Jump to content
Guest - . . .-

о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Протојереј-ставрофор проф. др Љуба Стојановић беседио је на тему Крштење као остварењe човекове личности у циклусу предавања о основама вере у парохијском дому при Цркви свете Петке на Калемегдану. Сама реч крштење носи у себи Крст, и то крст са којег Христос вапи Оцу за опроштај грехова свим људима. Ту љубав морамо ширити свуда око нас, рекао је отац Љуба у свом излагању.

 

 

 http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/08.11.13_zbor_-_o._ljuba_stojanovic_-_krstenje_kao_ostvarenje_covekove_licnosti_64kbps.mp3

 

 

 

 

Слово Љубве

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј др Љубивоје Стојановић наставио је јесењи циклус духовних предавања у парохијском дому капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану, као и увек веома надахнутом беседом. Овога пута тема је била „Покајна радост вере“.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/29.11.13_zbor_-_o._ljuba_stojanovic_-_pokajna_radost_vere_64.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

У оквиру јесењег циклуса духовних сусрета петком у парохијском дому капеле свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану, протојереј проф. др Љубивоје Стојановић беседио је „О слободи у Христу“.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/06.12.13_zbor_-_o._ljuba_stojanovic_o_slobodi_u_hristu_64kbps.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

LjubivojeStojanovic.jpg„Боље је бити добар него бити у праву“. Промишљајмо ову препоруку, већ на почетку новога 2014. лета Господњег. Поставимо себи  овако висок циљ  и посматрајмо га као узвишен задатак, и тако осмислимо своје стваралаштво. Верујте, нећемо таквим промишљањем и поступањем бити угрожени, само ћемо још више ојачавати и бити храбрији. Видећемо да је човек најуспешнији кад може да превазиђе све људске слабости, како личне тако и пропусте других. То никако не значи недостатак става, реч је о одлучности да се истраје у добру. На крају крајева постаје очигледно свима да је добар човек увек и у праву, док се скоро увек човек истроши у сваком погледу ако све сведе само на доказивање да је само он у праву. На крају и сам види да је неумесно и бесмислено трошио и себе и своје време. Због тога је умесније у свему тражити и налазити разлог више да се свако зло побеђује неодустајном доброделатношћу.

Добро промислимо и осмислимо све наше новогодишње честитке, и оне које упућујемо другима и оне које нам други упућују. Учинимо у свему томе корак напред тако што ћемо се потрудити да наступајуће лето Господње учинимо заиста јубиларним. Али, не само сабирајући претходнер векове и године, и обележавајући столетне или деценијске јубилеје прошлих догађаја. То је добро и потребно, али недовољно ако не подстакне чињење лепих ствари које ће у наредном периоду бити препознате као важне и јубиларне. Стварајмо нове јубилеје, не задовољавајмо се само следовањем добрим нашим прецима. Будимо одгоцорни преци пред својим потомцима и посветимо се добром стваралаштву које ће трајати у наредним вековима.

На преласку из старог у ново лето препознајмо вечност као меру човековог живота, и тада ћемо се издићи изнад борбе за опстанак у смислено постојање. Разумећемо да је мера успешности спремност да једни другима служимо, а не да другога себи покоримо. Служећи смислено другоме ми му се не покоравамо него га подстичемо на добродетељ. Потрудимо се да ово разумемо добрим поступањем, побеђујући тако све недоумице.

Са срећом у новом бројању дана од 1 до 365 и месеци од првог до дванаестог, уз поруку да све изречене добре жеље проширимо и на оне које не познајемо, или смо их упознали па заборавили или одбацили. Као и да не остане све на списку лепих жеља, него да постане стварна животна радост која све наше различитости осмиљава стварним човекољубљем. Своју успешност меримо спремношћу да једни другима дајемо, а не себичношћу која је сведена само на себично стицање. Знајмо да је стварно наше само оно што смо једни другима дали, јер смо на тај начин стекли неистрошиви капитал, нисмо ништа изгубили. Будимо собри домаћини који разумно располажу собом и својим, а не себичне слуге неразумних прохтева који нас рашчовечују.

Успећемо онолико колико можемо себе да усмеримо ка другоме, а не ако све стваралачке пориве обесмислемо страхом од другог и другачијег и самоизолацијом у свет себичних интереса. Дакле, све од нас зависи, у нашим рукама је и наша срећа и наш успех. Будимо успешни у свим својим трудовима, настојећи да увек изнова у себи стварамо  новог човека, иновативну личност која не товари на себе превелике товаре непознате и нејасне прошлости. Гледајмо напред, усправно и исправно и тада ћемо овде и сада исправно видете и прошлост и садашњост и будућност. Живећемо своје дане одговорно и бићемо стварно срећни једни са другима ….

На многаја љета у сваком добру!

проф. др Љубивоје Стојановић

Share this post


Link to post
Share on other sites
Збор зборила господа хришћанска – О. Љубивоје Стојановић: Вечни живот а не крај света

 Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић одржао је последње предавање у 2013. години у оквиру циклуса Разговори о вери, на тему „Постоји вечни живот а не крај света. У свом излагању отац Љубивоје је говорио о томе зашто је веровање у вечни живот претпоставка хришћанског позитивног односа према свету и историји и како православни хришћани треба да се односе према ближњима у складу са тим веровањем.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/12/03.01.14_zbor_-_o._ljubivoje_stojanovic_-_postoji_vecni_zivot_a_ne_kraj_sveta_-_64kbps.mp3

 

Слово љубве

Share this post


Link to post
Share on other sites

У среду четврте седмице, на средини Великог Часног Васкршњег поста, беседио је протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник у капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану. "Веома је важно да свако од нас процени своје капацитете и спозна своје могућности када је пост у питању", рекао је о. Љубивоје одговарајући на питања слушалаца. "Ми треба да живимо у Христу а не да тренирамо строгоћу. Са друге стране, не треба ни да се изговарамо искушењима". Послушајте данашње поуке оца Љубивоја.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/03/26.03.14_-_rec_pastira_-_o_ljuba_-_0.57.43.mp3



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

У оквиру духовних сабрања петком у Парохијском дому капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану, протојереј проф. др Љубивоје Стојановић беседио је о „Вери у васкрсење као превазилажењу страха и сумње“.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/14/05/23.05.14_zbor_-_o._ljubivoje_stojanovic_-_vera_u_vaskrsenje_kao_prevazilazenje_straha_i_sumnje_64kbps.mp3

 

 

o.ljubivoje_stojanovitsh.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић наставио је циклус духовних сабрања петком у Парохијском дому св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану, предавањем на тему „Радост седења са десне стране Оца“.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/06/07.06.14_zbor_o._ljuba_stojanovic_-_radost_sedenja_sa_desne_strane_oca_64kbps.mp3

 

hqdefault.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић је у оквиру пролећног циклуса предавања у парохијском дому капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану, беседио на тему „Светитељство као мера човекове стварне успешности“. Тема је привукла велику пажњу верника, а ми предавање у целини емитујемо благодарећи проти Љубивоју.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/07/16.07.14_zbor_-_o._lj._stojanovic_-_svetiteljstvo_kao_mera_covekove_stvarne_uspesnosti_64kbps.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Христос даје смисао животу

m.jpg

 

Било би добро да хришћани на прави начин разумеју и прихвате дубљи смисао речи којима се поздрављају за Божић: Христос се роди - Ваистину се роди!

То би подстакло смисленије живљење и опхођење према свима. Бог нам даје пример за то, Он се не понаша као диктатор који прети и условљава, већ као Спаситељ који безусловно даје себе никога не омаловажавајући и имајући разумевање за сваког појединца.

Остаје питање да ли ми хришћани приликом поздрављања за Божић мислимо на ово, или речи поздрава изговарамо по инерцији порекла и припадности, без стварног тражења њихове суштине и смисла.

Мир и добра воља међу људима су вредности хришћанског живота које се подразумевају и без којих је хришћански живот немогућ. Све је велика тајна, али не и нерешива мистерија. Одгонетка те тајне је: Бог је постао човек, не престајући бити Бог, да би човек постао Бог по благодати не престајући бити човек.

Ово знање у вери се прихвата или не прихвата, ту нема места изнуди и насиљу, свако је слободан да верује или не верује у ову стварност Божијег себедавања. Ми који верујемо морамо бити свесни велике одговорности и сигурни у своју веру да не морамо никога да присиљавамо да мисли и верује као ми.

Радост Божића није истоветна са весељем чије је трајање ограничено временом и местом, то је догађај који непрестано траје осмишљавајући све наше односе. То би сваки искрени верник требао да разуме и промовише у животу, јер само на такав начин се легитимише као остварени хришћанин. Лепи су Божићни обичаји, али ако су сведени само на традицију без смисленог разумевања поруке коју носи у себи празнику прети опасност поједностављења и уопштавања.

Потребно је да увек према свима будемо добронамерни, не питајући се ко је или шта је неко већ чиме можемо да његов живот учинимо бољим. То искључује насиље и изнуду и подразумева безусловну добронамерност. Примењено на празновање Божића значи спремност да се свакоме помогне без тражења захвалности и без очекивања узвраћања.

Постоји лепа пракса за Божић, која се ословљава као мирбожење - не само помирење посвађаних, него и унапређивање међуљудских односа у свим сегментима. То није могуће све док је свако затворен у себе и свој интерес, пристајући на поделе које доводе до несагледивих сукоба. Ми смо сами оптеретили свој живот одлукама да сматрамо за непријатеље читаве народе, вернике других религијских заједница или присталице другачијих идеологија. У таквом стању радост Божића не може да нас облагороди и препороди.

Свако од нас треба да избаци из себе гнев, мржњу и злобу, а пре тога страхове од других и другачијих. Тек кад се то оствари почиње узрастање у љубави Божијој, коју лично доживљавамо и заједничењем живе вере делимо једни са другима, умножавамо је у себи и једни са другима и тако се усавршавамо. Ово није нимало тешко онда кад победимо све своје несигурности, али је немогуће све док нас обузима неповерење према другима.

Таквим понашањем показујемо да нисмо разумели поруку Божића, и да смо сами себе оптеретили Иродовим страхом. Знамо добро шта је Ирод урадио са витлејемском децом само да би сачувао свој престо, и то осуђујемо, али у својој свакодневици чинимо исто све у страху од другог и другачијег, умишљајући да тако “Богу службу чинимо”. То није добро и због тога је важно и потребно да баш на Божић све своје мржње и страхове превазиђемо и заувек одбацимо као нехришћанска и нељудска стања.

Положајник треба да нам буде сам Христос, чиме се увећава и осмишљава улога оних које имамо као положајнике са којима размењујемо лепе речи и поклоне. Потребно је рећи да у неким случајевима постоје примери договорених положајника све у циљу да се спречи неко изненађење. Чак се у таквим случајевима и не уочава степен самообезвређивања непромишљеним страховима за сутра. Бог се на тај начин доживљава као неко ко кажњава, а не као Љубав у правом смислу те речи. То није добро, на једном месту много уплашених од сутрашњег и свих потоњих дана, што подстиче надјачавање у жељи да се та нека сурова и безлична сила умилостиви.

Морамо Божићну радост доживљавати другачије и бити отворенији, одговорнији и искренији једни према другима, посебно према онима које видимо први пут и онима са којима не делимо исти вредносни систем и верско или неко друго убеђење.

Покушајмо бар на Божић да седнемо прекопута себе и да разговарамо. Све док избегавамо разговор са собом и знање о себи, ми смо лак плен различитим завојевачима, освајачима али и самопроглашеним спаситељима. За нас хришћане један је Спаситељ - Христос, Који се родио у Витлејему као стварни човек, не престајући бити Бог. Не осуђујмо себе ако ово не можемо да одмах и до краја разумемо, не будимо ни насилни према себи тако што бисмо се самоприсиљавали, нити према другима да би од њих било шта изнудили.

За почетак одлучимо да се не покоравамо никоме од људи, јер давно је речено, на почетку хришћанске историје: “Богу се треба већма покоравати неголи људима!” Како наши преци, тако и ми данас, често бирамо људе којима се дивимо до обожавања и који нас заводе својом слаткоречивошћу представљајући нам се као једини спаситељи којима треба да поверимо до краја своје живота. То никако не смемо да чинимо. Први хришћани су поштовали сваку власт, али никога нису обожавали и једини њихов “грех” према друштву био је непристајање да приносе жртве и обожавају оновремене властодршце. Њихов приговор је гласио: “Цар није Бог!”. Победили су их и њихова имена су у црквеном календару, они су свеци, а њихови џелати безимени појединци који се памте само по злу. Због тога савремени хришћани, баш на Божић, морају да буду ослучни и превазиђу свако идолопоклонство. Свеједно да ли је то неки политички лидер, или било који човек, неумесно је да било ко буде другоме идол.

Наша трпеза биће благословена само ако на њој има понуда за све потребите, а не само за одабране. Због тога, немојмо се затварати у своје домове сматрајући да ћемо “прекршити” нешто ако примимо у свој дом немоћне и потребите. Не изговарајмо се немаштином, него поделимо оно што имамо једни са другима. На тај начин ћемо сами себе учинити приступачнијим за промишљање и разумевање онога што је Бог учинио за нас, уложио себе за свакога човека. То је смисао Божића.

Ако не разумемо на тај дан узвишеност сваког људског живота, ми ћемо “обележавати” благдан сваке године, али нећемо разумети зашто се Христос родио у скромној атмосфери витлејемске штале, нити ће нам бити јасно шта то значи вечни живот. Убедимо сами себе и једни друге да живот промишљамо са више радости и одговорности и да видимо једни друге у пуноћи одговорности и оптимизма.

Тада ће наше празновање Божића бити вишеструко успешно, јер неће бити сведено само на формалне радње по систему “ваља се”, него ћемо разумети смисао онога што вером прослављамо. Видећемо да Бог, рођен као мала беба, све људе подједнако воли. То не треба стављати у контекст митолошке прошлости, већ у контекст вечности која је пред нама. Јер, Бог улази у историју - рађа се као човек да би нас уверио у то да нас воли и да нам је даровао вечност, а не да би нас заплашио и омаловажио показивањем своје надмоћи.

Протојереј Љубивоје Стојановић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odgovorna sloboda u punoći ljubavi
protojerej dr Ljubivoje Stojanović

Mnogi govore o nesagledivim teškoćama našeg vremena, previđajući da ovim bespućem izbegavanja odgovornosti ne možemo stići nigde. To je hod unazad, ne samo stajanje u mestu, nego beznadežno idenje nizbrdicom do besmisla.

Tu postoji još jedan propust u promišljanju, u nizu promašaja, a to je neuvažavanje „malih” i „nebitnih” stvari. Život se posmatra samo iz perspektive javnog i objavljenog događaja, vidi se samo nešto što je za mnoge „veliko”. Tako se, pod pritiskom obelodanjenih događaja, potiskuju mnogi lični i važni događaji, i što je najgore, to neminovno dovodi do povlačenja nekih iz stvaralačke dinamike. Stvara se neko čudno stanje nezainteresovanosti i neuvažavanja prema ljudima i događajima, pa se sve ono što nema obeležje javnog događanja svodi na nevažno i nepotrebno. Važno je samo ono što će biti vest koju će mnogi čuti, dok je ono što znam samo ja i još poneko – nebitno, i treba da se što pre zaboravi. Ovom pogrešnom procenom najpre sami sebe omalovažavamo, istupamo u nestvaralaštvo i prihvatamo ulogu posmatrača tuđih radnji.Sami sebe proglašavamo za nebitne, i na taj način beživotne, ne uviđajući svu opasnost takvog činjenja, tačnije nečinjenja.Postajemo opasno nedelatni, neslobodni, nezainteresovani i opterećeni prevelikim strahom od života. Gubimo osećaj životne odgovornosti i odričemo se svoje bogodarovane slobode, postajemo robovi življenja i preživljavanja. Tada se olako predajemo različitim prazninama, pri tom noseći mnoge suvišnosti. Sve je u nekakvom čudesnom apsurdu neostvarenosti i nedorečenosti, skoro svi želimo ulogu „publike”, malo je pravih „izvođača”. Tako se gubi stvaralačka i odgovorna sloboda i sve postaje besmisleno povlačenje u beživot i preživljavanje kroz posmatranje tuđih postupaka, a bez imalo želje da i sami nešto pokrenemo ili pomerimo na bolje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

SVE ŠTO RADIMO TIČE SE I DRUGIH, A NE SAMO NAS
Nije dobro stanje povlačenja u sebe i svoj interes, jer se na taj način neguje sebična i samoživa ličnost, što se dodatno usložnjava mišljenjem pojedinaca da je njihov život njihova briga, pa tako i ono što oni čine „sebi čine”. Najgore od svega je to što je za neke to prava mera slobodne ličnosti, što je nemoguće bez stvarne stvaralačke odgovornosti. Posebno je sve još teže onda kad umislimo da su neki naši postupci nebitni i malo važni, tako da sebi dajemo suviše prostora ne ostavljajući mnogo mesta za drugoga. To u daljem toku proizvodi različite pojave gde se uzroci i posledice prepliću u ispraznoj površnosti i brzopletoj jednostranosti. Tada nije bitan povod, da li je lep ili manje lep, posledice su podjednako pogubne. Svako je zatvoren u sebe, bilo da sedi u mnoštvu drugih, takođe zatvorenih u sebe, na nekoj gozbi, ili zbog nečega ili nekoga pati u beživotnoj tišini. Samoća i otuđenost nagrizaju lepotu i oduzimaju mir, što mnoge dovodi do potrebe da pićem „ublaže” bol i „obeleže trijumf”. Tada svako vidi samo sebe i sve svoje smešta u samo taj trenutak, ali tu ne staje sve, nego tek počinje tragizam. Počinje ugrožavanje drugoga, svejedno da li verbalno rečima u lošoj komunikaciji gde se samo traži razlog za svađu, ili vožnjom automobila u takvom stanju. U oba slučaja se previđa taj drugi pored mene, vidi se samo sopstvena potreba za pričom, provodom, uživanjem. Ko se nađe na tom bespuću kao prepreka koja „ugrožava” mene i moje namere, sam rizikuje, jer ja brinem samo o svojim potrebama.
Otuda sve one crne hronike o nasilju, ubistvima i saobraćajnim udesima, gde vidimo kako čovek malo ceni sebe igrajući se sopstvenim životom. Sva ta „nenamerna” ubistva opominju da je krajnje vreme za dublje i trezvenije promišljanje o životu. Svi se mi gnušamo ubistva i ubica, ali retko kad promišljamo svoje postupke kojima ugrožavamo jedni druge. Nije ubistveni čin samo uperen pištolj u drugoga, ili bilo koji vid ili način nišana i povlačenje obarača. Mnogo drugih načina razotkriva to loše stanje svakoga od nas, a izuzetno je opasno neprepoznato stanje nemara prema drugome. Često čujemo kako je „sedanje za volan stavljanje glave u torbu”, ali treba reći ne samo svoje glave, svog života, nego i života mnogih drugih. To ne sme da nas uplaši, treba da nas pokrene napred u dobro stvaralačko promišljanje i trezveno postupanje. Ne treba da postoji ni jedan jedini razlog ili povod koji bi nas toliko nisputio da previdimo postojanje i potrebe drugoga. Tek onda kad shvatimo da je sloboda drugoga kreativni faktor naše slobode, moći ćemo da osmislimo sve svoje postupke stvaralačkom odgovornošću. Takođe, nećemo umišljati da je bilo šta što činimo nevažno i da se tiče samo našeg stanja ili želje, nego ćemo videti da se neprestano suočavamo jedni sa drugima. Svaka misao, reč i delo dobijaju svoj puni sadržaj u zajedničenju mnogih. Tako, kad ja uživam u nečemu, ili mi je teško zbog nečega, uvek treba da imam na umu i drugoga, a ne samo sebe. Na taj način sve dobija svoju pravu dimenziju i dinamiku, jer smo stvarno stvaralački otvoreni jedi za druge i saostvareni jedni sa drugima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...