Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Данче*

Znamenite Srpkinje

Recommended Posts

Čučuk Stana - mala zavodnica, a velika ratnica

 

Čučuk Stana je zarobila srce Hajduk Veljka i neustrašivo branila Srbiju od Turaka. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke

 
 
 
25_620x0.jpg
 

Neukrotivi i neustrašivi hajduk Veljko Petrović ostao je bez daha kada je 1809. u njegov logor u Poreču ugalopirala devojka na konju, od umora oblivenim znojem i penom. Skliznula je vešto sa sedla i prišla sofri, za kojom je sedeo ustanički vođa Negotinske Krajine, okružen surovim ratnicima.

 

- Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti - odsečno je upitala zajapurena lepotica u muškom odelu, sitnog rasta, blistavih očiju i vatrenocrvenih usana. Sevajući očima ispričala je da su njegovi hajduci, pod izgovorom da skupljaju pomoć za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole, na Deli Jovanu i uzeli čak i devojačku spremu njoj, Stani, i njenim sestrama Stojni i Stameni!

Niko nije tako razgovarao s Veljkom, od čije plahovite naravi su zazirali i njegovi najbliži saborci. Harambaša je mrgodno slušao, a onda prsnuo u smeh. Naredio je svojim momcima da vrate pokradeno toj čučuk (maloj) Stani, a zatim je istresao gomilu dukata iz kese i darivao hrabru devojku uz reči:

- Sada sam te darivao, moja si.

Međutim, ponosita Stana, kojoj ostade nadimak Čučuk, nije bila kao Turkinje iz njegovog harema u Poreču. Hitro se vinula na konja i odajahala u svoje selo na Deli Jovanu, u kome su živeli Plještići i Nerići poreklom iz Hercegovine.

 
PISMENOST U SIKOLU Stanin deda je tokom seobe iz Hercegovine kratko vreme s porodicom živeo u Banatu, a zatim prešao u Srbiju, u selo Sikole, gde je ostao njegov sin Radovan. Letopisci su zabeležili da su Sikoljani bili "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Sikole je bilo izuzetak i po pismenosti, ni u jednom selu nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikoljani ni pod Turcima bez škole nisu bili". Stana je rođena oko 1895. godine i takođe je bila pismena, a tokom života je naučila ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Veruje se da je prva slova savladala u svom selu, jer su Sikole još 1807. imale školu.

 

Hajduk Veljko je izgubio glavu za njom, a mnoga mesta od Poreča, današnjeg Donjeg Milanovca, do Sokobanje, spominju se kao mesta gde su se sastajali ljuti ratnik i lepa "amazonka" s Deli Jovana. Njen sestrić Mihailo Spasojević zabeležio je da je počela da se oblači u muško odelo dok se školovala u Beloj Crkvi, u Banatu:

- Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Belu Crkvu, kod tamošnjeg popa, da uče ženski rad. Po želji oca, nosile su tamo muške nemačke haljine, pa su tako nastavile i u zavičaju. Plještić nije do tada imao muškog potomka, najmlađe dete Mihailo, rodilo se mnogo docnije i još je sisalo kada je 1813. godine izbila katastrofa.

U vreme kada se ustanička Srbija rušila, Stana je već tri godine bila Hajduk Veljkova žena. Razlikovala se od njegovih drugih ljubavi, jer je utegnuta u muško odelo, s kuburom i jataganom, jahala uz Veljka u njegove ludo hrabre pohode među Turke. Pošto je Rusija 1813. potpisala mirovni ugovor s Otomanskim carstvom, kojim su Turcima vraćeni gradovi u Srbiji, došlo je do sloma ustaničke države. Većina vojvoda se spremala za bekstvo, ali ne i Veljko koji je ostao veran svom obećanju: "Glavu dajem - Krajinu ne dajem".

Negotinsku nejač je poslao u Poreč, a Stana je ostala s njim i 3.000 branilaca, na bedemu šanca. Negotin je opsedalo 15.000 turskih vojnika pod komandom zloglasnog Rušid paše. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke, ali ovi su brzo popunjavali redove, a branioci su ostajali bez municije.

- Najposlije mu nestane džebane, osobito taneta i topovskih i puščanih, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta. A u topove je, kad su negdje Turci činili juriš, metao najposle i talijere - opisao je Vuk Karadžić poslednju odbranu Negotina.

Prilikom obilaska šančeva 10. avgusta 1813, Hajduk Veljka je usmrtilo topovsko đule. Branioci su još nekoliko dana pružali otpor, a narodna pesma je zabeležila i hrabrost Čučuk Stane: "Žena mu se šest dni bi s Turci v Negotin sos njegovi trista vitezi". Pošto je četiri puta ranjena, Veljkov brat Milutin naterao ju je da se povuče u Poreč, a zatim preko Dunava.

 
RUŽ OD PAPRIČICE U Srbiji se s kolena na koleno prenosio recept za ruž, koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka. Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrijte laticama ruže i ostavi da odstoji. Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

 

Usledilo je potucanje po izbegličkim karantinima u Banatu, gde je srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara Georgakisa Nikolaua Olimpiosa - među Srbima bio je poznat kao kapetan Jorgać. Osvojio je njeno srce, venčali su se i ratnica iz Negotina postala je majka troje dece, sinova Milana, Aleksandra i ćerke Jevrosime. Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turka u Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i kao Sinđelić i njegovi junaci, digli u vazduh barutanu izginuvši zajedno s Turcima.

 

Čučuk Stana je imala samo 26 godina kad je opet postala udovica i to sa troje dece. Stariji sin Milan je umro mlad, a Aleksandar se vratio u Srbiju da se bori protiv Turaka. Po jednoj verziji, oženio se u Leskovcu i dobio potomstvo, ali je tragično stradao 1844, godinu dana posle oslobođenja Grčke. Čučuk Stana je umrla u Atini 1849. godine, u bedi, a mnogo kasnije su beogradske novine upoznale srpsku javnost o njenom junaštvu:

- Zna se za grobove njenih sinova, jer su obeleženi krstovima i pločama. Dok joj je kćerka bila živa, znalo se i za Stanin grob, jer je obnavljala grobove braće i majke. Posle njene smrti, zarastao je grob Čučuk Stane i pao u zaborav, jer daleko od Srbije nije imala nikoga od roda, a o njenom patriotizmu i požrtvovanju malo se vodilo računa dok je bila živa.

 

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:500742-Cucuk-Stana---mala-zavodnica-a-velika-ratnica

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bosa Ranković, bolničarka u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Za nesebičnu pomoć i humanost dodeljena joj je medalja "Florens Najtinegl". Bila je udata za pisca Svetolika Rankovića, koji je rano preminuo od tuberkuloze

20-u-Derv_620x0.jpg

Kolo srpskih sestara u Derventi

 

Toliko žena je zadužilo Srbiju, ali ih je istorija sakrila ili ih je vremenom prekrio "debeo" sloj prašine. O nekima nismo saznali više od imena i prezimena, iako zaslužuju da im se klanjamo. Među heroinama kojima bismo morali da se divimo, ali ne možemo koliko bi trebalo, jer nema dovoljno podataka, nalazi se i Bosa Ranković. Ostali smo uskraćeni čak i za njenu individualnu fotografiju, tako da možemo samo da zamislimo kako je izgledala. Nepoznati su nam čak i datum i godina njene smrti.

 

Šta onda znamo o njoj? Da je rođena 1872. godine i da je u vreme kada žene mahom nisu išle u školu, ona "iskočila" iz tog šablona. Inteligencija i marljivost su tom "skoku" doprinele. Četiri godine je sedela u klupi Više ženske škole, a potom je otišla na dvogodišnje usavršavanje. Sa diplomom i statusom obrazovane i fine devojke, mogla je da parira uglednim i bogatim gospođicama. Udala se za profesora veronauke i pisca Svetolika Rankovića, kojem su u Garašima, u roditeljskom domu hajduci napali porodicu i ubili oca Pavla, a majku mučili. On je uspeo da pobegne i dovede pomoć. Bosa i Svetolik su dobili troje dece, ali njihova sreća nije potrajala, jer im je od tuberkuloze umro najmlađi naslednik. Ubrzo je, 1899, preminuo i on, a Bosa je ostala mlada i siromašna udovica. Moralo je da prođe nekoliko godina da bi dobila muževljevu penziju, pa je sve vreme jedva sastavljala kraj sa krajem.

Bila je na glasu lepe žene koja snažnom harizmom na svakog ostavlja utisak, ali od rane mladosti je plenila i svojom humanom crtom. Odlučila je da, 1908, upiše kurs za bolničarke u okviru Crvenog krsta, jer je želela da pomaže drugima. Tako je već godinu kasnije počela da radi u Vojnoj bolnici u Beogradu, gde je lečila pacijente. Kada se dogodio Balkanski rat, prvi, pa drugi, Bosa je dane i noći provodila na infektivnom odeljenju Beogradske bolnice. A onda je, sredinom 1914, sa bolesnicima evakuisana u Niš. Dok je trajao Prvi svetski rat, sve vreme je bila među ranjenicima. Ništa joj, tako hrabroj i humanoj, nije bilo teško niti strano. Situacija je bila takva da je morala da bude glavni asistent hirurzima prilikom važnih operacija, ali i da menja lekare i ostale bolničarke, da se snalazi i spasava živote kako zna i ume. Pomagala je i u Leskovcu, Kragujevcu, Aranđelovcu. Zarobljena snegom i ledom, u šatoru je lečila vojnike, a zbog povlačenja srpske vojske, ostala je sa 52 srpska i osam neprijateljskih ranjenika u Prizrenu. Bugari su im 1916. godine dozvolili da odu odatle.

 

Kada se Veliki rat završio, Bosa je mogla da skine bolničarsku uniformu i počne da vodi miran život. Bila je obrazovana i sposobna, ali ona se samo prebacila u Glavnu vojnu bolnicu. I glasno je zahtevala da se osposobi za rad. Već su je cenili i lekari i bolničari, jer su iza nje bila konkretna dela, a među onima koji su ležali u bolničkoj postelji je bila omiljena.

- Vredno je videti kako je slušaju svi bolesnici u njenom odeljenju i kako se bez pogovora potčinjavaju njenim naredbama. Izgleda da joj je sudbina, pored lepote i inteligencije, podarila i veliko milosrđe, jer ona nikada ne oseća teškoće kada bolesnima i nevoljnima pruža pomoć - ostao je zapis profesorke Poleskije Dimitrijević Stošić.

Bosa je sve vreme bila aktivna u radu Crvenog krsta i uglednog društva "Kneginja Ljubica", a među prvima je pristupila Ženskoj stranci. Borila se za ravnopravnost žena, uvek na delu, nikada samo na rečima.

Iako su sve informacije o njoj šture, zna se da je 1931. godine nagrađena medaljom "Florens Najtingel" i da joj je prestižno priznanje, ustanovljeno kao sećanje na jednu od najvećih humanitarki ikada, uručio general dr Žarko Ruvidić. On je bio šef Unutrašnjeg odeljenja Vojne bolnice, ustanove u kojoj je Bosa Ranković nesebično spasavala mnoge živote. Tako je svetsko odličje otišlo tamo gde je trebalo - u ruke heroine Balkanskih i Prvog svetskog rata.

POŽRTVOVANA ČLANICA KOLA SRPSKIH SESTARA

Iscrpljujući rad u bolnici, nije je lišavao želje da bude prisutna i u Kolu srpskih sestara, ženskom, patriotskom, humanitarnom i prosvetnom društvu, osnovanom 1903. godine. U okviru tog rada Bosa je mogla da pokaže koliko je mudra, sposobna, humana i posvećena. Sa ostalim članicama se borila za svoj narod, za prava pripadnica nežnijeg pola, pomagala je vojnike i ranjenike, siromašne i sve one kojima je pomoć bila potrebna.

 

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:559554-Bosa-Rankovic-bolnicarka-u-Balkanskim-i-Prvom-svetskom-ratu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Natalija Bjelajac, narednik vojske i bolničarka: Ranjena i odlikovana 12 puta!

Učestvovala je u oslobađanju Kosova, a na Kajmakčalanu zarobila čak 30 bugarskih vojnika. Gestapo je uhapsio čim je okupirao Beograd, jedva je preživela strahote u logoru na Banjici

20%20natalija%20bjelajac_620x0.jpg

RANjENA je 12 puta i 12 puta odlikovana za hrabrost. A to koliko je hrabra, dokazala je i pre nego što je uzela pušku u ruke, predstavivši se kao Natalija Bjelajac. Od tog trenutka više nije bila Slovenka Antonija Javornik, već žena koja se pod novim imenom i prezimenom bori za slobodu srpskog naroda.

Rođena je 1893. godine u Mariboru, gradu u kojem je završila osmogodišnje školovanje i koji je napustila uoči Balkanskih ratova. Bila je zadivljena pričama strica Martina, oficira i poručnika u austro-ugarskoj vojsci, koji je prkosno zbacio ovu uniformu i obukao srpsku. Antonija je zapamtila kako je njenom ocu ljutito govorio da bi voleo da živi u Srbiji, pošto u nju svi porobljeni gledaju kao u ideal, jer tamo jedino vlada sloboda. Želja mu se ispunila. Svaki put kada bi dolazio kod bratanice, donosio bi joj knjige srpskih junačkih pesama, zbog kojih je naučila ćirilicu. Petnaestogodišnja devojčica je poželela da sledi stričev primer, ali je tek iz trećeg pokušaja uspela da stigne u Srbiju, jer su je pre toga roditelji vraćali kući. Kada su shvatili da je to ono što istinski želi, pomirili su se sa njenom odlukom i pomogli joj da bezbedno stigne kod strica. U početku je brinula o njemu, kuvala mu, družila se sa vršnjacima...

Rat se osećao u vazduhu. U knjizi Antonija Đurića "Žene Solunci govore" zabeležena je njena ispovest i sećanje na te dane. Antonija je govorila kako je želela pušku, ali je pukovnik Božidar Terzić odbio njenu molbu.

"Pušku vam ne možemo dati. Nije puška za vas. Možete, ako hoćete, da nam pomognete u vojnoj bolnici", rekao joj je pukovnik, a ona prenela Đuriću.

Pristala je. I to je bilo nešto, razmišljala je. Počela je da pohađa tečaj za bolničare, a onda je, deset dana kasnije, izbio Prvi balkanski rat. Prisećala se tih momenata:

"Bolnice idu za vojskom. Bolničari su značajni isto toliko koliko i strelci u prvoj borbenoj liniji. Ali, ja nisam više Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime. Zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam".

Bila je u istom puku kao i stric Martin, ali ga nije viđala. Sve vreme je bila sa vojskom, negovala ranjenike, podizala im moral, hrabrila ih. I kada je oslobođeno Kosovo, Natalija je bila tu. Radovala se, jer je znala koliko je to bilo važno Srbiji.

"Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine, s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna - u radosti i žalosti se govorilo o Kosovu i evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo. Ispunili zavet mnogih generacija".

U Drugom balkanskom ratu Natalija više nije bolničarka, već vojnik. Bila je uporna da joj dozvole da ode na front. Borila se u prvim redovima, na korak od neprijatelja. Zbog uspešnog zarobljavanja čitave baterije bugarskih topova, dobila je svoje prvo odlikovanje - Zlatnog Miloša Obrenovića za hrabrost.

"Odlikovanje mi na grudi prikači pukovnik Božidar Terzić. Kad mi je čestitao, osmehujući se očinski, učinilo mi se da sam u njegovom pogledu uhvatila i ono što nije mogao da mi kaže: "Vidi ti, molim te, kako se ovo devojče iz Slovenije tuče za srpsku zemlju i slovenstvo".

Kada je počeo Prvi svetski rat, Natalija je već bila prekaljeni borac, pa je rame uz rame sa vojnicima vojevala na Ceru, tamo gde je njen stric poginuo. Ona je nastavila da se bori na Drini i Kolubari, a na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, zbog čega su joj ponovo stavili orden na grudi. Proboj Solunskog fronta je dočekala teško ranjena. U bolnici u Nišu su joj zacelili ranu na grudima, ali metak u nozi joj je ostao zauvek. Karađorđeva zvezda kojom je odlikovana, stigla je kao uteha i nagrada. Kada se rat završio, Natalija je otišla u Maribor da vidi porodicu, koja ju je jedva prepoznala.

"Pred njima više nije bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik srpske vojske, sa 12 odlikovanja na grudima", prisećala se ratnica.

Beograd ju je vukao nazad i odmah mu se vratila. Nastavila je da živi u njemu, mirno i povučeno, odbijajući bilo kakvu materijalnu benefit od države. Ali, brzo je počeo još jedan rat. Odmah na početku, Nataliju je Gestapo sproveo u logor na Banjici, koji je jedva preživela. Posle toga joj se gotovo gubi trag. Antonije Đurić je zapisao da se na svečanosti povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta, Natalija pojavila bez odlikovanja i da skoro niko nije znao ko je ona. Umrla je 16. avgusta 1974. godine, baš na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke, u kojoj je stradao njen voljeni stric.

ŽAL ZA DECOM - JA sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode - da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kada sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo. Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi je žao što nisam imala dece - zabeležena je njena izjava u "Žene Solunci govore".

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:600083-Natalija-Bjelajac-narednik-vojske-i-bolnicarka-Ranjena-i-odlikovana-12-puta

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ружица Петровић-Црепић – жена која је дешифровала објаву рата Србији

ruzica-1.jpg

Ружица Петровић-Црепић, телеграфисткиња у кључном историјском моменту. Била је одличан морзиста, па је распоређена на армијске линије, што је било велико признање за једну даму. Најдражу депешу примила од војводе Живојина Мишића о победама српске војске.
Када је Наша пошта, децембра 1931. године, објавила да ће значајна новчана награда отићи у руке оном телеграфисти који докаже да је 28. јула 1914. дешифровао телеграм министра спољних послова Аустроугарске грофа Леополда Бертхолда о објави рата Србији, тек тада се сазнало да се иза иза овог чина налази једна жена. Наизглед обична, али довољно одлучна да тог тренутка скине вео тајности са свог имена и презимена. Ружица Петровић-Црепић касније ће признати да њен мотив није било материјално признање, нити слава. Желела је само да стручност и храброст свих њених колега, који су у тим ратним данима свакодневно примали важне записе, не остану заробљени дебелим слојем прашине, што би се у противном вероватно догодило.

– Мени је овом приликом много више стало до тога да се истакне мој и мојих другова морални удео у томе раду, него ли материјална награда коју је уредништво обећало. А то што до данас нисам о томе ништа говорила, ни предузимала, је зато што нисам хтела да се сама рекламирам – говорила је скромна телеграфисткиња.

Ружица је тако, 17 година после почетка Великог рата, истину доказала рукописом у оригиналном телеграму који је фотографисан и прештампан у књизи „Наша победа“. Захвалила се уредништву на племенитој иницијативи, а новчану награду у висини од 150 динара је одлучила да уложи у нешто што ће је вечно подсећати на бурна ратна времена, у којима је и сама учествовала, имајући велику одговорност да свако слово пажљиво и тачно пренесе.

ruzica 2Жена о којој се мало зна, а чија је величина далеко од просечне, рођена је 1893. у крагујевачкој породици Петровић, док ће Црепић постати удајом. У родном месту је завршила основну и два разреда Учитељске школе, а потом је одлучила да школовање настави као ученица Поштанско-телеграфске школе. Успешно је одслушала и положила све испите, па је већ децембра 1912. године добила привремено запослење на позицији – поштар Поштанско-телеграфске станице Крагујевац. Брзо је напредовала, јер се показала као добар службеник. У време када је Врховна српска команда ступила у тај град, Ружица је „аванзовала“ да ради само на армијским линијама. Било је то велико признање за једног радника, поготово за жену, која се препознавала као одличан морзиста.

Чувени документ којим је Србији објављен рат био је у форми обичног, а не дипломатског и путовао је од Беча преко Пеште. Најпре је стигао на адресу Главне поште у Београду, али ју је телеграфиста послао у Крагујевац, где је управник био Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде Марко Протић. У то време, службеници су радили и дању и ноћу, а судбина је хтела да у битном моменту на дежурству буде и Ружица. На питање ко од крагујевачких телеграфиста најбоље на слух прима телеграме писане латиницом, сви су претрнули од страха и узбуђења. Знало се да је у питању ратни документ.

– Настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру и села за апарат – записала је касније Ружица.

Ружица га је исправно дешифровала и проследила у Ниш, право председнику српске Владе Николи Пашићу. Од тада је почела да се исписује нова страница историје… Телеграм објаве крвавог сукоба, чији се оригинал чува у Архиву Србије је гласио: „Краљевском министру иностраних дела у Нишу Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом. Министар иностраних дела Аустроугарске, гроф Бертхолд“.

ruzica 3У том тренутку, сваки погрешно ишчитан слог могао је скупо да кошта земљу. Зато је ова телеграфисткиња и записала како су у то време телеграфске депеше летеле са краја на крај Европе, да су се произвољно тумачиле, па је долазило до невероватних грешака у преводу.

Колико је само присебности и стручности било потребно док су се примале и преносиле такве информација. У рату је, срећом, било и лепих вести, а Ружица је била најсрећнија када је баш она примила депешу војводе Живојина Мишића. Вест о славној победи српске војске на Сувобору и Руднику проширила се из Ружичиних руку и обасјала народ:

– Тада су наше сузе радоснице биле награда за све оне мучне и тешке тренутке које смо преживљавали.

Нажалост, остали смо ускраћени за вести из приватног живота Ружице Петровић-Црепић, жене чије би име и презиме на страницама српске, бар телеграфске, историје морало да се пише великим словом. Њено службовање се завршило у Београдској дирекцији пошта и телеграфа.

Једина примала телеграме на латиници

У 2014, години обележавања века од почетка Великог рата, припремљена је и изложба „Јединице везе српске војске у Првом светском рату“, чији је аутор била кустос ПТТ музеја Љиљана Ђорђевић. Управо је она истакла да је Ружица Петровић-Црепић била изврсни морзиста и особа која је једина на слух могла да прими телеграме писане латиницом. Она је, потврдила је, примила ратни документ и на њему се налази параф који то доказује.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости

Share this post


Link to post
Share on other sites

ZNAMENITE SRPKINjE

Georgina Đuka, majka Nikole Tesle: Talenat i dobrotu prenela na sina

Kao prava Samarićanka, nesebično je pomagala bolesnima, nemoćnima i volela sve što živi. Umrla je na Veliku subotu 1892. godine, a Bog joj je uslišio poslednju želju

20%20(2)_620x0.jpg

ZA izumiteljski dar koji je posedovao, Nikola Tesla se u knjizi "Moji izumi" zahvalio majci. Nije bio škrt na toplini, niti je krio koliko joj se divi, dok ju je opisivao kao izuzetno hrabru ženu, retke umešnosti i moralne snage. Nazvao ju je prvorazrednim izumiteljem, verujući da bi mnogo postigla da, kako je zapisao, nije bila tako daleko od modernog života.

Georgina Đuka Tesla, majka velikana među velikanima, imala je, govorio je njen sin, toliko spretne ruke da je ono što očima vidi, rukama mogla da stvori. Kreirala je mnoge alatke i tkala najlepše šare od vune, koju je sama prela. "Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su deo obrazovanja", zapisao je najveći naučnik svih vremena i čovek koji je zadužio čovečanstvo.

Pletenu ličku torbicu sa kojom ga je ispratila u gimnaziju, Nikola je celog života nosio kao amajliju. Baš onako kako je čuvao sve njene reči nežnosti i podrške.

Đuka je potekla iz svešteničke porodice, u takvu se i udala. Rođena je u Tomingaju kod mesta Gračac 1822. godine, kao unuka prote Tome, ćerka Nikole Mandića i Soke Budisavljević. Majka joj je rano umrla, pa je kao najstarije dete brinula o šestoro braće i sestara, što ju je udaljilo od obrazovanja. Nije umela da čita, ali je obožavala poeziju i napamet znala hiljade stihova narodnih pesama, pa i odlomke iz Njegoševog "Gorskog vijenca". Nikola je od nje nasledio i fantastičnu moć pamćenja. Kao spretna i domišljata, još od malena je pronalazila razne sprave, od beskorisnih stvari pravila korisne. Pokazivala je zavidno intelektualno umeće, ali nije imala uslove da se školuje. Govorilo se da je prava Samarićanka, jer je uvek imala potrebu da pomaže bolesnim i nemoćnim.

Postala je supruga sveštenika Milutina Tesle, sa kojim je u Smiljanu dobila dva sina - Dana i Nikolu, kao i tri ćerke - Angelinu, Milku i Maricu. Nažalost, Dane je od udarca konja preminuo u 14. godini, što je bila velika tragedija za porodicu. Posle toga, Tesle su se preselile u Gospić, odvojivši se od svoje crkve Svetog Petra i Pavla u Smiljanu i skromne kuće. Ali, Đuka je i dalje bila stub doma. Svaki kutak je držala pod konac, pravila je alatke, tkala, vezla. Mnogo pažnje je posvećivala vaspitanju dece, učila ih da budu dobri ljudi i milostivi prema bližnjima. Brinula se, jer je Nikola bio bolešljiv i strašljiv, živeći dugo, kako je priznao, u strahu od utvara, zlog duha, ljudoždera... Ona je oduvek prepoznavala njegovu posebnost i znala je da će svi ti strahovi iščeznuti. I bila je u pravu.

NIJE SE PLAŠILA SMRTI KOLIKO je Đuka bila posebna i hrabra, Tesla je u knjizi "Moji izumi", pokušao da dočara i sledećom pričom: "Kada je majci bilo šesnaest, nekakva zarazna bolest je harala zemljom. Njenog oca su pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva, ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strašna bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je, prema običajima predaka, ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada joj se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu".

Očekivalo se da Nikola nasledi oca i nastavi svešteničkim stazama. Ali, majka Đuka je dala završnu reč. Zbog nje se to nije dogodilo. Kako je u knjizi "Znamenite žene Srbije" naveo Žika Marković, ona je očekivala da joj sin krene tim putem, ali da bude obrazovan i "pohranjen knjigama", dok je otac verovao da su one neprijatelji vaspitanja. Iako je Milutin Tesla imao bogatu biblioteku, pisao pesme i članke, zanimao se za filozofiju, sinu u ranom dobu nije dozvoljavao da čita. Skrivao je sveće od njega, pa je Nikola krišom pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanice i "gutao" stranicu za stranicom, sve do zore. Majka je razumela tu strast, jer ju je i sama osećala, a nije mogla da je zadovolji u toj meri.

Marković navodi zapise biografa Nikole Tesle, u kojima stoji da je on prvi put privukao pažnju javnosti kada je u šestoj godini stavio u pogon vatrogasna kola, posle bezuspešnih pokušaja stručnjaka. Posle nekoliko sličnih poteza kojima je sve ostavio bez daha, Đuka je uspela da ubedi supruga da je za dete bolje da studira tehniku, umesto Bogoslovije. Milutin je jedva pristao jer je Đuka bila uporna. Posle godinu dana lečenja od kolere, Nikola je od roditelja dobio obećanje da će ga poslati na najbolji politehnički fakultet.

Ona je sinu uvek bila podrška, u svemu. Nikola je isticao da je bila dobar psiholog sa jakom intuicijom. Nije krio da mu je majka pomogla da prevaziđe fazu koja je za njegovog oca bila neoprostiva. Naime, u mladalačkom zanosu je bio naklonjen kocki i samo je majka to smatrala prolaznom strašću. Razumela je, zapisao je Nikola, mušku prirodu i znala da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. U knjizi "Moji izumi" naveo je:

"Sećam se jedno popodne, kada sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: "Idi i zabavljaj se!". Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će to da te prođe". Bila je u pravu. Tog trena sam pobedio svoju strast i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača."

Marković kaže da je Tesla naučio da kroti svoje strasti baš zahvaljujući majci, tako je "pobedio" jaku želju za pušenjem i ispijanjem kafe.

Nikolin otac Milutin Tesla, sveštenik i majka Georgina Đuka Tesla

20-%281%29.jpg

"Učila ga je majka Đuka da voli sve što je živo. I njegovi golubovi, bela golubica i plavkasti goluban, preko puta hotela u Njujorku, s pravom su ga očekivali u večernje sate, da mu slete na rame i dobiju obavezno zrnevlje", navodi u knjizi Marković.

Telegram da mu je majka na samrti, Nikolu je zatekao u Parizu. Odložio je sva predavanja i odmah otputovao u Gospić. Georgina Đuka Tesla je umrla uoči Vaskrsa, na Veliku subotu, u aprilu 1892. godine. Bog joj je uslišio poslednju želju, videla je voljenog sina Nikolu i oprostila se sa njim.

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:603487-Georgina-Djuka-majka-Nikole-Tesle-Talenat-i-dobrotu-prenela-na-sina

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7/17/2014 at 9:49, Данче* рече

Čučuk Stana - mala zavodnica, a velika ratnica

 

Čučuk Stana je zarobila srce Hajduk Veljka i neustrašivo branila Srbiju od Turaka. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke

 
 
 
25_620x0.jpg
 

Neukrotivi i neustrašivi hajduk Veljko Petrović ostao je bez daha kada je 1809. u njegov logor u Poreču ugalopirala devojka na konju, od umora oblivenim znojem i penom. Skliznula je vešto sa sedla i prišla sofri, za kojom je sedeo ustanički vođa Negotinske Krajine, okružen surovim ratnicima.

 

- Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti - odsečno je upitala zajapurena lepotica u muškom odelu, sitnog rasta, blistavih očiju i vatrenocrvenih usana. Sevajući očima ispričala je da su njegovi hajduci, pod izgovorom da skupljaju pomoć za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole, na Deli Jovanu i uzeli čak i devojačku spremu njoj, Stani, i njenim sestrama Stojni i Stameni!

Niko nije tako razgovarao s Veljkom, od čije plahovite naravi su zazirali i njegovi najbliži saborci. Harambaša je mrgodno slušao, a onda prsnuo u smeh. Naredio je svojim momcima da vrate pokradeno toj čučuk (maloj) Stani, a zatim je istresao gomilu dukata iz kese i darivao hrabru devojku uz reči:

- Sada sam te darivao, moja si.

Međutim, ponosita Stana, kojoj ostade nadimak Čučuk, nije bila kao Turkinje iz njegovog harema u Poreču. Hitro se vinula na konja i odajahala u svoje selo na Deli Jovanu, u kome su živeli Plještići i Nerići poreklom iz Hercegovine.

 
PISMENOST U SIKOLU Stanin deda je tokom seobe iz Hercegovine kratko vreme s porodicom živeo u Banatu, a zatim prešao u Srbiju, u selo Sikole, gde je ostao njegov sin Radovan. Letopisci su zabeležili da su Sikoljani bili "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Sikole je bilo izuzetak i po pismenosti, ni u jednom selu nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikoljani ni pod Turcima bez škole nisu bili". Stana je rođena oko 1895. godine i takođe je bila pismena, a tokom života je naučila ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Veruje se da je prva slova savladala u svom selu, jer su Sikole još 1807. imale školu.

 

Hajduk Veljko je izgubio glavu za njom, a mnoga mesta od Poreča, današnjeg Donjeg Milanovca, do Sokobanje, spominju se kao mesta gde su se sastajali ljuti ratnik i lepa "amazonka" s Deli Jovana. Njen sestrić Mihailo Spasojević zabeležio je da je počela da se oblači u muško odelo dok se školovala u Beloj Crkvi, u Banatu:

- Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Belu Crkvu, kod tamošnjeg popa, da uče ženski rad. Po želji oca, nosile su tamo muške nemačke haljine, pa su tako nastavile i u zavičaju. Plještić nije do tada imao muškog potomka, najmlađe dete Mihailo, rodilo se mnogo docnije i još je sisalo kada je 1813. godine izbila katastrofa.

U vreme kada se ustanička Srbija rušila, Stana je već tri godine bila Hajduk Veljkova žena. Razlikovala se od njegovih drugih ljubavi, jer je utegnuta u muško odelo, s kuburom i jataganom, jahala uz Veljka u njegove ludo hrabre pohode među Turke. Pošto je Rusija 1813. potpisala mirovni ugovor s Otomanskim carstvom, kojim su Turcima vraćeni gradovi u Srbiji, došlo je do sloma ustaničke države. Većina vojvoda se spremala za bekstvo, ali ne i Veljko koji je ostao veran svom obećanju: "Glavu dajem - Krajinu ne dajem".

Negotinsku nejač je poslao u Poreč, a Stana je ostala s njim i 3.000 branilaca, na bedemu šanca. Negotin je opsedalo 15.000 turskih vojnika pod komandom zloglasnog Rušid paše. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke, ali ovi su brzo popunjavali redove, a branioci su ostajali bez municije.

- Najposlije mu nestane džebane, osobito taneta i topovskih i puščanih, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta. A u topove je, kad su negdje Turci činili juriš, metao najposle i talijere - opisao je Vuk Karadžić poslednju odbranu Negotina.

Prilikom obilaska šančeva 10. avgusta 1813, Hajduk Veljka je usmrtilo topovsko đule. Branioci su još nekoliko dana pružali otpor, a narodna pesma je zabeležila i hrabrost Čučuk Stane: "Žena mu se šest dni bi s Turci v Negotin sos njegovi trista vitezi". Pošto je četiri puta ranjena, Veljkov brat Milutin naterao ju je da se povuče u Poreč, a zatim preko Dunava.

 
RUŽ OD PAPRIČICE U Srbiji se s kolena na koleno prenosio recept za ruž, koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka. Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrijte laticama ruže i ostavi da odstoji. Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

 

Usledilo je potucanje po izbegličkim karantinima u Banatu, gde je srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara Georgakisa Nikolaua Olimpiosa - među Srbima bio je poznat kao kapetan Jorgać. Osvojio je njeno srce, venčali su se i ratnica iz Negotina postala je majka troje dece, sinova Milana, Aleksandra i ćerke Jevrosime. Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turka u Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i kao Sinđelić i njegovi junaci, digli u vazduh barutanu izginuvši zajedno s Turcima.

 

Čučuk Stana je imala samo 26 godina kad je opet postala udovica i to sa troje dece. Stariji sin Milan je umro mlad, a Aleksandar se vratio u Srbiju da se bori protiv Turaka. Po jednoj verziji, oženio se u Leskovcu i dobio potomstvo, ali je tragično stradao 1844, godinu dana posle oslobođenja Grčke. Čučuk Stana je umrla u Atini 1849. godine, u bedi, a mnogo kasnije su beogradske novine upoznale srpsku javnost o njenom junaštvu:

- Zna se za grobove njenih sinova, jer su obeleženi krstovima i pločama. Dok joj je kćerka bila živa, znalo se i za Stanin grob, jer je obnavljala grobove braće i majke. Posle njene smrti, zarastao je grob Čučuk Stane i pao u zaborav, jer daleko od Srbije nije imala nikoga od roda, a o njenom patriotizmu i požrtvovanju malo se vodilo računa dok je bila živa.

 

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:500742-Cucuk-Stana---mala-zavodnica-a-velika-ratnica

 

e to su zemske, a ne ove danas, pola ih niije ni vojsku sluzilo

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...