се биће у целини не уздржава од хране. Цело друштво мора да запиње и да ради јер је биће коме припадају курварског духа па му треба пара за курвање, коцку,дрогу,алкохол,нови мобилни од петсто евра и ко зна шта све још не треба бићу курварског духа. Онда ум таквог бића почиње да смишља како на лакши начин да обезбеди новац за своје курварске потребе а то се одражава на морал целокупног његовог бића јер и најмања ћелија има свој ум,који је подложан кварењу. Ћелије таквог бића и саме почињу да краду и узимају од других ћелија да би имале више  за себе. Ево погледајмо ћелије рака: нормалне ћелије између себе граде протеинске цевчице кроз које резмењују храну помажући једна другу. Док ћелије рака, немају способност да изграде такве везе између себе.

Да се вратимо на суд.  Ми свакодневно судимо о стварима и догађајима у нашем животу; ово је лепо, оно ружно, ово добро,лоше итд. У зависности од тога како смо пресудили у нама ће се појавити нека осећања. Та осећања су реакција пороте на суд. Јер као што је Божји ум подељен на безброј бића тако је и наш ум подељен на много малих умова,то су бића нашег ума. Када су бића нашег ума задовољна ни то осећамо као радост а када нису онда као тугу, страх, мржњу...Дакле бића нашег ума чине пороту која реагује на одлуке суда.Знамо и сами да стално судимо гледајући телевизију о догађајима у свету, осећања која производимо осећа Син Божји чијег смо ума део.Па ако су осећања лепа он осећа да се његова душа радује.

Научници су открили да осећања изазивају да ћелије мозга производе одређена једињења, као и да лоша осећања терају ћелије да луче материје штетне по здравље нашег тела, а да лепа осећања чине да се луче  материје корисне за здравље нашег тела. Исто тако научници су открили да наша лоша осећања утичу и мењају нашу ДНК, као и да утичу на повећану производњу слобогних радикала коју ударају у ДНК спиралу ломећи при том делове исте. Срећа да је Благи Бог на све мислио па постоје протеини који док спавамо, и не производимо лоша осећања, оправљају ДНК ланац, иначе би смо брзо отпевали.

Занимљиво је да има људи који не иду на суд. Кад неко у свом срцу одлучи да га више не занима дали је нешто добро или лоше, већ да ђе он да чини онако како је њему мило. Тада је такав човек као када неко не дође на суд, па нема ни пресуде, нема ни реакције пороте и таквом човеку све иде у напредак, Барем њему тако изгледа гледајући материјални план. Али деца таквога на свом суду плаћају данак док се кроз Христа не отму од оптужбама  које су им од родитеља остале.

Језик којим говори дух су наша осећања, она су градивни материјал од кога нам дух уређује живот. Тадеј Витовнички је говорио: какве су ти мисли такав ти је живот. Јер лепе мисли доносе лепа осећања а лоше мисли које су последица лошег суда доносе лоша осећања.Наш живот,наше здравље,судбину... све одређују наша осећања која су последица нашег суда. А наш суд је последица нашег морала. Зато је и она пословица: чини добро и добру се надај.

Зато је морал извор живота. Јер морални закон је слика љубави. Љубав која нема свој облик у моралу добија своје лице и изглед, да је могу појмити они који је траже. Каква је чија љубав(морал)таквог му је облика и живот.

 

Свети Грал је посуда из које је пио Исус Христос са ученицима за време тајне вечере. Суд са вином. Вино представља крв Христову,а то је Љубав.

Када се Љубав нађе на Суду, тада је Порота пијана од радости. Зато када је наш суд исправан цело тело преплави осећај радости. А када је наш суд лош тада туга, гнев... прожимају тело. Онај чији су судови добри, стално пије крв Христову, свакодневно је с Христом за путиром.

И тако сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига, и много читање умор је телу. Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла.

Књига Проповедникова глава 12 стих 12,13 и 14

Link to comment
Подели на овим сајтовима

                       Како се храни ум

 

Господ Бог има три лица, Отац Син и Св. Дух

Исус Христ је једно од та три лица. Син или ум Божји.

Будући да смо створени по обличју Божјем и ми имамо три лица па самим тим и ум.

Ми као Божанско биће би требало да господаримо  умом али то није случај.

 Да би смо уопште дошли у сутуацију да владамо умом,морамо прво направити дистанцу између нас као Божанског Бића и нашег ума.

Ум је тако направљен и осмишљен да прерађује информације које му ми дамо посвећујући пажњу стварима. Он онда као што желудац вари храну, па је разлаже на разне материје, не правећи разлику између корисних и штетних. Тако ум разлаже објекат пажње на информације, које ми доживљавамо као идеје, не правећи разлику између корисних и штетних.

Свако може да примети да му се у сличним ситуацијама јављају сличне идеје.

Ако погледамо неки филм наш ум ће после премишљати о њему. Или ако обнажену згодну жену видимо.

Невоља је што ум ради по навици, и тражи храну која му се свиђа, па се труди да усмери нашу пажњу у потрази за храном и ми постајемо робови нашег ума. Јер нисмо свесни да ми као Божанско биће имамо власт да усмеримо пажњу тамо где ми хоћемо, а не где ум хоће.

Свако ко је покушао да поради на контроли својих мисли могао је да примети да то не иде лако. Једноставно не можемо контролисати шта ће ум извући из хране коју смо му пажњом дали. Он ће из ње извући све што тамо има. Он нема свест о томе која идеја је добра а која лоша, па да их раздвоји. Ми смо та свест која треба да одради тај посао. И као што постоје органи у телу који врше разврставање на лоше материје и добре, тако и ми треба да бдимо над умом и да одабирамо идеје које ћемо прихватити или одбацити,

Десет Божјих Заповести су морални закон који је најбоље мерило у оцењивању каквоће идеја.

Дакле наш посао је двострук. Прво морамо да пазимо чему посвећујемо пажњу; јер на тај начин хранимо ум који је незајажљив. А друго, да пазимо шта је ум издвојио из хране коју смо му дали.

Шта раде монаси? Удаље се од света и читају реч Божју. Практично хране свој ум једноличном храном, посте духовно и постају Свеци.

Ове ствари  ми је Бог дошашнуо и узео сам да то проверим па сам престао да гледам телевизију, да читам часописе, склањао сам поглед  кад видим згодно женско, уклањао се кад чујем да се неко препире, читао сам само Св. Писмо и Добротољубље. И мој ум је почео да рађа другачије мисли, једноставно, видео сам славу Божју.

Немамо шта ми да контролишемо ум, сем да нам у потрази за храном не одвуче пажњу на храну на коју је навикао. Он савршено ради свој посао, али ми не радимо свој посао; јер нисмо ни свесни себе као свести која храни ум. Нисмо свесни Бога у себи.

Мењање навика и уверења је мукотрпан посао али кад доведемо свој ум у стање да се он осврће да чује наше мишљење добили смо Сина Божјег.

Будући да смо кроз Исуса Христа и ми умови Божји.Да би смо постали Синови морамо да се покоримо Богу. Јер нам Исус Христ показао какав је Син.

Зашто да се покоримо? Јер ми кад мислимо, то радимо кроз ум. А једини начин да свој ум покоримо себи је да ми сами будемо покорни. Јер док размишљамо да се покоримо ми то радимо кроз ум и ум то на крају прихвата то као навику.

Кад кроз молитву мислимо, нека буде воља твоја, и тражимо Божју вољу ми у свом уму стварамо навику да се осврће и тражи шта је наша воља као свести која му је претпостављена.

Вера у Исуса Христа је вера да смо умови Божји, створени да стварају мисли. И као што свесни људи одбацују штетне мисли; тако ћемо и ми бити одбачени ако их производимо. Погледајмо на примеру св. Писма како то изгледа. Читајући св. Писмо, које је Реч Божја, и као такво је духовна храна; јер Је Исус Христ рекао када је ломио хлеб за време тајне вечере: ово је за вас тело моје. Јер Реч је се отелотворила у Христу, по Јовановом  Јеванђељу. Дакле Реч Рожја је Христос  и она је Духовна храна.

Док читамо Св. Писмо ми хранимо свој ум, наш духовни желудац. Ту храну Ум вари и из ње издваја идеје. Ум не сортира идеје већ то треба ми да урадимо, као што у телу бубрези изврше сортирање материја па се прво издвоје штетне, па тек онда витамини крећу кроз крвоток до ћелија. Тако ако ми после варења Божје Речи у нашем уму не издвојимо штетне идеје ми ћемо њима нахранити наше Духовно тело. И то се дешава интелектуалцима,( моја дефиниција интелектуалца је да су то људи који не користе разум, већ се у својим размишљањима ослањају на интелект), они не проверавајући каквоћу идеја које се рађају у њиховом уму, нахране своје духовно тело овим лошим идејама. Разум је посебна врста свести која нам омогућава да преиспитујемо идеје које се рађају у нашем уму. Јер кад год себи поставимо питање: јесам ли ја у праву за ово или оно, или што мислим ово или оно, ми очекујемо од те друге свести да нам каже своје мишљење о одређеној идеји која се јавила у нашем уму. Дакле ослањајући се на разум ми се ослањамо на Господа који живи у нама и део је нашег бића као лице  које препознајемо као Бога Оца у нама. Човек верник не тумачи Св. Писмо, он се храни Божанским тајнама. Јер вером он одбацује лоше идеје као нуспродукт процеса варења и сачека Божанске тајне да њима нахрани своје духовно тело. Оно што ни на крај памети Људима не дође то је Господ Бог припремио онима који га љубе.

 

Како наш ум вари храну

 

Већ сам написао да се наш ум храни кроз нашу пажњу, и све чему ми посветимо пажњу ће бити храна за наш ум, и то се зове паша, као што овце пасу. Овце су и преживари, што ће рећи да кад напуне желудац храном оне ту храну док леже у доколици враћају у уста и преживају, прежвакавају. То и ми радимо духовно, када снабдемо ум кроз пажњу храном, после у доколици поново враћамо сцене у прежвакавамо у мислима храну разлажући на тај начин храну на идеје које се у нашем уму обликују у мисли о том догађају коме смо посветили пажњу. Тако ако погледамо неки добар филм, ми ћемо неминовно после о њему премишљати. или ако присуствујемо некој свађи, или тучи. Чиме год ми нахранили ум ми ћемо после то у уму преживати. И зато је Господ нас назвао овцама а себе пастиром; јер Он који је Реч Божја је храна за нас и наш Пастир. Ми можемо на прежвакавање узети и храну коју мо већ једном прежвакали вративши је у ум из сећања, али она неће бити иста као први пут јер је већ једном прежвакана. И то можемо урадити безброј пута али је храна увек другог укуса јер ми узимамо у разматрање и идеје које смо претходни пут издвојили из хране па сада и њих прежвакавамо. Зато пост за људе који су се духовно родили подразумева једну сасвим нову димензију у погледу храњења свог бића и изимања хране уопште.

 

 

Да би наш ум почео да се бави оним што смо прочитали у Светом Писму, ми морамо да се потрудимо да у нашем уму немамо друге хране, коју би он радије варио; јер ум ради по навици. Па ће он покушати да избегне да вари храну која му није по укусу и чини му се као мало тврђа, тако што ће сварити само храну на коју је већ навикао. Тако да се духовни пост намеће као решење који ћемо натерати наш ум да вари баш ону храну коју ми желимо. Духовни пост значи бдети над сопственом пажњом и не давати је оним догађајима који могу послужити као непримерена храна у време поста, на тај начин терајући наш ум да вари баш ону храну који ми желимо, у овом случају Реч Божју. Јер Реч Божја је духовни хлеб а вера је духовна вода и када наш ум кроз веру вари Реч Божју, тада смо ми на посту који можемо назвати постом на хлебу и води. У време таквог поста, сваки Хришћанин ће се нахранити Божанским Тајнама и осведочиће се да је Реч Божја права храна.

А за време Тајне вечере Христос је поред ломљења хлеба и речи: ово је за вас тело моје, подигао и чашу вина говорећи:  ово је за вас крв моја. Крв новог савеза

А посто је материјални свет устројен по узору на небо, на духовни свет, погледајмо какво је вино и нашем свету да би смо схватили какво је то духовно вино, о коме Христос говори.

Кад се неко напије вина, тада му је све лепо, ништа ну није прљаво ни ружно( у ружна жена њему постаје лепа)ничег се не стиди, постаје храбар и ничег се не плаши, радостан је и весео. И ако се упитамо шта то у духовном свету може учинити да човек постане такав? доћи ћемо до одговора да само истинска љубав може учинити да се човек тако осећа. Што ће рећи да је Божја Љубав крв Христова и да је она крв Новог Савеза који је Господ Бог кроз Исуса Христа успоставио са људима.

Крв Новог савеза која се пролива за многе. Вино које ће опити масе, духовни опијум.

Тако да онај ко чини добра дела пуна љубави према ближњима, пије Крв Христову, духовно вино. постећи духовно и хранећи се Речју Божјом једе Хлеб Духовни, такав човек је се и причестио духовно, јер ће се у његовом уму рађати идеје и мисли какве се не рађају у умовима других људи који само посте телесно. Те нове идеје и мисли пуне љубави и радости, су честице Божанске Трпезе, оно право причешће. Ко тако приступа Св. писму зна да се писмо не тумачи ни буквално ни алегоријски, већ да је оно духовна храна

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЈОШ НЕКОЛИКО УПУТСТАВА КАКО СЕ ПОБЕЂУЈУ

СТРАСТИ И ДОЛАЗИ ДО ВРЛИНЕ

Иако сам ти досада већ доста рекао о средствима којима се треба

користити да се победе страсти и задобију врлине, имам да додам још

нешто.

На првом месту препоручујем ти да се не поводиш за онима који у

току једне недеље распоређују своја духовна дела тако да једно служи

за једну врлину, друго за другу итд., без обзира да ли им је у тај мах

потребно ово или оно. Немој чинити тако, него се првенствено

наоружај против оне страсти која ти највише досађује, која те је више

пута победила и која се спрема да те поново нападне. Наоружај се

против ње и свом се снагом старај да се усталиш у врлини која је тој

страсти супротна и употребљавај подвиге и сва дела која томе иду у

прилог. Јер ако у томе будеш успео, ти ћеш уједно с тим оживети у

себи и све остале врлине и обући ћеш се у њих као у оклоп који ће те

чувати од свих страсних стрела.

Срце је наше од природе пуно добрих расположења, али страсти

долазе и гуше их. А страсти нису код свих исте, него код једног

преовлађује једна а код другог друга, али та која преовлађује управља

другима. И уколико савлађујеш ту главну страст, утолико слабе и

друге и уклањају се саме од себе. А кад се с њима пречисти, онда се

добра расположења ослобађају тираније и поново добијају снагу.

Друго. За задобијање врлине не назначуј одређено време - дане,

недеље, месеце и године, и не говори: потрудићу се па ћу онда

одахнути да, по одмору, предузмем труд поново. Спреми се на

непрекидни труд, подвиг и борбу и не допуштај да се приближи

мисао о њиховом слабљењу. Угледај се у томе на св. апостола Павла

који говори о себи: Трчим и борим се... не као да већ достигох или

се већ саврших, него тјерам не бих ли достигао... (I Кор. 9,26. и

Филиб. 3,12). Зауставити се на путу врлине ради одмора не значи

прикупљати нову снагу, него растурити оно што се скупило и

слабити себе, а то је исто што и вратити се сну и разорити оно што се

с трудом стекло. Под заустављањем подразумевам уображење да се

врлина тобож достигла у савршеном облику, превиђање шта јој све

недостаје и пропуштање прилика које се указују за вршење добра. Не

попуштај него буди увек бодар и ватрен. Не затварај очи и не уклањај

се кад ти се указује прилика да учиниш добро, него јој излази у

сусрет. Гледај на све такве прилике с љубављу, а особито на оне које

садрже и извесне тешкоће око извршења. Напрезање снаге да се

одстране препреке и учини добро скоро ће укоренити у нама навику

да чинимо добро. Само случајеве који дају прилике да се покаже

врлина целомудрости, а излаже опасности да се распалиш похотом,

избегавај по сваку цену. Боље је не пуштати близу себе тај огањ, да се

не би опекао и изгорео.

Треће. Буди мудар када су у питању телесни подвизи - постови,

бдења, напорни радови и слично. Они су стварно неопходни и не

уображавај да ћеш без њих успевати у духовном животу, али знај да

држиш меру. А та је мера средина измећу угађања телу и безобзирног

мучења тела без особите потребе. Ту средину тражи ти сам на делу.

Узми ту за правило да напредујеш постепено и то идући од мањег

већем. Тражи и наћи ћеш. Што се тиче унутрашњих, духовних

врлина, као што су: љубав према Богу, презирање света,

самоунижење, чување од страсти и греха, трпљење и кроткост, мир са

свима, чак и са онима који нас мрзе и вређају и слично, ту се већ не

може постављати граница. Постепеност њиховог усавршавања изводи

се сама од себе унутра у човеку. Твој је посао да непрекидно и свим

силама примораваш себе на свако добро дело и да га чиниш увек без

одлагања. У томе ваља да се огледа сва твоја мудрост и снага.

Четврто. Али док радиш на томе свом мишљу, свом вољом и свим

срцем, жели само да победиш страст с којом се сада бориш и да на

њено место подигнеш врлину која јој је супротна и која је том

страшћу угушена. То једно нека буде за тебе - сав свет, читаво небо и

земља, све благо твоје и твој последњи циљ, и буди уверен да тим

једним можеш достојно служити Богу. Једеш ли или постиш, трудиш

ли се или одмараш, спаваш ли или си будан, седиш ли код куће или се

налазиш изван ње, молиш ли се или радиш свакодневни посао, све то

нека буде упућено у том правцу: да савладаш страст и да на њено

место поставиш врлину коју је она прогнала. О савлађивању главне

страсти говорио сам раније, а овде говорим о страсти која напада

сада, па била она главна или споредна. Као што се у видљивом рату

догађа да се једном ступа у борбу с одредом којим командује сам

главнокомандујући, а други пут с оним којим управља обичан

официр, тако бива и у духовној борби: не напада увек главна страст.

Понекад она шаље помоћнице и чешће се догађа да имамо посла с

њима него са њом. Али ти си дужан да одржиш победу и у овим

случајевима исто колико и у првом.

Пето. Буди непомирљив непријатељ свих чулних задовољстава.

Јер ако ту попушташ, онда ћеш се лакше и више излагати нападима

не само телесних него и свих осталих страсти уопште, јер све оне

имају корен у угађању себи. А кад се угађање себи угуши, онда

отпадају и оне, јер губе снагу и отпорност, пошто губе подлогу.

Немој се саблазнити мишљу: дозволићу себи једно задовољство,

окусићу једну сласт. Јер ма то и не било нешто грешно, чим се чини

из угађања себи, онда за време тог попуштања подижу главу све

страсти и почну се мицати као црви. И неће бити чудо ако се која од

њих распали у толикој мери да борба с њом мора бити жестока и

изгледи на победу сумњиви.

Зато не заборављај никада речи Светога Писма: Који љуби душу

своју (то и јесте онај који угађа себи) изгубиће је, а ко мрзи на душу

своју на овом свијету (ко се не одаје самоугађању) сачуваће је за

живот вјечни (Јов. 12,25). Тако дакле, браћо, нијесмо дужни

тијелу да по тијелу живимо. Јер ако живите по тијелу,

помријећете; ако ли духом послове телесне морите, живјећете

(Рим. 8,12).

Шесто. На крају, дајем ти последњи савет: врло је корисно за

душу, или, боље рећи, неопходно је да пре свега учиниш општу

исповест са свим неопходним одлукама које уз њу иду - да би ти

душу испунило чврсто уверење да се налазиш у благодати Дародавца

свих духовних дарова, врлина и победа.

 

Невидљива Борба Никодим Агиорит

Link to comment
Подели на овим сајтовима

НЕ ИЗБЕГАВАЈ СЛУЧАЈЕВЕ КАДА ТИ СЕ ДАЈЕ ПРИЛИКА

ДА УЧИНИШ ДОБРО

Ако хоћеш да напредујеш у врлини без заустављања, треба добро

да пазиш и никако да не дозволиш да ти исклизне из руку нешто што

ти може дати повод да учиниш добро. Зато не поступају добро они

који на путу добродетељи по сваку цену избегавају тешкоће, које би

баш могле да им послуже на добро. На пример, ако желиш да

стекнеш трпљење не би требало да избегаваш оне људе и послове и

прилике које те највећма изводе из стрпљења. Напротив, предусрећи

их радо, и одлучи да ћеш трпети непријатност, само се припреми да је

поднесеш с непоколебљивим спокојством духа. Ако будеш друкчије

поступао, никада нећеш стећи трпљење.


Исто тако треба да се односиш према послу који ти се не допада,

или сам по себи, или зато што ти га намеће човек кога не волиш, или

зато што те одвлачи од посла који се теби допада. Не би требало да се

уклањаш од њега, него, напротив, да му приступиш да га радиш и

урадиш као да ти је најпријатнији посао и да не бежиш од

узнемирења душе које ће ти он донети, нити да помишљаш како би

био савршено миран да тога посла није. Иначе, нећеш се никада

научити како да подносиш непријатности које ће на тебе наићи, а

нећеш имати ни правог мира који желиш, ако из угађања себи бежиш

од таквих случајева, јер савршени мир не живи у срцима оних који

угађају себи.

Исто ти то саветујем да чиниш и с мислима које те по који пут

нападају и збуњују, на пример, кад се сећаш на људске неправде и на

што слично. Не прогони те мисли и не угушуј их док не оду саме због

трпљења с којим их подносиш. Нека те смућују и муче, оне ће те

уједно учити стрпљивом подношењу непријатности уопште. Ко ти

буде о томе говорио друкчије и саветовао да је боље бежати од таквог

случајног неспокојства, тај ти саветује да престанеш тежити

добротељи коју се трудиш да стекнеш.

Истина је да нови војник који није искусан у борби боље чини

када бежи од прилика које могу да га збуне, него када им се излаже и

када се бори против њих. Ипак, ни он не треба увек да бежи него да

поступа пажљиво и опрезно: понекад да прими борбу, а понекад да и

не обраћа пажњу на то искушење. Само у односу према телесној

страсти није умесно тако поступати; ту бежи од свих случајева које је

могу распалити због њене неукротљивости и лукаве подмуклости

злог духа, који уме покренути похоту да пошто-пото тражи

задовољење.

 

Невидљива Борба Никодим Агиорит

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми сви мислимо да радимо на себе,а не видимо да својом снагом не можемо се избавити из понора у који смо пали кроз грех.Тежње нашег срца су зле и ми се не можемо променити, само БОГ може ако у нама види ТРУД.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми сви мислимо да радимо на себе,а не видимо да својом снагом не можемо се избавити из понора у који смо пали кроз грех.Тежње нашег срца су зле и ми се не можемо променити, само БОГ може ако у нама види ТРУД.

 

Slažem se sa ovim. Neke stvari koje su se kod mene lično i kod dragih mi ljudi promenile - isključivo Božja milost... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nije dobro? Menjaj se, radi na sebi!

 

poostrio si, jel to znaci da radis malo vise na sebi ovih dana? :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...