Jump to content

Монах Арсеније (Јовановић) предавања, текстови

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...
  • Одговори 414
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Vidim nesto mi poznat     slika

Moze se posmatrati i drugacije. Naime monasi i duhovnici svakodnevno slusaju ispovesti ljudi bas o takvim stvarima. Na stotine i stotine se ispovedaju ili pak razgovaraju sa njima trazeci pomoc i save

Монах Арсеније позива вернике на народни сабор: “Имамо Егзит, Гучу, сплавове и кафане…, стога можемо и Петровдан у Рибници!” У селу Паштрић, надомак Мионице у порти цркве посвећене Светим апостол

Постоване слике

  • 4 weeks later...

nije predavanje, ali je aktuelno, pa mislim da je bolje na ovu objedinjenu temu da okacim..

О тренутној ситуацији: Паника или спокој

Будући да смо задњих недеља изложени огромном информацијском притиску бескрајно је важно да не гутамо узнемирујуће вести и обавештења са разноразних медија, већ да останемо прибрани, опрезни, трезвени и молитвени. Претерано праћење, из сата у сат, колико се још разболело, колико умрло, и слично, нама не доноси никакву корист, већ само додатно узнемирује ионако напету психу. Наравно да знамо да је стање озбиљно - и то нам је довољно!

Обратимо пажњу на следеће редове који нам могу помоћи да прођемо кроз ову пошаст неповређени и као победници.

Човек је троједино биће, по симболичком угледу на наше Божанство - Пресвету Тројицу - и састоји се од тела, душе и духа. Тело је у свету, душа у телу, а дух у души. Све је нераскидиво повезано и међузависно. Уколико је један од ових елемената у поремећају долази до свеукупне дисхармоније - опасног несклада.

Човекова душа је енергетски центар и животни покретач телесног састава. Да би организам функционисао добро и здраво душа мора бити добро и здраво. Људски дух је најчистији део душе, око душе, душа душе. Дух храни и енергетизује душу. А да би наш дух био здрав и чист, он мора бити у контакту са Светим Духом, Који происходи из Творца универзума, Бога Оца.
Људски дух од Светога Духа прима светлост, благодат, силу и живот, а затим то преноси на душу. Када је душа испуњена здравим духом, она складно и правовремено преноси животне импулсе на цело тело, које постаје здраво јер су испуњени услови за здравље.
Душа првенствено брине о три система, аутономном нервном систему, ендокрином и имуном. Када су они функционални онда и остали системи људског организма складно делују, а то су кардиоваскуларни, дигестивни, респираторни, урогенитални и остали, и на крају, а можда и на првом месту - централни нервни систем, са нашом свешћу као круном.

Када је човек под стресом, у страху и паници дух се раслабљује, помрачује и губи своје укључење у Светог Духа. Другим речима: губи вољу за молитвом, Литургијом и Причешћем, који су главни видови укључености у „енергетско коло“ Светога Божијега Духа.
Помрачени људски дух више не може да осветљава душу и она не види, сахне и није у стању да одржава свој телесни организам у складу и здрављу.
Међу првима страда имуни систем, антитела бивају дезоријентисана, страни микроорганизми, бактерије и вируси слободно улазе, размножавају се, почињу да пуштају своје излучевине, који су за човека токсични, односно отровни и штетни, и човек се разбољева, а понекад и умире.

Чујемо како лекар каже пацијенту да не сме да се нервира јер секирација убија. Међутим, углавном се на томе завршава, то јест нема упутства како се не секирати(!). Некад добијемо неки савет, да будемо више у природи, да се здраво хранимо, да избегавамо стресне ситуације... - но, све је то произвољно и недовољно.
Главни и једини начин како сачувати мир и чврстину духа јесте учествовање у активном православном свакодневном циклусу.
А то значи: редовно се исповедати, постити среду, петак и четири велика поста, бити редован на Литургији и причешћивати се што чешће. А са друге стране имати своје свакодневно, по могућству, јутарње и вечерње молитвено правило, где су главни Нови Завет, Псалтир и православни молитвеник. Када човек уведе у свој живот ову духовну праксу, дух, душа и тело, са свим својим системима бивају здрави!

Нарочито у овим тешким периодима, као што су болести, глади, ратови, природне катаклизме... морамо на првом месту бринути о свом духовном стању! Молитва нам тада мора бити јача него икад, односно треба се молити што чешће, практично, непрестано. За то је најбоља Исусова молитва - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешн(у)ог. На тај начин ће наш ум и душа бити заштићени од узнемирења, страха и панике и имуни систем ће аутоматски постати здрав и добро организован и антитела ће муњевито реаговати на сваког уљеза - вирус, бактерију, малигну ћелију... и као добро обучена и увежбана војска на време ликвидирати сваког непријатеља!

Радујмо се јер присуствујемо још једном историјском Божијем испиту и чишћењу наших грехова.

А Бог зна шта ради!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
  • 3 weeks later...
  • 1 month later...
  • 1 month later...
  • 2 months later...
  • 5 weeks later...

Рај наш

Људи нису задовољни собом, људи раде на себи,
људи раде на себи, по себи, за себе, свуда по себи,
они своје екстремитете убадају, секу, буше, цртају и фарбају.

Људи нису задовољни собом, синтетичке масе себи уграђују,
они себи силиконе убризгавају, нису задовољни својим уснама,
својим грудима, својим задњицама, са својим предњицама.
Не воле своје природне носеве, уши, образе, подочњаке и зубе,
пресађају длаке, фарбају косе и нокте, не воле боју својих очију,
стављају контактна сочива и мењају очију својих боју,
стављају плава, зелена, шарена, браон, црна и црвена.

У Техерану, чујем, има четрдесет хиљада пластичних хирурга,
у Ирану врло воде рачуна да имају лепо лице, важно је лице,
човек треба, мора бити леп, лифтинзи, депилације, пирсинзи.
У Србији и Техерану жене брину о себи, редовно чупају обрве,
па сликају нове, равне, обле, извијене, криве, оштре, завијене.

У Паризу и Београду девојке воле да трајно боје своје усне,
оне много воле да буше своје уши, веђе и ноздрве,
да пробијају своје браде и образе, па онде у те рупице
стављају минђуше и алкице, куглице, стаклиће и тачкице.

Жене у Загребу, Лондону и Минхену, веома желе да имају
велике и обле стражњице и дојке, трајне и блајхане увојке,
меснате и пуне усне ко црнкиње, а онда опет па црнкиње
не воле своје косе кудраве, хоће таласасте и исправљене.

Естетика, протетика, еротика, постгенетика, антиетика.

Људи нису задовољни са собом, људи озбиљно раде на себи.
Младићи у Индији, Риму, Конгу и Њујорку пију протеине,
специјалне допинге и анаболике, као идеале, као слике,
и разне хранљиве течности и прашкове, па онда дижу тегове.
Набрекле вене и мишице, тетиве и влажне мускуле,
плочице по плексусу, квадрицепси, рамена и бицепси,
подлактице и листови, битно је да су чврсти глутеуси.
А онда обуку тесне мајце и панталоне, златне ланце и наруквице
па воде љубав са огледалом, и иду улицом задовољни собом,
па се онда хране и стимулирају својим адреналином,
кад их девојке очима гутају са њиховим допамином.

Људи и жене нису задовољни собом, па мењају своје полове,
кажу – има сада добрих хирурга и операција, сексуалних деформација.
Данас више није проблем, лако је постати жена или неко други,
све могу да направе, од жене мушкарца, од мушкарца жену,
све лекари могу да промене, органе, шупљине, избочине и дужине.
Није тешко ни мушкарац постати, да порасте брада, продуби се глас,
прогестерон, тестостерон, андрогинологија, хормони и гинекологија.
Има сада и трећи пол, можда и пети, седми, осми и четврти.
И деца имају своја права, у Сиднеју и дете једно променило пол и тон,
то су прави родитељи, честитамо, нове патике, нови пол и телефон.

Људи нису задовољни собом, па још много и свашта раде на себи,
раде по себи, раде испод себе, изнад и свуда где стигну око себе.

Но, има Неко Ко гледа и пита се, да ли кога још овде има,
да тихо, у миру и тишини, постојано и одлучно, ради у себи?
Али, људи не воле оно што се не види, немојте да их мучите,
ма каква врлина, морал, доброта, храброст, или чак молитва,
о, страхоте и ужаса! То се ништа не види, није споља него је изнутра,
а унутра и онако ничег нема, празнина... празнина... шупљина,
рупа, пукотина, празна пећина, јама и гола ледина.

А ти, брате, ко је тебе уопште звао да нас прозиваш,
ко ти је дао право да нас узнемираваш? Ко си бре уопште ти!?
Такве и сличне теби треба обележити, ухапсити и вакцинисати,
треба вас стерилисати, дезоријентисати и потпуно уништити.
Ти и такви слични теби сте једна свепланетарна мука и зло,
јер спречавате остварење сна нашега, раја либерално глобалнога.

Наш рај је тамно црвен као крв, и горак као кокаин,
рај наш је фин, мирише на Пако Рабан, седатив и бензин,
наш рај је брз као амфетамин, и сладак као хероин.

Ви идите горе у тај Рај ваш, а нас пустите у овај овде наш,
ту ћемо ми полако да се истопимо као комад леда у кока коли,
јер то је рај наш, па нека га, нека гори и пече и боли.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Родни град

У сред лета, Београд, крај месеца јула,
неким манастирским послом дошао у мој родни град.
А ту, вруће, ведро, осунчано, лепо и радосно,
улице пуне шареног света, наизглед све цвета.

Мени у срцу пространо, молитвено, лако и опуштено,
ходам улицама овог града који данас волим,
јер данас волим цео свет и сва жива бића.
Како је добро и лепо бити са Богом у срцу,
јер тада је срце у Богу, а Бог свуда и у свему.

Ма није важно што сам некада туговао и страдао,
у овом граду пуном ругобе и лепоте, добра и зла,
јер радост у духу све брише и поново пише,
пише нову причу, и слика нову слику, и почиње
опет и опет, поново све из новог почетка.
Бог свету и људима својим увек пружа нову шансу,
да се пробуди, отрезни, препозна пут и праву нијансу.

Улични продавци половних књига, један посебан сој,
раширили своје штандове од ормара до тротоара,
заљубљеници у свет литературе, ћутљиви и сетни,
нису нападни, седе са стране, као нека пропала господа.
Књиге већ старе, помало пожутеле, као неки сирочићи,
чекају да их неко заволи, купи и дведе кући.

Прилази ми стари, ћопави и крезуби наркоман,
прича ми причу, тражи паре и лаже, за лекове каже,
а мени је драг, иако неискрен, ту, загрлио бих га.
Дајем му петсто динара, а он тражи толико још,
види попа и мисли – наиван је, узећу му још,
а ја га читам, клошара старог, и волим га и дајем му још.

У Кнез Михајловој, неко златно и сунчано светло,
да ли су то људи заиста тако лепо расположени,
или то дух молитве сија у свим мојим очима,
па обасјава цео простор и све што је у мени?

Кад, ето ти, београдска шмизла, госпођица, буцкаста и слатка,
гази на штиклицама, а летња хаљина, као нека лађа заљуљана.
јавља се на телефон и каже – хеј, љубави, где си!?
Хита на састанак са својим дечком новим, њен је цео свет.

Мало даље, на електричном тротинету, млади банкар са краватом,
јури негде важан, мора на посао, чека унапређење,
жена му у другом стању, машта о новом стану.

А у позадини, горе изнад Славије, мермерна лепотица,
велики бели храм, доминира градом, плавим небом обасјан,
а у њему тихо, мирно, прохладно и топло, као бела голубица.

Људи ми прилазе, махом омладина, али и они други,
говоре – оче Арсеније, па да ли сте то стварно ви?
Јел можемо да се сликамо, јел може један заједнички селфи?
А ја се радујем што људи прилазе једноме монаху,
што, иако је он само протува и грешник,
виде у њему Бога, а у Богу наду да још има наде.
А ја, попричам са свима, са некима се рукујем, неки ми
пољубе и руку, а са некима се само лактовима чукнем.
па да, ми смо у корону, влада страшна епидемија.

Па шта ме брига за тај вирус и бактерије, поплаве и суше,
увек их је било, и још горих од ових, ко се моли, радује се и не страхује,
тај пролази кроз све пандемије, и остаје здрава и тела и душе.

Одједном, прилази ми момче Арапин, лепо обучен, тамне пути.
мистер, ду ју спик инглиш, имате ли мало пара,
морам у мигрантски центар, а празних сам џепова?
Оф корс, мај брадер, наравно, мој са истока брате,
узми нешто мало што ми је од јутрос преостало,
људи и мени грешном дају, даћу ти шта ми је преостало.

Идем даље. Човек у пасажу свира џез на саксофону,
испред академије гудачки трио, Моцарт мислим да је био,
а на жардињери седи младић са гитаром и пева.
На мах ме погледа право у очи, бели зуби осмех сија,
као да се добро знамо, као да сви заједно идемо тамо,
Каленегдан, Боб Дилан, Моцарт, Мајлс Дејвис, он и ја.

Као да се добро знамо, Бог, сви људи, ти и ја,
као да се сви добро знамо, као да сви путујемо тамо,
тамо где је радост, вечни живот и небеска уметност,
тамо где води звездани пут, и где ниједан човек,
никада више неће бити тужан, усамљен и пуст

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

ако се мало слабије чује, има титлован говор, само укључите титл....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Zoran ĐurovićПар пута си прозвао Арсенија погрдно мало, у свом стилу - шта њему замераш конкретно?

Можда је некад нешто рекао што је са теолошке стране "шкаљиво", али ипак је он сасвим другог духа од неког Никодима и сл. Био је и биће "саборан", мислим уз Цркву.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). 

      Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. 
      У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке.
      О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. 
      Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. 
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.
       
      Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
      Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велики угодник Божији Свети Арсеније Сремац свечано и молитвено је прослављен у катедралном храму Епархије нишке у понедељак 10. новембра 2020. године. Управо тог светитеља из рода нашег великог јерарха Српске Цркве и наследника Светога Саве, кога је Господ просијао међу светима својим, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богоспасаване Епархије нишке-Епископ Арсеније.
       
      Звучни запис беседе
       
      Тим поводом у Саборном храму Епархије нишке Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију. На овом Евхаристијском слављу Преосвећеном Владики саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије нишке. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је кољиво у спомен свог небеског заштитника. Његово Преосвештенство је поучио све присутне говорећи о дивном житију Светог Арсенија Сремца.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 23. октобра 2020. године манастир Милешеву посетио је Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније. Уваженог госта дочекао је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије.

       
      Након поклоњења гробу Светог Саве, моштима Светог краља Владислава и Светог Нестора Милешевског, и другим манастирским светињама првопастир Епархије милешевске показао је драгом госту зграду будуће манастирске радионице у којој ће сестринство моћи несметано и много квалитетније обављати своја монашка послушања. 
      Епископ Арсеније посетио је и епископско седиште у Пријепољу, где је са домаћином, Владиком Атанасијем, разговарао о актуелним темама у нашем друштву.
       
      Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...