Jump to content

Наука и веронаука - сусрет у школској клупи

Оцени ову тему


Препоручена порука

Наука и веронаука - сусрет у школској клупи

 

Аутор: Оливер Суботић

Извор: Православље број 925

 

 

 

"Ја сам хришћанин, што значи да верујем у божанство Христа, као Tycho de Brache, Copernicus, Descartes, Newton, Leibniz, Pascal... као сви велики астрономи и математичари прошлости" Augustin Louis Caushy (1789 - 1857)

Пратећи ток људске мисли кроз векове, без двоумљења можемо закључити да је, одмах после питања о самом себи и свету око себе, човек најчешће постављао питања о Богу - некад директно, а некад на посредан начин. Ако посматрамо ову појаву са гледишта верујућег човека, доћи ћемо до закључка да је то сасвим природна ствар, будући да је човек боголико биће, носилац образа Божјег, макар тога и не био свестан. Атеисти ће, са своје стране, тврдити да је човек заиста међу првим питањима поставио и питање Бога, али зато што није могао да докучи свет и појаве око себе, или је, пак, имао разлоге психолошке природе. У сваком случају, око овог питања ломила су се копља вековима, па су, сходно томе, и најумнији представници људског рода покушавали да дају свој одговор.

Било је и лакомислених људи, који су у једном тренутку гордо помислили да ће наука са својим открићима заменити веру у Бога. То су изричито покушали идеолози дијалектичког материјализма, али безуспешно - остао је дубок понор у бићу савременог човека, понор који је само могао да попуни живи Бог. Међутим, испоставило се још нешто, сасвим неочекивано: покушај оспоравања вере науком уродио је сасвим неочекиваним плодом - потврдом многих православних догмата управо од стране савремене науке. Примера ради, после Ајнштајна је постало јасно да је стварност која нас окружује релационог карактера, па је самим тим научном свету постала јаснија и релациона онтологија оличена у светотројичном догмату.

Стога збуњује чињеница да чак и данас, када је идеологија дијалектичког материјализма и теоријски и практично поражена, чујемо приговоре дела интелигенције атеистичке провенијенције да наука и веронаука немају шта да траже у истој клупи.

Вера и наука

На изазов атеиста, који су покушали да науку противставе теологији, одговор је дошао од учених теолога који су користили управо знања из природних и техничких наука као савезника. Тај приступ је давао резултате, али било је и претеривања у случајевима када је код неких научни метод претендовао да постане теолошки метод, што је негативна крајност на којој су пали западњаци. Код мудрих теолога, научни постулати стали су у службу Божју не заменивши аутентично виђење Цркве. И код православних Срба је било теолога који су користили знања из природних и техничких наука у службу Цркве. Примера ради, један од њих био је блаженопочивши протојереј-ставрофор др Лазар Милин, професор апологетике, веома плодан писац и мисионар, иначе човек огромне енергије и храбрости, који је смело и сасвим отворено писао у време најжешће атеистичке пропаганде и прогона Цркве од стране комунистичке власти. Данас га многи памте као човека који никада није оклевао да изађе на јавни мегдан идеолозима дијалектичког материјализма, доктрине не тако давно доминантне у нашем друштву.

Иако треба отворено рећи да се класичној апологетици (својеврсна одбрамбена област богословља) као таквој има много штошта приговорити у методолошком смислу, није баш све црно-бело. Наиме, основни проблем код апологетике је у наглашавању формалне логике уместо аутентичног литургијског приступа, чиме се доста нагиње ка западној теолошкој мисли која је, управо због рационалистичких стремљења, дошла у ћорсокак. Међутим, исто тако треба рећи да је много људи из света науке управо преко апологетске литературе дошло до Цркве, а у време жестоког налета атеистичких доктрина и разних фалсификата из области социологије религије, то је била прва брана која је многе сачувала од неверја. Најзад, нико не зна да ли ће опет затребати апологетска делатност, поготово ако у обзир узмемо информациони тоталитаризам који све више узима маха у целом свету.

Наука и веронаука

Ван претензија да се дубље бавимо аксиолошким разматрањем апологетике у оквирима црквене мисије, вреди приметити да неки апологетски закључци данас могу и те како да послуже код школске веронауке. То је поготово случај код злонамерних тврдњи да је немогуће спојити школски програм са веронауком, те да је она у смислу школског предмета чист промашај. Стога свима, а првенствено деци, треба практично појаснити да вера и наука нису узајамно искључиве ствари. Треба им дати неки добар пример, задржавајући при том литургијску усмереност као најбитнију основу веронауке, да се час не би претворио у препуцавање са атеистичком пропагандом, без истинског плода за Тело Христово.

Како одговорити детету које често провоцирају противници веронауке причом о неспојивости веронауке и осталих школских предмета? Сећам се једног таквог неформалног разговора са основцима, када сам се у тренутку сетио примера који сам негде прочитао у радовима проф. Милина. Наиме, деца су поставила следеће питање: ако је Дарвинова теорија еволуције нешто попут аксиома (управо је тако и перципира велика већина атеиста), како је ускладити са оним што се предаје на часу веронауке? Одмах сам им поставио контра-питање: ако је иста теорија заиста неспорна, како онда њоме објаснити опстанак овце до дана данашњег? Овца спада у групу животиња за коју можемо рећи да поседују релативну старост, пре свега наглашено у односу на крволочне животиње, њене противнике (вук), те да је постојала много пре него што је човек почео са њеним узгајањем и припитомљавањем, а самим тим и заштитом. Констатујмо следеће особине овце : а) нема јаке очњаке попут вука да би могла да растргне своје непријатеље када би ови покушали да је нападну, б) нема брзе ноге као антилопа да би могла да утекне крволоцима који су много бржи од ње, в) не разможава се ни приближно броју у ком то чине друге незаштићене животиње (зец), док се њени непријатељи размножавају у много већем броју (овца годишње донесе на свет једно јагње, а вучица неколико младунаца), г) не укопава се у земљу, нити бежи у тешко приступачне шупљине у терену, д)нема заштитне механизме попут творовог непријатног мириса или јежевих бодљи, нити се неупадљиво може уклопити у околину попут неких инсеката. Епилог приче: основци су били пуни среће када су ме следећи пут срели, јер су то исто питање онако радознали поставили и наставнику биологије, а овај се насмејао и само их упитао где су то прочитали, рекавши им успут да је то заиста нерешив проблем са становишта дотичне теорије. Деци је том прилико постало јасно да, поред тога што треба уче, треба исто тако да гаје критички став према свему, што и треба да буде један од циљева формалног образовања. А што је најбитније, до тада порушени мост између веронауке и осталих предмета у њиховим маленим главама био је успостављен...

nauka-i-veronauka-susret-u-skolskoj-klup

Но, много је бољи начин тражити позитивне примере односа вере и науке, пре свега у животима и делима највећих научника, чиме би се избио главни аргумент априористима међу противницима веронауке, а деци отклонила свака сумња коју им злонамерници нашаптавају.

Чињеница је да се човек научним достигнућима пео све више и више на лествици формалног знања, но што се више пео, то су видици који су му се отварали бивали све шири. У таквим тренуцима отварања непрегледних видика, смирена срца највећих научника кликтала су Богу, славећи премудрог Творца. "У творевини као да додирујем Бога", говорио је Кеплер, а Пастер је стално понављао да је, посматрајући и проучавајући природу, стекао веру бретонског сељака. Они и многи други су, увидевши савршену законодавност појава и сврсисходност свега у природи, готово тренутно дошли до сасвим логичног закључка да иза једног таквог поретка мора постојати савршени Творац. Онде где је савршени закон, мора постојати и савршени Законодавац, била је мисао тих великана.

Наравно, то је далеко од истинитог и откривеног новозаветног Бога који милује и спасава - Личности пар екселанс - али је сигурно један степеник ка Њему, јер уколико човек пожели да Га сретне, сигурно је да ће му се и открити. Тако велики математичар Коши отворено изјављује да је хришћанин, наводећи у истом смислу и плејаду великих научних имена. А међу оне великане науке који су дошли до тог истинског, личног односа са Христом, можемо слободно убројати и великог математичара Блеза Паскала, који је, иако толико уман, ипак првенство давао срцу, говорећи да срце има разлоге које разум не познаје. Па и Њутна, који је био до те мере побожан, да је устајао и скидао капу сваки пут када би неко у његовом присуству поменуо име Божје. На крају, не треба никако заборавити ни нашег Пупина, за кога је погрешно рећи да је био религиозан, управо зато јер је био веран - тачније литургијски побожан човек.

Искушење рационалне вере

Истине ради, треба отворено рећи и то да је теологија понекад трпела и лош утицај од неких научника који су били религиозни, а желели да искористе научни метод у стварима вере. Из таквих примера деца могу извести закључак да њихова вера, иако није неразумна, ипак превазилази разум и његове ограничене претензије. Особито је у овом смислу карактеристичан пример Рене Декарт који је, кренувши од крајње сумње у све и порушивши претходно све ауторитете, дошао прво до чињенице да бар постоји сумња од које је кренуо (Dubitio ergo cogito), на основу тога извео чињеницу сопственог постојања (чувено Cogito ergo sum), а потом, консеквентном применом истог принципа, дошао до постојања Божјег. Просто речено, Декарт је до закључка постојања Бога дошао тако што се запитао одакле у његовом ограниченом уму представа о Апсолутном бићу, дошавши до закључка да је тако нешто потекло управо од тог Савршеног Бића. Нажалост, Декарт се на таквом суштински индивидуалистиком и рационалном приступу зауставио, и тиме (иако несвесно) нанео велику штету западној теологији, којој је већ Августин дао погрешно усмерење. Уводећи свој рационално постављен метафизички систем, Декарт је управо желео да утврди веру западног човека, али да трагедија буде већа, диреткно ју је поткопао, отварајући широм врата за каснији продор нихилистичке мисли. Ове чињенице треба да буду свесни и вероучитељи, уколико би дошли у искушење да на веронауку примењују схоластичку методику, желећи да се такмиче са осталим предметима. Мост између веронауке и осталих предмета треба да се успостави управо зато да би деца осетила да Хришћанство није изолација, већ отвореност према свету, али на томе треба остати, јер веронаука је далеко изнад интелектуализма, пошто њена срж лежи у литургијском образовању човека - подвигу обнове образа Божјег у себи.

Због тога треба подвући ограничења разума и научног метода, који само донекле могу да открију величанство Божје и у чему се исцрпљује њихова улога, која престаје у тренутку када човек пригрли Христа и уђе у литургијску заједницу верујућих. Пример таквог човека показује Игор Шафаревич, познати руски математичар и философ, иначе наш савременик. Када су га деведесетих година упитали шта ће бити са Русијом, кратко је прокоментарисао: "Као математичар који барата егзактним структурама, морам рећи да наде готово да нема, али као хришћанин који верује у благодатну силу Духа Светог, дубоко верујем у њен потпуни опоравак!". Тиме је индиректно дао предност вери у односу на рационално постављене научне поставке које су говориле супротно и показао првенство Божјег промисла над рационално постављеном парадигмом, првенство које се толико пута показало и у историји.

Генијалне вође човечанства

За крај овог кратког дискурса цитираћемо владику Николаја: "Мален је мој разум, то је истина, но ја немам ништа боље од њега, зато се њему морам поверити. Ја се морам поверити мом разуму нарочито онда, кад је он у сагласности са разумом генијалних вођа човечанства, који су на овој планети пре мене живели. Гле, сви ови људи који су били вође браћи својој и који су запајали браћу своју вишим животом, сами су тражили вођство у Бога и сами су црпили живот и за себе и за друге у дубоком и непресушном Божанском извору живота" (Беседа под називом „О осигурању живота“, говорена у Недељу Самарјанке).

Можда ван овог цитата ништа друго о овој теми и није потребно рећи?

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мост између веронауке и осталих предмета треба да се успостави управо зато да би деца осетила да Хришћанство није изолација, већ отвореност према свету, али на томе треба остати, јер веронаука је далеко изнад интелектуализма, пошто њена срж лежи у литургијском образовању човека - подвигу обнове образа Божјег у себи.

 

Ovo mi se mnogo svidja, ali treba imati na umu da je najveci problem to sto i pored toga sto j hriscanstvo "otovreno" hriscani na zalost u velikoj meri- nisu... Moderna teologija bi po meni trebalo vise da obrati paznju na pomirenje tih pojmova odnosno njihovo izjednacavanje. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наиме, деца су поставила следеће питање: ако је Дарвинова теорија еволуције нешто попут аксиома (управо је тако и перципира велика већина атеиста), како је ускладити са оним што се предаје на часу веронауке? Одмах сам им поставио контра-питање: ако је иста теорија заиста неспорна, како онда њоме објаснити опстанак овце до дана данашњег? Овца спада у групу животиња за коју можемо рећи да поседују релативну старост, пре свега наглашено у односу на крволочне животиње, њене противнике (вук), те да је постојала много пре него што је човек почео са њеним узгајањем и припитомљавањем, а самим тим и заштитом. Констатујмо следеће особине овце : а) нема јаке очњаке попут вука да би могла да растргне своје непријатеље када би ови покушали да је нападну, б) нема брзе ноге као антилопа да би могла да утекне крволоцима који су много бржи од ње, в) не разможава се ни приближно броју у ком то чине друге незаштићене животиње (зец), док се њени непријатељи размножавају у много већем броју (овца годишње донесе на свет једно јагње, а вучица неколико младунаца), г) не укопава се у земљу, нити бежи у тешко приступачне шупљине у терену, д)нема заштитне механизме попут творовог непријатног мириса или јежевих бодљи, нити се неупадљиво може уклопити у околину попут неких инсеката. Епилог приче: основци су били пуни среће када су ме следећи пут срели, јер су то исто питање онако радознали поставили и наставнику биологије, а овај се насмејао и само их упитао где су то прочитали, рекавши им успут да је то заиста нерешив проблем са становишта дотичне теорије.

 

Skolski primer POTUNOG nepoznavanja teorije evolucije... Steta, ostatak je fino napisan ali ovde sve pada... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Skolski primer POTUNOG nepoznavanja teorije evolucije... Steta, ostatak je fino napisan ali ovde sve pada...

 

Ма је ли могуће да је непознавање ТЕ у питању? Хајде, пошто је ти познајеш, објасни шта овај човек, који узгред има два факултета и докторат на Филозофском, не зна? Вас атеисте (не све, наравно) јако боли када неко покаже да ТЕ итекако има "рупа". Ја нисам од оних који пљују ту теорију, али жалосно је срести људе који тобоже говоре против догматизма и пропагирају критичко мишљење, да се према овој теорији понашају као према најтврђој догми. Понашате се као они најекстремнији исламисти када им неко нацрта Мухамеда.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ма је ли могуће да је непознавање ТЕ у питању? Хајде, пошто је ти познајеш, објасни шта овај човек, који узгред има два факултета и докторат на Филозофском, не зна? Вас атеисте (не све, наравно) јако боли када неко покаже да ТЕ итекако има "рупа". Ја нисам од оних који пљују ту теорију, али жалосно је срести људе који тобоже говоре против догматизма и пропагирају критичко мишљење, да се према овој теорији понашају као према најтврђој догми. Понашате се као они најекстремнији исламисти када им неко нацрта Мухамеда.

 

Dobro be koci malo... nisam ti napsovao familiju nego sam ti rekao da   ovom tekstu postoji nesto napisano sto nije tacno i iz cega je autor izveo potpuno pogresne zakljucke...

 

Moze on da  ima i sto fakulteta, a ako jedan od njih nije biologija sta je cudno da ne poznaje TE? Sta se bre svi nesto ljutite odma... neverovatno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dobro be koci malo... nisam ti napsovao familiju nego sam ti rekao da   ovom tekstu postoji nesto napisano sto nije tacno i iz cega je autor izveo potpuno pogresne zakljucke...

 

Ја ти затражих да покажеш шта то конкретно није тачно? Где је аутор погрешио? Показао је да механизам природне селекције не може да објасни опстанак овце. А тај механизам је срж ТЕ. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Moze on da  ima i sto fakulteta, a ako jedan od njih nije biologija sta je cudno da ne poznaje TE? Sta se bre svi nesto ljutite odma... neverovatno...

 

А ти си, наравно, професор биологије? Најмање доцент на дотичном факултету? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovo mi se mnogo svidja, ali treba imati na umu da je najveci problem to sto i pored toga sto j hriscanstvo "otovreno" hriscani na zalost u velikoj meri- nisu... Moderna teologija bi po meni trebalo vise da obrati paznju na pomirenje tih pojmova odnosno njihovo izjednacavanje. 

 

Pa to liberalna teologija protestanta i katolika vec radi za rezultatom necitljive knjige gde ja mislim ni sami ne znaju sta su hteli da pisu i prazne crkve.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

А ти си, наравно, професор биологије? Најмање доцент на дотичном факултету? 

 

Jok ti si... vidim tacno se razumes sta potvrdjuje  a sta negira TE...

 

Zaboravi, svaki put kazem sebi da sa tobom nema ljudske konverzaicje i uvek upadnem u tu zamku da na momenat pomislim da si  ti ljudsko bice...

 

Ko oce da nauci nesto o TE on ce da uzme  i da nauci, ko nece ne moz mu utivus  u glavu ni motikom.. svako dobro...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jok ti si... vidim tacno se razumes sta potvrdjuje  a sta negira TE...

 

Zaboravi, svaki put kazem sebi da sa tobom nema ljudske konverzaicje i uvek upadnem u tu zamku da na momenat pomislim da si  ti ljudsko bice...

 

Ko oce da nauci nesto o TE on ce da uzme  i da nauci, ko nece ne moz mu utivus  u glavu ni motikom.. svako dobro...

 

Фантастична аргументација. Браво, сад ми је јесно где је Суботић погрешио.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Aleksandre ovca je nastala vestackom selekcijom zato je izgubila osobine kojom bi mogla da se brani od predatora (brzinu, snagu). Predak ovce je divlji mufon, od njega je pocelo pripotomljavanje ovce pre oko 10 hiljada godina u tadasnjoj Mesopotamiji. Mufloni u divljini i dalje postoje i relativno uspesno se brane od predatora, nesto manje uspesnije od onih sa snajeprom ali to je druga prica.

 

mouflon_.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Aleksandre ovca je nastala vestackom selekcijom zato je izgubila osobine kojom bi mogla da se brani od predatora (brzinu, snagu). Predak ovce je divlji mufon, od njega je pocelo pripotomljavanje ovce pre oko 10 hiljada godina u tadasnjoj Mesopotamiji. Mufloni u divljini i dalje postoje i relativno uspesno se brane od predatora, nesto manje uspesnije od onih sa snajeprom ali to je druga prica.

 

Прилично танко објашњење. Људи су припитомљавали многе друге врсте, па оне нису изгубиле особине својих рођака на слободи. Људи су припитомили и коње, па се они не разликују од дивљих сродника. Припитомили су и зечеве, па они ипак трче једнако брзо (то им је ваљда механизам одбране од предатора) као и њихови рођаци на слободи. Итд, итд. Дакле, танко и нелогично објашњење. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Али, ОК, не бих да се тема претвара у причу о ТЕ. Мука ми је више од тога. Поготово ми је мука од атеистичког догматизовања ове теорије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...