Jump to content
Guest - . . .-

о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Veoma zanimljivo i poucno predavanje. Predavac lepo govori o tome da je odlazak lekaru i koriscenje metoda, lekova i terapija savremene medicine potpuno u skladu sa nasom verom. Da time ne umanjujemo znacaj molitve, pricesca i vere u Boziju pomoc, vec da je naprotiv gotovo bogohulno uzdati se samo u Boga a medicinu smatrati nepotrebnom.

Dotakao se predavac i sujeverja u nasem narodu. Mnogi bolesnici smatraju da je pricesce poslednji korak pred opelo i imaju odbojnost da vide svestenika kraj sebe dok leze u bolnickom krevetu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otac%20Ljuba%20Stojanovic.jpg

Прави верник никад не треба да буде реакционар, већ је он динамичан, неко ко расуђује, а не осуђује“, поручио је протојереј-ставрофор проф. др Љубивоје Стојановић бројним верницима којима је беседио о друштвеној одговорности верника. Прота Љубивоје је говорио и о односу толеранције и љубави, затим о значају литургијске саборности, али и о просветитељској улози верника у савременом свету. Предавање је одржано при Капели Св. Петке и Цркве Ружице на Калемегдану, у оквиру редовних духовних сусрета петком.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/09/17.09.12_zbor_64kbps_o_ljubivoje_stojanovic_drustvena_odgovornost_vernika.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

На духовној трибини у Парохијском дому Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на београдском Калемегдану протојереј ставрофор проф. др Љубивоје Стојановић одржао је предавање „Да ли Бога стварно волимо, или Га се само плашимо“. У том предавању отац Љубивоје Стојановић подсетио је да Бог воли човека и да га никада неће оставити, и да неће доносити одлуке у име човека. Човек треба да воли Бога, и да Га се не плаши, а љубав према Богу исказује се кроз љубав према ближњем, јер су богољубље и човекољубље исто.

 

ljuba_stojanovic.jpg

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/13/01/11.01.13__zboriste_otac_ljubivoje_stojanovic__da_li_boga_stvarno_volimo_ili_ga_se_samo_plasimo_predavanje_30._11._2012.__64kbps_.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извор: "Православље"

 

Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште.

Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ


Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“

Share this post


Link to post
Share on other sites


Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

МИЛОСТИЊА

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би и,али право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако се добро сећам Св Јован Златоусти каже да ће са на Страшном Суду од нас тражити само једно ..........милост (коју смо показали или нисмо)

Share this post


Link to post
Share on other sites

НАШ СУВИШАК ЊИХОВ НЕДОСТАТАК


Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе. Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан.А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13). Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.


Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“


И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је успех у животу, како да се човек носи са сопственим успехом и како да прихвати успех другога, говори протојереј др Љубивоје Стојановић, духовник у Цркви Ружица и Капели Св.Петке на Калемегдану.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/02/01.02.2011.rec_pastirao.ljubivoje_stojanovico_uspehuza_sajt.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како један наизглед небитан догађај из наших свакодневних живота, љутња коју притом доживимо и спознаја да је то баш тако требало да се деси, може утицати на нас? Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник при капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану, говори нам данас управо о нашој вези са Богом, како у обичним стварима, тако и у оним, најтежим и трагичним моментима наших живота. "Колико Господу дајемо места, толико он улази у наш живот", рекао је прота Љубивоје.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/07/22.07.13_rec_pastira_o_ljubivoje_stojanovic_64kbps.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites

LjubivojeStojanovich04.jpg

 

Прослављање светитеља и угодника Божијих често уме да прође у сенци обичаја и празноверја, да ли се нешто "ваља" или "не ваља" на одређени дан и томе сличног. Управо је то био повод за разговор са протојерејем-ставрофором Љубивојем Стојановићем, духовником у капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану. "Они су свети јер су Христа више заволели него ми, а не зато што је Христос њих више заволео", поучио је између осталог отац Љубиувоје.

 

 

Трајање: 47:53

 

 

 

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/08/12.08.13._rec_pastira_-_o._ljuba_stojanovic_00.47.53._64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-ljubivoje-stojanovic-o-liturgijskoj-proslavi-praznika

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otac%20Ljuba%20Stojanovic.jpg

 

У емисији "Катедра", благодарећи Радију "Слово љубве", доносимо први и другио дио предавања протојереј проф. др Љубивоја Стојановића "О Символу вјере" које је одржау у октобру 2013. године, у оквиру јесењег циклуса предавања и духовних трибина петрко у цркви Свете Петке на Калемегдану.

 

 

 http://www.svetigora.com/audio/download/13751/08.11.2013.%20KATEDRA_o.Ljubivoje%20Stojanovic_O%20Simvolu%20vjere.mp3

 

 

Светигора

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...