Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Једна савремена песма коју нарочито волим, енглеске песникиње Кетлин Рејн2, као наслов има управо ,,Amo Ergo Sum''. Дозволите да цитирам неке стихове одатле:

 

,,Зато што волим,

 

сунце излива своје зраке живога злата,

 

излива своје злато и сребро на море.

 

Зато што волим,

 

папрати зелене расту и зелене траву и зелене

 

прозрачно сунцем обасјано дрвеће.

 

Зато што волим,

 

целе се ноћи река улива у мој сан,

 

десет хиљада живих бића спава у мом наручју,

 

и спавајући бди и протичући почине.''

 

Ово је кључ за личност према Тројичном лику. Не изолована самосвест, већ однос у узајамној љубави. Према речима великог румунског теолога оца Думитруа Станилоеа: ,,У мери у којој нисам вољен, самом сам себи несхватљив.''

 

Затим, ако мислимо на божански лик, не би требало да мислимо само на вертикалну димензију тога што смо лик Божији; требало би да мислимо на Тројичну конотацију, што значи да тај лик има и хоризонталну димензију односа са својом људском браћом. Можда је најбоља дефиниција људског створења: ,,биће способно за узајамну љубав по угледу на лик Божији - Свету Тројицу''. Тако да је то суштина наше личностности: садржаност у другима (коинхеренција), обитавање у другима.

 

За наше разумевање личности свакако је веома значајно оно што Христос каже у Својој молитви Оцу на Тајној Вечери: ,, Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду'' (Јован 17:21). Управо тако. Узајамна љубав три Божанске Личности представља образац за нашу људску личност. Ово је од суштинског значаја за наше спасење. Ми смо овде на земљи да бисмо остварили у оквиру времена љубав која се одвија у вечности између Оца, Сина и Светога Духа.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2013/01/blog-post_1669.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako bogat tekst, ima 1001 momenat za priču, prvi je, recimo, to što poredi uzajamnosti u okviru Svete Trojice sa uzajamnostima koje čovek ostvaruje - kako sa Bogom, tako i sa drugim čovekom. Drugi momenat je naglašavanje koliko je ta uzajamnost neophodni činilac naših bića i koliko nas nema ako smo tu nedorečeni. Treći kada se kaže - koliko smo nevoljeni od strane drugih, toliko i tim delom smo još uvek neotkriveni i nejasni sami sebi.

Meni fantastičan tekst, baš usmeren na cilj koji me vuče u poslednje vreme.

Share this post


Link to post
Share on other sites

,,У мери у којој нисам вољен, самом сам себи несхватљив.''

 

Meni je ovo fantastično, to sam osećala, ali tek kad sam pročitala sam to osvestila

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Саша од Москве, ја сам ово јутрос већ коментарисала, па ми се јављало данас у сопственим размишљањима у смислу да не би требало пошто-пото трудити се око задобијања љубави (оно чувено да се свету не може угодити), али око напора који ћемо улагати у смислу непровоцирања нељубави - то да.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Саша од Москве, ја сам ово јутрос већ коментарисала, па ми се јављало данас у сопственим размишљањима у смислу да не би требало пошто-пото трудити се око задобијања љубави (оно чувено да се свету не може угодити), али око напора који ћемо улагати у смислу непровоцирања нељубави - то да.

Управо си ми одговорила на једно моје унутрашње питање :D :1312_womens:

Share this post


Link to post
Share on other sites
О уметности преживљавања

 

У аутобусу поред мене седи жена. Случајно приметим да нема обућу на себи. Прекривена капуљачом као велом тако да јој не можеш видети лице. Провирују прсти. Модри, тамни, прљави. Кида ме проклетство. Да немам бар глупих педесетак динара да јој хлеб узмем. Црвоточи ми душа што ја који имам елементарно, баш у том тренутку немам. Једном сам био сведок како просјак у аутобусу сусреће другог просјака. Пошто је један отпевао песму, други је само пришао и дао од свог прилога. То је био свети чин. Ја овде нисам имао ни то. Срам. Увек се сетим оне завршнице из филма „Шиндлерова листа“, без обзира колико била преувеличана (или не) она чувена сцена, када Шиндлер плаче што није могао да уновчи све што је имао да спаси поред свих бар још једнога. Сигурно је да није био хришћанин али овде видимо дела која премашују пропагирани а тако тешко живећи хришћански идеализам.

 

А онда окренем главу и видим све те размажене незахвалности од постојања које само глуме неко лудило и вечито незадовољство, који имају довољно а живе незахвалност, који губе нерве ако им пукне интернет а не поштују свет који затичу у рукама у лицима оних поред себе. Како ми је мрска њихова лимунада од битисања и у каквим тричаријама вуку трупове од својих лешинарских идентитета. И поред основног што поседују не усуђују се да живе долично! Не смеју да одрасту и преузму одговорност за своје поступке. Не усуђују се ни да праве децу. Није реч да не могу да имају децу (да бар те патње осете) него неће. Не усуђују се ни да буду људи. Немаштина је постала платформа да се оповргне алтруизам и ентузијазам. Занимљиво је да богатство даје исту рефлексију. Немаштина и богатство демантују у свом врхунцу могућност дијалошког сусретања другог!

 

Новац, новац, новац – то је лајтмотив. Изговори, изговори, изговори! Па ипак, занимљиво је ући у профиле. Наравно без неких статистика. Кафићи су пуни. Добрих аутомобила никад више. Станови се издају или продају. Студенти преливају.  А онда увидиш да више од половине цевчи једну кафу три сата јер нема за другу и да је већина у кредитима за аутомобиле, станове, испите. Већина носи одличне телефоне и маркирану одећу али се зато шверцују у ГСП-у или жицкају цигаре. Није све црно-бело. Осим што је роптање и коментарисање дефинитивно једнообојена и најдоступнија  димензија. Очигледно је да тек када удари невоља, човек почне да поштује шта има и да се зближава са другима. Мир и благостање се не поштује.

 

Сам Бог зна како народ преживљава. Наравно, неко има више, неко мање. Неко ради више, неко мање. Неко је само имао мало среће да наследи нешто а неко да настави своју немаштину тамо где су претходници стали. Неко се само снашао, неко никако. Битно је да човек има на кога да се ослони. Бар једног. Ако ни новчано онда бар на нивоу разумевања. Бежање у друге земље не треба посматрати као издају националног идентитета, али не треба гајити ни максималистичка очекивања да је негде другде нужно боље. То је тек варљиви идеализам. Често у жељи да човек нађе боље место под сунцем изгуби сам видокруг сунца. А неко само паразитира на сунцу захваљујући другима који су га до те светлости довели, те више не мари и не осећа потребе другог.

 

Трагично је само да човек посматра свој живот кроз економску диоптрију. Још трагичније да дозволи условљавање система да такав живот изабере. Јер човек ипак, поред свих опорезовања слободе, има слободу да покуша да осмисли свој живот на који начин ће да уновчи свој таленат или да макар бесплатно задржи своје достојанство. Још увек се сећам дана да нисам имао тридесет динара да купим ћерки најмању кесу кокица. Још увек се сећам да сам загледао по улицама не бих ли нашао који изгубљени динар. Још увек се сећам да сам морао да молим неке људе да ми донесу пар пелена јер је дете у последњој остало цео дан. Још увек се сећам разних понижења када сам одбијан тамо где сам молио за додатни посао поред постојећег. Још увек су ми свеже ране да је од моје деце крао новац најбољи пријатељ и најближа родбина. Још увек свеже ране да сам наруган и протеран из куће коју сам градио за спас своје деце. Могао бих овако без краја. Али ништа од тога ме није спречило да наставим да живим Христа, да будем човек, да умем да наставим даље и да свакоме изађем у сусрет када год је требало поред посла и деце. А нисам био докон. Радио бих по цео дан. Јер сам желео да живим оно одјекујуће „свима сам био све“. И не жалим. Обавезе нису ту да замраче другог. Уосталом, могуће је бити предусретљив и одјекујући и у океану обавеза које су многима постале изговор да не сретну Д/другог.

 

Идемо даље. Морамо. Ако смо људи. Нема јадиковања. Ни препирања.

 

А када осмотримо ове слике, запитајмо се где смо ми у својој причи и докле планирамо да живимо своју неосетљивост и незахвалност. Можда једном научимо да будемо људи и да се не врти све око нас. Или, баш супротно, да можемо свету понудити бољи угао гледања од: https://www.pinterest.com/nikoladjolovic/once-upon-a-time-in-war/

 

Уподобљавање

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Још мало на тему постати личност кроз преображујућу љубав... 

 

Како бисте посаветовали неког ко друге доживљава углавном као средства за остварење личних циљева макар они имали и привид побожности?


Nikako ne bih posavetovala.Savetuje se onaj koji trazi savet,ako je osoba vec izabrala da druge dozivljava kao sredstvo to je njeno pravo slobode koju joj Bog daruje.Mislim da ta osoba i ne zeli da cuje sta je tu lose,pa ne vredi savetovati



Како препознати другог као личност, јединствену и непоновљиву? Можда смирити се (испразнити се)... И шта онда? Или шта пре? Питања су можда банална али... опростите. :)
 


A za ovo mislim da je potrebno vreme i strpljenje.I posmatrati coveka kao da je vec dobar,traziti njegove potencijale i njih podrzavati makar i da nisu ostvareni i samo se naziru,prosto verovati cvrsto u tu osobu da ce jednog dana biti pravi sin/cerka Bozija.Zapravo ja bih volela da neko tako mene dozivljava pa se trudim i ja drugima to da pruzim.A i mnogo ucim o ljubavi cesto od ljudi koji nisu ni krsteni, redje od vernika nazalost i ako su mi oni nekako drazi.


Ne umem da razdvojim ovaj post da i prvi odgovor bude zatamnjen a ne u okviru citata,ako moze pomoc administracije to da se izdvoji.hvala :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Како бисте посаветовали неког ко друге доживљава углавном као средства за остварење личних циљева макар они имали и привид побожности?

 

Како препознати другог као личност, јединствену и непоновљиву? Можда смирити се (испразнити се)... И шта онда? Или шта пре? Питања су можда банална али... опростите.   :)

 

 

 

Sto bismo mi ikoga savetovali ako nas ne pita, ako nam ne trazi i bas nas vuce za rukav?

Sto to nas pogadja? Sta nas tu pogadja?

Obicno takvi ljudi ni ne traze savet i nisu bas srecni kad ih analiziramo  girl_smiley

 

- Mozemo podeliti sa njima nase iskustvo, na primer situaciju u kojoj smo se mi tako ponasali kada smo ljudi uzimali zdravo za gotovo i kako smo se mi tad osecali i kako smo videli da se drugi osecaju.

- Mozemo im reci kako se mi osecamo primer " ti si jedna jako pametna i vredna osoba, verujes u Boga i trudis se da istinski postujes svakog coveka. Iznenadio me je tvoj postupak u kom sam se osetio kao sredstvo za ostvarivanje nekih tvojih ciljeva i osetio sam se kao objekat. Voleo bih da se ubuduce....(predlog sta biste voleli da on uradi, kaze.."

 

Ljudi ne vole da budu predmet bilo cije analize i slabo slusaju kada pocnemo recenicu sa "ti...", obicno pali kada pricamo o tome kako se mi osecamo, kako mi to dozivimo tako im je lakse i onda i imaju priliku da dozive ako zele kako se oseca drugi. U principu ljudi ne mogu gatati u pasulj da vide kako se drugi oseca i to funkcionise po principu recenog, dakle ako im ne kazemo nece znati kako se mi osecamo povodom necega. Samo sto konkretnije pogotovo kad su zene u pitanju  :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izuzetno zanimljiva tema (kao i obično, na forumu nezapažena). Sposobnost da se da i primi ljubav, osnovna potreba pored čisto fizičkih i sigurnosti koje čine neku osnovu egzistencije, gradi se u odnosu s drugima (prvenstveno značajnim drugima u djetinjstvu), i dodatno se oblikuje i nadograđuje neprestano i kasnijim iskustvima. I psihološki i duhovni zakon su neumoljivi i saglasni: kroz ljubav postaješ ličnost i potrebna je da bi postao ličnost, a kroz ljubav uvažavaš i ličnost drugog čovjeka. Istina je da je naša ljubav nesavršena tj. nije bezuslovna, čak ni majčinska kao najinstinktivnija i najjača nije lišena zahtjeva i uslova (pa se više voli 'dobro' ili očekivanjima upodobljenije dijete, ili prosto umiljatije). Ta istina tj. uslovljenost i recipročnost nije tako strašna, samo prirodna. Prirodno, mi volimo onog ko odgovara na naše potrebe, za pažnjom, prihvaćenošću, razumijevanjem, poštovanjem,  ili bar, onoga uz koga više volimo sebe, ko nas više motiviše da uzrastamo prema nekom idealnom ja koje zamišljamo. Taj odgovor na potrebe i recipročnost je osnov filije i erosa naravno. Vidi se po tome kako u strahu ili kivnosti uzmičemo i ropćemo ili uzvraćamo udarce kad drugi prestane da bude ili da čini ono što odgovara našem malom dragom ja.

Agapa? Ona je uglavnom za nas nedostižna, ili slabo dostižna, a čini mi se, da se mjeri našom sposobnošću (i to u baš svakom mogućem ljudskom odnosu) upravo da se odreknemo sebičnosti i drugome damo zaista prostor da smije da bude to što jeste bez straha od odbacivanja, bez ikakvih moralnih ili emocionalno-potrebitih uslova, da može da ima drugačije potrebe nego one koje zadovoljavaju naše,  u tom davanju slobode,  i stalnom i neumornom opraštanju neminovnih propusta i povreda. Na tom bolnom odvajanju i sebe-žrtvovanju i odricanju od svojih potreba i nužno pogrešnih percepcija drugog, se i ogleda stvarnost ljubavi  koja stvarno izgrađuje ličnost ne samo dajući toplinu zajednice nego uzdižući i prema Bogu.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Isus-leci-Gadarinca-214x300.jpg

http://spcbatajnica.com/nedelja-23-po-duhovima-2/

 

Како бисте посаветовали неког ко друге доживљава углавном као средства за остварење личних циљева макар они имали и привид побожности?

 

Како препознати другог као личност, јединствену и непоновљиву? Можда смирити се (испразнити се)... И шта онда? Или шта пре? Питања су можда банална али... опростите.   :)

 

"Волети неког" говорила је руска песникиња Марина Цветајева, "значи видети га онаквим каквим га је Бог замиспио, а родитељи га таквим нису учинили". Волети значи потпуно поштовати ја вољеног... И не само поштовати, него у заједници са Христом и својим брачним другом победити емрт.

 

Препознати другог као личност  /значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио/.

 

Прво питање /не волим да дајем  савете и када ме питају, тешко / :mahmah:  :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
photo-19952.gif?_r=1423209022Goku

Степен толеранције: 0. И то је још и добро, пријети да оде у минус. Вољети људе. Како?

Hide Comments
photo-thumb-17495.jpg?_r=1451092173
22 Jan   Delete
prolaznik_

Мислим да је добар начин кроз образовање. Образујући се стичемо сазнања, између осталог, и о томе колико смо сви слични. Затим спроводити у дело оно што је научено, мислим на поглавља о врлини. И тако наизменично. Временом стекнеш љубав, кроз поучавање и подвиг. Мислим да не може другачије.

default_large.png
22 Jan   Delete
мирођија

слажем се.

photo-thumb-6488.jpg?_r=1346756830
22 Jan   Delete
-Владимир-

Е па, није лако бити светитељ .

photo-19952.gif?_r=1423209022
22 Jan   Delete
Goku

Није, то сам знао одавно. Сада спознајем да није лако ни бити човјек, у правом смислу ријечи. Или је то двоје, заправо, једно те исто?

photo-thumb-22280.jpg?_r=1449312750
22 Jan   Delete
Јелена011

Prolaznice, kako si ga napisao, ispada bliznji samo objekat naseg podviga, objekat naseg spasenja, objekat naseg neceg projektovanog. to je ziv covek, nije covek preko puta nas poligon za nase isprobavanje naucenog poglavlja, valjda?

photo-19952.gif?_r=1423209022
22 Jan   Delete
Goku

Јелена, нисам ја баш тако схватио Пролазника. Не можеш ближњег образовати да нпр не буде сељачина. Али можеш себе, па када ти (тј ја) из себе избациш елементе сељаклука, можда и он пожели да буде сличан теби. Утицање личним прмјером, као једино могуће.

photo-thumb-22280.jpg?_r=1449312750
22 Jan   Delete
Јелена011

naravno, ja sam to i podrazumevala :D ali kad se kaze sprovoditi u delo poglavlja o vrlini ispadne da je bliznji samo neko na kome cemo mi vezbati neke vrline koje zelimo...

photo-19952.gif?_r=1423209022
22 Jan   Delete
Goku

Да... Па можда је боље да и то буде први корак, него апсолутна нетолеранција, ако се из те вјежбе у врлини изроди љубав. Ваљда.

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ожиљци и опомене: проф. Милан Милић, психијатар                               prof-dr-sci-med-Milan-Milic.gif

 

Са професором Милићем смо разговарали о његовој књизи „Острва свести“ која представља пишчев начин промишљања тема које су изазов његове стручне, али и научничке каријере: лаж, истина, егоизам, правда, добро и зло, љубав... Писац тумачи „уплићући“ своје психијатријско искуство и знање на користан и приступачан начин, користећи и своју ерудицију великог распона. Тако нам књига сугерише да су многи психијатријски изазови и ставови садржани у делима Сенеке, Шопенхауера или Унамуна. И у нашем разговору професор Милић је својим поукама и цитатима философа и писаца расветлио разне проблеме данашњег човека. Аутор: Спиридон Булатовић.

 


 


 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...