Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

"Majka je kad duboko u srcu osetiš ljubav." - Aldo A. Gomez, 7 godina

"Samo majka može slati zagrljaje poštom." - Pam Brown

"Ma koliko godina joj bilo, majka budno pazi svoju sredovečnu decu i prati kako napreduju." - Florida Scott-Maxwell

Share this post


Link to post
Share on other sites

Preteska mi je noc, jer sam sada sama. Ne mogu da se nateram da spakujem torbu za porodiliste, sve nesto odlazem, fali mi mama da joj makar glas cujem i da me zeza kao i ja nju. Tvrdoglava je to zena, tvrda, crnogorska krv koja u zivotu nije zakukala pored svih tragedija i teskog zivota. Veci deo detinjstva i mladosti provele smo udaljenje jer ja nikad nisam bila savrsena kao ona, niti sam mogla tako hladno naizgled da idem kroz zivot, a onda sam se udala i potpuno promenila odnos sa njom. Nju su stigle godine, silne bolesti, operacije i naucila je da prica o svojim osecanjima, a mene je prosao onaj mladalacki zanos kad mislih da sve znam i da su svi dobri i naivno verovanje u ljude. Nasle smo se na sredini, uz zajednicki smisao za humor i snagu da kad nam odseku jednu glavu nama iz inata izadju dve. Konacno smo se razumele, ona moju mladost, ja njeno cutanje. I ne, nije andjeo, nije savrsena. Mnogo je gresila i kao majka i kao zena, mnogo je padala i ustajala i mnogo lutala. Ali ja vise nisam imala potrebu za savrsenom majkom, za idilicnom predstavom nekog ko ne znam spoj je andjela svih vrsta i velicina i sve tako redom. Ne, meni je ona sasvim dobra takva kakva jeste, nesavrseno tvrdoglava, perfekcionista i drcna, osetljiva do iznemoglosti, a opet cutljiva. I prepoznala sam sebe u njoj i prigrlila sam taj deo u sebi, a opet i sve obe razlike koje imamo. I uzasno mi fali, da me "smiri" sada tako sto bi vikala sta sve treba da uradim, a onda krenula da se sprda s tim. Da me gura napred i nervira me sa njenim idejama sta je sve potrebno da se uradi kada to mebi nije bitno... Mnogo mi fali, a ja ne znam vise da li da se molim da sto pre umre ili da se nadam cudu da ce da ozdravi. Njena agonija traje preko mesec dana, opet je pod stotom infekcijom na intenzivnoj nezi, polu svesna, vise u polu komi nego budna, zbog cega? Zbog nebrige, javasluka i bahatosti. Otisla zdrava na rutinsku operaciju i belaja. Prekasno je jedan kardiolog odreagovao sa drugog odeljenja i odrzao im bukvicu, hteli su da je puste kuci, pustili su je niz vodu, i problemi se sad samo gomilaju, a njeni bolovi ne staju. Nije stvar smrti ili zivota, svi cemo mi umreti kad tad, nece ni nju smrt mimoici, to je bolno i prebolno ali prirodno. Bogu hvala na zivotu. Al nije moralo ovako, nije morala kroz sve to da prođe, a ja tu apsolutno ne mogu nista. Osim da se pomolim da bude kako Bog misli da treba. Pa sta god to znacilo. Nedostaje mi i boli me sto je ne smeh videti, na kratko sam je par puta videla za ovih mesec dana jer sam i ja bolesna i trudna, nisu mi dali a jos bi joj samo falili i moji virusi. Da znam da i sad brine o meni znam, da zna da je volim, znam, ali nije mi bre dovoljno. I sad znam da bi me poterala da popunim racune koji su ostali, stize porez ako to sad ne uradim necemo stici do 15tog jer necu izaci do tad iz bolnice. I znam da bi mi sad rekla -ne s.. tu nego radi, vecito filozofiras nesto. Al sta ces mora neko i to. Hvala ti, hvala ti za svu tvoju ljubav i hvala ti za svaku svađu i svako neslaganje. Pokazala si mi da ljubav nema veze sa savrsenstvom i da ne moras biti divan i krasan da bi voleo i bio voljen. Naucila si me da je snaga u meni i da slobodno mogu i da budem slaba, al da sve jedno sunce ujutru izlazi kako god bilo. Naucila si me da se radujem zivotu i gledam s vedrije strane, da mama nije tu da brine nego da neguje, jer briga podrazumeva nemoc osobe o kojoj brinemo, a nega podrsku. Naucila si me da psujem kad mi se psuje i sta da ti kazem nisi uspela da me naucis da budem dama kao ti, doterana kad treba i elegantna jer sam tu potpuni taliban. Oprala sam kosu za sutra, dosta od mene :)

A ti mi se drzi, ako imas i malo snage, ne ljutim se na tebe i ne teram te na to, ako ti je dosta svega, oseti da te grlim najace sto umem cistobda te iznerviram jer to ne volis i pusti se. Imas pravo da budes umorna i da se jednostavno pustis posle svega, jer neko ni za tri zivota tvoje muke ne bi podneo i niko nema prava da te osudjuje. Ti i takvi bi se odavno na tvom mestu ubili da osete sve to sto nosis. I oprosti, al ja se sebicno nadam da ces ipak izgurati ovo, nisi ti bilo ko, ti si moja igumanija. I aman ako se sad pustis nema ko da podigne penziju, jer samo ja imam ovlascenje, uzece nam onaj zlotvor i poslednju paru, a to ti nije lepo znas? Jos da me bacis u trosak, to nema smisla. Taman da se porodim i onda da moram da slusam tvoje jaoj kuku mene sestre ionako mi idu na zivac. Ne mogu ja to, izvlaci se, dizi se iz tog kreveta pa ti slusaj njihovu kuknjavu, ja im se ionako na telefon vise ne javljam zadnjih dana, to naricanje samo ti mozes trpeti mirno. Voli te tvoja crna ovca, crna ovco moja. I nek mi te Presveta cuva. Odoh da popunjavam uplatnice i da se pakujem. Tebe ce da obilazi Miki, da ima ko da te nervira svaki dan :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Управо та реч – мама – прва излази из бебиних уста. И то је сасвим природно јер мајка и дете чине јединствен организам. Из мајчиних груди, не из њених руку, хранимо се првих месеци нашег живота и у потпуности зависимо ње. Ма колико одрасли, јаки, паметни и лепи постали и ма колико далеко нас живот одвео од родитељског огњишта, мама ће за нас увек остати мама, а ми – њена деца са слабостима и манама које нико не зна боље од ње. И нико, наравно, неће умети тако да саосећа с нама и да нас уједно с благошћу грди као што то ради мајка. Када нас укори због нечега, она не жели да нас увреди, већ да нас поправи. Ето зашто се чак и мајчиних шамара сећамо са захвалношћу, јер и онда кад се љути на нас – то је увек с љубављу.

Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот донео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности. Чиме да узвратимо мајци за бесане ноћи проведене поред нашег креветића када се борила са свакојаким болестима и мукама које тако често прате дечји узраст?

Ко од нас може достојно да оцени мукотрпан, а уједно и неприметан мајчин посао у кући, у домаћинству, рад који се наставља из године у годину? И све то ради наше користи и среће – само да деца буду сита, чиста и уредна, само да њихово детињство буде најсрећније доба живота. А многе мајке су биле приморане да раде током скоро целе недеље – устајале су много раније од нас и касније одлазиле на спавање а при том су све стизале: и да поставе доручак, и да оперу, и да нам спреме чисту одећу како нико не би сина или ћерку назвао аљкавко или прљавко.

Како, понављам, можемо узвратити том бескрајно драгом и блиском бићу које нам је могао даровати само Бог и које ми зовемо мама? Толико желим, пријатељи моји, да одговор на то питање буде златним словима записан у нашем срцу! Толико желим да та слова увек јарко светле у вашој свести, независно од тога колико ћете дуго ходати путем земаљског живота! Мајци се ничим не можемо достојно одужити осим захвалношћу која никад не престаје, већ само расте – захвалношћу испољеној и речима, и делима, и молитвама.Управо о томе говори Господ у Својој библијској заповести: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“.

Мени се чини да су појмови „мати“, „материнство“ свети. И нека мама саму себе сматра несавршеном или грешном – у очима своје деце она увек мора остати лепа, можда, чак, и света. У сваком случају, недопустиво је маму прекоревати и упућивати јој примедбе које су умесне само ако долазе из уста одраслих (у односу на генерацију која расте). Нећу да скривам, неки савремени младићи и девојке, душевно слепи и горди, прекоревају своје родитеље због својих сопствених недостатака, које приписују њиховим пропустима у васпитању. Нема веће незахвалности од ове која заслужује назив – црна!

Нажалост, наша деца су данас толико занесена разним играма и компјутерима да им мало времена остаје за мајку.

Колико наших читалаца може да каже какве су мајчине очи? Не, нисам мислио на боју – смеђе или плаве – тога се, Богу хвала, сећамо. Мајчине очи… У њима је – сав наш живот, у њима смо ми сами – у садашњости, прошлости и будућности. Понекад у мајчиним очима видиш мир и спокојство. Оне су налик језеру које не узнемирава ниједан дашак ветра. Када гледаш у те очи, неспокојство и немир ишчиле, срце се ослобађа страхова и стрепњи и ти верујеш: све ће бити добро зато што је поред тебе – мама. А понекад се те очи смркну, као што се смркне ваздух пре олује, и претварају се у страшне очи из којих у тебе гледа правда – тада се осећаш мали и грешан и стидиш се због свог презреног, поганог поступка. У тим тренуцима пожелиш да скренеш поглед с мајчиног лица зато што понекад заједно с њом на нас мотри Сам Бог, а од Господа се не може сакрити ниједна тајна реч, ниједна мисао која се скрива у дубинама нашега срца.

А шта ми знамо о мајчиним рукама – пребрижним, које не знају ни за умор, ни за предах, које стално нешто кувају, крпе, перу? Ми верујемо и знамо да су мајчине руке чудотворне. Ето зашто – кад нас нешто заболи или кад огребемо руку, кад се убодемо или кад се ударимо – одмах јуримо њој, оглашавајући целој кући циљ нашег усплахиреног и наглог доласка громогласним јауком: „Мама, маама!“ И гле чуда! Само што нас је мајка пригрлила, само што је помиловала болно место, помазила га – и бол сс већ упола смањио или је сасвим нестао.

Ех, за жаљење је што су се деца у наше време одвикла да се обраћају мајци различитим умиљатим именима. Неће да је загрле, неће да је пољубе, неће да јој кажу с љубављу: „Мамице моја лепа, драга…“, већ јој приђу и само одсечно одвале: „Кево, шта има за клопу?“ – приморавајући је да дешифрује то необично питање. Знате, пријатељи моји, Бог је украсио овај свет да бисмо гледајући његове лепоте црпли начине за топло ословљавање мајке. Зашто да јој се не обратимо са „сунашце“ или „звездице“? Само пробајте речи ће саме доћи и прирашће мајци за срце.

Ако хоћете, открићу вам још једну тајну: мајка веома воли цвеће. Ако нисте у стању да купите мајци раскошне руже, донесите јој лети скроман букет пољског цвећа од детелине и камилице. Мајка ће се, као одговор на ваш поклон, тако осмехнути да ће се њен озарен осмех заувек урезати у ваше сећање и никакве потоње невоље и неприлике (њих ће увек бити) неће успети да га избришу. У тренутку потиштености и туге, када се поред вас не нађе нико ко би вас подржао и ободрио а они који се називају вашим пријатељима тада вам окрену леђа, па останете сасвим сами у хладном свету, у том часу Господ ће у вашем сећању васкрснути благодаран мајчин осмех и тешко бреме ће се изненада свалити с ваших плећа и срце ће вам заиграти од милине…

Како с годинама мама буде све немоћнија, тако већу пажњу и бригу морамо да испољавамо у свом односу према њој. Она нас је ради тога мазила и пазила – да би једног дана њену немоћ заменила наша снага, њену болест – наше здравље, њену оскудицу – наше изобиље. Активна љубав према мајци никога никад није понизила, чак ни највеће људе, напротив – учинила их је још племенитијим и достојнијим поштовања. Занемарити родитеље, оставити их без старања – исто је што и прецртати све оно добро што смо некада учинили и одрећи се Бога – а горе од тога ништа нема. „Нека увек буде сунце, нека увек буде мама, нека увек будем ја“ – ту песму зна свако. Речи ове песме не обмањују нас: мајка ће нам бити увек мајка али неће увек бити поред нас. Ето зашто је неопходно да сада, од данашњег дана, учимо да волимо мајку тако да та љубав испуни њено и наше срце и да се том љубављу повежемо тесним везама које ће бити јаче и од саме смрти.

Не треба мислити да љубав захтева испуњење безусловно великих дела. Не, „од поточића почиње река“. И огромна зграда слаже се од малих цигала. Свакоме од нас приличи да постане неимар љубави која од нас очекује напор, и то непрекидан напор. Основа синовске љубави је – свагдашње сећање на родитеље. Носећи у срцу мајчино име, не можемо да се не молимо за њу. Молитва за оне који су нас родили, стална, дубока и искрена – још једна је врлина коју треба да простремо под намучене стопе материне. Човек који се моли за ближњег увек за њега тражи лепу реч. И ако до краја мајчиног живота останемо пријатељи с њом, ако је наше срце отворено за њен брижан и топао поглед, ако тежимо да с њом поделимо све што нам испуњава душу, а родитељски савет, опрезан и мудар, за нас јесте подстицај за деловање, онда ћемо и ми – деца и мајка бити од Бога удостојени венцем љубави. Тај венац је састављен од драгога камења: рубина саосећања, сафира чистоте и нежности, бисера домаће тихе молитве.

Сигуран сам да међу нашим читаоцима, и младим и старијим, нема ниједног који није видео икону Божије Матере с Богомладенцем Исусом Христом на рукама. Мали Спаситељ приљубљује главу уз лице (како би рекли стари – уз образ) Пречисте Дјеве која грли руком Свога Сина, гледа с иконе свет, патећи и молећи се за сваког од нас. Та икона се назива „Умиљење“ и лепше од ње на свету нема. Стара икона с великом и победоносном снагом сведочи да ће свака благочестива мати хришћанка загрлити своје дете у Царству Небеском кад буду васкрсла тела на Страшном Суду Христовом. И тамо, у Небеском Јерусалиму, незалазним сунцем сијаће Сунце правде – Васкрсли Христос, и тамо ће увек бити мајка, и тамо ћемо увек бити ми – ако код Бога заслужимо вечито блаженство делима вере и љубави на овој грешној земљи.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111540.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uh, ja dolazim iz malo nekonvencionalne porodice. Isprva mi kao detetu nije bilo jasno zašto sve moje društvo raste i razvija se uz oba roditelja, dok ja moram da vagam između dva ,,zavađena". Majka meni, kao ženskom detetu koje je odraslo uz nju trebalo je da znači sve - jeste, tada to nisam razumela, ali je takođe njeno, ne baš tako majčinsko ponašanje dovelo do kraha mog samopouzdanja da se i dan danas pitam da li sam dovoljno dobra kad god iskusim neku patnju od loših ljudi. Za mene je majka bio neko ko je zahtevao od mene sve, da budem dobar đak, da nemam bunt prema autoritetu, da ,,se ne pravim pametna"...sputavala me je misaono, duhovno, ali eto, sad kad bolje pogledam zahvalna sam joj na tome jer sada imam porodicu kakvu želim i za kakvom čeznem oduvek. Da nije bilo njene strogosti i psihofizičkog maltretiranja, ne bih se prepustila samoj sebi, ne bih bila ovo što jesam sada. Sa 18 godina sam se izborila za svoju samostalnost, sa 21 sam se udala, sa 22 rodila prvu kćerku, sa 24 drugu i ponosna sam na sebe. :)

Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 18.3.2018. at 21:57, JESSY рече

Управо та реч – мама – прва излази из бебиних уста.

To vi što imate normalnu decu.

Mi što gajimo male trolčiće slušamo po ceo dan Babaaaaaa Babaaaaaaaaaaa Baaabaaaa! 

Mama je rekao poslednje, i i dalje me ne zove mama, samo zanjoči kad poželi nešto.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није увек прва реч мама, некад бебе изговоре и баба , некако им лакше..моје дете рекло татамама  не знам зашто.

Реч мама има то жељено значене мирне луке, уточишзта. Разлије се на ма, мамуша, мајка. Мој отац је родитељима персирао.

Само, треба напоменути да нека деца немају мајку. Сетих се, неке мајке умру на порођају. А неке оставе дете испред болнице на пример. Неке мајке су хладне и неприступачне.

Ипак, моје искуство говори да остаје тај осећај да је мајка негде ту, увек, и заувек.И код деце која су занемарена. То видим свакодневно. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...